Feb 25, 2017

Partizan na Trofeju Marjan




Najveći i najjači klupski turnir u Jugoslaviji bio je Trofej Marjan, čiji je organizator i domaćin bio splitski Hajduk.  Mesto dešavanja - Stari plac kraj Plinare a od 1980. godine novoizgrađeni Poljud (podignut uoči Mediteranskih igara 1979). Sve utakmice turnira igrale su se po jednokružnom kup sistemu, a nakon nerešenog rezultata pobednika su odlučivali penali. Turnir je prvi put odigran u zimskoj pauzi sezone 1973/74, tačnije 25-27. januara 1974. a na njemu su učestvovali članovi ,,velike četvorke“.



Trofej Marjan je imao ukupno 18 izdanja, od 1974. do 1989. godine održavao se redovno, a posle pauze od 13 godina odigrana su još dva turnira, 2002. i 2003. godine. Rekorder sa 12 osvojenih trofeja je Hajduk. Bordo je bio pobednik dva puta, dok su zagrebački Dinamo, Banjík iz Ostrave, reprezentacija Poljske i naš Partizan po jedanput osvajali turnir.



U redovima koji slede, izvršićemo retrospektivu Trofeja Marjan u onim sezonama kada je Partizan bio učesnik.  Počinjemo od januara 1974. godine…



Prvi meč turnira bio je susret beogradskih  ,,večitih rivala“, a sudio je Željko Kurir iz Dubrovnika, tribine su bile prepune, prisustvovalo je 20.000 gledalaca. Partizan je igrao u sastavu: Enver Marić, Ivan Golac, Radomir Antić, Miroslav Bošković, Nikola Budišić, Refik Kozić, Miodrag Živaljević, Borivoje Đorđević, Nenad Cvetković, Franjo Vladić (Momčilo Vukotić), Nenad Bjeković




Zvezda je tog 25.01.1974. vodila na poluvremenu, Partizan pogotkom Nenada Cvetkovića izjednačio u nastavku a pošto je regularni deo završen bez pobednika 1-1, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. Nažalost, ,,crno-belima“ je posle poraza na penale preostalo da dva dana kasnije overe treće mesto pobedom nad zagrebačkim Dinamom. Pogocima Živaljevića i Cvetkovića Partizan je slavio u tom meču sa 2-1, dok je Hajduk u finalu deklasirao Crvenu zvezdu sa 5-1. Interesantno za ta dva meča je i to što su kao gosti u našem timu nastupila dva od tri člana čuvenog Veležovog BMV trija, golman Enver Marić i napadač Franjo Vladić. Protiv Dinama Partizan je izveo sličan sastav, Golac i Budišić su ovaj put u igru ušli u nastavku dok su starteri umesto njih bili Moca Vukotić i Blagoje Paunović. Marića je na golu u drugom poluvremenu zamenio Zlatko Milić dok je mladi Slavko Radojković ušao umesto Živaljevića. U prvom timu „crno-belih“  Radojković nije ostavio zapaženiji trag pošto je nastupio na 11 prvenstvenih mečeva.



I naredne godine, prvog vikenda februara, na Trofeju Marjan ponovo su učestvovali najjači jugoslovenski klubovi, a Partizan su kao i prethodni put penali sprečili da dođe do finala. Domaćin Hajduk bio je precizniji sa bele tačke nakon što je regluarni deo meča završen bez pobednika, 3-3. Pred 16.000 gledalaca tog 7. februara 1975. pogotke za Partizan postigli su Bora Đorđević, Grubješić i Kozić. Sudio je Glavina iz Klisa, a trener Kaloperović izveo je sledeći tim: Zlatko Milić, Ivan Golac, Radomir Antić, Miroslav Bošković, Blagoje Paunović, Refik Kozić, Ilija Zavišić, Borivoje Đorđević, Pavle Grubješić, Aranđel Todorović i Boško Đorđević. Pošto je u drugom susretu Dinamo bio bolji od Zvezde (2-0), 9. februara 1975. odigran je još jedan večiti derbi. Pogotkom Grubješića Partizan je slavio minimalnim rezultatom. Startna postava bila je identična kao i u meču protiv Hajduka samo što je ovom prilikom Partizan izvršio tri izmene, umesto Antića, Boškovića i Grubješića ušli su Zoran Vraneš, Mirko Labus i Milan Tanasijević. Od njih trojice, samo je Vraneš igrao i u zvaničnim mečevima (19 u prvenstvenu, jedan u Kupu UEFA), dok su druga dvojica upisali nastupe na 15 odnosno 12 prijateljskih susreta. ,,Partizanov vesnik” koji je izašao 19. februara na naslovnoj strani je naslovom “Sjajno u Splitu, turobno u Rijeci” najbolje opisao Partizanovu igru na Trofeju Marjan.




Na trećem Trofeju Marjan, početkom 1976, ,,crno-beli” su u konkurenciji tri ekipe zauzeli poslednje mesto. Osim sa domaćim Hajdukom, Partizan se sastao i sa reprezentacijom SSSR-a, sastavljen om mahom od igrača kijevskog Dinama. Glavna zvezda tima bio je Oleg Blohin, osvajač “Zlatne lopte” za 1975. godinu, dok je Sovjete sa klupe predvodio legendarni Valerij Lobanovski. U prvom susretu koji je odigran između Hajduka i Partizana 10. februara 1976. sastav jesenjeg prvaka izgledao je ovako: Blagoje Istatov, Ivan Golac, Vlada Pejović, Predrag Tomić (Dragan Arsenović), Borislav Đurović, Rešad Kunovac, Ilija Zavišić, Aranđel Todorović (Pavle Grubješić), Nenad Bjeković, Momčilo Vukotić, Vuk Perović. Hajduk je pred 18.000 gledalaca slavio sa 4-2, a pogotke za Partizan postigli su Perović i Vukotić. Sutradan su “crno-beli” poraženi i od SSSR-a sa 2-1 (strelac Bjeković) a jedina promena u ekipi u odnosu na startnu iz meča protiv Hajduka načinjena je na golu. Radmilo Ivančević je branio umesto Istatova. Grubješić je ponovo ušao sa klupe, a osim njega u nastavku su igrali i Svemir Đorđić i Nenad Stojković. Partizan je nakon splitskog učestvovao i na turniru u Rijeci gde je ubedljivo poražen od Dinama (1-4), da bi potom savladao minimalnim rezultatom domaćina Rijeku. Ipak, u taboru jesenjeg prvaka nije bilo razloga za brigu. ,,Mi do sada nismo imali nijedan sprinterski trening, to nas tek, kao najteži deo priprema, očekuje. Tada ćemo mi diktirati tempo i igrati svoju igru pa ćemo videti kako će rivali podneti naš ritam. Do 7. marta bićemo spremni.”, izjavio je za klupski list kondicioni trener dr Pavle Opavski. Ni trener Kaloperović nije delovao zabrinuto:   ,,Golmani i naša dva pouzdana centarhalfa Đurović i Tomić još uvek nisu dostigli punu formu. Biće sve drugačije kad oni budu igrali kako znaju i mogu. Na 12 utakmica u prvenstvu primili smo samo osam golova, a sada su nam Hajduk i Dinamo dali toliko.”  




  Naredne godine Partizan nije učestvovao na turniru, da bi na petom Trofeju Marjan 1978. podigao pobednički pehar. I ovaj put učestvovale su tri ekipe. U prvom meču Hajduk je savladao Lozanu sa 3-1, da bi narednog dana 8. februara 1978. Partizan bio još ubedljiviji protiv Švajcaraca. Pred 8.000 gledalaca bilo je 3-0, uz dva gola Vukotića i jedan novajlije Santrača. Ekipa Ante Mladinića nastupila je u sledećem sastavu: Petar Borota, Ivan Golac (Tomislav Kovačević), Borislav Đurović, Aleksandar Trifunović, Nenad Stojković, Jusuf Hatunić, Ilija Zavišić, Momčilo Vukotić, Slobodan Santrač (Milovan Jović), Dževat Prekazi (Pavle Grubješić) i Nikica Klinčarski. Partizanu je zbog bolje gol razlike poslednjeg dana turnira za trofej bio dovoljan i remi protiv domaćina. Tako je i bilo, pred krcatim tribinama meč je završen bez pobednika 1-1 (Stojković), Partizan je igrao u identičnom sastavu kao i dan ranije, Grubješić i Jović su ponovo ušli u igru s klupe dok je Đurovića pred kraj zamenio Vlada Pejović. Partizan je tako postao prva ekipa koja je uz domaći Hajduk osvojila Trofej Marjan.



,,Crno-beli” narednih pet godina nisu učestvovali na turniru u Splitu koji nikako nije gubio na kvalitetu obzirom da su neki od učesnika bili Ajax, WBA, Vasco Da Gama, reprezentacije Rumunije i Poljske, francuski Bordo… U međuvremenu, turnir je 1980. godine prebačen na letnji termin (pa je aktuelni šampion za sezonu 1982/83. predvođen Milošem Milutinovićem 27. jula 1983. u prvom meču savladao zagrebački Dinamo sa 2-1, golovima Dragana Mancea u prvom poluvremenu). Ovo je bio sastav Partizana na tom meču: Ranko Stojić, Miodrag Radović, Slobodan Rojević, Zoran Dimitrijević (Sead Sarajlić), Miodrag Ješić, Ljubomir Radanović, Admir Smajić (Sead Mašić), Zvonko Živković, Dragan Mance (Zvonko Varga), Momčilo Vukotić (Zoran Martinović), Dževat Prekazi. Ipak, u finalu narednog dana pred 40.000 gledalaca slavio je Hajduk (koji je prethodno pobedio Crvenu zvezdu 3-2), ubedljivo sa 3-0 pa su ,,crno-beli “ zauzeli drugo mesto. Rade Zalad je bio među stativama, dok je umesto Moce, meč počeo Martinović. U drugom poluvremenu ušli su Stojić, Mašić, Varga i Radomir Radulović.




Poslednji put Partizan je učestvovao na Trofeju Marjan ponovo u zimskom terminu 1989. godine. Prvog dana turnira, 28. januara pred 7.000 gledalaca zagrebački Dinamo je izborio plasman u finale nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca. Regularni tok završen je 1-1 (Milonja Đukić), a Partizan je nastupio u sastavu: Fahrudin Omerović (Darko Belojević), Borče Sredojević (Gordan Petrić), Miodrag Bajović, Vladimir Vermezović, Predrag Spasić (Jovica Kolb), Dragoljub Brnović, Zoran Batrović (Milonja Đukić), Goran Milojević (Slađan Šćepović), Vladislav Đukić, Bajro Župić, Nebojša Vučićević. ,,Crno-bele” je sa tribina bodrila grupa od dvadesetak Grobara iz Beograda. Narednog dana, u meču za treće mesto Partizan je bio bolji od Tima JNA. Strelac jedinog gola na meču u nastavku igre bio je reprezentativni centarhalf Predrag Spasić. Starter je umesto Vermezovića bio Petrić, dok su u nastavku igrali Belojević, Kolb, Šćepović, Milonja Đukić i Miroslav Stević. 





Autor teksta:  Igor Todorović Zgro

Feb 11, 2017

Još malo o bojama: Juventus kao uzor a Bobek inicijator

  Već smo na ovom mestu detaljno utvrdili sve činjenice o tome kada je Partizan prvi put obukao crno-bele dresove, a traganje za povodom za taj drastičan zaokret u vizuelnom identitetu kluba smo ostavili za kasnije.

  Klupske boje su tema kojom se zvanične arhive i istoriografije klubova generalno malo bave. To spada, po nekom uvreženom mišljenju, u manje bitan segment delovanja klubova a stvari stoje sasvim drugačije - upravo su te teme u samom korenu istorije svakog kluba. Ni Partizan nije izuzetak: nema puno sećanja, naročito ne onih pisanih, na dane kada je Partizan svoje crveno-plave boje zamenio crno-belima. A naš klub nije izuzetak ni po pitanju promene boja. Naime, Partizan je samo jedan od mnoštva klubova koji su promenili svoje prvobitne boje. Promene su naravno neizostavni deo života, pa i života jednog kluba. Prisetićemo se da su, poput Partizana, promene boja tokom istorije izvršili i Juventus, Arsenal, Everton, Lids, Totenhem, Dandi Junajted, Vojvodina, Hajduk...

  Naravno, zanemarićemo sva ona naklapanja dokonog komšiluka o tome kako je tadašnji predsednik SD Partizan, visoki oficir JNA Franjo Tuđman, navodno ,,namerno promenio boje u crno-belo, shodno svojim pro-fašističkim uverenjima", iz prostog razloga što onima koji se godinama maliciozno zanimaju istorijom Partizana, (a nisu njegovi navijači) treba da se bavi psihijatrija. Jer, po tom umobolnom tumačenju, proizlazi da su svi klubovi koji nose crno-belo promoteri fašizma, pa bio to Partizan, Juventus, Čukarički, BASK, Udineze, Njukasl, PAOK ili Bor. Što se tiče Tuđmana, u to doba bio je oficir jugoslovenske armije na mestu predsednika SD Partizan. Šta je tu bilo za sramotu? Isto kao što je Slavko Komar, takođe oficir i takođe hrvatskog porekla, bio na mestu počasnog predsednika FD Crvena zvezda, ali trinaest godina ranije. Ali, njime se ,,istoričari" iz komšiluka ne bave, gle čuda. Pa, ostavimo ih da skinu prašinu sa prvog gostovanja ,,stuba srpstva" u inostranstvu, tačnije u Albaniji, u proleće 1945, kao i temu zašto se stide svojih počasnih predsednika - da li zato što su bili oficiri JNA ili Hrvati po nacionalnosti?

  U skladu s tim da navijači Partizana nemaju potrebe da se stide bilo čega iz svoje istorije, pristupili smo i temi promene boja. Taj revolucionarni potez s početka 1959. godine je, slobodni smo da tvrdimo, jedan od tri najznačajnija događaja u istoriji kluba. Time je Partizan stvorio svoj novi i svetski poznat vizuelni identitet ali i pridobio hiljade navijača u narednim decenijama.

  

  Mi smo pošli od one često navođene rečenice kako je ,,posle jedne utakmice Partizana protiv Juventusa, italijanski tim darivao Partizan garniturom crno-belih dresova". Ta rečenica se pripisuje Stjepanu Bobeku, ali nije sasvim sigurno da je on u tom obliku i izgovorio. Ipak, mi smo proverili istorijat susreta Partizana i Juventusa, i stvari stoje ovako: Partizan i Juventus se nikada nisu sastali do 8. juna 1960. godine. Tada su ova dva kluba odigrala prijateljski meč u Torinu, koji je završen 1-1. Ali, u to vreme Partizan je već više od godinu dana nosio crno-bele boje, tako da priča o tome kako su Partizan i Juventus odigrali meč posle kojeg je Partizan prešao na crno-bele boje jednostavno nije tačna. Partizan i torinski Juventus se nikada nisu sastali u periodu dok je Partizan nosio crveno-plave dresove. 

  Nekoliko godina pre ove utakmice, Partizan je u Beogradu ugostio ekipu brazilskog Juventusa, pa smo pomislili da je, možda, to bio ,,okidač" za promenu naših klupskih boja. Tog 28. juna 1953. Partizan je bio domaćin klubu iz Sao Paula, čije je puno ime Clube Atletico Juventus. Kontaktirali smo ljude koji vode blog posvećen dresovima ovog kluba, a Hamilton Kunioći i Markos Kajafa, veoma ljubazni navijači brazilskog Juventusa, potanko su nam objasnili istorijat njihovih boja. Naime, iako je ovaj klub, osnovan 1924. godine, dobio ime po torinskom Juventusu, jer je osnivač kluba bio navijač Torineza, klupske boje su preuzeli od Juventusovih gradskih rivala, ekipe Torina! Veoma zanimljiv paradoks u svetu fudbala! I ne samo to - naše brazilske kolege tvrde da njihov klub nikada nije nosio crno-bele prugaste dresove. čak ni kao drugu ili treću varijantu! Tako je Juventus iz Sao Paula otpao kao mogući uzor za Partizanove crno-bele boje, jer je reč o klubu čija je klupska boja bordo...

Clube Atletico Juventus Sao Paulo

  Vraćamo se na torinski Juventus. Dolazimo do čuvenog omladinskog turnira koji se igra u Vijaređu već decenijama. Godine 1959. na tom turniru su pored ostalih klubova učestvovali i Partizan i Juventus. To je turnir koji je odigran samo mesec dana pre Partizanove promene boja.  Nisu se tada Juventus i Partizan direktno sastali, ali nas zanima činjenica da li je zaista Juventus poklonio našem klubu garnituru dresova? U kontaktu sa italijanskim novinarom, Simonem Pjerotom, koji baštini tradiciju turnira u Vijaređu, saznajemo da njemu nije poznat taj podatak. U svakom slučaju, čak da se tako nešto i desilo, teško da bi takav jedan događaj poput darivanja dresova našao mesta u sportskoj štampi tog vremena. Ipak, bitno je da su se ekipe Partizana i Juventusa srele na tom turniru, iako ne na terenu na utakmici. Juventus je eliminisan u četvrtfinalu od Rome, a Partizan je u finalu poražen od Milana.

  Dali smo se u potragu za informacijama po svetu, ali na kraju rešenje nas je čekalo na domaćem terenu. Nedavno je na internetu osvanuo intervju Artura Takača (1918-2004) iz 1995. godine, u kojem se ovaj legendarni sportski funkcioner i jedan od osnivača Partizana, priseća samog osnivanja kluba. Dotakao se tom prilikom i klupskih boja, kako onih prvobitnih, crveno-plavih, tako i sadašnjih, crno-belih:

  - Mi smo se iz Sovjetskog Saveza vratili (turneja Partizana po SSSR 1946, prim. autora) sa opterećenjima tradicije CDKA (današnji CSKA, prim. autora), sportskim kolektivom Crvene armije, koji su imali crveno-plavu boju. I iskreno rečeno, bez mnogo razmišljanja, mi smo rekli ,,Partizan će imati crveno-plavu boju, po uzoru na CDKA". I, crveno-plavo, crveno-plavo, bila nam je boja crveno-plava. A trebali smo naravno i grb i simbol, a Branko Šotra je bio vrlo dobar umetnik, i Branko Šotra je napravio nacrt prvog Partizanovog grba, koji je i danas Partizanov grb, prilagođen crno-beloj boji. U tom grbu je tada bila boja crveno-plava, koju smo prihvatili, preneli...jer je takvu boju imao CDKA.  

O promeni boja u crno-belo Takač je rekao sledeće:

-  Daću vam tačne podatke. Znam da se oko tih boja i predsednikovanja u Partizanu dosta pričalo, da se to povezivalo sa nekim ljudima u vrhu sadašnje situacije u Hrvatskoj, praktično - Tuđmanom. Ako je reč o crno-beloj boji, ona je bila takođe odraz spontanih i optimističkih razmatranja, prilaza...svim tim pitanjima u okviru Partizana. Partizan je igrao i sa Juventusom, i sa drugim klubovima...i nije nama bila nimalo antipatična ta crveno-plava boja. Kao, to neki kažu da nam je smetalo jer je bilo preneto iz Sovjetskog Saveza. Ma nije nam smetalo, nego nam je smetalo što nemamo jednu izrazitu boju, modernu boju, koja bi nas nekako označila i da tim navijačima bude nekako lakše da se opredeljuju. Jer Zvezda je bila crvena, jer je Dinamo bio plavi, jer su Hajduci bili beli. I onda, razmatrajući s Bobekom, jer on je došao s tom idejom...pošteno, Bobek je došao i rekao ,,Arture, bilo bi lepo da imamo crno-belu boju. Ja sam obavestio o tome rukovodstvo društva i rukovodstvo kluba, Boba Mihajlović se s tim jako slagao, mladi igrači su bili sa mnom u Italiji i videli Juventus koji je fino izgledao u tim crno-belim bojama". To je bila moderna boja...mi smo to sa oduševljenjem prihvatili, i dizajnera smo našli,   i onda sam lično sa Bobekom i Bobom otišao na Umku, u fabriku trikotaže, gde smo pravili te prve dresove. Tako je došlo do te crno-bele boje, predlogom Stjepana Bobeka.  



Ovo izlaganje Artura Takača daje potvrdu onome što smo pretpostavljali i što jasno potkrepljuju slike iz tog vremena - da je Partizan do marta 1959, uprkos činjenici da mu je zvanična boja bila crveno-plava, nastupao u svim mogućim varijacijama crvene, plave i bele boje. Najčešće su to bili prugasti crveno-plavi dresovi, ali neretko su se nosili i jednobojni crveni, plavi ili beli dresovi. To je išlo dotle da su se u jesen 1958, neposredno pred prelazak na crno-belu boju, igrači Partizana u štampi nazivali nadimkom ,,beli" jer su u to vreme najviše nosili bele dresove. U klubu je sazrela svest o tome da je red da se definitivno ustali jedna, prepoznatljiva klupska boja.

  Potvrdu ovim Takačevim rečima dao je i Stjepan Bobek, u knjizi Radeta Šoškića ,,Legende fudbala" iz 2005. godine, a taj deo je prenet i u knjizi Fredija Kramera o Bobeku pod imenom ,,Nogomet je moj život":

  U prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata oprema je sportistima predstavljala priličan problem. Dresovi su bili od lošeg materijala a boje su bile nepostojane. Već posle nekoliko pranja bilo je teško ustanoviti kakvih je boja bio dres kada je bio nov. Partizan je stalno menjao boju dresova. Nekad su to bili beli, nekad plavi, nekad pola plavi a pola crveni, slično Barseloni. Bilo koje boje da su bili, u pranju bi sve to postalo mrljavo, a u to bi se usukali i izgubili svaku formu. 

  Bobeku je to ponajviše smetalo, a sam je objasnio zašto: 
  - Ja priznajem da sam od detinjstva bio kicoš. Uvek sam želeo da se lepo oblačim, da izgledam uredno. To sam želeo i na terenu. Ja sam, recimo, svoje kopačke glancao po nekoliko puta sve dok ne dobiju visoki sjaj, iako sam znao da će i pre nego to sudija dune u pištaljku, biti već umazane blatom. Ali uvek sam ih iznova dovodio u stanje sjaja. Pa onda, svi su imali crne pertle, a ja sam nabavljao bele. I njih sam redovno prao, sviđala mi se ta kombinacija crnog i belog. Kada je počelo uveliko da se priča da bi Partizan trebalo da odabere jednu boju, ili jednu kombinaciju, ja sam predložio da to bude crno-belo. I to je kasnije usvojeno...

  Bila je to 1959. godina - dakle, vreme kada Bobeka više nije bilo na fudbalskom terenu i kreator Partizanove nove opreme nikada nije igrao u crno-belom dresu. 

  Bobek u crno-belom, veterani Rijeke i Partizana, foto - Mišo Cvijanović

Što se tiče nekih sačuvanih zapisa o promeni boja, prezentujemo vam dva članka iz ,,Partizanovog vesnika". Prvi je iz trećeg broja ovog čuvenog glasila, neposredno po prelasku na crno-belo. U redovnoj rubrici sa pismima navijača, neko ko je očigledno bio blizak klubu a potpisao se sa Stari partizanovac, rekao je sledeće:

  - Gledao sam vas u novim, crno-belim dresovima. I red je bio da najzad odaberemo i ustalimo klupske boje. Inače, Savezna liga pati od istobojnih. Čak mislim da bi klubovi i futbalska organizacija trebalo da zavedu neki red. Ako imate materijalnih mogućnosti, ujednačite boje u čitavom Društvu. I to čini tradiciju jednog sportskog kolektiva. 



Već u broju 9, od 27.9.1959. godine, ,,Partizanov vesnik" objavljuje da je čitavo SD Partizan prešlo na crno-belu boju, u članku pod naslovom Novi dresovi:

 Odluka Upravnog odbora SD ,,Partizan" da društvene boje budu crno-bele, proširila se na sve klubove. Sekretarijat Društva je sklopio ugovor sa preduzećima ,,Zelengorom" iz Umke i ,,Banaćankom" iz Pančeva o izradi garnitura dresova u crno-belim bojama za sve klubove ,,Partizana". Treba napomenuti da će se izraditi veći broj vunenih majica u društvenim bojama, koje će članovi Društva i klubova moći da kupuju za ličnu upotrebu. 



Svi ovi napisi potvrđuju precizno svedočenje Artura Takača, jer i on u svom sećanju pominje i fabriku sa Umke, kao i sazrelu svest u klubu te 1959. da je neophodna promena boja. Mislimo da je ovim priča o povodu prelaska Partizana na crno-beli dres te 1959. godine praktično zaokružena. Priča o utakmici protiv Juventusa je očigledno plod mašte, slabijeg sećanja nekog od savremenika tog perioda ili želje da se ovom važnom događaju iz klupske istorije da romantični prizvuk, što inače nije retkost u svetu fudbala. Mi smo se, ipak, vodili činjenicama. Ne tvrdimo da Juventus u Vijaređu nije poklonio Partizanu garnituru dresova, ali jednostavno ne postoje zapisi o tako nečemu. Ali, nepobitno je, prema svedočenju Artura Takača, da je upravo pojava Juventusa u crno-belim dresovima početkom 1959. u Vijaređu, bila konačni povod da se prvo Bobek, a kasnije i čitav FK Partizan kao i SD Partizan, odluče na prelazak na crno-bele boje.

Tekst priredili:

Igor Todorović i Aleksandar Pavlović