Nov 21, 2017

Diskretni heroji: Slobodan Rojević

  On nije bio jedan od sportista za čije su se autograme navijači prvi grabili, ali daleko od toga da nije bio cenjen i voljen od strane navijača. Nije možda bio omiljen tadašnjim medijima, pola decenije je proveo u Partizanu a da skoro nismo ni upamtili ni kako čovek priča, ni kakvu boju glasa ima. Nije bio najbolji igrač, ni najbolji strelac: naprotiv, dao je jedan jedini gol za Partizan u prvenstvenim utakmicama. Nije bio ni pojam fudbalera sa naslovnih strana, onog zbog kojeg tinejdžerke uzdišu a čije postere tinejdžeri lepe na zidove. Tačnije, ne znam da li je ikada štampan poster sa njegovim likom, ako se izuzme sjajni serijal postera u "Partizanovom vesniku". Nije imao dugu kosu ni izgled rok zvezde  - iako tada mlad, imao je imidž ne baš tipičan za fudbalera, retku kosu i guste brkove.


  Ali ono što je Slobodan Rojević, rođen 30. aprila 1958. u Nikšiću, postigao za pola decenije u dresu Partizana, svima nama koji smo, srećom, bili svedoci tog vremena, trajno je upisano ne samo u klupske almanahe, već i u memoriju i srca navijača Partizana. I ako postoji neko ko je mnogo dao Partizanu, a nezasluženo je pao u zaborav, ako postoji neki autentični diskretni heroj iz tog perioda, onda je to, van ikakve sumnje, upravo Slobodan Rojević.

  Došao je neprimetno u leto 1981. u Partizan kao levi bek Sutjeske iz Nikšića. Debitovao je već u prvom kolu protiv Zagreba, 26. jula 1981. Partizan je pobedio 2-0 a Rojević je odmah prigrabio dres sa brojem 3 na leđima i postao standardan prvotimac velikana iz Humske 1. U jesen 1981/82 od 17 prvenstvenih susreta, Rojević je igrao na 15, a dva meča je propustio zbog žutih kartona. Posle te sezone stabilizacije kluba, pod vođstvom Tomislava Kaloperovića, kada je Partizan bio u gornjem delu tabele ali nije izborio Evropu, stigla je i šampionska 1982/83 sa Milošem Milutinovićem na klupi. Tada je Rojević zablistao u punom sjaju, a taj nivo je održao sve do odlaska iz Partizana, u leto 1986, posle još jedne titule prvaka (one koju su "večite poštenjačine" sa nama najbližeg stadiona pokušale da otmu).

Karakterističan prodor, Rojević protiv odbrane Vojvodine

  Ono što je karakterisalo Slobodana Rojevića bila je britkost u odbrani i sklonost ka ubacivanju u napad. Prozujao bi Roki pored aut linije a onda neretko asistirao za gol ili iznudio penal. Tako je u proleće 1984. uleteo u kazneni prostor Hajduka i bio oboren, pa je taj penal, koji je Radanović pretvorio u gol, i rešio utakmicu u Partizanovu korist. A takvih situacija je bilo dosta. Ali eto, važnost ovog meča i veličina rivala, učinili su da autoru teksta prvo ova situacija padne na pamet.

  Iako strogo odbrambeni igrač, Rojević je bio pojam korektnosti. Pokušavam, ali ne uspevam, da se setim nekog njegovog grubog starta, neoprezne ili prljave igre, bilo čega što nije u domenu fer-pleja. Nema šanse.

  Koliko je Rojević bio bitan za ekipu Partizana, znalo se po tome što se u to vreme, kada brojevi u ekipi nisu bili personalizovani već su se nosili uvek brojevi od 1 do 11, crno-beli dres sa "trojkom" na leđima mogao je bez problema da se dodeli Rojeviću na početku sezone i da je niko drugi ne obuče do kraja.

  "Za Partizan danas na bekovskim pozicijama nastupaju Radović i Rojević...", tako je počinjao skoro  svaki prenos iz Humske 1 ili sa nekog od gostujućih terena tokom tih sezona.

  Takav pristup doneo je Rojeviću iskrene simpatije kod navijača Partizana. A one prave, iskrene navijače ne možete prevariti. Kvalitet, odanost klubu, skromnost, pošten odnos prema svima, od navijača do saigrača i rivala, maksimalna borba i dres sa kojeg se cedio znoj u hektolitrima posle svake utakmice - više nego dovoljno za trajnu naklonost navijača.

Rojević slavi pobedu nad C. zvezdom, 11.11.1984.

  Ponesen uspešnim intervencijama ili napadačkim akcijama Slobodana Rojevića, neretko se Partizanov jug oglašavao skandiranjem "Roje, Roje". A oni sa specifičnim "grobarskim" smislom za humor, u kakvima naš navijački puk nikada nije oskudevao, našeg levog beka nazivali su povremeno i Gandi, zbog velike sličnosti sa britanskim glumcem Benom Kingslijem, koji je tumačio veliku istorijsku ličnost u tadašnjem filmskom hitu. A ako bismo Rojeviću tražili fudbalskog blizanca po fizičkoj sličnosti, onda je to svakako bio legendarni brka, igrač Dinama iz Tbilisija i reprezentativac SSSR-a, David Kipiani. Što je muškarac bez brkova, napisao je Ante Tomić, a mi bismo dodali: šta je čovek bez nadimka? A Rojević ih je imao nekoliko - Roje, Roki, Gandi, pa čak i Roki 3, po filmu čiji se uspeh u bioskopima vremenski poklopio sa zapaženim partijama našeg diskretnog heroja u dresu Partizana. A nadimci se daju samo onima koji nam prirastu za srce.

  Ako govorimo o situacijama sa terena, osim Rojevićevih pouzdanih igara, pre svega su nam u pamćenju ostale dve epizode iz šampionske 1982/83. U 29. kolu prvenstva, na stadionu našeg "večitog rivala", Partizan je ugostio Dinamo, pred neverovatnim i rekordnim brojem navijača kada su u pitanju okršaji beogradskih klubova protiv Hajduka ili Dinama. Bio je to meč koji je mogao da odluči prvaka. Nikad jači Dinamo, predvođen harizmatičnim Ćirom Blaževićem, bio je aktuelni prvak, a Partizan je meč dočekao na prvom mestu, sa dva boda više, i znalo se - ako Partizan pobedi, novi je šampion. Ne matematički, ali sa 90 % sigurnosti. U slučaju remija, ništa još ne bi bilo rešeno ali bi Partizan zadržao najveće šanse za titulu, dok bi Dinamo u slučaju pobede opasno "zakuvao" situaciju, izjednačio se po broju bodova i došao u prednost, pre svega psihološku, da prvi prođe kroz cilj.

  A počelo je tako što je jedan centaršut sa leve strane napada Dinama završio na grudima Rojevića, od kojih se odbio prema golu Partizana. Uspeo je Rojević, iz drugog kontakta, da izbaci loptu daleko u polje, ali bilo je kasno - lopta je već pre toga, u vazduhu, sigurno prešla zamišljenu gol liniju i Dinamo je poveo. Uskoro je Kranjčar povisio na 2-0 za Dinamo ali je Partizan u drugom poluvremenu, nošen podrškom navijača, uspeo da izbori remi, a kasnije i devetu titulu prvaka. Nije taj autogol prvi ni poslednji postignut od strane Partizanovih igrača, ali je tragikomičnu crtu zadobio zbog toga što je pre utakmice jedno od tadašnjih velikih jugoslovenskih preduzeća odlučilo da strelcu prvog gola na ovom velikom meču pokloni ručni sat. I tako je malerozni Slobodan Rojević uspeo da dobije nagradu, koju  sasvim sigurno nije želeo da osvoji na taj način - golom u sopstvenu mrežu.

  Ipak, da neko gore uvek  sve izravna i svakome dodeli prema zasluzi, pokazalo se u poslednjem kolu tog šampionata. Partizan je pred punim stadionom dočekao Velež. Malopre pomenuti Dinamo je ispao iz trke za prvaka, u smiraj prvenstva se uključio i Hajduk, ali suviše kasno. Tog popodneva je ostao Hajduk bez pobede u Tuzli, i Partizan je mogao da slavi. Partizan i Velež su odigrali nerešeno 1-1, a jedini gol za Partizan postigao je upravo Slobodan Rojević, kada se kao metak zario u odbranu Veleža i zakucao loptu pod prečku! Bio je to njegov jedini prvenstveni gol u dresu Partizana, ali nije postojao bolji momenat od tog meča da  se Rojević upiše u strelce - da "poništi" malerozni autogl protiv Dinama, ali i da njegova konstantna i odlična igra u dresu Partizana bude krunisana na ovaj način, pogotkom na šampionskom slavlju.

Rojević i Barnjak, Partizan - Sarajevo 2-0, 1985/86

  Proveo je pouzdani Nikšićanin još pune tri sezone u Partizanu, i uspeo da osvoji sa "crno-belima" još jednu titulu prvaka, u sezoni 1985/86. Bio je i akter onih nezaboravnih mečeva protiv Kvins Park Rendžersa, i to jedan od najboljih, bar kada je antologijski revanš u pitanju. Suvišno je pominjati, ali ipak za one mlađe navijače možda i nije - Rojević je do kraja svog boravka u Partizanu bio nezamenljivi levi bek. Sa te pozicije su ga mogle pomeriti, i to retko, samo povrede ili kartoni. Za pet sezona u dresu Partizana, Slobodan Rojević je odigrao 143 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. Ova brojka mnogo toga otkriva: za pet sezona tokom Rojevićevog boravka u Humskoj 1, Partizan je odigrao 170 prvenstvenih utakmica (5 x 34), a Rojević je nastupio na 143, što znači da je u tih pet sezona propustio samo 27 mečeva! Odnosno, odigrao je 84% od svih prvenstvenih utakmica Partizana u tom petogodišnjem periodu! A to, osim o dobroj fizičkoj spremi našeg diskretnog heroja, dosta govori i o njegovom stilu igre - nije bio igrač koji je često pauzirao zbog kartona, viteštvo i fer borba bili su neodvojivi deo njegovog shvatanja fudbala.

  Slobodan Rojević je sakupio i 10 nastupa u Kupu Jugoslavije, kao i 14 nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA. Sa ukupno 167 odigranih takmičarskih mečeva u crno-belom dresu, uz dve osvojene titule prvaka, ostvario je jednu od najplodnijih i najupečatljivijih karijera u Partizanu u toj deceniji.

  Po odlasku iz Partizana u leto 1986, Slobodan Rojević je dve godine igrao za švajcarski Sion, kasnije još jednu za Iverdon, da bi poslednje tri sezone nastupao za Friburg, u kojem i danas živi i radi, dok se u slobodno vreme bavi treniranjem najmlađih kategorija fudbalera u tamošnjem kantonu. Odavno ga ne krase prepoznatljivi brkovi, pa čak izgleda i mlađe nego tokom karijere.

  Kad god Partizan nastupa ili se priprema u Švajcarskoj, tu je i Slobodan Rojević, da obiđe svoje "crno-bele". Nismo zaboravili: Rojević nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je mogao, bar ponekad da bude pozvan i makar testiran, pre nekih drugih. Da li mu je žao? Evo šta je rekao tim povodom srpskim medijima pre nekoliko godina:

- Znate, meni nije žao što nisam ostavio traga u reprezentaciji, moj životni san se ispunio time što sam igrao za Partizan. To je dosta za jedan život. 

  Zar treba smišljati lepši kraj teksta o Slobodanu Rojeviću, našem dragom diskretnom heroju, i ima li lepše ode i počasti našem klubu pored ovih njegovih reči?

Rojević i Mance

 
 


Nov 19, 2017

Partizanovci u Švajcarskoj: od Špica do Evertona



   Dosadašnja bogata istorija Partizanovih nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA prilično je skromna kada se dođe do poglavlja sa susretima protiv švajcarskih ekipa. Samo jednom, u jesen 2013/14, Partizan se sastao sa nekom ekipom iz zemlje satova i čokolade. Bio je to, sigurno se sećate, za nas nesrećni Tun, koji je posle pobede Partizana od 1-0 u plej-ofu Lige Evrope, uspeo da porazi naš tim sa čak 3-0 u revanšu. Iako je, osim očajne igre naše ekipe, jedan od razloga za taj poraz ležao i u skandaloznom suđenju, ostao je gorak utisak. Da bi se koliko-toliko ispeglali računi sa švajcarskim fudbalom iz bliske prošlosti, potrebno je da Partizan 23. novembra savlada ekipu Jang Bojsa i tako obezbedi proleće u Evropi.

   Kroz ovaj tekst podsetićemo se Partizanovih igrača koji su ostavili značajan trag u švajcarskom fudbalu, kad već istorijat Partizanovih okršaja sa klubovima iz te zemlje nije tako bogat.

   Švajcarska je, u fudbalskom smislu, oduvek predstavljala osrednju vrednost i veličinu. Tu i tamo poneki nastup reprezentacije na svetskim i evropskim prvenstvima, bez značajnijih uspeha. Isto važi i za klubove – bez velikih trofeja, ali sa pristojnom reputacijom i kapacitetom da iznenade i one najjače. Nekada su švajcarskim fudbalom dominirali Grashopers, Servet, Cirih i Jang Bojs, ali novi milenijum protiče u „teroru“ Bazela, koji je od 2001/02 do danas osvojio čak 12 titula prvaka!

   Sigurno je da Švajcarska nikada nije bila prva i omiljena destinacija za najkvalitetnije evropske fudbalere (pa tako i za nekadašnje Jugoslovene) ali je bila sjajno mesto za najveće asove na zalasku karijere (Kubala, Rumenige, Karembe, Gatuzo) ili za mnoge kvalitetne igrače koji možda nisu bili najveća klasa evropskog fudbala, ali su bili tik ispod tog nivoa.

Ilija Katić, neizbrisiv trag u Cirihu

   Predstavljanje Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj započinjemo igračem iz prve generacije našeg kluba, Vladimirom Firmom, koji je na samom zalasku karijere nastupao za Soloturn.

   Braća Čebinac, Srđan i Zvezdan, ostavila su trag u Švajcarskoj, svako na svoj način. Dok je Srđan imao skroman učinak u Partizanu, u smiraj karijere je nastupao za Arau i Nordstern iz Bazela , njegov brat blizanac Zvezdan je imao zapaženiju rolu u Partizanu, ali u Švajcarskoj je nastupao samo za pomenuti Nordstern. Međutim, oba brata Čebinca ostala su da žive u Švajcarskoj, a tamo su započeli i trenerske karijere. Zvezdan je preminuo pre pet godina, dok Srđan živi na relaciji Švajcarska – Rijeka.

   Antun Rudinski ime je stekao u Zvezdi, ali je proveo i dve sezone u našem klubu, a nastupao je za švajcarski Vintertur. Osim braće Čebinac, i dva brata Milutinovića su se okušala u Švajcarskoj. Velibor Bora Milutinović je proveo jednu sezonu u Vinterturu, kao i Rudinski, a njegov brat Milorad nastupao je za Šo de Fon i Ksamaks. Milorad je preminuo u leto 2015.

   Spisak bivših Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj davnih šezdesetih završavamo sa Radivojem Ognjanovićem, koji je sredinom te decenije bio član Bazela.

   Početak sedamdesetih obeležio je Mustafa Hasanagić, legendarna „Partizanova beba“, kao član Serveta i Šo de Fona. Pravi bum sredinom te decenije napravio je Ilija Katić, brzonogo desno krilo, koji je posle Partizana igrao za Cirih. Ono što je Katić postigao u Cirihu, samo retkima je pošlo za rukom. Bio je najbolji strelac ekipe, sa Cirihom je osvojio tri uzastopne titule prvaka i jedan kup, a kao poseban vid priznanja dobio je od gradonačelnika i ključeve grada Ciriha. Ova era se u istoriji „belih“ iz Ciriha naziva „zlatnom erom“.

   U isto doba kada i Katić, u rivalskom Grashopersu nastupao je najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala, Slobodan Santrač. Sani je tek nekoliko godina posle švajcarske epizode došao u Partizan, ali sasvim dovoljno da ostavi trag u našem klubu i osvoji jedini trofej u svojoj karijeri. U drugoj polovini te decenije, zapaženu ulogu u Švajcarskoj imao je bivši Partizanov as, Svemir Đorđić. Igrao je za Sion i Lozanu, a posle karijere ostao je da živi i radi u ovoj zemlji.

   Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nekoliko igrača Partizana iz tog razdoblja završilo je u Švajcarskoj. Neki od njih ostavili su izuzetan trag. I dok je legendarni Ljubomir Radanović u Švajcarskoj samo stavio pečat na svoju karijeru, nastupajući za Belinconu, njegovi saigrači iz šampionskih ekipa Partizana 1982/83 i 1985/86, Slobodan Rojević i Admir Smajić, zenit svojih karijera doživeli su upravo podno Alpa.

Admir Smajić, jedanaest sezona igrač u Švajcarskoj

   Rojević je dugo nastupao za Sion, Iverdon i Friburg, a i danas živi u Švajcarskoj. Pored toga što ima redovno zaposlenje, u slobodno vreme radi kao trener sa mladim kategorijama igrača. Admir Smajić je čak jedanaest godina igrao za švajcarske klubove. Po četiri godine proveo je u Ksamaksu i Bazelu, a u Jang Bojsu je završio karijeru. Kasnije je trenirao Jang Bojs, Iverdon i Sion. Smajić je, bez ikakve sumnje, imao skoro pa najdugovečniju karijeru u Švajcarskoj, kad su u pitanju nekadašnji igrači beogradskih „crno-belih“.

   Aleksandar Đorđević, kojeg se sećamo po golu na legendarnoj utakmici protiv Seltika u Glazgovu, u svojoj karijeri fudbalskog putnika zadržao se par sezona i u Cirihu, u kojem je davno pre njega boravio Ilija Katić.

   Miladin Bečanović je posle Partizana boravio jednu sezonu u Sionu, a nekada velika nada Partizana, Dejan Marković, svoju karijeru završio je u malenom švajcarskom Nateru.

  Fudbaler koji je najduže igrao u Švajcarskoj, a da je pre toga nosio dres Partizana, je Goran Obradović. Igrač sasvim osrednjih nastupa u Partizanu, kod nas upamćen po golu Obiliću u finalu Kupa Jugoslavije 1998. ali i šutu koji je umesto u golu Njukasla volšebno završio paralelno sa gol-aut linijom, u Švajcarskoj je stekao kultni status. Za trinaest sezona u ovoj zemlji, nastupajući za Servet, Sent Galen, Vaduz, Sion i Montej, odigrao je preko 200 utakmica i postigao preko 50 golova. Posebno upečatljiv trag ostavio je u Servetu, a još veći u Sionu, za koji je nastupao punih sedam sezona.

   Red je da se osvrnemo na još neke igrače koji u Švajcarskoj nisu ostvarili neke zavidne karijere, ali su ipak nastupali u toj zemlji: Miroslav Stević je upisao devet ligaških nastupa za Grashopers 1992, a deceniju kasnije Nenad Marinković je imao epizodnu ulogu u Servetu iz Ženeve.

   Dolazimo i do dva momka koji će biti akteri predstojećeg okršaja Partizana i Jang Bojsa – Nemanja Antonov, “zlatni orlić” sa Novog Zelanda, igrao je za Grashopers čiji je i dalje član, u statusu pozajmljenog igrača Partizanu, a Miralem Sulejmani se kao jako mlad i posle samo jednog nastupa za seniore Partizana otisnuo u inostranstvo, i posle Herenvena, Ajaksa i Benfike, stigao u Bern gde već dve sezone nosi dres Jang Bojsa.

   Ovu retrospektivu Partizanovaca koji su nastupali u Švajcarskoj, završavamo sa strancima. Čuveni Ilješ Špic, utemeljivač Partizanove fudbalske škole, iako nikada nije nosio dres Partizana kao fudbaler, deo karijere pre Drugog svetskog rata proveo je igrajući za Sent Galen i Cirih.

  Tomasz Rząsa, levi bek iz Poljske, kod nas poznatiji kao Žonsa, pre nastupa za Partizan u Ligi šampiona 2003/04 boravio je u Švajcarskoj, gde je nastupao za Grashopers, Lugano i Jang Bojs.

  Ivan Ivanov, bugarski štoper, iz Partizana je otišao u Bazel, ali je usled teške povrede u švajcarskom gigantu ostavio skroman trag.

   I na kraju, fudbaler koji već dve godine čini neizostavni deo Partizanovih startnih 11, srce i duša ekipe, Everton Luiz Guimarães Bilher, pre dolaska u Partizan igrao je za Lugano i Sent Galen.

   I tako, došli smo broja od preko dvadeset igrača koji su osim za Partizan, nastupali i za neki od švajcarskih klubova. Ako bismo birali trojicu sa najvećim tragom i uticajem, to su bez sumnje Katić (po trofejima i golovima), Smajić i Obradović (po dužini karijera).

Goran Obradović - kultni status u Servetu i Sionu


   Ovom impozantnom spisku treba dodati i trenere koji su radili u Švajcarskoj, a tokom karijere bili su povezani sa Partizanom. Osim već pomenutog Milorada Milutinovića (Ksamaks), kao i braće Čebinac, tu su Velibor Vasović (trenirao Belinconu), Antun Pogačnik (Grashopers), i Virgil Stanislav Popesku (Sent Galen).

Nov 13, 2017

Prvi Kempes iz Humske

Pokretaču ovog bloga, kao i njegovim prijateljima koji su se nešto kasnije priključili i ravnopravno učestvuju u stvaranju svih ovih sadržaja, posebno zadovoljstvo predstavlja kada nam se obrati neko ko je potvrđen u novinarskoj profesiji, sa željom da obogati ovaj blog svojim slikama, podacima ili tekstom. Ovo je jedan od takvih slučajeva. Poznati beogradski i srpski novinar, Branko Rosić, ustupio nam je svoju sjajnu i nesvakidašnju priču o bivšem golmanu omladinske ekipe Partizana, Zdravku Đekiću Kempesu. Uživajte!


Prvi Kempes iz Humske

Autor:  Branko Rosić
Fotografije: Đorđe Kojadinović
 
  O Partizanovoj školi fudbala (Belin-Lazarević-Nadoveza) se često piše u superlativima, kao o drugoj najboljoj akademiji za fudbalske talente u Evropi. Međutim, ova priča ima i svoje neslavno i nimalo glamurozno naličje. Više stotina dečaka, čak ogromna većina onih koji prođu kroz Blatušu i Teleoptik, nikada ne zasijaju na velikoj fudbalskoj pozornici. Život ih često vodi u najneverovatnijim mogućim pravcima. Novinar Nedeljnika Branko Rosić je razgovarao sa nekada supertalentovanim, a danas potpuno zaboravljenim golmanom Zdravkom Đekićem, koji je prošao sve juniorske selekcije našeg kluba i reprezentacije Jugoslavije. Đekić je na beogradskim terenima bio poznat kao Kempes, pre nego što je Zvonko Mihajlovski u nekom prenosu tim nadimkom častio našeg centarfora Milana Đurđevića.



 - U ulici Vojvode Stepe na Voždovcu igrao sam mali fudbal, na turnirima za klince. Sa strane je uvek stajalo par starijih kibicera – to su oni fudbalski fanatici što znaju ko je koliko, kako i gde igrao. Prozvaše me Kempes, zbog duge kose, tamnije puti i drčnosti na terenu.

  Logično je bilo da kao navijač Partizana odem kod Florijana Matekala, oca "Partizanovih beba". Prošao sam probu i on me je uvrstio među odabranih 30 klinaca u generaciji. Posle par treninga provalio sam da niko neće da stane na gol. Pre početka jednog treninga stanem ja među stative i Matekalo primeti da sam dobar. Približava se prvenstvo i postajem standardan golman u mladoj ekipi Partizana.

Zdravko Đekić, prvi s leva u gornjem redu, kao "petlić" Partizana. Foto - D. Mijailović


  Išli smo na turnir u Futog, tamo sam proglašen za najboljeg golmana, par nas iz Partizana odskače i zovu nas u reprezentaciju. Prvo u (republičku) reprezentaciju Srbije, pa kod Stevana Vilotića u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Počinjem da sanjam kako izlazim na Stadion JNA. Dajem sve na to, zato i trening dva puta dnevno nije problem. U vreme kada sam bio mlađi omladinac, na jedan od treninga dolazi neki režiser i bira mene da snimim spot za reklamu za Kombinat Sport, sa tadašnjim golmanom Rankom Stojićem. Snimio sam u životu 52 reklame, a sve je počelo tom reklamom za Kombinat Sport.

  Osvajamo turnire, ulećem u reprezentaciju u kategoriji mlađi omladinci. Bili su tu Jugović, Lukić, sve deluje idealno, a onda užas - lomim nogu protiv selekcije Bosne i Hercegovine, na nekom turniru u Bratuncu. U poslednjem minutu centarfor Sarajeva uklizava i povređuje me. Bežanijska kosa, bolnica, nisu mi dobro namestili nogu iz prve, pa je opet lome i nameštaju. Bilo je pitanje da li ću se vratiti. Dosta sam tu izgubio, ali zaluđenost je pomogla i vraćam se u igru, iako su mnogi tvrdili da sam otpisan. Odlazimo u Štutgart na turnir i proglase me tamo za najboljeg golmana. Odigrao sam sezonu za omladince Partizana i Fahrudin Jusufi me priključuje prvom timu. Vodi me na prve seniorske pripreme na Taru. Tu se upoznajem sa „nemačkom školom“. Tada su prvom timu golmani bili Omerović i Belojević. Kada se Omerović povredio i pauzirao šest meseci, Jusufi me stavlja na klupu. Značilo mi je da me takva legenda i čovek iz Bundeslige pozove. San koji sam imao sa osam godina, počinje da postaje realnost. Sećam se da je bila šesnaestina Kupa Jugoslavije, a ja sam po prvi put sedeo na klupi prvog tima Partizana.

Zdravko Đekić, prvi s leva u gornjem redu, kao član omladinske ekipe Partizana. Foto - Miroslav Vislavski

  Upoznajem profesionalni život fudbalera. Do tada sam bio zaštićen od roditelja - kao plišani meda koji stoji u sobi i svi vode računa o njemu. I taj plišani meda počinje da se suočava sa problematičnim profesionalizmom. Fudbal, estrada, manekenstvo dođu mu na isto. Sve je to stejdž, pozornica.. . Kao beogradsko dete sa Voždovca odjedanput se nalazim u šou biznisu. Shvatam da je i profesionalni fudbal šou biznis kao i manekenstvo.

  Odlučili su da idem na pozajmicu, kako bih stekao iskustvo. Složio sam se jer su mi trebale utakmice. Ali, ustanovim da hoće da me uvale budzašto Mladosti iz Petrinje. Gledam kako se grle i ljube ljudi iz uprave oba kluba. Kao da su dobili 4 tone Gavrilović proizvoda iz Petrinje za Partizanov restoran i svoje zamrzivače i frižidere. Razočarao sam se. Shvatio sam da nemaju stvarno poštovanje prema meni. Kod njih sam od osme godine, prošao sve selekcije, osvajao pehare sa juniorima i omladincima i da me tako daju za paštete. Nisam hteo da idem u Petrinju.


  Počinjem odvojeno da treniram sa Petrom Borotom koji je branio za Čelsi, vratio se i otvorio galeriju u Beogradu. Skupljao sam mu lopte još kada sam bio petlić, i bio mi je idol. Trenirali smo šest meseci i celu travu pomoćnog terena sam „pojeo“. Opet rad sa čovekom koji je dosta vremena proveo na Zapadu. Primetiš drugačiji odnos, kao i kod Jusufija. Na Borotinu preporuku, kao i na preporuku Golca, odlazim u Čelsi na probu. Zapravo, Petar Borota je nazvao Čelsi, a Golac je napisao preporuku za mene.

  I stižem u London. Stanovao sam u Gloster Roudu na Saut Kensingtonu, i tu počinje moja verzija „Alise u zemlji čuda“. Ja, koji sam bio zaluđen za fudbal, snimao reklame, i odrastao uz rokenrol, počinjem da živim u gradu koji ima najbolje od svega toga. Ako želiš da uživaš i da začiniš svoj život umetnošču, fudbalom, muzikom, onda je London mesto za tebe. Upoznajem kulturu na Ostrvu i počinjem da treniram sa Čelsijevom ekipom ispod 21 godine. Upoznajem tada velike zvezde Čelsija: Gordona Djurija, reprezentativca Škotske, Dejvida Besanta, golmansku rezervu Piteru Šiltonu u engleskoj reprezentaciji, Kerija Diksona. Onda Denis Vajs prelazi iz Vimbldona u Čelsi. Denis je bio prava dileja, lud, odličan igrač, na terenu je imao mozga, a van terena baš i nije. Znao je da sa ekipom oljušti ceo pab od piva. Nije bio kavgadžija već dobar momak, ali u izlascima u grad s njim nastajalo je ludilo.

  Par puta smo trenirali zajedno. Dođe na trening s prvim timom par nas ispod 21 godine. Velika razlika je tamo i ovde. Čast izuzecima, bilo je korektnih momaka kao što su Bajro Župić, Milojević, Gordan Petrić, Vermezović, Bajović... U Engleskoj te prihvate odmah. Kod nas je uvek zategnuto. Kod nas kad dođe novi igrač odmah je neka tenzija i u svlačionici.

  Iz Čelsija su me poslali na kaljenje u Fulam. Tu sam branio nekoliko utakmica za prvi tim protiv Oksforda, Votforda, bila je to stara Treća liga. Spletom okolnosti upoznao sam Pola Gaskojna u pabu u Sohou. Bili su tu Denis Vajs, Toni Dorigo, Džon Fašanu. Gaza je igrao za Totenhem i posle Džordža Besta je bio najjači britanski fudbaler. Vrhunska tehnika i vizija igre. Nije bio klasičan engleski igrač. S druge strane nisam video otkačenijeg tipa u izlasku. Gde god da uđe tu nastupi ludnica. Plazi se, prođe pored tebe i ugrize te za uvo, devojke padaju u nesvest. Pitao me je odakle sam i naručio litre svega. Dekadentno je izlaziti s njima. Jetru sam oštetio. Gaskojn od muzike voli sve što prži od Toj dolsa, Motorheda, Sisters of Mersi... Nisam verovao da ću ga upoznati. Ukrao je srce Englezima i postao legenda za sva vremena.

  Denis Vajs je voleo drugačiju muziku od Gaze, slušao je Spandau Ballei, Ultravox. Vozio sam se jednom prilikom kolima sa njim. Cenili su nas Jugoviće kao tehničare, ali su provalili da ne trčimo. Da ne igramo puno bez lopte. Da nismo čvrsti, da volimo previše da ga rolamo, pa su nas na fiziku i trčanje dobijali.

  Imao sam sreću da me po Londonu izvede i Petar Borota. S njima sam otišao u par mnogo jakih noćnih klubova. Odrastao sam uz britanski alternativni rokenrol pa me je Borota provalio i odveo me na mesta gde se sluša takva vrsta muzike. Odveo me u klub Kit Kat ispod Trafalgar skvera gde sam ostavio dušu. Borota je gotivio neki džez što je bilo interesantno. Voleo je džez a i stari rok tipa Kleptona, Dire Straits.



  On je igrao je ekstremne londonske derbije protiv Milvola i Vest Hema gde svi šopovi u okolini budu zatvoreni, a policija patrolira na konjima. Navijači iz radničke kalse, nezadovoljni, pljuju Margaret Tačer...

  Pričao mi je o utakmici protiv Milvola. Pratio je utakmicu i osetio odjedanput nešto toplo na nozi. Pogleda, a ono pola štucne krvavo. Pogodili su ga jabukom sa žiletima. Dok sam bio u Fulamu trenirao sam sa tri lika koji su došli na pozajmicu iz Vest Hema. Odrasli su u Ist Endu. Bio je to tada kraj radničke klase, huligana i Oi panka... Pošto sam tamnije puti u jednom trenutku su me prozvali „Paki“, kao da sam Pakistanac. Upoznao sam Kokni Ridžekts, Oi pank legende , upoznao sam Sugsa iz Mednesa. Ludilo, do juče sam nosio njihove ploče ispod miške, a sada ih upoznajem po pabovima i festivalima...

  U Londonu sam shvatio da sam bio razmaženo dete, prezaštićen od strane roditelja. Shvatio sam da sam naivan za taj šou biznis svet gde caruju zmije i hijene. Shvatio sam da nisam dovoljno jak da plivam s tim ljudima. U Londonu je moj problem bio taj što nisam dobio radnu dozvolu. Da bi dobio radnu dozvolu morao si da imaš određen broj utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Za mene to nije važilo jer sam došao u omladinski tim Čelsija. Ali bio sam žrtva svađe dva menadžera. Poludeo sam kada sam se vratio u Beograd. Samo sam razmišljao o tome kako da opet odem u London.

  Sećam se da sam po povratku u Beograd propušio, počeo sam ozbiljnije i da pijem... Srce me boli što nisam ostao u Londonu, zapustio sam sve. I fakultet i fudbal. A onda odem na utakmicu omladinaca OFK Beograda i Partizana i sretnem Iliju Petkovića. Čuo je gde sam bio i šta sam radio. Sećao me se iz podmlatka Partizana. Pitao me je šta se dešava. Rekao mi je da užasno izgledam, da sam se ugojio, da moram da počnem da treniram, da ima vremena za mene... U principu to je bio razlog zašto sam pristupio OFK Beogradu. Ilija Petković je postao prvi trener OFK-a i ja krećem da treniram sa njima. Odlična generacija je tada bila u OFK: Terza, Mirković, Lončar, Krčmarević, Špoljarić, Đurđević...

  To je 1991. Preko noći dolazi đavo. Preovladao je primitivan mentalitet Balkanaca. Kreće rat. Potičem iz mešovitig braka. Mama je katolkinja, tata je pravoslavac. Slavili su oba Božića, Bio sam dete bivše države. Sećam se kad je krenuo rat i kad je krenula vojna policija da nas juri da je moj pokojni otac, koji je gradio ovu zemlju i borio se u II svetskom ratu , izašao na vrata i dočekao vojnu policiju rečima „Moj sin nikada neće biti deo bratoubilakog rata.“ Oterao ih je.

  Kreću pripreme na Avali u odmaralištu Radojka Lakić. Trebale su da traju dve nedelje ali, odjedanput ratno stanje, zemlja se raspada kao i fudbalska liga. Čeka se šta će biti i pravi se skraćena liga Crne Gore i Srbije. To si bile najduže pripreme u istoriji našeg fudbala. Nikako da se završe. Nisam verovao šta se dešava oko mene. Totalno bezakonje. Shvatio sam da smo se spustili na najgore grane primitivizma.

  Nikad neću zaboraviti kad sam primio platu od OFK-a. Imam čekove, idem u Sremsku ulicu, u banku da ih unovčim. Prvog dana nisam stigao jer sam imao predavanje na fakultetu. Sutradan kad sam došao u banku, žena koja je radila na šalteru pogleda ček, pa mene i složi facu kao koker španijel. Kaže mi da taj ček više ne vredi ništa. I dan danas kada pričam tu priču ljudima dole u Južnoj Africi oni misle da sam je izmislio. Nisu svesni da je to nama bila realnost. Vladao je kriminal svuda. Na ulici baš kao i u politici.

  Desilo mi se u da Knez Mihailovoj vidim jednog kasnog popodneva kako dva klinca u onim klizavim trenerkama maltretirtaju našeg legendarnog glumca Batu Stojkovića. Dva klinca ga vuku za nos. Zamisli u Karnabi stritu u Londonu kako dva klinca vuku za nos Majkla Kejna. Zamalo da me nisu izbušila ta dva klinca kad sam pitao o čemu se tu radi. Ozbiljno sam se zapitao za svoju budućnost u Beogradu. Ispred Bitef teatra, u noćnom izlasku, neki tip je vadio pištolj na mene. Ubrzo je provalio da nisam taj kojeg traži. I u klubu Arhaik je hteo da me izbuši neki lik, ali sam imao sreću da je u blizini bio Jusa Bulić, a ja sam igrao mali fudbal za ekipu njegovog sina. Da nije on bio tamo ja danas ne bih razgovarao sa tobom. Plata mi je bila jedna marka. Nije bilo benzina. Sećam se da smo centarfor Zoran Mašić i ja jednom prikom došli na trening na Karaburmu na biciklima pa nas je slikao Sport.

  Skraćena liga u fudbalu, a mafijaši caruju baš kao i u društvu. Afere, skandali, vade se pištolji, totalni haos... Bilo nas je troje golmana: Karavajev, Kocejić i ja. Na kraju sam se i u OFK Beogradu razočarao u neiskrenost ljudi u koje sam verovao. Bio sam jako mlad i nisam imao utakmice. Otišao sam iz OFK-a u Timok iz Zaječara na 6 meseci. Uvedem ih u Drugu ligu. Branio sam fenomenalno i mnogi klubovi su se interesovali za mene. OFK je obećao da ću biti prvi golman. Petković mi obećava da ću debitovati. Vraćam se u OFK. Ali, van prelaznog roka, OFK se dogovara sa Partizanom iza mojih leđa i dovode Nikolu Damjanca. I naravno, on postaje prvi golman. Bio sam na klupi i ponovo nisam dobio šansu.



  Bio sam beogradsko dete. Nisam bio kao oni, nisam ušao u tu kutiju gde je bila većina. Drugačije sam odrastao, bavio sam se drugim stvarima, oblačlo sam se drugačije, slušao sam drugačiju muziku. Već u šesnaestoj godini su me drugačije gledali, i ostali fudbaleri su me često prozivali.

  Dolazio sam na treninge, nosio mods sakoe, drugačiju frizuru, Dr Martens čizme, Harington jaknu... A oni u turskim jašama, klizavim trenerkama, koledžicama. Nisam imao ništa protiv takvog oblačenja, ali oni mene nisu razumeli i prihvatali. Jedine osobe koje su me razumele bili su Borota, Antić, Golac. Jusufi. A ovi ostali su imali pitanja „Zašto si se tako podšišao?“, „Kakve su ti to pantalone?“, „Šta ti to znači?“ Bilo je i uvreda.

  Na pripremama sam slušao Bouvija, Joy Divison, a oni Šemsu, Sinana, Halida...Iskreno nisam imao problema s tom muzikom. Neka je slušaju, ali nisu me prihvatali.

  Sećam se da jednom prilikom redar nije hteo da me pusti na stadion jer je rekao da mu ne ličim na fudbalera! Na kraju su poslali nekog iz kluba da objasni da sam ja rezervni golman. Ta priča je završila u novinama.

  Sa strane sam se bavio manekenstvom. Snimao sam reklame, ali i spot sa pevačicom Lelom Andrić, koja je bila omiljena među fudbalerima. Tražili su mi mnogi da ih upoznam s njom.

  Prozivali su me zbog manekenstva. Sećam se premijere filma „Bulevar revolucije“ u Sava centru. U publici Ilija Petković sa ženom i sinom, a ja na bini, učestvujem u modnoj reviji pre filma. Sutradan me Petko prozivao na treningu „Alo, mali, čuvaj guzu“, „Je li nosiš šminku sa sobom?

  Uvek sam bio na zubu kod njih. Bio sam drugačiji, crna ovca.




Zdravko Đekić Kempes trenutno živi u Južnoafričkoj republici. Posle selidbe u Johanesburg nastavio je da brani i bavi se manekenstvom. Za seniorsku ekipu Partizana je odigrao 8 prijateljskih utakmica.

* Blog "Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje Branku Rosiću na tekstu i Đorđu Kojadinoviću na fotografijama.

Nov 11, 2017

Pre pet decenija teret, a sada ga žele nazad!?

  Poslednjih godina u fokusu pažnje Partizanovih navijača je, osim rezultata i dešavanje oko ekipe, i spor koji JSD Partizan vodi sa Vojskom Srbije oko vlasništva nad stadionom Partizana. Iako je još 1990. godine tadašnja JNA ugovorom prenela pravo vlasništva nad stadionom JSD Partizan, i iako su tada ispoštovane sve procedure, pre tačno jedne decenije (tačnije 2007, u vreme dok je ministar odbrane bio Dragan Šutanovac) Vojska Srbije naprasno pokazuje brigu za ovim objektom i pokreće spor oko vlasništva stadiona. Prošlog meseca, Viši sud je ponovo presudio da stadion ne pripada Partizanu, pa našem klubu ostaje pravo žalbe Apelacionom sudu.


  Indikativno je da se ovaj zahtev vremenski poklapa sa volšebnim i nikad do kraja objašnjenim stopiranjem Partizanovih ambicija da na mestu današnjeg stadiona izgradi novi, moderniji objekat, u saradnji sa švajcarskim "Maracijem", i tako napravi značajan iskorak u pogledu modernizacije fudbalskog kluba i čitavog sportskog društva. Teško je poverovati da je Vojsci Srbije potreban ovaj objekat, u vreme kada ne može više finansijski da održava ni sopstvene, prevelike kasarne, koje zvrje prazne. Možemo samo, kao navijači Partizana, naslutiti i glasno se upitati, da li je u pozadini ovog zahteva ustvari nečija želja da se preko infrastrukture i stadiona, uspori napredak Partizana i oteža njegova potencijalna privatizacija? Jer, ko će jednog dana kupiti klub sa maglovitim i nerešenim statusom vlasništva stadiona? Istovremeno, zanimljivo je kako je u slučaju stadiona našeg najvećeg rivala, Crvene zvezde, sve "čisto i nesporno", pa se niko ne pita kojim sredstvima je sagrađen taj stadion (ako izuzmemo umobolnu priču kako je ceo stadion finansiran kupovinom "ciglica"), i šta je sa vlasništvom tog objekta?

Glas javnosti, 2002, feljton Razgovori sa Dragišom Giletom Đurićem

  Da u pozadini ovog spora stoji nešto drugo, a ne želja Vojske Srbije da zaista preuzme i održava objekat, govori i ovaj tekst iz nekada popularnog sportskog nedeljnika "Tempo", u broju 300, od 24. novembra daleke 1971. godine. Naime, i tada je armija (tadašnja JNA) očajnički želela da se oslobodi "vrućeg krompira" u obliku Stadiona JNA jer nije mogla sebi da priušti visoke troškove održavanja ovog objekta.

Kako treba da se koriste veliki sportski objekti

STADION JNA GRCA POD TERETOM DAŽBINA

Najlepši stadion u našoj zemlji traži - zakupca

...Stadion JNA doživljava ovih dana neslavnu sudbinu. On zapravo grca pod teretom režijskih troškova, pa su vojne vlasti došle u priliku da razmišljaju šta da rade s ovim objektom. Sve ima svoju cenu koja, u sadašnjim uslovima, mora da ima i ekonomsko opravdanje.

Zbog svega toga iznađena je i računica da bi bilo bolje stadion i sve ostale objekte u gradu dati pod kiriju i rešiti se mnogih nevolja. Kažu, da već duže vremena Armija nudi ovaj objekat opštini Savski Venac, na čijoj se teritoriji i nalazi, ali opštinari ne žele da ga preuzmu. 

  Jugoslovensko sportsko društvo Partizan, koje je u svoje vreme i osnovano u okrilju JNA, uglavnom i koristi ove objekte. Zato su klubovi i zaželeli da postanu pravi zakupci objekta...

  Ceo tekst možete pročitati ako kliknete na sledeću sliku u prilogu:




   Bar dve stvari, odnosno pitanja, nameću se posle čitanja ovog teksta iz daleke 1971:

- ako tadašnja vojska, JNA još te 1971, sa nezamislivo većim finansijama na raspolaganju, mnogo jačom ekonomijom i snažnijom državom iza sebe, nije imala sredstava ni interesa da održava stadion u Humskoj ulici, kako to misli da učini sadašnja Vojska Srbije, sa znatno manjim sredstvima, logistikom, i u znatno manjoj državi, uzgred, sa razorenom ekonomijom?

- i pored nesporno validnog prenosa vlasništva na Partizan, šta je to vojska (JNA, VJ, VS) uložila u stadion svih ovih godina? Nezvanično, tekuće održavanje stadiona je oko milion evra godišnje, a sve rekonstrukcije stadiona, modernizacije, renoviranja, dogradnje...finansirao je Partizan

  Verujemo da će ovaj tekst iz daleke 1971. bar još malo pokazati koliko je apsurdan zahtev vojske da preuzme vlasništvo nad objektom za koji nije imala sredstva da ga finansira ni pre bezmalo pet decenija, a kamoli sada. I da navijači Partizana s pravom sumnjaju da se iza cele igre oko vlasništva stadiona krije nešto drugo, možda i nečija želja da se Partizan na duže vreme zaustavi na svom putu napretka i razvoja. 

   

Nov 1, 2017

Diskretni heroji: Nebojša Gudelj

Autor: Dušan Mihajilović

  Kada se među navijačima Partizana povede priča o poslednjim danima bivše države i velike jugoslovenske fudbalske lige, jedna od nezaobilaznih tema je žal što je generacija koju je predvodio Ivica Osim, bila uskraćena za sportsku šansu da se pokaže na međunarodnoj sceni. Igrači, iz ovog perioda, čijih se imena najčešće sa setom sećamo, su: Predrag Mijatović, Zlatko Zahović, Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić, Džoni Novak, Slobodan Krčmarević, zatim Savo Milošević, Dragan Ćirić, Saša Ćurčić...

  Retko je u prvom planu ime nenametljivog momka iz Trebinja, koji je za tri sezone standardnih nastupa u crno-belom dresu osvojio više trofeja (2 titule i 2 kupa) od svih pomenutih.



  Nebojša Gudelj je u Partizan došao u leto 1991. iz redova drugoligaša Leotara, bez ikakvih velikih očekivanja i medijske pompe. „Partizanov vesnik“ je pisao o „anonimnom dvadesetogodišnjaku iz provincije“ koji je u klub ušao „na prstima“ i „kroz tesna vrata“. Levog beka je na drugoligaškim terenima uočio Nenad Bjeković, a na njegovom dovođenju je insistirao “Švaba” Osim.

  Sam Gudelj je novinarima „Partizanovog vesnika“ priznao da se veliki broj prvoligaša zainteresovao za njega, ali da posle poziva Partizana nije puno razmišljao. „Sticajem srećnih okolnosti došao sam u klub za koji sam kao dečak navijao. Često sam dolazio u Beograd kao fudbaler Leotara, da bih posmatrao Partizan.“ (PV 612, 24. avgust 1991.)


  Gudelj je vrlo brzo zaradio poverenje Partizanove publike, jer je uz Bobana Krčmarevića, delovao izuzetno stabilno i ofanzivno po levoj strani terena. Pored klasičnih bekovskih dužnosti koje je obavljao sigurno, njegov zaštitni znak su bila probijanja po boku, utrčavanja u prazan prostor, upotrebljivi centaršutevi i brojne asistencije.


  Brzo je zadobio i poverenje Partizanovog doajena Mileta Kosa, koji je već 7. septembra 1991. (!!!) za „Partizanov vesnik“ napisao neuobičajeno velikodušan komentar o Nebojši Gudelju, pod naslovom „Možda novi Jusufi“. Inače vrlo odmereni gospodin Kos nije štedeo reči hvale na račun mladog Trebinjca: „Gudelj ima pravi fudbalski temperament. Brz je, neustrašiv, hitar, oštar, odgovoran... Igra sa zanosom, kao svi veliki fudbalski strasnici, ali mu vrela krv ne muti razum. Naprotiv, zbunjuje nas koliko taktički igra zrelo. To je samo dokaz da je momak bistar, brzo je shvatio šta Osim traži u taktici, disciplini i odgovornosti. Inteligentno zatvara akcije sa suprotne strane što se od jednog početnika ne očekuje. Ali, to mnogo govori. Očigledno je, radi se o veoma darovitom igraču odbrane, ili kako se danas kaže o bek-krilu... Današnja igra dečaka Gudelja neodoljivo podseća na Jusufija iz šezdesetih godina.“ (PV 613)


  Među navijačima Partizana srednje generacije je veoma prisutno mišljenje da je Nebojša Gudelj možda poslednji bek Partizana koji je imao tehnički besprekoran centaršut. Kao i Darko Tešović, drugo ime je za “pouzdanost”, i igrač koji je u objektivnim novinskim analizama retko išao ispod korektne ocene 7.


  Gudelj se kod Ivice Osima brzo ustalio u prvom timu, a prvi prvenstveni gol za Partizan je postigao već 1.9.1991. na gostovanju Radničkom u Nišu. Gudelj je te sezone bio učesnik oba finalna "večita derbija", na kojima je Partizan odsvirao rekvijem za jugoslovenski fudbal, prekinuo dominaciju najuspešnije generacije iz komšiluka, i osvojio šesti trofej u kupu.

  Usledili su krvavi građanski rad, raspad države, skraćivanje fudbalskog takmičenja, prva sezona pod sportskim sankcijama i Partizanova generacija koja je ubedljivo osvojila titulu prvaka i porušila silne rekorde (14 bodova više od komšija – iako je pobeda tada vredela 2 boda, čak 103 postignuta i svega 20 primljenih golova na 36 utakmica). Pouzdani levi bek je bio standardni član prvog tima.

   U svojoj trećoj i poslednjoj sezoni u crno-belom dresu (1993-94) Gudelj je, uz Petra Vasiljevića, imao najviše ubeleženih nastupa (34) od svih naših prvotimaca, a postigao je i 4 gola u prvenstvu! Bila je to nova generacija “Beba”, jedna od retkih lepih stvari koje su nam se dešavale u vreme hiperinflacije i međunarodne izolacije. Ova generacija "crno-belih" je posle 47 godina vratila "duplu krunu" u Humsku ulicu! Legenda Partizana i pomoćni trener Blagoje Paunović je na kraju sezone preuzeo novog španskog prvoligaša Logronjes, i odmah angažovao Gudelja.





  Nebojša Gudelj je u Španiji proveo tri sezone, nastupajući za Logronjo i Leganes, a potom čak 9 godina u Holandiji, gde je u ekipi Brede ubeležio čak 246 prvenstvenih nastupa. I posle penzionisanja u 37. godini života, profesionalna karijera Nebojše Gudelja je vezana za Holandiju. U Bredi je dugo radio kao trener mlađih kategorija i prvog tima (2012-2014). Izvesno vreme je bio angažovan i kao skaut Ajaksa. Posle smene Zorana Milinkovića je prvi i jedini put (kao mogućnost) pominjan njegov povratak u Partizan i srpski fudbal.

   Nebojša Gudelj je za FK Partizan ukupno odigrao 212 utakmica (od toga 98 prvenstvenih, 26 u Kupu Jugoslavije i 1 u UEFA takmičenjima) i postigao 14 golova (8 prvenstvenih). U vreme sportskih sankcija UN odigrao je 9 prijateljskih („nezvaničnih”) mečeva za reprezentaciju, koje FIFA ne računa u svojim statistikama. Još jedan detalj koji pokazuje da je Nebojša Gudelj zaista bio pravi čovek, na pravom mestu, ali u pogrešno vreme, i verovatno zbog toga nije u široj javnosti zapamćen u meri u kojoj njegov učinak i doprinos Partizanu to zaslužuju.

Oct 19, 2017

WE ARE THE PARTI!

  Partizan Bumbarevo Brdo, Partizan Minsk, Partizan Uljma, pa i Partizan Schiltigheim...sve OK, sve ima neke logike, i nekako može da se objasni. Ali, Partizan Bookham iz okruga Sari (Surrey)!? Partizan sa "z" i uredno restilizovanim grbom akademskog slikara Branka Šotre. Partizan osnovan 2015. godine, i to kao 101% engleski klub.

  U nameri da saznamo nešto više o ovom nepoznatom mlađem rođaku, razgovarali smo sa Skotom Hičmanom, pomoćnikom menadžera Partizan Bookham FC.


   Crno-bela nostalgija: - Otkud Partizan u okrugu Sari!?

   Skot Hičman: - Ime "Partizan" se svidelo osnivaču našeg kluba, koji zna sve o vašim veoma vatrenim i vernim navijačima. "Partisan" na engleskom jeziku predstavlja nekoga ko je posvećen i ostrašćem, i istovremeno nekoga ko voli da se zabavlja ("to party"). To se sve lepo uklapa u imidž našeg kluba. Naša ekipa je dobro poznata po snazi i borbenosti. Nismo tehnički najdoteraniji, ali to nadoknađujemo požrtvovanjem i željom.

  - Mi bismo rekli, "partizanskim duhom"... 

  - Fudbalske ekipe u našoj regiji su koristile različita imena, a naš osnivač je odlučio da razmišlja kreativnije. I grb nam se mnogo dopao jer je jedinstven, originalan.

  - Ali, boje vam nisu crno-bele?

  - Za klupske boje smo izabrali plavu, umesto crno-bele kombinacije, jer naš osnivač navija za Čelsi i Rendžers. Takođe, puno klubova u našoj ligi je već nosilo crno-belu opremu, pa smo hteli da se razlikujemo. Plava je delovala kao logičan izbor. Moramo da istaknemo da je naša gostujuća kombinacija sivo-bela, sa crnim šorcevima i čarapama, što liči na originalni Partizan. Nije nam bilo dozvoljeno da uzmemo sasvim crnu rezervnu garnituru, zbog pravila da u ligi samo sudije smeju da nose crno.

  - Možete li nam ukratko predstaviti Partizan Bookham FC? 

  - Parti (nadimak kluba, prim. autora) je amaterski fudbalski klub koji čine momci od 17 do 36 godina starosti. Osnovani smo pre tri godine i počeli smo da se takmičimo u petom rangu Leatherhead and District lige, u Sariju (okrugu na 40-ak kilometara jugozapadno od Londona, prim. autora). Vrlo brzo smo uspeli da se probijemo do drugog ranga takmičenja - Division 2. Prošle sezone smo osvojili i Intermediate Charity Cup, i to tako što smo do finala eliminisali četiri kluba iz ranga iznad nas, a u finalu smo pobedili regionalne šampione. Ove sezone smo krenuli dobro i posle poraza na premijere zabeležili smo četiri uzastopne pobede. Nadamo se da ćemo osvojiti prvenstvo i imati još jedan dobar nastup u nekom od kup takmičenja. Mislimo da ove sezone imamo najkvalitetniju ekipu od osnivanja.

  Naš domaći teren je Lower Road Recreation Ground. Nije u pitanju ništa glamurozno, igramo praktično u lokalnom parku i imamo obavezu da pre svakog  meča montiramo golove i mreže (smeh).

  Naš klub ima menadžera i pomoćnika, kao i sekretara koji vodi računa o našim finansijama. Takođe, imamo dva momka koji se bave odnosima sa javnošću i uređuju naloge na društvenim mrežama. Bitno je reći da su svi "funksioneri kluba" ujedno i igrači!


  - Ovako brz napredak zvuči impresivno, kakvi su vam dalji planovi?

 - Kao što sam rekao, u dobroj smo seriji, želimo titulu prvaka i nadamo se da ćemo i u kupu daleko dogurati. Ove sezone se takmičimo na čak četiri fronta!

  - Koliko ljudi uopšte prati Vaše utakmice, s obzirom da ste mlad klub i da igrate u amaterskom takmičenju? 

 - Prosečan broj gledalaca na našim utakmicama je 10 (smeh). Obično nas gledaju prijatelji, roditelji i devojke, pošto igramo nedeljom ujutro i većini običnih ljudi je verovatno suviše teško da se izvuku iz kreveta! Imali smo rekordnu posetu prošle sezone, kada nas je u finalu kupa bodrilo preko 200 navijača! Atmosfera je bila sjajna, ali bi nam još više značilo prisustvo Partizanovih navijača iz Srbije, sa zastavama i pirotehnikom!

  U poslednje vreme na Tviteru i Instagramu su počeli da nas prate i neki Partizanovci. Želimo da nas ljudi prepoznaju i zavole kao svoj drugi klub. Neka vrsta uzora nam je jedan drugi klub iz Sarija, Corinthian Casuals. Oni imaju vezu sa Korintijansom iz Brazila i često tamo putuju i igraju prijateljske utakmice. Iako imaju dužu i ozbiljniju tradiciju od nas, to je otprilike put kojim želimo da idemo.

 - U Sariju, na svu sreću, nema Crvene zvezde. Seaham je predaleko. Ko su vam najveći fudbalski rivali?

  - Imamo nekoliko rivalstava koja su nastala iz različitih razloga. Effingham Park United nam je komšijski klub, ranije smo igrali u istoj ligi. Poslednji put smo ih razvalili 7-1 i moram da kažem da nemaju pojma.

  Sa klubom Priest Hill smo razvili rivalstvo zbog prozivki preko društvenih mreža i nekih izuzetno grubih utakmica koje smo igrali ranijih sezona. Prošle godine smo ih izbacili iz kupa.

  - Koliko pratite srpski fudbal i koliko ste, uopšte, upoznati sa istorijom FK Partizan iz Beograda?

  - Pre svega, želimo da uputimo čestitke Vašem klubu na osvajanju prošlog prvenstva, tačnije, "duple krune". Pratimo vaše kvalitetne nastupe u Ligi Evrope. I često se kladimo na vas!

  Najbolje poznajemo bivše igrače Partizana koji igraju, ili su ranije igrali u Velikoj Britaniji. Tu pre svega mislimo na Mitrovića i Tošića, koji je bio u Junajtedu pa se sada vratio u Partizan. Znamo dosta i o navijačima Partizana, njihovoj istoriji i reputaciji.


  - Znamo da u klubu nemate nijednog igrača poreklom iz Srbije, ali da li je ikada neko od vas posetio Beograd?

 - Niko od momaka do sada nije posetio Beograd i Srbiju, ali se nadamo da ćemo to organizovati u vrlo bliskoj budućnosti. Voleli bismo da pogledamo neku utakmicu na Stadionu JNA, da se upoznamo sa navijačima, i možda čak odigramo i prijateljsku utakmicu sa jednom od ekipa "velikog Partizana", koji nam je poslužio kao inspiracija.



Razgovor vodio: Dušan Mihajilović

Foto: arhiva Partizan Bookham FC

 

Oct 15, 2017

Lični stav: Nismo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli

Autor: Dušan Mihajilović

  U sredu, 4.X 2017, Grupa JNA je svom Partizanu za 72. rođendan poklonila novo muzičko izdanje sa navijačkim pesmama. Pod brojem 9 na disku je klasik "Partizan se voli", u novom aranžmanu. Ova obrada italijanske radničke himne Bandiera Rossa, je do Stadiona JNA stigla posredstvom ljubljanskog benda Pankrti. Prvi put se pojavila na evergrin izdanju "Pesme Partizanovog juga" sredinom 80-ih godina, a imala je i svoju popularniju (huligansku) verziju koja se pevala, i još uvek se peva, po stadionima i halama širom bivše države.

  Snimak sa vinila sa bradonjom na omotu otvaraju lirski stihovi koji iz srca gađaju direktno u glavu...Pobeda svaka za nas je radost, svaki naš poraz peče i boli...

  Uskoro je u rime uklopljena i mudrost čika Duška Radovića, Za sve se navija, Partizan se voli, koja do kraja sveta i vremena objašnjava razliku između našeg kluba i svih ostalih klubova.

  Drugu strofu otvara još jedan moćan stih ("Mi smo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli") koji, pak, teži da povuče večitu razliku između nas i svih ostalih navijača.

  A da li je zaista tako?

Partizan - Javor 2-1, 29.7.2017. Foto: Blog Crno-bela nostalgija


  Kada su počeli da me vode na utakmice, bilo je neko baš čudno vreme. Partizan je igrao lep fudbal, ali najčešće nije bio prvi. Štaviše, često se dešavalo da kod kuće smotano gubi bodove i od ekipa kao što su Dinamo iz Vinkovaca, Rijeka ili Čelik iz Zenice. Iz najrazličitijih razloga brukao se i u Evropi. Prvu titulu prvaka (koju smo slavili, pre nego što su nam je oteli) sam čekao šest godina, prvi kup skoro deset, a moj matori 30 i kusur). Prvu prvenstvenu pobedu u komšiluku (i Darka Tešovića) duže od šesnaest. U međuvremenu je večiti rival doživljavao svoje najuspešnije trenutke. Nije uvek lako, ali je lepo...

  Ovo nije priča o mojim sećanjima i ličnim navijačkim doživljajima, ali želim da naglasim da je jed(i)na konstanta koja je pratila sve ove, po Partizan uglavnom teške godine, bila do sumanutosti uporna i postojana Partizanova publika na sve četiri strane stadiona (da, na sever je vojska ulazila besplatno).

  Partizan je u drugoj polovini 80-ih, po svim objektivnim parametrima (prosečna poseta kod kuće, broj navijača na gostovanjima, pa i broj dopisnica dospelih na adresu dnevnog lista Sport, u njihovoj godišnjoj anketi), imao verniju publiku od svih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Oni stihovi iz pesme "Partizan se voli" nisu nastali bez razloga.

  Jedna od prvih stvari koje sam naučio na Stadionu JNA, pored imena naših igrača i pravila fudbala, je aksiom da trener Partizana zna najbolje i da se našem igraču nikada ne zviždi. Nije to nikakva samodestruktivna demagogija, u pitanju je najčistiji mogući navijački stav. A navijaču Partizana je bilo potrebno puno živaca i  slepe vere, da bi nekako preživeo godine o kojima pišem.

  Čak i sumornih 90-ih, kada bi se protiv nekog Napretka na tribinama smrzavalo nas oko 49 (i treslo u bunilu dok "prepoznatljiva igra kratkog pasa" duboko u 80. minutu bezuspešno lomi bunker gostiju), postojala je ludačka, ni u čemu utemeljena vera, da će jednog dana ponovo biti bolje. Postojala je i solidna mentalitetska razlika u odnosu na "lakši izbor" i ono što nazivamo "derbi/evro navijačima".

  Posle predugog uvoda dolazim do poente teksta.

  Više od glupavih skandiranja, preoštrih kazni UEFA i olako pogubljenih bodova kod kuće, ove jeseni me bole i užasavaju zvižduci posle 20. minuta utakmice protiv Budućnosti, bes jer je u Rupi 0-0, kuknjava jer trener u 54. minutu ne uvodi trećeg napadača ili uvrede na račun momka koji, eto, silom prilika, po prvi put u karijeri i zbog povrede saigrača igra na mestu levog beka.

  Situacija je nesnosna na utakmicama koje se na našem stadionu igraju pred većim brojem gledalaca, ali od nedavno primećujem to devijantno ponašanje i na tzv. "malim" utakmicama, na koje, pretpostavljam, dolaze posvećeniji i, uslovno rečeno, "emancipovaniji" navijači Partizana. Društvene mreže i razni portali su samo pojačali pritisak.

  Stvari su se do te mere otele kontroli da sada i neki virtuelni "GoxyGejmer2003", na primer, može mirne duše preko Instagrama ili Tvitera, da direktno poruči napadaču Partizana da je "pička" i "prevara", i da za takav imbecilni postupak nađe podršku, odnosno istomišljenike. GoksijaGejmera je na hiljade i utoliko je podrška onih ljudi koji postoje i van Instagrama, i zaista idu na stadion - važnija.

  Ne razumem šta se desilo. Da li su godine uspeha i serije trofeja uticale na promenu mentaliteta i brisanje granice između pravih i hologramskih navijača? Da li neko zaista veruje da će zvižduci, psvoke i uvrede sa tribina igračima Partizana podići moral i doprineti da igraju bolje i efikasnije? Da li navijamo za klub samo kada je prvi i da li očekujemo da mora uvek da pobeđuje?

  Ovaj naš smotani klub, i posebno ova ekipa, i bez nadrndane, isfrustrirane, preambiciozne i razmažene publike imaju previše problema. Probaj da čuješ i razumeš o čemu peva Grupa JNA. A ako već bezrezervnom podrškom ne želiš da pomogneš momcima koji nose Partizanov dres, bolje ostani kod kuće. Barem do sledeće proslave titule prvaka.

   



 



Oct 5, 2017

Zvonko Živković: - Partizan od svojih asova nije pravio lidere i legende

Autori: Laura Da Silva, Aleksandar Pavlović
Organizacija:  Milovan Joličić

 Bila je 1978. godina. Partizan je bio aktuelni šampion, koji je katastrofalno započeo a zatim i nastavio novu sezonu. Ja sam bio mali Partizanovac koji je, nepovratno osvojen crno-belom bojom, proživljavao teške trenutke svog kluba. Imao sam i "Sportov" belo-crni dres, kakav je i Partizan nosio te sezone. Igrajući fudbal sa drugarima, umeo bih ponekad da uzviknem "Živković, Živković, šansa...goool!" Taj mladić, tek ušao u prvi tim, bio je jedan od najboljih, ako ne i najbolji pojedinac u tada sumornom Partizanu.

  Mnogo godina kasnije, ovaj blog i dobri drugari su me spojili sa jednim od heroja mog detinjstva. Za to vreme, Zvonko Živković je izgradio jednu od najzapaženijih karijera u FK Partizan, oblačio i dres reprezentacije ali i slavne Benfike, o kojoj priča najlepšim rečima iako se nije naigrao u njenom dresu. I nema navijača Partizana iz osamdesetih kojem srce neće zaigrati kada se pomene napadačka osovina Živković - Varga - Mance. Zato, kada se pojavila mogućnost za intervju sa Zvonkom Živkovićem, jedino pitanje je bilo "kada i gde?".

  Činjenica da nas je u isto vreme posetila i naša draga Laura Da Silva, ko-autor ovog intervjua, vatrena navijačica Benfike i Partizana i sjajni poznavalac fudbala, dovela je do toga ovaj intervju preraste u jednu lepu i iskrenu priču, koja se u nekim momentima vodila i na četiri jezika - srpskom, engleskom, portugalskom i francuskom. Malo o Partizanu, malo o reprezentaciji, malo o Benfici, a Žile - gospodin čovek (s figurom kao da je juče završio karijeru i elokvencijom koja razbija sve one ružne stereotipe o fudbalerima), je bio prijatan sagovornik. Ako i vama, bar malo, dočaramo kroz naredna pitanja i odgovore atmosferu osamdesetih, znaćemo da smo uspeli.

      
   Crno-bela nostalgija: -   Pre razgovora o Vašoj karijeri, jedno zapažanje. Vi i Dragan Mance ste odrasli u dva obližnja naselja između Zemuna i Batajnice (Ekonomija i 13. maj), gde sve skupa nema više od 500 ljudi. Zaista je fenomen da je tako mala sredina dala dva igrača takvog formata. Jeste li nekad razmišljali o tome? 

         Zvonko Živković: - Jesam, ali samo bih dodao da je iz tog kraja, tačnije iz mog naselja u kojem sam ja odrastao, potekao još jedan odličan fudbaler. To je Goran Kalušević, bivši igrač Galenike, koji je, nažalost, pre par godina preminuo. Možda je takva koncentracija budućih igrača na tako malom prostoru bila i usled toga što je u doba kada smo odrastali, fudbal nama bio sve, mi smo od ujutru do uveče bili na terenu. 

       - .Počeli ste u zemunskoj Galenici, ali ste još u tim mlađim kategorijama prešli u Partizan. Ko Vas je trenirao u Galenici, današnjem Zemunu, a ko Vas je zapazio i preporučio Partizanu?

           -  Meni je Galenika bila blizu i zato sam i došao u Galeniku. Sa dvanaest godina sam počeo da treniram u Galenici, koja je imala odličnu omladinsku školu. Nedeljko Kostić je tamo bio jedan od glavnih trenera, i ne samo on, već i Ivan Čabrinović, koji je kasnije bio i trener prve ekipe i dugo bio u Galenici. Mogao sam već tada da pređem u Crvenu zvezdu, koja me je pozvala prva, pre Partizana, ali ja sam kao dečak navijao za Partizan i želeo sam da pređem u njegove redove. Malo kasnije i Partizan me je po prvi put tražio da dođem, ali sam tada smatrao da je još rano da prevaljujem toliku udaljenost od mog  stana do stadiona, jer sam uporedo s fudbalom morao da idem i u školu. Kao igrač Galenike, koja je u to vreme bila uvek negde između Druge lige i Srpske lige, ja sam bio standardni pionirski, a kasnije i omladinski reprezentativac Jugoslavije. Tako da nisam imao potrebu da naprasno idem u Zvezdu ili Partizan. 


          - Za Partizan ste debitovali neposredno po osvajanju šampionske titule u sezoni 1977/78, dakle, već početkom 1978/79. Ušli ste u šampionsku ekipu, možete li nam reći nešto o toj generaciji i treneru Anti Mladiniću, kojeg se i danas s poštovanjem i setom sećaju navijači Partizana?

          -  Što se tiče mog debija, on se desio sa 18 godina. Bila je to velika Jugoslavija, velika zemlja, i većina igrača je do svoje 28. godine ostajala u svojim klubovima. Imali smo jednu od najboljih liga Evrope, možda i među prvih pet, upravo zato što je kvalitet bio koncentrisan u nekoliko klubova - Partizanu, Zvezdi, Hajduku, Dinamu... i jako je teško bilo ući u prvi tim i proći kroz to sa 18 godina. Ja sam u tome uspeo, ali takođe znam i neke moje drugove koji su isto bili omladinski reprezentativci, ali su pri ulasku u prvi tim gubili neka svoja svojstva i prosto, završavali ubrzo karijere u velikom klubu. Imao sam tu nesreću da u prvi tim Partizana uđem u periodu kada se u klubu dešavala velika turbulencija, i sigurno je da bi moja karijera, pre svega reprezentativna, bila na mnogo višem nivou da sam se odlučio za Crvenu zvezdu. Oni su me zvali godinu dana pre Partizana, Zvezda je u tom trenutku bila mnogo stabilnija kao klub u odnosu na Partizan. Ali, rekao sam - ja sam ipak bio navijač Partizana i zato sam se odlučio za njega. 

        Mladinić? To je najbolji trener s kojim sam ja ikada radio, a bio sam posle i u Benfici, Fortuni iz Dizeldorfa, pa u Dižonu, ovde sam radio sa nekim imenima koja su smatrana za vrhunska, ali je Mladinić, zaista, bio tip trenera od kojeg si mogao mnogo da naučiš. Kod ostalih trenera to baš i nije bio slučaj, dok je on na svakom treningu nama pokazivao, objašnjavao i interpretirao nešto novo, tako da je bilo zadovoljstvo učiti. I on zaista ostaje na prvom mestu u mojoj fudbalskoj karijeri. 

          -  Kao debitant, prošli ste mnogo toga već na početku karijere u Partizanu. Loši rezultati, raspad šampionske ekipe, sukobi u vrhu kluba...

         - Tako je, ja sam sa osamnaest godina ušao u prvi tim, zajedno sa još par kolega, kao što je Varga, recimo, nešto kasnije je došao i Ješa...mi smo bili ti od kojih se očekivalo da sa osamnaest godina nose klub, nije se to očekivalo od igrača sa 27-28 godina. To je prosto bilo neprirodno. 

Živković postiže gol za pobedu  protiv Rijeke, 1980/81. Foto - FK Partizan

        - Ali i pored toga, odmah ste se nametnuli kao jedan od najboljih igrača Partizana. Kakvo je sada, posle skoro četiri decenije, Vaše viđenje tih neprijatnih događaja koji su uslovili dugogodišnju krizu u klubu?

         -  Sad sam možda i dao odgovor na sve to. To je možda najviše i uticalo na moju karijeru, a karijera fudbalera traje deset, dvanaest, petnaest godina...mi smo imali tu krizu od tri-četiri godine, i kada smo posle toga sazreli, postali smo šampioni. Posle toga smo ostali u vrhu, pa opet postali šampioni a ja sam 1986. godine već napustio Partizan i otišao u Benfiku. 

        -     Partizan je bio u krizi ali praktično, iznad vode su ga održavali igrači poput Vukotića, Stojkovića, Vas, Varge, Trifunovića, kasnije Ješića i Radanovića. Šta je nedostajalo Partizanu tih sezona jer, po imenima, to je bio sastav kadar borbe za titulu prvaka?

       -  Pre svega nam je nedostajala klupska stabilnost, u najkraćem. Klub su vodili ljudi kojima je Partizan bio kao neka vrsta hobija. Ja njima ništa ne zameram, jednostavno takav je bio društveni sistem. Mi igrači i treneri smo bili profesionalci, ali ljudi koji su vodili klub nisu. Oni su profesionalno bili ili privrednici, direktori velikih preduzeća, ili generali. I sad, ako takav čovek svakodnevno vodi brigu o 200 ili 500 ljudi u svom preduzeću, on zaista nema kapaciteta ni vremena da uporedo vodi i jedan veliki fudbalski klub i pored najbolje volje. 



Varga i Živković, pobeda protiv Zvezde, leto 1979, BG turnir (Foto - FK Partizan)

        -   Ipak, uprkos tome što Partizan tih godina nije stizao do trofeja, Vi ste se našli na spisku putnika za Svetsko prvenstvo u Španiji 1982, kao jugoslovenski reprezentativac.  Kako ste, kao jedan od najmlađih u tom sjajnom timu, videli naš neočekivano slab plasman na toj smotri fudbala?

          -  To je jedna duga, sportska priča, koja ne može da se objasni u dve-tri rečenice. Igrači Crvene zvezde su postajali reprezentativci posle tri dobro odigrane utakmice ili čak i po samom dolasku u Zvezdu, njihov klub je imao drugačiju politiku. Oni su i od prosečnih igrača pravili neke svoje legende. Kod nas u klubu to nije bio slučaj, i ja da sam bio u Crvenoj zvezdi, siguran sam da bih bio lider. Ja sam to znao već posle par godina ali za mene je već bilo kasno. Partizan to nije želeo. Oni nisu napravili lidera ili legendu ni od Bobeka, ni od Milutinovića, ni od Galića, i tako dalje. To je bila razlika između Zvezde i Partizana. Možete da zamislite kakav sam ja fudbal morao da pružim i koliko dobro da igram, u jednoj slabijoj generaciji  Partizana u odnosu na Zvezdu, da bih postao reprezentativac i da bih išao na Svetsko prvenstvo. 
     
Foto - FK Partizan

        Šta se desilo na Svetskom prvenstvu 1982? Pre svega, Jugoslavija je bila velika država. Bilo je sjajnih igrača u svakom timu, da ne pričam o Veležu, Sarajevu, Želji, pa čak i Olimpiji...ove klubove kao što su Partizan i Zvezda tek da ne pominjem. Svaki klub je imao po tri ili četiri fenomenalna igrača koji su mogli da biraju gde će da igraju. Ja sam se u takvoj konkurenciji izborio, mislim da sam imao mesta i da igram, ali u takvim momentima vi morate imati i podršku. Zašto nismo imali bolji plasman? Danas, kao trener i sa ove tačke gledišta, smatram da smo tada napravili potpuno pogrešnu koncepciju priprema. Posle završenog domaćeg prvenstva, mi smo imali reprezentativne pripreme a bili smo umorni, radili smo tri puta na dan,  a nismo imali nijednu prijateljsku utakmicu. Otišli smo iscrpljeni u Španiju, nismo bili fizički spremni. S druge strane, kod nas je uvek politika vagala ko će igrati i koliko će čijih igrača igrati ili biti pozvano, i to je bio naš problem. Inače, tada smo imali sjajne igrače i mogao se postići mnogo bolji rezultat od samog odlaska na prvenstvo sveta. Ja sam na tom prvenstvu zadobio jednu bizarnu povredu. Igrali smo "ševe" na treningu i ja sam udario u korner zastavicu, koja nije bila savitljiva kao što je to danas slučaj, već je imala metalno, fiksno koplje. A inače, Miljanić me je tada spremao da na tom prvenstvu igram "libera", da eventualno zamenim Zajeca ako bi bilo potrebe!

        - A ko je bio, po Vašem mišljenju, najbolji domaći igrač u periodu u tom moru domaćih asova, kada ste Vi bili aktivan fudbaler? Koju ekipu izdvajate kao najneugodniju?

          - Safet Sušić, bez premca. To što je on mogao da uradi, to niko drugi nije mogao. I kasnije, u Francuskoj, kao igraču Dižona, bio mi je Safet rival kao igrač Pari Sen Žermena. On je nosio tu ekipu, on je ustvari bio više nego pola te ekipe. Sa bitnijim uticajem na ekipu nego što je to bio Ronaldinjo, mnogo godina kasnije. Poznata je priča da je u vreme dok je Mladinić bio trener Partizana, Sušić bio nadomak Humske 1. Sve se dogovorio sa Partizanom, otišao je samo do prostorija FK Sarajevo da se pozdravi sa ljudima, i tamo i ostao. Ponudili su mu duplo od onoga što mu je nudio Partizan, samo da ne napušta njihov klub. Da li je politika uticala na to, da takav as ostane u svojoj sredini i da lokalnoj publici pruža svoje fenomenalne kvalitete umesto u Partizanu i Beogradu? Ne znam, zaista, u to nisam upućen. Ali, nažalost, nije došao u Partizan.  

         Što se tiče rivala, izdvajam celu "veliku četvorku", možda za nijansu ipak Hajduk. Imali su tada sjajnu generaciju. Od rivala protiv kojih sam igrao, pojedinačno nikog ne bih izdvajao. Ne zato što nisu bili dobri, naprotiv, već što sam igrao na više mesta u ekipi pa se retko dešavalo da me jedan igrač čuva više puta. 

         - Igrali ste najviše na mestu veznog igrača, imali ste sjajnu tehniku i osećaj za asistencije i bili ste posebno opasni kao strelac iz drugog plana. Za današnje generacije, recimo da ste imali ulogu u timu kao Saša Ilić tokom većeg dela svoje karijere. Ipak, igrali ste i na drugim pozicijama. Da li mislite da ste mogli više da postignete da ste više igrali na poziciji klasičnog veznog igrača, graditelja igre?

         -  Tačno je, igrao sam najbolje kao igrač iz drugog plana, jer sam bio igrač prostora. Postigao sam dosta golova igrajući na mnogo pozicija u timu. Do skoro, bio sam petnaesti strelac u istoriji kluba, možda me je neko sad prestigao u ovom novijem periodu, mislim Savo Milošević. A te golove sam postigao iako sam igrao i beka, i štopera, i krilnog igrača, i veznog igrača, i centarfora. Ja sam imao taj problem što je klub morao da me koristi na više pozicija, pa usled toga sam imao i problem reprezentativnih nastupa. Gudelj iz Hajduka je tada postao reprezentativac, igrao je konstantno dobro, ali u vreme kada sam ja igrao u mlađim reprezentativnim kategorijama, Gudelj prosto nije igrao. A za razliku od njega, ja kasnije nisam igrao konstantno na onom mestu u klubu koje je za mene bilo najbolje.  

          -  Najzad, Partizan je uspeo da osvoji titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1982/83 a Vi ste bili jedan od najboljih igrača. Šta je ono najupečatljivije iz te sezone, ono čega se najradije sećate, ili ono što je prevagnulo da na kraju budemo prvaci?

        -  Klub je prevazišao tu krizu, a mi smo tada stasali kao igrači posle tih nekoliko sezona, postali smo fizički dominantniji, imali smo Vukotića, i iskustvo i mladost. Prethodne sezone smo imali jako žestok ritam priprema ali nismo mogli da pobeđujemo, baš iz tog razloga što smo imali 365 dana priprema kod trenera koji nas je  tada vodio. A trener koji je došao posle toga, Miloš Milutinović, on nas je prosto relaksirao, pa smo mi i na osnovu prethodne sezone, i svega toga što se akumuliralo u nama,  odigrali sjajnu sezonu i postali prvaci. Zato i kažem - jako bitan faktor je trener, i način kako organizuje utakmice, pripreme, kompoziciju tima. Naravno, uz upravu kluba koja je jedinstvena, i kada se sve to spoji, postajete šampioni. 


        -   U Kupu šampiona 1983/84 Partizan je eliminisan od berlinskog Dinama. Mnogo godina kasnije, na videlo je izbila činjenica da su tih godina, a naročito pred tu utakmicu, fudbaleri Dinama bili pod dejstvom dopinga. Da li ste Vi osetili nešto neobično te večeri što se tiče Nemaca? Uzgred, njima su pred revanš emigrirala dva igrača u SR Nemačku. 

        -  Tada još nije bilo redovne anti-doping kontrole, sve je to nama bilo nepoznato i mi na to nismo obraćali pažnju. Kasnije sam i ja čitao o tome, novine su prenosile te stvari o dopingu koje ste pomenuli. Bili smo blizu prolaska u naredno kolo te večeri ali nije nam se dalo. Znam da sam i ja promašio dve prilike, ali to je fudbal.

         -    Ostajemo u Evropi. Kup UEFA, Partizan – Kvins Park Rendžers 4-0, novembar 1984, Vaš povratak iz vojske neposredno pred utakmicu, Vaš gol odluke i sjajna igra, jedan od najvećih preokreta u istoriji evropskog fudbala. Ne znam kako je to ostvariti svoje fudbalske snove u jednoj noći, ali Vi ste to verovatno uspeli te srede.  Nema potrebe da Vas bilo šta pitam, Vi samo pričajte a mi ćemo pomno da slušamo...

          -  Da, to je bila interesantna utakmica. Ja uopšte nisam bio planiran tada da izađem iz vojske, nisam ni pomišljao da bih mogao igrati tu revanš utakmicu. Prvu utakmicu u Londonu sam posmatrao preko televizije, u kasarni, jer ostala su mi tada dva meseca do kraja vojnog roka. Tako da tamo u vojsci nisam nešto specijalno ni trenirao, znao sam kada treba da izađem iz vojske - krajem decembra, da ću posle toga imati pripremni period, sve po redu. Ali, utakmica u Londonu je bila znate već kakva, i ljudi u klubu su se setili da bih ja mogao da pomognem. I zaista, bez nekog velikog treninga, ja sam u ponedeljak bio pušten iz kasarne a u sredu sam igrao. I, prošlo je na svežinu (smeh). Jednostavno, takve utakmice postoje, postizali smo te noći golove baš u pravo vreme, a ta utakmica je kasnije uvrštena u jednu od 100 najboljih utakmica svih vremena. Prezadovoljan sam što sam bio učesnik takvog događaja. 


Živković postiže gol za 4-0 protiv Kvins Park Rendžersa

        -   U sledećem kolu opet katastrofalna partija Partizana i poraz od 0-5 protiv Videotona. Izgleda da i pored lošeg iskustva iz Londona, u klubu nisu ozbiljno pristupili pripremi meča sa Mađarima?

         -  Očigledno je da mi nismo shvatli Mađare tako ozbiljno. Ponela nas je ta pobeda protiv Kvins Parka, tri dana kasnije smo pobedili i Zvezdu, i Videoton je za nas bio samo nepoznata mađarska ekipa. Nismo bili spremni, tačnije klub nije bio spreman da nas pripremi. Mi kao igrači, sve je to bilo u redu, ali klub...i pri tom ne mislim samo na Partizan. Svi naši klubovi u to vreme, iako su na papiru bili profesionalni, nisu to pokazivali. Nismo bili spremni da prođemo taj Videoton, i sada, godinama kasnije, smatram da smo propustili izuzetnu priliku da se nađemo čak i u završnici, sa Real Madridom. Znamo da je Željezničar ispao u polufinalu, isto od Videotona, golom u poslednjem minutu. Taj Videoton je sigurno jedan od onih datuma kojih se sećam sa tugom. 
Zvonko Živković i Slobodan Rojević, foto - FK Partizan

        -  Sezona 1985/86, Vaša poslednja u Partizanu, donela je Vama i Partizanu još jednu titulu ali i veliku tugu – stradao je Vaš prijatelj i napadač Partizana, Dragan Mance...uporedo, vodili ste veliku bitku sa Zvezdom za naslov šampiona. Vaš osvrt na tu sezonu?

         - Jeste, od 34 kola, mi smo preko 30 kola proveli na prvom mestu.  Zaista smo igrali sjajno. Te 1985. godine je poginuo Mance, jako potresan događaj za sve nas. Teško mi je palo sve to. Bili smo pre svega komšije, pa klupski drugovi, ali i sjajni prijatelji. Ja sam Dragana, po njegovom dolasku u Partizan, vozio na naše treninge do stadiona Partizana, zajedno smo išli mojim kolima jer on još nije imao položen vozački ispit, a ja sam bio tri godine stariji, sa odavno stečenom dozvolom. Bili smo tog dana na treningu, njega nije bilo, a onda su nam javili tu tragičnu vest. Otišli smo na mesto nesreće, zatekli stradalog Dragana u položaju u kojem je bio u trenutku nesreće. Odmah smo se zaputili u naselje 13. maj, gde je on živeo sa roditeljima, da kao ekipa izjavimo saučešće, ne sluteći da njegovi najbliži još nisu saznali za strašnu vest. Čim su nas ugledali, celu ekipu Partizana na kućnom pragu, u momentu su shvatili da se desilo nešto strašno...

        Što se tiče samog prvenstva, imali smo i bolju gol-razliku za jedan gol od Zvezde, onda su se desile razne druge stvari i problemi, ali na kraju je sve to rešeno kako je odmah moralo da se reši. Ja sam otišao u inostranstvo, tako da se ne sećam tih kasnijih dešavanja oko te titule, ali mi smo imali sjajnu sezonu, odigrali je mnogo dobro i zasluženo bili prvaci. Atmosfera je bila sjajna na poslednjoj utakmici, prosto je bilo neverovatno da su neki hteli da ospore tu našu titulu prvaka. Čudno, zaista. Zvezda je u tim godinama bila organizaciono moćnija od Partizana i sigurno je da su i na te načine, kao što je na primer odsustvo kazne za Zvezdu zbog "slučaja Zjajo", pokušavali da pokažu kako su oni tim koji zaslužuju tu titulu, ali to nije bilo tačno.

     
         - Odlazite u Benfiku, malo je igrača s naših prostora koji su obukli dres slavnog kluba, dvostrukog evropskog prvaka. Ipak, niste se dugo zadržali tamo, ali rado pamtite Benfiku. Opišite nam svoje portugalske dane i zašto se sve završilo na taj način?

           -  Tada se u inostranstvo išlo sa 28 godina, nažalost. Kažem nažalost, jer ovde smo provodili mnogo vremena, mnogo smo potrošili snage, entuzijazma i svega ostalog, u ambijentu u kojem su klubovi bili profesionalni ali u stvarnosti to i nije baš tako bilo. Druga stvar, kada idete u inostranstvo sa 28 godina, posle desetak sezona, 400 odigranih utakmica, vi ste igrač koji je  već polako na silasku karijere. I zato mi je žao što nisam mogao da odem u inostranstvo ranije, jer smatram da sam nekim svojim ličnim kvalitetom mogao sebe da razvijem i da u nekom velikom klubu, kao što je to Benfika, pokažem da mi je mesto da igram tamo i da time i moja karijera bude na još višem nivou. Iako, kažem, Partizan je u bivšoj Jugoslaviji uvek bio jedan od četiri najveća kluba, za mene lično i najveći klub u Jugoslaviji, bez obzira na sve probleme i na sve kroz šta smo prošli. Nažalost, karijera je relativno kratka tako da vam u svesti ne ostane mnogo više značajnih utakmica nego što bi to trebalo da bude slučaj. 

         Kako sam otišao u Benfiku? Prvo je Nant bio zainteresovan za mene, ali Nant je u tom trenutku imao Halilhodžića i Buručagu, ispunjenu kvotu od dva stranca, i nije mi se otvorilo mesto. Onda sam bio nadomak Geteborga, a Geteborg je  tih godina bio i osvajač Kupa UEFA, i trebalo je da prodaju neke sjajne igrače iz svog tima, konkretno Ekstrema u Barselonu. Nije se desilo kad je trebalo, i ja više nisam mogao da čekam. Onda je menadžerska agencija, koja me je vodila, saopštila da bi me rado odvela u Benfiku! Kad su mi to rekli, nisam mogao da verujem, jer Benfika je bila veliki klub, odmah vam padne na pamet da je tamo igrao jedan Euzebio. Bilo mi je čudno da mi se posle Nanta i Geteborga otvori put u jedan tako veliki klub kao što je Benfika. Našli smo se tamo, trebalo je da potpišem, ali šta se sve tu dešavalo, to je jedna priča koja bi možda zahtevala i posebnu knjigu ali ne bih ulazio ovom prilikom u detalje. U najkraćem, iako su tada klubovi imali kvotu od dva stranca i dobro su znali koga dovode, meni je menadžer rekao kako je predsednik kluba bio odsutan zbog neke operacije i kako bi voleo da me vidi na delu protiv Sautemptona. Meni je bilo čudno da oni sad mene probaju, iako su znali da dolazim iz velikog kluba. Ipak, odigrao sam, bio najbolji, i sutradan posle utakmice, u hotelu predsednika kluba, Martinša, ljudi sa recepcije su mi pokazivali novine u kojima su bile pohvale mojoj igri. Ipak, menadžer mi je rekao da se agencija nije dogovorila sa klubom, da ćemo ipak otići u Njujork, da me tamo čeka ugovor (!), i vratio sam se u Beograd. Onda me je kontaktirao Zoran Filipović, tada trener Salgeiroša i pitao se zašto ne dolazim u Lisabon, svi me čekaju da potpišem ugovor! On je lično proverio ponovo situaciju sa predsednikom Benfike, koji mi je preko Zorana saopštio da se ukrcam u prvi avion iz Beograda i da dođem na potpis ugovora. Tako sam i uradio, ali usled neiskustva u tim stvarima, potpisao sam ugovor na dve godine, iako mi je nuđen ugovor na tri godine. To se pokazalo pogrešnim kada sam kasnije zadobio povredu od koje sam se dugo oporavljao, Benfika nije imala interes da me čeka a da sam imao ugovor na tri godine verovatno bi me sačekali dok se ne oporavim. Tu postoji još jedna stvar zbog koje žalim, a to je da sam bio pod ugovorom sa Benfikom i u sezoni 1987/88, kada su stigli do finala Kupa šampiona. Do tada, i Zvezdinog osvajanja trofeja u Bariju, jedino su Partizanovi igrači učestovali u finalima, a ja sam propustio da kao igrač Benfike, a dotadašnji Partizanov igrač, stanem uz rame sa čuvenom generacijom "Partizanovih beba" i Vasovićem, koji je i kao igrač Ajaksa igrao finale. 


Foto: serbenfiquista.com

         Zašto nisam više igrao za Benfiku? Mene je doveo predsednik kluba Fernando Martinš. Ja sam posle nekog vremena zahtevao razgovor sa trenerom i objašnjenje zašto ne dobijam šansu. Ubacivao bi me u igru u poslednjih 10-15 minuta, kada smo vodili 2-0, 3-0...i kada se čuvao rezultat. Tada nisam mogao da pokažem šta znam, i ja sam samo hteo da znam zašto ne dobijam pravu šansu. Nije mi bilo jasno ni da se klubu isplati da ima jednog od dva stranca kojem se ne pruža prilika. Posle tog razgovora, ušli smo u konflikt i ono malo šanse što sam dobijao bilo je sve ređe i ređe. Možda i to ne bi bio kraj, da se u Salgeirošu nisam povredio, na katastrofalnom terenu, po blatu do kolena i naredna dva meseca sam proveo na lečenju.  Satisfakcija mi je to da su mi tadašnji saigrači govorili da sam kvalitetom zasluživao mnogo više utakmica. 

         Nedavno, pre nekoliko godina, kada sam bio u Lisabonu, sačekali su me tadašnji saigrači, pre svih Šeu, ukazali mi sjajno gostoprimstvo, proveli me kroz novi stadion. Bilo mi je izuzetno drago da me nisu zaboravili, uprkos tome što nisam dugo nosio dres Benfike. U trofejnoj sali na novom stadionu video sam slike svih šampionskih generacija, među njima je bila i fotografija moje šampionske generacije, i ja na njoj. Lep je osećaj da sam utkao i svoj skromni doprinos u taj trofej. 

         Mene je tamo 1986. sačekao Euzebio, on je bio drugi asistent trenera u to vreme. Često smo pričali, a mogu slobodno reći da je on bio jedan od mojih prvih "učitelja" portugalskog jezika. 

         O veličini Benfike kao kluba, osim brojnih trofeja, govori i to što sam prilikom te posete, u njihovom muzeju, video veliku staklenu pregradu i u njoj pocepan dres, šorc i čarape. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, ali su mi rekli da je to dres u kojem je Mikloš Feher, mađarski igrač, odigrao svoju poslednju utakmicu u Gimaraešu, kada je preminuo tokom utakmice. Taj pocepani dres je dres koji je nosio tom prilikom, koji su morali da pocepaju kako bi mu ukazali pomoć. Nažalost, nije mu bilo spasa. Kada klub na takav način oda počast jednom igraču koji nije bio dugogodišnji član Benfike, onda vidite o kako velikom klubu je reč.   

         - Sećate li se Vaše poslednje utakmice u Benfici?

         -  Sad ovako iz prve, ne sećam se, jer nisam pre te utakmice, koja god da je bila,  znao da će mi biti poslednja. Zato jer sam želeo dugo da ostanem, da ostavim veći trag, nisam znao da će moj boravak u klubu biti kraći. Ali, promenio se i trener, otišao je Mortimor a došao Skovdal, otišao je i predsednik koji me je doveo, Fernando Martinš, a sa svim tim novim ljudima došli su i novi igrači, i mene više nije bilo u planovima. Ali, recimo, pamtim poslednju utakmicu u šampionatu koji smo osvojili, pobedili smo Sporting 2-1, i evo sad kad vratim film, mislim da mi je ipak to bila poslednja utakmica. Igralo se na starom stadionu Luš, pred 120.000 gledalaca, to je bio najveći stadion u Evropi. Minut-dva pre kraja utakmice, mi smo držali loptu u posedu, i kada je sudija odsvirao kraj, svi moji saigrači su napustili teren u žurbi, meni ništa nije bilo jasno. Onda sam video hiljade ljudi kako utrčavaju u teren i slave titulu prvaka, bio mi je jasan beg drugova u svlačionicu. Ostao sam i bez dresa, i bez šorca, kako to već ide u tim prilikama. 

- Po završetku karijere fudbalera, postajete trener. Najviše ste radili sa mlađim kategorijama. Imate li i dalje ambicija da se oprobate kao trener ili Vas odbija atmosfera u domaćem fudbalu? 

- Ja sam stekao profi licencu u prvoj generaciji naših trenera. radio sam sa najmlađima, pa sa malo starijima, pa sa još starijima. Mislio sam da takav treba da bude put jednog trenera. Međutim, vremena su se promenila i danas, kada skinete kopačke, odmah možete da budete trener. Ako imate igrača koji vas ne zadovoljava, vi ga prodate i kupite drugog. Simptomatično je da je danas u našem fudbalu jako malo bivših igrača među trenerima.  Uglavnom su to treneri koji usput završavaju licence. Da biste ovde postali trener, neko mora da stoji iza vas. Mnogo je to komplikovana priča da bi se mogla ispričati u nekoliko minuta. Imao sam zadovoljstvo da radim sa mladim selekcijama, dva puta vodio nacionalne selekcije na Evropsko prvenstvo. Jednom smo bili treći a drugi put peti, a pre toga godinama nismo uspevali da se kvalifikujemo. Iz tih selekcija je dosta igrača koji danas igraju u velikim klubovima - Fejsa, Tadić, Vuković, Sulejmani...a zašto nisam nastavio, to nije pitanje za mene. Možda zato što imam glavu da mislim, a ne da klimam.


- Koliko uspevate da budete u kontaktu sa bivšim saigračima iz Partizana?
- Sa većinom sam u kontaktu, neki su ostali da žive u inostranstvu, kao na primer Radanović i Rojević, ali većina se vratila. Tu su Varga, Đelmaš, Kaličanin, sa Ješom se često čujem iako on uglavnom radi po Aziji, viđam Zalada, Stojić je i ovde i napolju...uglavnom, održavamo redovne kontakte.

- Hvala Vam na intervjuu, želimo Vam dobro zdravlje i uspehe na ličnom i profesionalnom planu, i ujedno Vam prenosimo pozdrave svih onih navijača Partizana koji se i danas rado sećaju Vaših nastupa.

- Nema na čemu, meni je bilo zadovoljstvo da pričamo i da se prisetim karijere. Ja nisam čovek koji voli da se seća i priča o prošlosti, tako da sigurno ima nekih momenata kojih nisam mogao da se setim ili sam ih zaboravio, ali smatram da sam ipak izneo dosta pojedinosti koje bi mogle biti zanimljive čitaocima.