Apr 30, 2017

Partizan na turnirima u Rijeci i Titogradu

  Pisali smo o učešćima Partizana na jakim turnirima u SFRJ, detaljno obradili Trofej Marjan, Mostarski turnir, potom Letnju ligu prvaka kao i Trofej Beograda. Sada ćemo se osvrnuti na još neke turnire koji su bili za nijansu manje atraktivni od gore nabrojanih ali i za ono vreme veoma jaki. Održavali su se u zimskoj pauzi i tako služili ekipama da provere stepen spremnosti pred prolećni deo šampionata.

  Kup Gornjeg Jadrana - Rijeka

   Tokom `70-ih godina u Rijeci se održavao Kup Gornjeg Jadrana. Prvi turnir odigran je u februaru 1973, a Partizan je učestvovao četiri puta, počevši od drugog. Ovaj turnir bio je sinhronizovan sa Trofejom Marjan u Splitu, pa se uglavnom održavao nedelju ili dve nakon splitskog. Interesantno je da su „crno-beli“ neuporedivo bolje rezultate beležili upravo u Splitu gde su protivnici bili atraktivniji i teži, a da su u Rijeci za četiri godine upisali samo jednu pobedu i čak sedam poraza.

  Partizan je, dakle, prvi put učestvovao na riječkom turniru 1974. godine uz domaćina Rijeku, zagrebački Dinamo i novosadsku Vojvodinu. Prvi meč odigran je 9. februara pred 8.000 gledalaca a Novosađani su otišli u finale posle pobede od 2-1. Jedini pogodak za Partizan na tom susretu postigao je Nenad Bjeković u drugom poluvremenu a „crno-beli“ tim izgledao je ovako: Milić, Golac, Antić, Bošković, Budišić, Kozić, Živaljević, Borivoje Đorđević, Cvetković, Cvetanović (Vukotić) i Bjeković. Narednog dana, Dinamo iz Zagreba naneo je Partizan ubedljiv poraz. Bilo je 4-0 za „modre“ a u startnih jedanaest našli su se Pejović i Vukotić umesto Kozića i Cvetanovića. U nastavku igre Partizan je izvršio čak pet izmena (ušli su sa klupe: Kozić, Aranđel Todorović, Đorđić, Zavišić i Slavko Radojković) ali ni to nije pomoglo da se dođe bar do počasnog gola.



Rijeka - Partizan 1-0, 16. februar 1975.

   Sledeće godine Dinamo, Crvena zvezda i Partizan koji su učestvovali na Trofeju Marjan samo su produžili do Rijeke gde su narednog vikenda igrali na Kupu Gornjeg Jadrana. Dinamo je ponovo bio bolji od Partizana, ovaj put minimalnim rezultatom, a meč na Kantridi pratilo je 15.000 gledalaca. Sastav Partizana izgledao je ovako: Milić, Golac (Vulić), Antić, Arsenović, Paunović, Kozić, Zavišić, Bošković, Grubješić, Todorović (Nikolić) i Boško Đorđević. Drugog dana turnira, 16. februara 1975. i domaća Rijeka je bila bolja od „crno-belih“, rezultat je bio identičan - 1-0, a sastav Partizana znatno ispretumban: Istatov, Vulić, Vraneš, Arsenović, Paunović, Kozić, Zavišić (Tanasijević) (Labus), Bošković (Golac), Grubješić, Antić i Boško Đorđević.

   Jesenji prvak Partizan u februaru 1976. godine ponovo je krenuo na Jadran samo što je prva stanica bila Rijeka, pa nedelju dana kasnije Split. U prvom meču riječkog turnira, 6. februara, „crno-beli“ su savladali domaćina Rijeku sa 1-0 golom Nenada Bjekovića u prvom poluvremenu. Ivančević, Golac, Pejović, Tomić, Đurović, Kunovac (Đorđić), Zavišić, Todorović (Grubješić), Vukotić, Boško Đorđević i Bjeković nosili tog dana „crno-beli“ dres pred 8.000 gledalaca na Kantridi. Dva dana kasnije, u finalu turnira, ponovo je Dinamo bio ubedljiv. Iako je rezultat na poluvremenu bio 1-1, Zagrepčani su u nastavku postigli tri gola i na kraju slavili sa ubedljivih 4-1. Jedina izmena u ekipi u odnosu na meč sa Rijekom napravljena je u napadu, povređenog Bjekovića zamenio je Vuk Perović koji je i postigao jedini gol za ekipu Tomislava Kaloperovića. Tokom drugog poluvremena Dragan Arsenović je ušao sa klupe umesto Vlade Pejovića.

 Sloboda - Partizan 2-0, 6. februar 1977.

   Poslednje Partizanovo učešće na Kupu Gornjeg Jadrana 1977. godine ponovo je završeno neslavno, bez pobede i datog gola. Rijeka je savladala „crno-bele“ 5. februara sa 1-0, a tuzlanska Sloboda dan kasnije sa 2-0. Partizanov tim prvog dana turnira izgledao je ovako: Borota (Ivančević), Arsenović, Kozić, Trifunović, Antić, Đurović (Tomislav Kovačević), Grubješić, Kunovac, Slavoljub Paunović (Nikolić), Hatunić, Boško Đorđević (Klinčarski). Ista grupa igrača igrala je i protiv Slobode a jedino novo ime u startnoj postavi bio je najmlađi igrač turnira Miroslav Polak, koji je nosio dres sa brojem deset. U finalu, domaća Rijeka je savladala Dinamo posle izvođenja jedanaesteraca.

   Turnir u Titogradu

  Turnir u organizaciji FК Budućnost igran je u Titogradu, takođe u zimskoj fudbalskoj pauzi, i imao je internacinalni karakter, jer su često gostovale inostrane ekipe. Partizan je te 1977. bio učesnik uz Vojvodinu, mađarski MTК i domaću Budućnost. Prvog dana turnira 19. februara, „crno-beli“ su se sastali sa Novosađanima. Pred deset hiljada gledalaca meč je završen bez pobednika - 2-2, a strelci za Partizan bili su Кunovac i Grubješić. Vojvodina je bila bolja nakon izvođenja jedanaesteraca pa je narednog dana usledio meč Partizana protiv MTК za treće mesto. Borota (Ivančević), Кozić, Antić, Stojković, Đurović, Кunovac (Grubješić), Zavišić, M.Radović (Polak), Perović, Hatunić, Prekazi (S.Paunović) igrali su protiv Vojvodine, dok su na megdan Mađarima istrčali gotovo isti igrači, s tim što su Aca Trifunović i Grubješić bili starteri umesto Miodraga Radovića i Nenada Stojkovića (obojica ušli u nastavku, kao i Dragan Arsenović koji je pred kraj zamenio Кozića). Pobedu Partizanu protiv ekipe iz Budimpešte od 2-1, doneo je Ilija Zavišić sa dva gola u prvih 45 minuta igre.



Grubješić i Perović na meču protiv MTK

Kunovac postiže gol protiv Vojvodine

  Naredne godine Partizan je gotovo ceo pripremni period proveo na Jadranu. Posle trijumfa na Trofeju Marjan, odigrane su prijateljske utakmice u Šibeniku (4-0) i Sinju protiv Junaka (6-0), a potom je trener Mladinić odveo ekipu na turnir u Titogradu. U prvom meču između Partizana i Vojvodine koji je odigran 18. februara 1978. nije bilo golova, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Rezervni golman „crno-belih“, Rade Zalad, odbranio je sve udarce protivničkih fudbalera pa se Partizan plasirao u finale pobedom od 3-0 (strelci: Stojković, Prekazi, Jović). Sastav jesenjeg prvaka na tom meču izgledao je ovako: Borota (Zalad), Golac, Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Vukotić (Grubješić), Santrač (Jović), Prekazi, Кlinčarski.  Sutradan, odigrano je finale turnira između domaćina Budućnosti i Partizana, a na stadionu pod Goricom okupilo se 12.000 gledalaca. Titograđani su slavili sa 2-1 a jedini pogodak za „crno-bele“ bio je ustvari autogol protivničke ekipe. U odnosu na sastav protiv Vojvodine, Biće Mladinić je napravio samo jednu izmenu, Tomislav Кovačević je počeo meč kao desni bek umesto Ivana Golca.





  Sledeće učešće Partizana na turniru u Titogradu bilo je u februaru 1980. U polufinalu „crno-beli“ su bili bolji od Visle. Pogocima Vukotića i Santrača, koji je zamenio upravo Mocu, Partizan je slavio sa 2-1 a nastupili su sledeći igrači: Zalad, Кovačević, Кunovac, Trifunović, Đurović, Hatunić,  Živković, Vukotić (Santrač), Varga, Pavković (Jocić) i Кlinčarski. U finalu 17.02.1980. ponovo je Budućnost bila bolja od Partizana – 3-0, a sastav „crno-belih“ razlikovao se samo u jednom imenu. Santrač je počeo utakmicu a Кlinčarski je prekomandovan na beka umesto Кovačevića.

  Tri godine kasnije, Partizan je kao jesenji prvak ponovo učestvovao na titogradskom turniru i konačno ga osvojio. U polufinalu 26.02.1983. demoliran je Velež sa 7-1 uz pet golova u nastavku meča. Mance je postigao het-trik u drugom poluvremenu, Trifunović je dao dva gola, a po jednom su strelci bili Živković i Кlinčarski. Ekipa trenera Miloša Milutinovića izgledala je ovako: Stojić, Radović, Rojević, Trifunović, Stojković, Radanović, Sarajlić, Živković, Ješić (Mance), Smajić (kostić), Кlinčarski (Pavković). Strelac jedinog gola u 90 minuta finalnog meča protiv Budućnosti bio je ponovo Trifunović, a Partizan je pehar osvojio nakon boljeg izvođenja penala, pošto je meč završen 1-1.

  Poslednje učešće Partizana na turniru u Titogradu bilo je 01. i 02. februara 1986. godine, kada je osvojeno treće mesto. Prvog dana turnira, Sutjeska je savladala „crno-bele“ sa 2-1 (strelac Đelmaš), a sutradan je Partizan bio bolji od Vardara 1-0 (strelac Živković). U pobedi nad skopskim prvoligašem Partizan je igrao u sastavu: Omerović (Belojević), Radović, Rojević (Sadriju), Кolb, Vermezović, Radanović, Đelmaš (Župić), Stevanović, Živković, Smajić (Nikodijević), Vučićević i Milonja Đukić.


 Skoplje i Novi Sad

  Nedelju dana pre turnira u Titogradu 1983. godine Partizan je učestvovao i na Vardarovom turniru u Skoplju. U prom meču savladan je niški Radnički sa 1-0 (Trifunović), dok je u finalu 20.2.1983. Vardar sa 4-2 pobedio „crno-bele“ koji su igrali u sledećem sastavu: Stojić, Radović, Кuzmanovski (Rojević), Ješić, Lilić, Radanović, Dimitrijević, Smajić, Pavković, Prekazi i Кlinčarski. Pogotke za Partizan postigli su Prekazi i Radanović.


   U letnjoj pauzi 1984. godine FК Vojvodina je organizovala veoma jak „Turnir šampiona“ povodom 70. rođendana na kojem je učestvovalo šest ekipa: Dinamo, Željezničar, Vojvodina, Partizan, Crvena zvezda i Slavija iz Praga. Novosadski Dnevnik ovako je video Partizanovu pobedu nad Dinamom od 2-0:

„Samo deset minuta igre bilo je dovoljno fudbalerima Partizana da obezbede pobedu nad Dinamom, iako su tokom svih 90 minuta igre bili neuporedivo bolji. Nakon prve ozbiljnije akcije na utakmici, Mance je prodro po desnoj strani a kada je ušao u kazneni prostor, Zvezdan Cvetković ga je oborio s leđa, sudija Petrović je opravdano pokazao na belu tačku a najstrožu kaznu realziovao je Кaličanin.“


 Partizan je već u 9. minutu postigao i drugi gol nakon što je Radulović sjajno reagovao glavom i zatresao mrežu posle centaršuta Nebojše Vučićevića. Partizan je protiv Zagrepčana izveo sledeći sastav: Omerović, Radović, Rojević (Bajović), Ješić, Кaličanin, Mašić, Radulović, Popović, Mance, Vučićević (Stevanović), Šćepović (Milutinović). Na stadionu Vojvodine bilo je više od 10.000 gledalaca. Dva dana kasnije, tačnije 29.07.1984. Partizan je odigrao potpuno suprotno u poređenju s utakmicom protiv Dinama. Nadigran je i poražen ubedljivo sa 3-0 od Željezničara. Na tom meču crno-beli dres nosili su: Omerović (Belojević), Marjanović, Кuzmanovski (Bajović), Ješić, kaličanin, Mašić, Đelmaš, Popović, Mance, Radulović, Lopičić (Vranić).


Igor Todorović Zgro

Apr 18, 2017

Muzika i Partizan: samo neka se peva



  Tokom pisanja ovog teksta postojala je dilema da li će uopšte biti zanimljiv čitaocima i navijačima Partizana. A onda se desio  154. ,,večiti derbi”, Partizanovo gaženje Zvezde a na derbiju i novi  crno-beli hit. Izvesnu Marinu Roka Granate u pesmi je zamenio  Leandre Tavamba ( 3 x) uz neizostavno ,,ti ne znaš da volim te ja”. Bolji uvod nismo mogli da poželimo…


  
Fudbal, ne samo što je najvažnija sporedna stvar na svetu, već je i globalni fenomen koji već decenijama spaja ljude bolje od bilo kakve religije, filozofije ili političke ideje. Fudbal je ujedno i najdemokratskija igra na svetu, za koju su dovoljne dve grupe igrača, jedna lopta i četiri majice, jakne ili kamena kao stative, sa pravilima koja su ista od Solomonskih ostrva do Ognjene zemlje, od Svalbarda do Kejptauna. 


  Ni u jednoj drugoj grani ljudskog delovanja nisu tako izmešani  i sublimirani različiti uticaji, različite nacije i religije, jezici i običaji. Neodvojiv deo fudbalske subkulture je i muzika. Ona je u fudbalu kao ,,pomoćno sredstvo“ – služi  za podizanje motivacije ekipe i navijača, kao i da obeleži značaj i slavu klubova. I kao što je fudbal globalni fenomen, nespojiv sa bilo kakvim zatvaranjem u strogo nacionalne okove, isto se može reći i za muziku. 
   

  Naime, navijači širom sveta usvajaju poznate melodije sa svih meridijana kao svoje, prerađuju ih i pevaju sa izmenjenim tekstom. Komponuju se i posebne, klupske himne. Pri  tom, nikome normalnom nije bitno koje je nacionalnosti izvođač pesme ili iz koje države dolazi. Samo je jedno bitno – da pesma ima svoju svrhu na stadionu, da ,,diže“ publiku, i da motiviše ekipu na terenu. 

  Poseban fenomen su ostrvski klubovi. Većina njih je kao nezvanične klupske himne odabrala poznate evergrin ili pop melodije, sa kojima su se iz nekog razloga identifikovali. Liverpul je poznat po “You`ll Never Walk Alone“, Vest Hem po “I`m Forever Blowing Bubbles“, Lids je prihvatio “Marching On Together” a Hadersfild “Those were the days”. Jedna zanimljivost je vezana za pesmu Evertona neobičnog imena,  “Z – cars”. Ta tema je preuzeta iz svojevremeno veoma popularne britanske policijske serije, a na osnovu stare narodne pesme iz Liverpula. 


  Što se Partizana tiče, jedan od prvih pokušaja da se muzika uključi u navijačku populaciju bila je pesma namenski komponovana za petnaesti rođendan kluba, nazvana jednostavno ,,Partizanova pesma”, za koju su tekst I muziku pisali Radosav Radojević i Vladislav Dimitrijević. Ipak, ta pesma nije naišla na neki širi odjek. Nešto kasnije, pojavila se i pesma iz čuvenog dokumentarca  ,,Partizan igra” a koja je tek poslednjih godina, zahvaljujući internetu, postala poznata: 
   

,,Bila kiša ili bura,
Ttmuran ili sunčan dan
Na stadion masa fura
Kad god igra Partizan”
   

  Prekretnica se dešava 1975. godine kada je komponovana Himna navijača Partizana, delo kompozitora Kornelija Kovača i tekstopisca Slobodana Novakovića. ,,Dok Partizan bitke bije, hej, hej, hej…” – gromko je pevao Saša Aleks, a tada niko nije ni mogao da nasluti da će sa istom strašću, četiri decenije kasnije, ovu pesmu pevati i klinci čiji roditelji nisu bili ni rođeni u vreme nastanka Himne Partizana, pesme za sva vremena. Omot ploče je bio sasvim pristojan za tadašnje vreme, sa velikim grbom Partizana i sa slikom južne tribine na unutrašnjim stranama.
    


  Vratimo se, ipak, na obrade. Možemo biti ponosni na to da je Partizanova navijačka armija među prvima, ako ne i prva, na ovim prostorima, počela da koristi prepeve poznatih pesama. Ključnu ulogu u tome imao je čuveni navijač Branislav Kuburić Kubura, jer većina tekstova iz prepevanih hitova njegovo su delo. 


  ,,Svaki grad uz naše more ima svoga lera” – glasio je hit Dubrovačkih trubadura s kraja šezdesetih, a Kubura je na to dodao  ,,a Beograd Vukotića, Mocu fudbalera”.
 

  Nije to bio jedini hit Dubrovačkih trubadura koji je našao svoje mesto na tribinama Humske 1. ,,Dok palme njišu grane” je nedugo po objavljivanju imao i svoju fudbalsku verziju - ,,Da volim crno-bele”, i opet je Kubura tu imao glavnu ulogu, a ova pesma je u međuvremenu stekla kultni status pa se danas, kao praktično druga i nezvanična himna, emituje pre svake utakmice Partizana, uz raširene šalove i gromoglasno pevanje Partizanovih navijača. 


   Pošto danas u neposrednom komšiluku imamo ljude gadljive na prepeve melodija iz drugih republika bivše Jugoslavije (valjda misle da time dokazuju srBstvo, šta li?), valja se podsetiti da se među navijačima Crvene zvezde, gle čuda, odavno ustalila pesma Bebe Selimović (,,U srcu mome samo živiš ti...”). Fudbal ipak ne poznaje granice, a da je tako dokaz je i to da je jedna od najpopularnijih pesama splitske Torcide ,,Znaj da volin ga ja” (ako ćemo baš po dalmatinskom dijalektu), u originalu šlager srpskog pevača Dragana Antića ,,Zašto da ne uzmem nju”, nastao 1971.    


  Navijači Partizana su avangardni i po tome što su još pre četiri decenije koristili inostrane hitove kao podloge za svoje navijačke pesme. Davne 1970. Serđo Endrigo je pevao „L'Arca di Noe“, koja je ubrzo zaživela kroz našu obradu – „Partizan, i samo Partizan, najbolji je on, on je šampion“.


  Skoro u isto vreme, tek par godina kasnije, engleski bend Chicory Tip lansirao je hit „Son of My Father“  koji je ubrzo zaživeo među „grobarima“ kroz prepevan refren – „Heeej, crno-beli, volimo vas, volimo vas, volimo“. 


  Sredinom osamdesetih pojavljuje se, sada već legendarno izdanje, ploča i kaseta „Pesme Partizanovog juga“. Tu su, na jednom mestu, sabrane neke od Partizanovih navijačkih pesama,  a osim pomenute „Da volim crno-bele“ (u originalu – Dubrovački trubaduri), mesto su našli još neki prepevi: „Računajte na nas“ (Đorđe Balašević), „Kad igra Partizan“ („Život je maskenbal“ – Teška industrija), „Hram“ („Šošana“ – Dah i Zlatko Manojlović), „Partizan u srcu / Uvek pamtim onaj lepi dan“ („Jugoslavijo“ – Danilo Živković), i tako dalje. Zanimljivo je da je čuvena himna italijanskog radničkog pokreta „Bandiera Rossa“, na ovom izdanju prepevana kao „Partizan se voli“. Ipak, ta verzija sa ploče nije se nikada pevala na stadionu, već isključivo ona navijačka  „Hiljade grobara i huligana“. Pesma je bila, a i danas je, pravi hit na južnoj tribini, tim pre što je u to vreme i ljubljanski pank bend Pankrti izdao svoju verziju „Bandiera Rossa“.


  Kad smo kod panka, obavezno moramo pomenuti i fenomenalnu obradu benda Cock Sparrer i njihovog „Take `Em All“, pretočenu u „Mi volimo i bodrimo samo jedan klub na svetu celom“, a autor ovog teksta ima čast da je autor tog prepeva Igor Todorović Zgro njegov drug i neodvojivi deo ovog bloga. Bend Cock Sparrer je, uz još neke pank i rok bendove, poslužio kao uzor Grupi JNA za dva fenomenalna albuma, a posebno se među Partizanovom publikom primila „Dobro pamtim sve“, obrada hita riječke grupe Fit pod nazivom „Zaboraviću sve“. 

  
 Naravno, greh je ne pomenuti i ostale pank melodije posvećene Partizanu a tiču se nekih drugih muzičara. Pre svega, bend Uzbuna i njihova stvar „Chelsea“, koja je 1988. snimljena kao prva pank-navijačka pesma, a kasnije su se pojavili Somborci Street punk sa još jednom obradom „Hiljade grobara i huligana“, iz 1997, zatim beogradski bend ŠTRAFT i njihov  „Crno-beli klan“  ili nešto najnovije, „Kad me ne bude bilo“, u izvođenju benda Kamene kare



  Tokom devedesetih godina prošlog veka, pojavilo se još jedno izdanje sa Partizanovim pesmama, a reč je o kaseti koju je izdala Agencija Grobari. Muzika koja preovlađuje na tom izdanju je baš u duhu vremena u kojem je nastala: tehno-zvuk i ritam mašine, a test vremena je preživela pesma „I kada ne budeš prvi ti“, u izvođenju Marka Bulata, obrađena prema hitu sarajevske grupe COD - „Denny“


    Da simbioza fudbala i muzike ne priznaje ne samo nacionalne, već ni žanrovske podele, očigledno je pri letimičnom pregledu pesama koje su se pevale ili emitovale na Stadionu JNA / Partizana. Prvo je, još davne 1970. Ismet Krcić, legendarni interpretator crnogorskih izvornih pesama, snimio singl ploču sa dve numere - ,,Partizan" i ,,Crno-beli", naravno, u narodnjačkom maniru i uz svoj osoben glas. A pored navedenih prepeva poznatih pop, rok ili pank melodija, početkom osamdesetih, sa čuvenih zvučnika okačenih o metalne stubove, u poluvremenu  je grmelo  „Partizanovo kolo“, autora Kemala Malovčića i Ljube Radosavljevića. Petnaestak godina kasnije, veliki hit pop muzike „Big Big World“ od Emilie, dobio je svoj „grobarski“ prepev a u sećanju je ostala košarkaška utakmica Partizan – Makabi, kada su navijači, uprkos porazu, više od pola sata ostali na tribinama Hale Pionir  pevajući ovu pesmu! Ova obrada se našla na udarnom mestu u kompilaciji koju je izdao klub pod nazivom „Samo jedan klub, samo jedan grad“, koja i nosi ime po toj navijačkoj pesmi. Duet Sha-Ila je otpevao većinu pesama na ovom izdanju iz 2003.  Ipak, maločas pomenuto „Partizanovo kolo“ nije i najveće skretanje u tradicionalne, narodnjačke vode. Zagrebački Jugoton je 1986. godine objavio „Tragičnu smrt Dragana Mancea“ u izvođenju guslara Vukomira i Vukosava Šćekića! Sve to nije sprečilo rok grupu Roze Poze da se i ona izrazi kroz navijačke pesme, a njen klasik „Daj gol“ je u startu bio prihvaćen na južnoj tribini u Humskoj 1. Od istog benda svoje mesto na tribini našla je i pesma „Hvala ti, crno-bela ljubavi“.


  Poput ostrvskih klubova ni Partizan nije bio imun na to da se neka pesma među navijačima usvoji kao navijačka, iako sam tekst nema veze ni sa fudbalom ni sa klubom, a to dokazuje i pesma „Nama je najbolje“ . U stvari, radi se o pesmi pod nazivom „Krčme“, anonimne beogradske grupe Krik. Razlog što se ona zapatila među „grobarima“ je upravo taj što je jedan od vokala u toj pesmi i Milko Đurovski, koji je baš tada dres Zvezde zamenio crno-belim dresom Partizana. Milko Đurovski nije bio jedini Partizanov as koji se latio mikrofona – pre njega to je učinio legendarni  centarfor Mustafa Hasanagić, pevajući na izuzetan način sevdalinke: „Sarajevo na Miljackoj hladnoj“ , „Moćevčiću, mali Carigrade“, „Šetao sam kraj Morave“... Te pesme nisu nikada bile smatrane delom navijačke kulture ali ih vredi zabeležiti kao odličan izlet u muziku nekog od naših fudbalera. Mnogo godina kasnije, pred mikrofon su stali, pevajući sa Zoranom Pavić, Mateja Kežman i Đorđe Pantić.
    


  I moglo bi tako da se nabraja satima. Sigurno je da ovde nisu pomenute neke od popularnih pesama Partizanovih navijača.  To i nije bio cilj, da se suvo nabraja, pesma po pesmu, već da istaknemo poentu i matricu u spoju fudbala i muzike: navijačka subkultura ne priznaje nikakve nacionalne ili žanrovske podele pri odluci da se određena pesma prepeva ili komponuje i iskoristi za stadionsku „upotrebu“. Jedan jedini uslov je da se melodija primi među navijačima i da je oni prihvate.
 

  Tim pre, zasmetala mi je paljba na društvenim mrežama koja je pre par mesecima osuta po momcima koji su snimili pesmu i spot „Samo Partizan“, uz saradnju FK Partizan i samih igrača. Odjednom smo postali osetljivog I rafiniranog muzičkog ukusa i odjednom sami procenjujemo šta je „grobarski“ a šta nije. Kao da smo svi rođenjem postali pankeri ili rokeri. Možda je bolje da vreme pokaže kako stoje stvari i da samo vreme napravi filter. Ova pesma možda neće nikada zaživeti  među navijačima na tribini, ali nije prva ni poslednja. I meni je draži neki žešći, pank ili rok ritam, ali zašto osporavati pravo nekoga sa sasvim drugačijim ukusom da izrazi svoju naklonost ka Partizanu? Ako smo imali „Partizanovo kolo“ i „Crno-belu ružu“, zašto bi „Samo Partizan“ bio problem? 


  Zoranina obrada čuvene „Bandiera Rossa“ pod nazivom „Za šampione...“  je, za mene, najblaže rečeno, očajna i  nedostojna i originala i ranijeg navijačkog prepeva  u svakom smislu, ali treba da se poštuje njen trud i želja da se i kroz muziku izrazi i deklariše kao navijač Partizana. I još mnogo važnije – neko dete se vezalo za naš klub možda upravo kroz Zoraninu pesmu o Partizanu, ili danas neki klinja pevuši „Samo Partizan“. Možda je za nas ta pesma „limunada“ ali nekome ko ima sedam ili jedanaest godina je možda prva kopča i asocijacija na Partizan. 


  Zato, ostavimo da svako peva ono što želi i da svako sebi nađe pesmu koja ga najviše vezuje za Partizan. Kao što je nekome najomiljeniji  Saša Ilić, a nekome Vukotić, Galić, Mance ili Klinčarski, tako je i nečijem sluhu najbliži pank, a  drugima rok, pop ili evegrin. Tinejdžer koji danas zvižduće „Samo Partizan“ možda će već za dve godine smisliti neku novu pank obradu. Bar su navijači Partizana oduvek razmišljali svojom glavom i nisu nikada bili podložni tome da im neko dekretom propisuje mišljenje o klubu, određenom igraču ili da im diktira ukus, ni fudbalski ni muzički.  Bitno je samo da se peva u slavu Partizana, pa bio to pank, pop, rok ili latino-ritam. Kod nas ima mesta za sve. I samo neka se peva. A mi bar imamo mnogo toga što možemo da pevamo. Do neke nove, uspešne obrade, koja će podići na noge Partizanove navijače.

* Zahvalnost Dušanu Mihajiloviću i Igoru Todoroviću Zgrou za dragocenu pomoć u pisanju teksta. 

** Zabranjeno preuzimanje delova teksta ili teksta u celini bez dozvole autora teksta i bloga!