Aug 15, 2017

VENI, VIDI...

  Videoton (ili Vidi) je klub koji važi za mezimče aktuelnog mađarskog državnog vrha i koji je sva tri svoja trofeja osvojio u XXI veku. Međutim, najsjajnije poglavlje u 76 godina postojanja ,,crveno-plavih" iz Sekešfehervara je učešće u Kupu UEFA u sezoni 1984/85. Na putu ka finalnom dvomeču sa madridskim Realom, malo poznati klub iz severnog komšiluka je eliminisao pet rivala, a našem Partizanu je naneo jedan od najtežih poraza na međunarodnoj sceni.


  Glavni razlog naše eliminacije i teškog poraza u prvoj utakmici bilo je potcenjivanje protivnika. Svi zapisi iz 1984. svedoče o strahovito ležernoj atmosferi u kojoj je Partizan ušao u ovaj dvomeč - sa jedne strane ohrabren antologijskim comeback-om protiv Kvins Park Rendžersa, a sa druge strane žrebom koji je bio tumačen kao izrazito povoljan.

  U kojoj meri je ekipa Videotona bila potcenjena najbolje govori podatak da je Partizan u Sekešfehervar, kao na školsku ekskurziju, putovao direktno iz Vinkovaca, nakon prvenstvene utakmice sa tamošnjim Dinamom.

  Naši igrači su u Sekešfehervar prvi put putovali autobusom koji je imao ugrađen video-plejer, čudo tehnike za to doba. Prema svedočenjima putnika, više pažnje je poklanjano izboru filmova nego analizi protivnika, koji je u prethodne dve runde, bez poraza, eliminisao prašku Duklu i Pari Sen Žermen!
 
  Igrači su vreme uoči utakmice provodili u šopingu i druženju, uz alkohol i karte. Miodrag Ješić i Vladimir Vermezović su kasnije opisivali dugo čekanje u redovima u mađarskim prodavnicama, kako bi se pre utakmice pazarile jeftine Salamander cipele i kobalt posuđe.


  Tadašnji trener Partizana, Nenad Bjeković, je utakmicu u Sekešfehervaru opisao kao ,,najčudniju u svojoj trenerskoj karijeri", a igru Partizana kao ,,sramnu" i ,,ponižavajuću"  za 3-4 hiljade Partizanovaca koji su otputovali na ovo inostrano gostovanje. Naši igrači su u prvom poluvremenu dozvolili domaćima da iz jedne poluprilike, posle greške Čave Dimitrijevića na sredini terena, dođu do vođstva. Utakmica je proslavila centarfora domaćih Jožefa Saboa, aktuelnog trenera podmlatka ženske ekipe Videotona. Sabo je dva od svoja četiri (!) gola dao za četiri minuta na početku drugog poluvremena. Posle drugog gola Mađara, naši igrači su se spontano povukli  i iz četiri šuta primili još tri gola!

  Partizanove igrače je još uvek držala euforija posle eliminacije Kvins Park Rendžersa, mada su se pojavili umor i prve ozbiljnije povrede, posebno u odbrani (Marjanović, Kaličanin, Rojević). Zvonko Živković (koji se ,,skinuo" iz vojske pred revanš sa Englezima) je kasnije priznao da ,,ekipa nije bila ni psihološki ni fizički spremna" da prezimi u Evropi.

  Izvršni odbor kluba je u ,,zaključcima" hitne sednice između dve utakmice odgovrnost za poraz svalio na igrače. Sa ove vremenske distance ipak deluje da je u Partizanu ,,škripalo" na svim nivoima, odnosno da je ceo klub neopravdano potcenio ekipu koja je reprezentaciji Mađarske na Mundijalu u Meksiku 1986. dala čak  tri prvotimca (braća Distl i Čuhaj).


  Domaća štampa je stavila ,,crno-bele" na stub srama, pa će možda neozbiljno zvučati podatak da je veliki broj Partizanovaca i posle 0-5 u Sekešfehervaru iskreno verovao u čudo i još jedan prolaz dalje. Uostalom, naša ekipa je te sezone na Stadionu JNA protiv najjačih protivnika beležila sjajne rezultate: komšije su u 75. ,,večitom derbiju" poražene sa 2-1, splitski Hajduk sa čak 4-1, Dinamo 2-0, šampionsko Sarajevo 1-0, Željezničar - polufinalista Kupa UEFA sa 1-0, petoplasirani Vardar sa 4-0. Kruna pobedničkog niza na domaćem terenu bila je istorijska pobeda nad QPR od 4-0! Ipak, u domaćem prvenstvu Partizanu su san o tituli oduzele ,,male" utakmice na domaćem terenu i remiji protiv Osijeka, Rijeke, Sutjeske, Iskre...tako su se i mečevi prvenstva uklopili u evropski trend Partizana te sezone i rezultate po sistemu ,,toplo-hladno". 


  Partizan je, uprkos teškom porazu od 0-5 u prvoj utakmici, bio favorit u ovom dvomeču, pa su Mađari bili oprezni i u Beograd krenuli sa idejom da prime što manje golova. Heroj prve utakmice, Jožef Sabo, je mađarskim novinarima najavio da će, ukoliko Vidi u Beogradu izgubi 0-6, prestati da igra fudbal!


  Prema zvaničnim podacima, revanš meč 3. kola Kupa UEFA je 12. decembra 1984. na Stadionu JNA pratilo oko 30.000 navijača ili ,,nepopravljivih optimista", kako ih je opisao dnevni list ,,Sport". Od tog broja čak 19.875 gledalaca je imalo plaćene ulaznice. Najpopularnija pesma dana, prema izveštajima dnevne štampe, bila je ,,Šest komada, šest komada, to je naša nada"...Ova rima, u najboljoj tradiciji ,,grobarske" auto-ironije i sarkazma, lansirana je sa južne tribine nekoliko dana posle brodoloma u Sekešfehervaru, na prvenstvenoj utakmici protiv tuzlanske Slobode.

Revanš u Beogradu


  Partizan je na poluvreme otišao sa vođstvom od 2-0 (Živković, Varga), a učesnici revanša kažu da je vrlo lako mogao da se dogodi i potpuni preokret, samo da je austrijski sudija Verer početkom drugog poluvremena dosudio jedanaesterac za ,,crno-bele". U 61. minutu Smajić je fauliran unutar kaznenog prostora ali je Verer izvukao kazneni udarac izvan 16 metara.

  ,,Bunker" Mađara je izdržao, Omerović je utakmicu završio bez intervencije, a Partizan nije uspeo da prezimi u Evropi.
   



   Autor teksta: Dušan Mihajilović

  * fotografije preuzete sa sajta Videotona, www.vidi.hu

 

   

Aug 5, 2017

Momci iz Brazila

   Odlazak Leonarda iz Partizana otvorio je zanimljivu debatu o tome ko je najbolji stranac u istoriji našeg kluba. Kriterijumi su raznovrsni - doprinos osvajanju trofeja, kvalitet nastupa na najvažnijim utakmicama, golovi, borbenost i odnos prema klubu, itd. - a utisci duboko lični. Ono što je nepobitna činjenica (a ovaj blog se bavi isključivo činjenicama) je da je dres prvotimca FK Partizan na zvaničnim utakmicama u prethodnih 10 godina nosilo ukupno 10 fudbalera iz Brazila. Ovo je priča o njima...



Top or Flop?

  Dolazak prvih Brazilaca u Humsku poklopio se sa direktorskim mandatom Ivana Tomića. Tomić je shvatio da za pristupačnu nadgradnju talenta iz Partizanove škola, rešenja mora da traži i na nekim većim, za srpske klubove, dalekim tržištima fudbalera.

  Prvi Brazilac, koji je ugovor sa Partizanom potpisao 15. juna 2007.godine, bio je zadnji vezni fudbaler Juca, tj. Žuka (Žulijano Roberto Antonelo).  Na predstavljanju je obećao da će sve učiniti za Partizan” i nije nas izneverio.  U srca navijača je zbog fanatične borbenosti ušao veoma brzo, a mesto u srcima je zacementirao u proleće 2008. godine kada je uprkos lomu podlaktice insistirao da igra 133. Večiti derbi (i naravno postigao gol za 1-1).  Partizanov Bombardiero je crno-beli dres sa brojem 8 nosio dve divne godine i u tom periodu igrao najbolji fudbal u karijeri (ukupno 53 nastupa i 8 golova).  Njegov status kod navijača apsolutno nije pomutio ni kontroverzan odlazak u La Korunju (šuškalo se o simuliranju neke povrede, kako bi se aktivirala klauzula za odlazak bez obeštećenja).  


  Ivan Tomić je u konsultacijama sa Miroslavom Đukićem u klub doveo tri fantastična stranca, koji su pomogli uspostavljanje Partizanove fudbalske dominacije.  O Moreiri, Dijari i Žuki se sa divljenjem priča i deset godina kasnije.  Gotovo uopšte se ne priča o jedinom promašaju iz tog, junskog prelaznog roka 2007. godine.  Vitor Ugo (Vitor Hugo Manique de Jesus) je visoki napadač, koji je poput slavnog trojca dobio majicu sa ličnim brendingom, ali nikada nije opravdao očekivanja.  Štaviše, na terenu nije izgledao kao neko ko je pre dolaska u Evropu uopšte igrao fudbal.  Ugo je u  Partizan doveden nakon što je na prijateljskoj utakmici sa Fortunom iz Kelna bio dvostruki strelac, o čemu postoje vrlo oskudni pisani tragovi.  Napustio nas je posle samo 6 meseci i 4 ubeležena zvanična nastupa, bez postignutog gola.  Posle Partizana je za 6 godina promenio osam klubova i nijednom se nije upisao u strelce.  Ugo je jedan od najlošijih fudbalera koje sam gledao u dresu Partizana i jedini za koga sam čuo da je nastupao u fudbalskim ligama Bahreina i Omana.


  Cleo (Cordova Cleverson Gabriel) je Brazilac koji je u Partizanu, makar statistički, ostavio najdublji trag.  63 zvanične utakmice, 40 golova, titula najboljeg klupskog strelca u takmičenjima u organizaciji UEFA.  11 golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, 2 gola Arsenalu u grupnoj fazi LŠ, 2 gola u Ligi Evrope, i sve to za samo godinu i po dana “službe”.  Igrač ne preterano brz, ali izuzetno inteligentan i lucidan (makazice protiv Rila!).  U sezoni 2010-11 je u kvalifikacijama za Ligu šampiona golove postizao od šale, i kod kuće i na strani, od Helsinkija do Brisela, i objektivno limitiranu ekipu na mala vrata ugurao u Ligu šampiona.  Ostaje utisak da je posle Partizana i transfera u Gvangžou Evergrande (obeštećenje  4,5m) mogao da napravi bolju internacionalnu karijeru.  Govorilo se više puta i o njegovom povratku u Humsku, međutim...   

  Cleo je izvanredna ilustracija priče o strancima koji u Humskoj nose ekipu i prave razliku, te kontrasta u odnosu na najbliži komšiluk.  Gromoglasno medijski najavljivani, često ozbiljno pedigrirani Brazilci, posle masno plaćenih turističkih boravaka u komšiluku najčešće tonu u zaborav (Fabio, Eli Tadeu, Ailton, Žozezli Silva, Džef Silva, Edgar, Pašeko, Mazenga, Savio, ... Edson, te aktuelni primer Rikardinjo).  Cleo, koga su komšije isprobavale i mogle da dovedu za relativno male pare, na kraju je bez plaćene kirije došao u Partizan i pretvorio se u gol-mašinu.


  Washington (Roberto Marianno Silva) je još jedna od Tomićevih retkih zabluda.  Doveden je u Partizan iz Makedonije Đorče Petrov, nakon statističke veoma zanimljive polusezone u ligi južnih komšija (15 nastupa, 9 golova).  Nikome nije delovalo čudno to što 8 meseci ranije nije prošao probu u Javoru.  Pripišimo to velikoj želji da Partizan dobije atraktivnog napadača.  Majstor kapoere, “Glavni grad”, sa svojih 202 cm delovao je nezgrapno i kao da sam sebe može da povredi tokom komičnih i tako retkih proslavljanja golova.  Za Partizan je odigrao 22 zvanične utakmice i postigao 5 golova.  Unucima će moći da se pohvali da se upisao u strelce i protiv Klub Briža u Ligi Evrope (5.11.2009.), kao i da je ubeležio dve asistencije na Večitim derbijima.  Partizan je želeo da ga se reši zbog, za naše standarde, visokih primanja (govorilo se o oko 180 hiljada evra po sezoni).  Igrao je u Čačku i Iraku, a zatim napustio fudbal.  Jedan naš drugar je nedavno na Facebooku primetio Vašingtonove fotografije iz nekakve brazilske večernje škole, kao i sa nekih izbora gde je Vašington bio član komisije!  Neka mu je sa srećom, šta god da su mu budući životni planovi!  




  Eduardo Pacheco došao kao jedno od najskupljih pojačanja u istoriji kluba, igrač od koga se očekivalo da zameni Tejga i predvodi Partizan do još jedne upečatljive sezone u Evropi.  Kasnije se spekulisalo da je Partizan bio žrtva menadžera, ali na primeru Edua se najbolje vidi koliko su važni skauting uživo i prethodna adaptacija južnoameričkih fudbalera na život i “rad” u Evropi.  U dresu Partizana Eduardo je odigrao 25 utakmica i postigao samo 5 golova – uključujući i gol na evropskom debiju protiv Škendije i jedan prelep lob u Lučanima.  Posle teže povrede kolena, Partizan ga je vratio u Sao Kaetano kako bi uštedeo deo značajnog obeštećenja (1,2 m EUR).  Eduardo se zbog hroničnih problema sa kolenima penzionisao sa nepunih 28 godina i Partizan mu je ostao zenit profesionalne karijere.

Anderson Markeš došao je u Partizan nekoliko nedelja posle bivšeg saigrača (i drugara) Eduarda, uz plaćeno obeštećenje od oko 300,000 evra.  Potpisao je trogodišnji ugovor i od njega se očekivalo da ojača Partizanovu odbranu na putu ka Ligi šampiona.  Od sportskog direktora Krstajića se pak očekivalo da zna da prepozna kvalitetnog štopera. Posle svega nekoliko odrađenih treninga Anderson je prijavio tešku povredu zadnje lože (u klubu su nagađali da je u Beograd doputovao povređen) i na zvanični debi u crno-belom dresu je praktično čekao 100 dana. Na svojoj prvoj prvenstvenoj (ukupno drugoj) utakmici protiv Radničkog iz Kragujevca (3-0. 3.12.2011.) postigao je gol, ali se ubrzo ponovo povredio i više se nije vraćao na teren.  Partizan mu ostaje jedina ekskurzija van nižerazrednih brazilskih fudbalskih terena.

  Lažni Leo (u pasošu Eliomar Correia Silva) je jedan od nezaboravnih transfer promašaja Ljubiše Tumbakovića, koji ga je čak častio i Partizanovom desetkom.  Brazilac je za 3 godine odigrao samo 7 utakmica za naš prvi tim, iz kojih, ni uz najveći napor, ne umem da izdvojim nijedan jedini upečatljiv momenat.  Eliomar se za 3 godine koliko je bio pod ugovorom uglavnom potucao po pozajmicama u inostranstvu (Kečkemet, Pierikos, Larisa) i na kraju se vratio u matični Javor iz Ivanjice, čiji dres nosi i danas.

  Utisak o sumnjivim štoperima iz Brazila 3 godine posle Andersona kompletirao je Fabricio Dornelaš.  Još jedan momak sa dobrim menadžerom, lošom zadnjom ložom, skromnim znanjem bilo kog jezika osim portugalskog i bez relevantnog internacionalnog iskustva. Urbana legenda kaže da je informacija o njegovoj plati (200.000 EUR) izazvala mini-pobunu u svlačionici. U Partizan je doveden na pozajmicu u sezoni u kojoj smo napali Ligu šampiona bez levog beka i kvalitetnog napadača. 

Fabrisio je odigrao ukupno 22 zvanične utakmice za Partizan, od čega čak 9 u Evropi!  Pamte se njegov (poluslučajni) gol u Nemačkoj, kao i antologijski, zaumni galop ka golu Augzburga, što je otvorilo rupčagu u odbrani i pomoglo Bobadilji da nas izbaci iz Evrope u poslednjim sekundama utakmice.  Primećujemo da je Fabrisiov menadžer i posle Partizana uspevao da udomi svog klijenta u inostranstvu, uključujući i odličan ugovor u Astri Đurđu, sa kojom je Brazilac ponovo igrao u Ligi Evrope, i čak eliminisao West Ham.  Glasine kažu da su Rumuni doveli Fabrisija posle odgledanog video materijala... na kome je u glavnoj ulozi bio Gregor Balažic.

  Dolazimo do aktuelnog sastava Partizana i brata Evertona (Everton Luiz Guimaraes Bilher), koga su Ivica Iliev i proviđenje iskopali negde na švajcarskim fudbalskim terenima za svega 350,000 evra. Odmah da kažem - ako imam pravo na lični utisak, voleo bih u svakom timu Partizana po jednog Evertona. Najavljivan je kao Juca sa lošijim šutem (što je Kahriman na 151. Derbiju mogao lično da proveri), zadnji vezni sa teutonskom radnom etikom, i ovaj stranac je vrlo brzo postao omiljen kod najšireg kruga Partizanovaca. Igrač koji je, po svim objektivnim kriterijumima nezaobilazan član najbolje postave domaće lige, i prava duša Partizanovog tima.


  Jubilarni deseti Partizanov Brazilac i indirektan povod za nastanak ovog teksta je Leonardo (Lijunardo) da Silva Souza.  Ne mogu da se setim igrača koji je za kraće vreme (pre neki dan je sastavio tek godinu dana u Srbiji) napravio veći rusvaj.  O njegovoj kompleksnoj ličnosti i nezaobilaznom Instagramu možemo naširoko, ali ako se držimo suvih činjenica: momak iz Andire je u Partizan došao za džabe (pod velikom sumnjom i uz podsmehe koje je delio sa Ivicom Ilievom), odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste Duple krune, izmišljao golove (i bodove) kada je bilo najpotrebnije, sa Urošem Đurđević poobarao silne klupske i nacionalne rekorde (27 golova na 41 utakmici), prvi posle Dragana Mancea u jednom prvenstvenom ,,večitom derbiju" postigao dva gola, 6 puta savladao protivničke golmane iz slobodnih udaraca, meteorski podigao sebi ugled i posle samo 365 dana došao na prag višemilionskog transfera. 


 Bilo je još Brazilaca koji su trenirali sa crno-belima, ali je legendarnu “probu” prošao samo odavno zaboravljeni Alex dos Santos.  Ovaj talentovani napadač iz mladog tima Gremia je ubeležio 2 nastupa na prijateljskim utakmicama Partizana.  Zatim je odigrao jednu sezonu za Teleoptik, postigao 2 gola u Prvoj ligi Srbije, i posle odlaska iz Beograda imao osrednju karijeru u više rumunskih prvoligaša.  U Teleoptiku su u periodu 2008-2010 boravila još tri ,,pripravnika iz Brazila” -  gospoda Jefferson Madeira, Washington Santana i Elton Martins (pozajmljen iz mladog tima Korintijansa), ali su ukupno odigrali samo jednu utakmicu za Partizanovu filijalu.

  Autor teksta: Dušan Mihajilović 

  Foto: partizan.rs, Miroslav Todorović, Hotsport

Aug 3, 2017

Laura Da Silva: - Ovo je moj Partizan i volim ga svim srcem!

  Jedna od odlika svakog velikog kluba je da oko sebe okuplja navijače ne samo iz svog grada i svoje zemlje, već ljude svih nacija, veroispovesti i porekla. Partizan je uvek važio za takav klub. Oduvek je u sebi imao magnetizam koji je ljude terao da se zaljube u njega i u njegove crno-bele boje. I, dok nije čudo da Partizan i dalje ima mnogo pristalica u bivšim jugoslovenskim republikama koje se sada geografski ,,naslanjaju" na Srbiju (Bosna, Makedonija, Crna Gora), našu pažnju privlače one neverovatne navijačke priče, o ljudima koji ni familijarno, ni nacionalno, ni poslovno, nisu vezani za Beograd i Srbiju, a ipak svim srcem vole Partizan. Takva je bila priča o Slavku Kodrunu iz slovenačke Mežice ili o našoj Mađarici Agnes iz okoline Budimpešte. I dok kod Slavka ili Agneš nalazimo ipak neke racionalne razloge zašto su se odlučili za Partizan (zajednička država i liga, odnosno prijatelji navijači Partizana), priča naše sledeće sagovornice je sasvim neuobičajena. Toliko, da ni sam u prvi mah nisam verovao da postoji neko takav - Portugalka, rođena u Francuskoj, nema nikakve porodične veze sa Balkanom, a vatreno navija za Partizan već skoro dve decenije! Laura Da Silva, iako skromno misli da njena priča ne zaslužuje poseban publicitet, ljubazno je pristala na intervju za ,,Crno-belu nostalgiju". Mi mislimo da zaslužuje, i da vredi svakog slova. Uživajte...


  Crno-bela nostalgija: - Pre svega, Laura, hvala ti na spremnosti da nam izađeš u susret za ovaj intervju. Predstavi se našim čitaocima i navijačima Partizana...

  Laura Da Silva: - Ja bih želela Vama da zahvalim na zanimanju za moju, rekla bih, ljubavnu priču  sa Partizanom. Iskreno, nikad nisam mislila da je to nešto vredno neke velike pažnje, jer postoje hiljade navijača koje su spremne da urade mnogo više kako bi podržali klub. Ja sam Laura, pola Francuskinja (po majci) a pola Portugalka (po ocu). Strast prema fudbalu gajim od ranog detinjstva. Mislim da se još uvek sećam kompletiranja svog prvog Panini albuma, zajedno sa mojim tatom. Bio je to album Svetskog prvenstva iz 1994. a ja sam tada imala 11 godina.

- Pre nego što se dotaknemo Partizana, dozvoli mi da primetim da si ti i navijač Benfike. Da li čitava tvoja familija navija za Benfiku, ili ste podeljeni između više klubova?

- Dobro pitanje! Ja sam trenutno jedini ,,benfikista" u porodici. Moj otac je žestoki navijač Sportinga, a mlađi brat i sestra navijaju za Porto - odrastali su tokom devedesetih i kasnije, i svedočili usponu Porta i njegovoj nacionalnoj i međunarodnoj slavi. Prvi meč Benfike koji pamtim je ,,ozloglašeni" duel Kupa šampiona između Benfike i Olimpik Marseja, kada je Vata postigao rukom pobedonosni gol. Iako je moj otac navijač Sportinga, kao imigrant u Francuskoj ponosio bi se uspehom bilo kojeg kluba iz Portugalije na međunarodnoj sceni. Pričao mi je o slavnim šezdesetim godinama Benfike, o evropskim finalima i trofejima, o Euzebiu, Kolunji i ostalim velikanima, i moje srce je tada već bilo pokoreno.

  Tata je bio prilično razočaran mojim izborom, tako je i danas, pa kada u našoj porodici dođu na red fudbalske teme, onda redovno dolazi i do rasprave sa ocem, bratom i sestrom.

- Zaista je neobično da devojka iz Francuske, a poreklom iz Portugalije, navija za Partizan, a da nema nikakve porodične veze sa Srbijom ili Beogradom. Kako je to počelo u tvom slučaju, kada si se po prvi put zainteresovala za naš klub, i zašto baš Partizan?

-  Kao ljubitelj sporta, prirodno je da sam čula za Partizan i njegovu veliku istoriju, i u fudbalu i u košarci. Prvi put sam otvoreno navijala za Partizan protiv Porta, u  septembru 2000. godine. Utakmica se igrala par dana posle mog rođendana, još uvek se sećam koliko sam bila srećna zbog rezultata od 1-1, nerešeno, strelac Ranković. Nažalost, to nije bilo dovoljno da prođemo dalje, jer smo u revanšu na Antašu izgubili. Ta ekipa je imala velike talente, kao što su Ilić, Duljaj, Ćirković, Ivić, Iliev...i bila sam impresionirana borbom koju su pružili protiv mojih neprijatelja, Porta.

  Ja sam do tada već gajila interesovanje za Srbiju, pošto sam podržala zemlju protiv NATO agresije, paleći američke zastave i  pokušavala sam tada da okupim više prijatelja zbog podrške Srbiji potiv nepravde i vazdušnih napada, sankcija...

- Kada si, posle tog početnog zanimanja za Partizan, primetila da si počela redovno da pratiš Partizanove utakmice i rezultate? 

- Prvih nekoliko godina nisam imala redovan pristup internetu, pa sam rezultate pratila preko specijalizovanih novina i časopisa. Onda, kada se internet razvio, počela sam da pratim redovnije vesti iz kluba. Sada, većinu utakmica gledam preko interneta, mada kvalitet prenosa nije uvek na najvišem nivou. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti uspeti da se preselim u Srbiju, pa bih onda svoju podršku mogla da pružam svake nedelje.

- Kakva je bila reakcija tvoje porodice kada su čuli da navijaš za Partizan, da li im je to izgledalo previše čudno ili neobično?

- Već su znali za moje zanimanje za fudbal i Srbiju, tako da im ni najmanje nije bilo neobično. U svakom slučaju, moja porodica je bila veoma zabrinuta kada sam krenula na prvu Partizanovu utakmicu, pošto su smatrali da će to biti opasno, naročito za ženu koja sama putuje.  Štampa u inostranstvu pravi veliki pritisak oko huliganizma u Srbiji, nažalost.

  Postoje brojne anegdote kada sam zajedno sa porodicom van kuće, mnogi nam prilaze i pitaju me čiji dres nosim. Ili na primer, kad sam s majkom sedela u kafiću u južnoj Francuskoj. Nosila sam dres Partizana a konobar je bio ekstremno neprijatan prema nama. Izgledao je kao stranac, pa sam ga upitala odakle je...Albanija! Da, reakcije nisu uvek pozitivne, ali ja ponosno nosim dresove Partizana i Srbije. To je deo mog DNK.



- Koji su ti omiljeni igrači Partizana, a koje utakmice nezaboravne?

- Očigledno je da volim, pre svih, one igrače koji su iz Partizana došli u Benfiku. Partizan poseduje akademiju koja neguje talente godinama i koji posle zasijaju u najprestižnijim evropskim ligama. Mitrović, Ljajić, Jovetić, Živković...bila sam tužna kad je letos otišao Milenković. Mislim da je on, iako sasvim mlad, jedan od najboljih centralnih bekova tamo. Nemam nikakve sumnje da će se razviti do stepena da bude jedan od najboljih.

  Od starijih imena, moram da pomenem Ivicu Kralja, svakako jednog od najboljih golmana tog vremena, kao i našu najbolju generaciju ,,Partizanovih beba".


- Partizan i Benfika, da li je uopšte moguće porediti ta dva kluba?

- U svojim zemljama i jedni i drugi su istorijski klubovi, od kojih se uvek očekuje borba za trofeje i napredak u Evropi. Nažalost, delimo činjenicu da su oba kluba u finansijskim nevoljama. Benfika je drugi klub u Evropi po visini duga. Nismo u mogućnosti, ni jedni ni drugi, da zadržimo talente, već ih jako mlade prodajemo kako bismo opstali. Ali ja se naježim kad gledam Benfiku kao i kad gledam Partizan. Za mene, to su dva kluba sa dušom i istorijom.

- Uspela si da upoznaš neke bivše Partizanove fudbalere koji sada igraju za Benfiku. Kakva su ti iskustva iz tih susreta?

- Upoznala sam Fejsu i Živkovića ove godine, dan posle utakmice Lige šampiona protiv Borusije iz Dortmunda, igrane u Lisabonu. Pošto sam ujedno i kolekcionar, imala sam par dresova koje je Žile trebalo da mi potpiše. Pošto moj srpski nije savršen, zamolila sam prijatelja da ga pita da mi se potpiše baš na srpskom. I Žile i Fejsa su bili prijatno iznenađeni da čuju Portugalku kako priča srpski. Žile mi je potpisao dresove a Fejsa mi je čak ponudio dres koji je nosio na prethodnoj utakmici. Objasnila sam mu koliko volim Partizan i Srbiju, a on je uzvratio da je to prvi put da tako nešto čuje od stranca. Napravili smo nekoliko snimaka, bilo je to divno iskustvo. Ako Fejsa ovo nekako pročita, želela bih da mu kažem da su mi ponuđeni njegovi dresovi iz Partizana, i da bih volela da mi ih potpiše kada u oktobru dođem da gledam Srbiju!


- Znamo da si posetila Beograd i Stadion Partizana. Kada se desila tvoja prva poseta i možeš li nam opisati atmosferu

- Moja prva Partizanova utakmica, uživo odgledana, je nedavno protiv Vojvodine, 10. maja 2017. Mnogo prijatelja mi je reklo da ne očekujem dobru igru, da je stadion star i ni približno lep kao stadion Benfike...kada sam izašla iz autobusa i prošetala do stadiona, bio je to najlepši mogući prizor. Postalo je sve to vrlo emotivno za mene, osetila sam suze. Bio je to stari san koji sam upravo ostvarla. Ulaz je bio slobodan a stadion je bio pun. Utakmica je bila kvalitetna, ali moram da kažem da su mi oči pola utakmice bile na terenu a pola na južnoj tribini. Sjajna podrška ,,grobara", tako nešto nisam iskusila do tada, iako sam redovna na jugu stadiona Benfike! Na kraju utakmice, šou sa bakljama, to sam uspela i da snimim. To je ono kakav bi fudbal treba da bude - od navijača, za navijače. Mrzim sterilisani osećaj modernog fudbala. Sasvim podržavam ,,No Pyro, No Party", tako da je to za mene bilo fantastično iskustvo.





 
  Sutradan, obišla sam trofejnu salu i stadion. Osoba koja mi je upriličila posetu bila je sjajna i zaista je bilo veoma emotivno videti i dodirnuti sve te pehare i klupska sećanja. Napravila sam dosta snimaka a omogućeno mi je i da uđem na sam teren. Dobila sam člansku kartu kluba, za koju sam veoma ponosna da je imam. Takođe, uzela sam jedan mali busen svete trave, koji dragoceno čuvam u svojoj tašni.



- Da li znaš da su Partizan i Sporting igrali prvi meč u istoriji Kupa šampiona?

- Da, apsolutno, daleke 1955. I mislim da smo ih razbili (smeh).

- Uporedi nam rivalstvo Partizana i Zvezde sa rivalstvom Sportinga i Benfike?

- Mržnja jednih prema drugima definitivno može da se poredi. Naš lisabonski derbi nije uvek nasilan, ali je u prošlosti rezultovao mnogim smrtnim slučajevima, pa čak i ove godine. Sporting je pre nekoliko decenija bio mnogo konkurentniji i borba za titulu se često vodila između ta dva kluba.

  Rivalstvo se takođe pojačava prelascima igrača i trenera u ,,neprijateljski klub", a mediji oko toga prave dodatnu galamu.

  Srpski ,,večiti derbi" je intenzivniji van stadiona, ali u obe zemlje, derbi je sjajan šou, kako na tribinama, tako i na terenu. Nadam se da ću uskoro posmatrati jedan derbi.

- Pored Partizana, zainteresovana si i za srpsku kulturu, i kao što mogu da primetim, uspešno učiš srpski jezik! Jesi li zadovoljna napretkom po tom pitanju?

- Hahaha, još uvek ne bih rekla da je uspešno, ali učim. Prvi priručnik iz srpskog jezika sam kupila kada sam imala 17 godina. Tada nisam uspela da istrajem u ,,studiranju" ali sada sam rešila da posvetim tome više vremena. Stekla sam i prijatelje koji su uvek voljni da mi pomognu, ohrabruju me. Postavila sam sebi cilj da za dva meseca vodim lake konverzacije, a da tečno pričam za dve godine. Srpski je zaista lep i bogat jezik a ja sam se zaljubila i u zemlju i u narod.

- Kada opet planiraš da nas posetiš?

- Dolazim nazad u oktobru, kako bih se krstila po pravoslavnim običajima, u pravoslavnoj crkvi. Izabrala sam simboličan datum - 4. oktobar, i to će biti jedan od najvećih događaja u mom životu. Nažalost, Partizan neće te nedelje igrati, ali ću osigurati da organizujem žurku povodm svog krštenja i Partizanovog rođendana.

  Nažalost, moraću da se prošetam i do stadiona ,,cigana", da navijam za Srbiju protiv Gruzije, 8. oktobra. Unapred se radujem pevanju himne sa hiljadama srpske braće i sestara!

- Priznajem da sam šokiran svim ovim što si nam ispričala o tvojoj posvećenosti Partizanu. Kako ljudi u Beogradu reaguju na tvoju priču?

- Mnogi su zadivljeni ali ja ne razumem i dalje - zašto? Ljudski umovi su opterećeni novcem i izgledom. Ne zanima me ako nemamo nov i moderan stadion, ako je situacija u klubu loša, ili ako je većina utakmica dosadna i neprijatna za gledanje. Ovo je moj Partizan i ja ga volim svim srcem.

  Htela bih da poručim ljudima koji će ovo pročitati, a to je i glavni razlog zašto sam prihvatila ovaj intervju, da budu ponosni na istoriju našeg kluba i na put ispred nas. Ono što smo ostvarili prošle sezone, ,,dupla kruna", nije ništa manje od čuda. Sve smo imali upereno protiv nas, i potrebne su nam sve snage da stanemo iza kluba i podržimo ga. I u lošim i u dobrim momentima.



- Hvala ti, Laura, još jednom za intervju, uskoro te očekujemo u Beogradu!

-  Hvala i tebi, želim vašoj ekipi sve najbolje u nastavku rada na ovom sjajnom blogu. Hvala za vaše napore i predan rad, odatle sam mnogo naučila o istoriji kluba, uživam gledajući stare slike, novine, ulaznice...Napred Partizan!


* Osim zahvalnosti Lauri Da Silva na intervjuu, hvala i Slavku Kodrunu i Bobanu Živanoviću na pomoći i kontaktima. Slike su iz privatne arhive Laure Da Silva.

** Nije dozvoljeno preuzimanje teksta i intervjua bez dozvole autora.