Jun 4, 2017

Znači, Đukić




Šokantan odlazak Marka Nikolića u Sekešfehervar je posle samo četiri dana presekao planirano jednomesečno slavlje naše šeste „duple krune“.  Neizvesnost i zabrinutost navijača je, na svu sreću, brzo prekinula vest da je Miroslav Đukić prihvatio da se posle deset godina vrati u Partizan i srpski fudbal.

 
U prvom mandatu Miroslav Đukić je na klupi Partizana proveo 345 dana.  Na mesto šefa stručnog štaba je postavljen 9. januara 2007. i potpisao je ugovor na godinu dana.  U radu sa ekipom mu je asistirao potpuno neafirmisani mladi stručnjak, nekadašnji kapiten omladinaca ,,crno-belih“ i više loš, nego osrednji desni bek/centarhalf, Aleksandar Stanojević.


  Đukić je Partizan preuzeo kao četvrtoplasiranu ekipu onoga što se tada zvalo Meridijan Super liga, a ostavio ga na prvom mestu i sa 6 bodova prednosti na polusezoni 2007-2008.  Ovo je bila prednost i osnova koju je Slaviša Jokanović doradio u našu treću ,,duplu krunu“.

  Partizan je 41-godišnjem Đukiću, posle izuzetno bogate igračke karijere, bio prvi trenerski angažman u nekom klubu. 
 

Stil, rezultati

  Ogromna većina navijača Partizana, i onoga što se zove „objektivni ljubitelji fudbala“, će se složiti da je tokom prvog trenerskog mandata Miroslava Đukića, Partizan igrao najatraktivnije u svojoj novijoj klupskoj istoriji.  Brza tranzicija, bez suvišnih kontakata sa loptom, fudbal koji ide napred i u prostor, puno trčanja, šansi i igra na gol ili 3 više.

  Istini za volju, Đukić je vodio jedan od najzanimljivijih i najkompletnijih timova Partizana, kada je mlade snage iz Partizanove škole (Jovetić, Nebojša Marinković, Smiljanić, Obradović) dopunjavao odličnim strancima (Moreira, Juca, Diarra) i kvalitetnim lokalnim pojačanjima (Rukavina, Bambi Tošić, Đorđe Lazić).

  Đukićev prvi mandat se zapravo može grubo podeliti u dve faze. 
  


  Prolećnu polusezonu 2006/2007, je obeležila konsolidacija psihički i rezultatski posrnule ekipe, uvođenje discipline i čišćenje preglomaznog igračkog kadra (te zime su, između ostalih, klub napustili i:  Ace Stojkov, Bojan Šljivančanin, Nenad Mirosavljević, Predrag Lazić, Vladimir Vukajlović,  Dragan Radosavljević,  Marko Markovski, Milan Perendija, Ostoja Stjepanović...)
 

  Đukićeva druga utakmica na klupi Partizana bio je 128. ,,večiti derbi“, koji se i dalje prepričava: zbog lepršave igre Partizana, ubedljive pobede (2-4) i antologijske izjave Milana Lole Smiljanića („Zatvorili smo ovo ovde, ovaj stadion i sve... a Zvezda neka osvoji sada titulu, ako hoće, ako ih nije sramota...“).  Đukić je na teren poslao čak šest debitanata.

  

  
  Pogledajmo samo arhivu novinskih naslova posle ove utakmice: „Samo cigle od Tvrđave: Partizan razbio Zvezdu“, „Javni čas fudbala“, „Doš'o je i taj dan“, „Đukić ponizio Bajevića“, „Partizan zgazio Zvezdu 4-2“, „Od Marakane ostali dugmići! (Partizan posle 11 godina DEMOLIRAO Zvezdu na njenom stadionu, ni najstariji navijači ne pamte GORU ZVEZDU I MOĆNIJI PARTIZAN!“

    

 

  Užasno selektirani tim Partizana nije uspeo da nadoknadi veliki bodovni zaostatak iz prvog dela sezone.  Zanimljivo je da crno-beli pod Đukićem nisu nijednom odigrali nerešeno!  Uključujući i jednokružni plej-of, fudbaleri Partizana su osim najvećeg rivala, čak dva puta gubili od Hajduka iz Kule (toliko o još jednom maderaškom mitu, o navodnim Partizanovim „prijateljskim utakmicama“). Bolje dane je najavila poslednja utakmica u sezoni, i pravi klasik „đukićevštine“. 7-1 protiv Mladosti iz Apatina, uz dva odbranjena penala Žakule i povratak navijača Partizana na stadion!

  Druga faza Đukićevog mandata je koincidirala sa definitivnim završetkom iscrpljujućeg navijačkog bojkota, javljanjem euforije i povratkom Partizanovaca na stadion.  Na kadrovskom planu su usledili veliki rezovi, (neprijatni) rastanci sa nekim dugogodišnjim prvotimcima, ali i dolasci brojnih atraktivnih novajlija.  U saradnji sa novim sportskim direktorom Ivanom Tomićem, Đukić je selektirao ekipu i stručni štab koji su, po mišljenju mnogih, bili temelj Partizanove dugogodišnje rezultatske dominacije.  Naša ekipa je drugu Đukićevu polusezonu završila bez poraza u šampionatu.



   Ostaje veliki žal što je posle masakriranja Zrinjskog (11-1 u dvomeču 1. kola kvalifikacija za Kup UEFA), suspenzija sprečila ovu sjajnu generaciju da se ozbiljnije okuša na međunarodnoj sceni. 

  Zanimljiv je podatak da je pretposlednja Đukićeva utakmica na klupi Partizana, bila međunarodna prijateljska utakmica (29. Trofej Bernabeu) protiv Real Madrida, odigrana 5.decembra 2007.godine.  Madriđani su golovima Baptiste i Drentea slavili rezultatom 2-0, ali je naša ekipa ostavila veoma dobar utisak.

  

Real Madrid – Partizan 2:0 Baptista 34, Drente 67
Real Madrid: Dudek, Mičel Salgado, Tores (od 74. Marselo), Kanavaro (od 45. Pepe), Mecelder, Gago (od 45. Dijara), Baptista (od 62. Guti), Drente, Roben, Iguain, Saviola (od 62. Soldado)
Partizan: Božović, Rukavina, Rnić, Žuka, Moreira (od 83. Mitrović), Lazetić (od 58. Jovetić), Lazić (od 58. Maletić), Tošić (od 58. Ćetković), Lazevski, Mihajlov (od 73. Srđa Knežević!!!), Dijara (od 73. Stjepanović)





Iako nije osvojio trofej sa Partizanom, Miroslav Đukić je 2007. proglašen za trenera godine u Srbiji.

  Đukićev bilans u susretima sa komšijama je 1-1-3.  Vredi napomenuti da su na oba prvenstvena derbija koje je Partizan izgubio našem protivniku dosuđeni najblaže rečeno diskutabilni penali (sudije Jeknić i Filipović), a da je na dve od te tri utakmice Partizan duže od poluvremena igrao sa igračem manje.  Prava je šteta što 10 godina kasnije Đukić ipak neće imati priliku da se revanšira Bošku Đurovskom.


  Ukupan bilans Miroslava Đukića na zvaničnim Partizanovim utakmica je 23-5-7, uz gol razliku 73-31.  Zanimljivo je da je Partizan pod Đukićem samo jednom odigrao utakmicu bez golova.
  



Očekivanja i kontroverze

  Deset godina kasnije, Miroslav Đukić je neuporedivo zreliji i iskusniji trener.  Napravio je određene uspehe u manjim španskim sredinama (Valjadolid, Kordoba), ali mu Partizan i eventualni proboj u Evropi mogu biti odskočna daska da karijeru usmeri u najviši trenerski ešalon na Iberijskom poluostrvu. 




  Đukićev (za Srbiju) nekonvencionalni pristup fudbalu verovatno najviše ima veze sa time da nije deo onoga što se zove „zlatiborska“ tj. ,,Bata-Đorina škola menadžmenta“ (sve trenerske licence je zaradio u Španiji).  Đukić nije deo lokalnih „kombinacija“ i „fudbalskog establišmenta“, što se navodi kao jedan od glavnih razloga za njegovo dugo odsustvo iz srpskog fudbala.  Čak i u Partizanu mu je zamerano što više vremena provodi na Teleoptiku nego u kancelarijama, i što mu je važnije mišljenje članova stručnog štaba, nego „klupskih struktura“.

  Zamerano mu je i kada je pravio velike rezove u ekipi i kada se zahvalio nekim dugogodišnjim prvotimcima i legendama kluba (Ivica Kralj, Albert Nađ...) Kralj je krajem maja 2007. godine nazvao Đukića „licemerom i lažovom“, a Partizan uporedio sa Titanikom.  Vreme je pokazalo koliko su ovi Đukićevi potezi, iako kontroverzni i kod mnogih navijača nepopularni, bili ispravni.







Verujemo da Đukić kao relativan autsajder, i neko ko nije egzistencijalno vezan za Srbiju i lokalnu fudbalsku vrtešku, ima veće šanse za samostalan rad nego neki trener početnik.  Reputacija mu istovremeno daje veći autoritet u svlačionici, kao i prostor da bude integrativni faktor između stranih i domaćih igrača.  Đukićevi međunarodni kontakti pružaju dodatne mogućnosti prilikom regrutacije pojačanja, posebno u inostranstvu.

  Najveći broj primedbi na račun Miroslava Đukića nema nikakve veze sa njegovim trenerskim znanjem i profesionalnim kvalitetima.  Najviše mu se zamera da je „naprasno“ napustio Humsku, kao i da je na svojoj poslednjoj utakmici jesenjeg dela šampionata (protiv Mladosti iz Lučana, 10.12.2007.), nepotrebno poslao na teren dva važna prvotimca sa parnim žutim kartonima (Žuku i Tošića), i na taj način otežao Partizanu prvi prolećni susret sa komšijama.  Neki navijači Partizana mu zlopamte i to što je na polurevijalni Olimpijski turnir u Pekingu poveo Tošića i Fejsu, i tako oslabio našu ekipu na prvim nastupima u Evropi (Inter Baku i Fenerbahče na JNA).

 

  I pored objektivno neprijatnog utiska da je ostavio posao nedovršenim, Đukić je iz Partizana zapravo otišao samo nekoliko nedelja pre isteka ugovora.
   

  Đukić je više puta javno isticao da je Partizanovac, ali da ne mrzi Zvezdu.  Sa stanovišta zakletih Partizanovaca, ovakvo razmišljanje je teško objasniti.  Ali racionalno posmatrano, u situaciji u kojoj Partizan najvažniju bitku sa komšijama vodi u medijima i van terena, neko ko je „umeren“ i iznad situacije, može samo da bude naša taktička prednost. 
   
  Partizanu u ovim okolnostima pre svega treba profesionalac, neko koji ima snažan lični motiv da uspe.  Trener profesionalac pre nego trener navijač/motivator.  Đukićev prvi mandat u Partizanu je idealan primer kontrasta u odnosu na prethodnika, Miodraga Ješića, jednog predivnog čoveka, u kome kuca možda najveće grobarsko srce, ali čoveka koji tu emociju i želju nije uspevao da pretvori u realan Partizanov uspeh.

  Đukić se vraća na mesto na kome je nagovestio veliki trenerski kvalitet i ostavio puno nedovršenog posla.  Želimo mu, da poput Marka Nikolića, iz drugog puta privede kraju započeto, ZNAČI: osvajanje domaćih trofeja i afirmacija Partizana, njegove igre i fudbalera na velikoj evropskoj sceni.


  Autor: Dušan Mihajilović

No comments: