Dec 9, 2017

Nebojša Marčeta (1970-2017): Krcunijo, laku noć



  Vrlo malo ljudi lično ga je poznavalo, a svi su se divili njegovom radu, ne znajući ko stoji iza toga. Nije bio ni fudbaler, ni trener, ni rukovodilac Partizana, a njegov tihi odlazak izazvao je toliku tugu, kao da je bio sve to. Nije igrao ni finale Kupa šampiona, niti je osvojio titulu, a još manje izbrusio nekog od talenata iz Zemunela, ali je posejao nešto što će godinama biti deo identiteta svih Partizanovaca.


  Nebojša Marčeta, rođen 1970. u Novom Sadu a preminuo prošle nedelje u Beogradu, bio je autor i jedini urednik kultne Fejsbuk stranice Krcunija.  Ovaj genijalni čovek bio je jedna od onih klasičnih „grobarskih“ old school pojava. Solo igrač, diskretni heroj, vuk samotnjak,  Don Kihot koji se svojim umom, elokvencijom, genijalnošću, sarkazmom, satirom i urnebesnim humorom borio protiv besmisla koje sve nas okružuje. 

  Nebojša je bio britka sablja koja je ubadala u suštinu i svojim vrhom otkrivala veo i pravu prirodu ovog društva, koje kao da je pravljeno samo po meri jednih, a ne svih.  Društvo po meri navijača samo jednog kluba, društvo lažnih mitova, guslarskog kvazi-patriotizma, turbo-folka, lažnog srpstva, društvo bahatih, alavih, polupismenih, nepismenih i nezajažljivih, društvo samoobmane i teških kompleksa. Tu svoju borbu za Partizan, do sada neviđenu po obliku i načinu kako se vodi, Nebojša je vodio u senci samonametnute anonimnosti, koja je tako išla uz njegovu prirodu usamljenog borca. Ta anonimnost Krcuniji je dala notu mistike i oreol kulta, ali je Nebojšu svakako i čuvala od svih onih, manje ili više moćnih, koji su želeli da mu naude zbog istine koju im bljuje u lice. A nije da se nisu raspitivali ko stoji iza svega.

  Dane i godine provodio je za svojim kompjuterom, praveći kolaže, ispod kojih bi išao urnebesni komentar ili kratka priča, u kojima bi bili razotkriveni i ismejani svi oni klišei, predrasude, gluposti, laži i lažni mitovi  onih sa druge strane Brda. Nama, navijačima Partizana, ostalo bi samo da se ujutru, uz prvu jutarnju kaficu, ulogujemo na Fejsbuk. Znam da sam nebrojeno puta, u tim situacijama, zvao drugove:

„Jesi pogledao jutros Krcuniju“? Ne bi nam to bilo dovoljno, usledilo bi čitanje na glas, uz grohotan smeh i suze. 


  Samo neukima i totalno neobaveštenima moglo se učiniti da je Nebojša Marčeta u svojim radovima i kolažima slikao neku imaginarnu zemlju. Najtragičnije je što ta zemlja postoji sa svim onim opskurnim likovima iz Marčetinih kolaža, što u njoj živimo, što ta zemlja nije plod nikakve fikcije ili likovnih dela Fra Grge Kolovrazića  već surove stvarnosti. Nebojša ju je kratko i jasno nazvao jedinim pravim imenom – Krcunija. Zemlja u kojoj se uspeh čestita samo jednom klubu, u kojoj se stranim diplomatama umesto srpskih simbola poklanjaju dresovi Partizanovog najvećeg rivala.

  Vođen verovatno svojom idejom – „Ako ne možeš da ih pobediš, onda ih bar ismejavaj“, Nebojša Marčeta uradio je mnogo više od toga. Izvrgnuo je zlo ruglu, posejao duh i ideju koja se neće tako lako ugasiti. Sebe je upisao u najveće i najgenijalnije  Partizanovce, rame uz rame sa Duškom Radovićem, Božom Koprivicom, Canetom. 
 
  I dalje negde duboko u sebi nadamo se da je sve ovo bila njegova zajebancija, i da će se već sutra ujutru oglasiti najnovijim delom Fra Grge Kolovrazića, uz čuveno „Krcunijo, dobro jutro“. Nažalost, neće. Ali, iza njega ostalo je nešto što se ne da prepričati, nešto što se mora sačuvati od nestanka i zaborava. Na ponos svih nas, vernika crno-bele boje.

  Počivaj u miru, Nebojša, naš neznani, voljeni brate. Hvala ti za sve one sate smeha, nade, vere, istine i tvoje suve genijalnosti. 

  Krcunijo, laku noć. 



Nov 21, 2017

Diskretni heroji: Slobodan Rojević

  On nije bio jedan od sportista za čije su se autograme navijači prvi grabili, ali daleko od toga da nije bio cenjen i voljen od strane navijača. Nije možda bio omiljen tadašnjim medijima, pola decenije je proveo u Partizanu a da skoro nismo ni upamtili ni kako čovek priča, ni kakvu boju glasa ima. Nije bio najbolji igrač, ni najbolji strelac: naprotiv, dao je jedan jedini gol za Partizan u prvenstvenim utakmicama. Nije bio ni pojam fudbalera sa naslovnih strana, onog zbog kojeg tinejdžerke uzdišu a čije postere tinejdžeri lepe na zidove. Tačnije, ne znam da li je ikada štampan poster sa njegovim likom, ako se izuzme sjajni serijal postera u "Partizanovom vesniku". Nije imao dugu kosu ni izgled rok zvezde  - iako tada mlad, imao je imidž ne baš tipičan za fudbalera, retku kosu i guste brkove.


  Ali ono što je Slobodan Rojević, rođen 30. aprila 1958. u Nikšiću, postigao za pola decenije u dresu Partizana, svima nama koji smo, srećom, bili svedoci tog vremena, trajno je upisano ne samo u klupske almanahe, već i u memoriju i srca navijača Partizana. I ako postoji neko ko je mnogo dao Partizanu, a nezasluženo je pao u zaborav, ako postoji neki autentični diskretni heroj iz tog perioda, onda je to, van ikakve sumnje, upravo Slobodan Rojević.

  Došao je neprimetno u leto 1981. u Partizan kao levi bek Sutjeske iz Nikšića. Debitovao je već u prvom kolu protiv Zagreba, 26. jula 1981. Partizan je pobedio 2-0 a Rojević je odmah prigrabio dres sa brojem 3 na leđima i postao standardan prvotimac velikana iz Humske 1. U jesen 1981/82 od 17 prvenstvenih susreta, Rojević je igrao na 15, a dva meča je propustio zbog žutih kartona. Posle te sezone stabilizacije kluba, pod vođstvom Tomislava Kaloperovića, kada je Partizan bio u gornjem delu tabele ali nije izborio Evropu, stigla je i šampionska 1982/83 sa Milošem Milutinovićem na klupi. Tada je Rojević zablistao u punom sjaju, a taj nivo je održao sve do odlaska iz Partizana, u leto 1986, posle još jedne titule prvaka (one koju su "večite poštenjačine" sa nama najbližeg stadiona pokušale da otmu).

Karakterističan prodor, Rojević protiv odbrane Vojvodine

  Ono što je karakterisalo Slobodana Rojevića bila je britkost u odbrani i sklonost ka ubacivanju u napad. Prozujao bi Roki pored aut linije a onda neretko asistirao za gol ili iznudio penal. Tako je u proleće 1984. uleteo u kazneni prostor Hajduka i bio oboren, pa je taj penal, koji je Radanović pretvorio u gol, i rešio utakmicu u Partizanovu korist. A takvih situacija je bilo dosta. Ali eto, važnost ovog meča i veličina rivala, učinili su da autoru teksta prvo ova situacija padne na pamet.

  Iako strogo odbrambeni igrač, Rojević je bio pojam korektnosti. Pokušavam, ali ne uspevam, da se setim nekog njegovog grubog starta, neoprezne ili prljave igre, bilo čega što nije u domenu fer-pleja. Nema šanse.

  Koliko je Rojević bio bitan za ekipu Partizana, znalo se po tome što se u to vreme, kada brojevi u ekipi nisu bili personalizovani već su se nosili uvek brojevi od 1 do 11, crno-beli dres sa "trojkom" na leđima mogao je bez problema da se dodeli Rojeviću na početku sezone i da je niko drugi ne obuče do kraja.

  "Za Partizan danas na bekovskim pozicijama nastupaju Radović i Rojević...", tako je počinjao skoro  svaki prenos iz Humske 1 ili sa nekog od gostujućih terena tokom tih sezona.

  Takav pristup doneo je Rojeviću iskrene simpatije kod navijača Partizana. A one prave, iskrene navijače ne možete prevariti. Kvalitet, odanost klubu, skromnost, pošten odnos prema svima, od navijača do saigrača i rivala, maksimalna borba i dres sa kojeg se cedio znoj u hektolitrima posle svake utakmice - više nego dovoljno za trajnu naklonost navijača.

Rojević slavi pobedu nad C. zvezdom, 11.11.1984.

  Ponesen uspešnim intervencijama ili napadačkim akcijama Slobodana Rojevića, neretko se Partizanov jug oglašavao skandiranjem "Roje, Roje". A oni sa specifičnim "grobarskim" smislom za humor, u kakvima naš navijački puk nikada nije oskudevao, našeg levog beka nazivali su povremeno i Gandi, zbog velike sličnosti sa britanskim glumcem Benom Kingslijem, koji je tumačio veliku istorijsku ličnost u tadašnjem filmskom hitu. A ako bismo Rojeviću tražili fudbalskog blizanca po fizičkoj sličnosti, onda je to svakako bio legendarni brka, igrač Dinama iz Tbilisija i reprezentativac SSSR-a, David Kipiani. Što je muškarac bez brkova, napisao je Ante Tomić, a mi bismo dodali: šta je čovek bez nadimka? A Rojević ih je imao nekoliko - Roje, Roki, Gandi, pa čak i Roki 3, po filmu čiji se uspeh u bioskopima vremenski poklopio sa zapaženim partijama našeg diskretnog heroja u dresu Partizana. A nadimci se daju samo onima koji nam prirastu za srce.

  Ako govorimo o situacijama sa terena, osim Rojevićevih pouzdanih igara, pre svega su nam u pamćenju ostale dve epizode iz šampionske 1982/83. U 29. kolu prvenstva, na stadionu našeg "večitog rivala", Partizan je ugostio Dinamo, pred neverovatnim i rekordnim brojem navijača kada su u pitanju okršaji beogradskih klubova protiv Hajduka ili Dinama. Bio je to meč koji je mogao da odluči prvaka. Nikad jači Dinamo, predvođen harizmatičnim Ćirom Blaževićem, bio je aktuelni prvak, a Partizan je meč dočekao na prvom mestu, sa dva boda više, i znalo se - ako Partizan pobedi, novi je šampion. Ne matematički, ali sa 90 % sigurnosti. U slučaju remija, ništa još ne bi bilo rešeno ali bi Partizan zadržao najveće šanse za titulu, dok bi Dinamo u slučaju pobede opasno "zakuvao" situaciju, izjednačio se po broju bodova i došao u prednost, pre svega psihološku, da prvi prođe kroz cilj.

  A počelo je tako što je jedan centaršut sa leve strane napada Dinama završio na grudima Rojevića, od kojih se odbio prema golu Partizana. Uspeo je Rojević, iz drugog kontakta, da izbaci loptu daleko u polje, ali bilo je kasno - lopta je već pre toga, u vazduhu, sigurno prešla zamišljenu gol liniju i Dinamo je poveo. Uskoro je Kranjčar povisio na 2-0 za Dinamo ali je Partizan u drugom poluvremenu, nošen podrškom navijača, uspeo da izbori remi, a kasnije i devetu titulu prvaka. Nije taj autogol prvi ni poslednji postignut od strane Partizanovih igrača, ali je tragikomičnu crtu zadobio zbog toga što je pre utakmice jedno od tadašnjih velikih jugoslovenskih preduzeća odlučilo da strelcu prvog gola na ovom velikom meču pokloni ručni sat. I tako je malerozni Slobodan Rojević uspeo da dobije nagradu, koju  sasvim sigurno nije želeo da osvoji na taj način - golom u sopstvenu mrežu.

  Ipak, da neko gore uvek  sve izravna i svakome dodeli prema zasluzi, pokazalo se u poslednjem kolu tog šampionata. Partizan je pred punim stadionom dočekao Velež. Malopre pomenuti Dinamo je ispao iz trke za prvaka, u smiraj prvenstva se uključio i Hajduk, ali suviše kasno. Tog popodneva je ostao Hajduk bez pobede u Tuzli, i Partizan je mogao da slavi. Partizan i Velež su odigrali nerešeno 1-1, a jedini gol za Partizan postigao je upravo Slobodan Rojević, kada se kao metak zario u odbranu Veleža i zakucao loptu pod prečku! Bio je to njegov jedini prvenstveni gol u dresu Partizana, ali nije postojao bolji momenat od tog meča da  se Rojević upiše u strelce - da "poništi" malerozni autogl protiv Dinama, ali i da njegova konstantna i odlična igra u dresu Partizana bude krunisana na ovaj način, pogotkom na šampionskom slavlju.

Rojević i Barnjak, Partizan - Sarajevo 2-0, 1985/86

  Proveo je pouzdani Nikšićanin još pune tri sezone u Partizanu, i uspeo da osvoji sa "crno-belima" još jednu titulu prvaka, u sezoni 1985/86. Bio je i akter onih nezaboravnih mečeva protiv Kvins Park Rendžersa, i to jedan od najboljih, bar kada je antologijski revanš u pitanju. Suvišno je pominjati, ali ipak za one mlađe navijače možda i nije - Rojević je do kraja svog boravka u Partizanu bio nezamenljivi levi bek. Sa te pozicije su ga mogle pomeriti, i to retko, samo povrede ili kartoni. Za pet sezona u dresu Partizana, Slobodan Rojević je odigrao 143 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. Ova brojka mnogo toga otkriva: za pet sezona tokom Rojevićevog boravka u Humskoj 1, Partizan je odigrao 170 prvenstvenih utakmica (5 x 34), a Rojević je nastupio na 143, što znači da je u tih pet sezona propustio samo 27 mečeva! Odnosno, odigrao je 84% od svih prvenstvenih utakmica Partizana u tom petogodišnjem periodu! A to, osim o dobroj fizičkoj spremi našeg diskretnog heroja, dosta govori i o njegovom stilu igre - nije bio igrač koji je često pauzirao zbog kartona, viteštvo i fer borba bili su neodvojivi deo njegovog shvatanja fudbala.

  Slobodan Rojević je sakupio i 10 nastupa u Kupu Jugoslavije, kao i 14 nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA. Sa ukupno 167 odigranih takmičarskih mečeva u crno-belom dresu, uz dve osvojene titule prvaka, ostvario je jednu od najplodnijih i najupečatljivijih karijera u Partizanu u toj deceniji.

  Po odlasku iz Partizana u leto 1986, Slobodan Rojević je dve godine igrao za švajcarski Sion, kasnije još jednu za Iverdon, da bi poslednje tri sezone nastupao za Friburg, u kojem i danas živi i radi, dok se u slobodno vreme bavi treniranjem najmlađih kategorija fudbalera u tamošnjem kantonu. Odavno ga ne krase prepoznatljivi brkovi, pa čak izgleda i mlađe nego tokom karijere.

  Kad god Partizan nastupa ili se priprema u Švajcarskoj, tu je i Slobodan Rojević, da obiđe svoje "crno-bele". Nismo zaboravili: Rojević nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je mogao, bar ponekad da bude pozvan i makar testiran, pre nekih drugih. Da li mu je žao? Evo šta je rekao tim povodom srpskim medijima pre nekoliko godina:

- Znate, meni nije žao što nisam ostavio traga u reprezentaciji, moj životni san se ispunio time što sam igrao za Partizan. To je dosta za jedan život. 

  Zar treba smišljati lepši kraj teksta o Slobodanu Rojeviću, našem dragom diskretnom heroju, i ima li lepše ode i počasti našem klubu pored ovih njegovih reči?

Rojević i Mance