Jul 5, 2017

Zašto je dobro imati sezonsku ulaznicu?

  Nas nekoliko drugara, koji stojimo iza ovog bloga, odlučili smo da napišemo i jedan ovakav tekst, koji donekle odudara od tematike bloga, ali nije baš ni daleko od nje. Odmah da razjasnimo da ovim tekstom ne pokušavamo da budemo ni glasnogovornici kluba ili organizovanih navijača, niti da pozivamo na nekakve ,,mobilizacije", već pišemo kao obični i višedecenijski navijači. Još manje želimo da pravimo podelu navijača na one sa sezonskim ulaznicama i onima bez njih. Pravo je svakoga da se posveti klubu na način na koji misli da je najbolji po njega. Možda čovek u nekoj zabiti koji drhti pored televizora ili radija čekajući da čuje rezultat više voli Partizan nego mi koji smo tu u Humskoj ulici svake subote ili nedelje.

  U poslednjih nekoliko godina svedoci smo da FK Partizan pred početak sezone pušta u prodaju sezonske karte. Tako je i ovog puta, a više o uslovima i cenama možete pročitati na sledećem linku.

  Svi mi koji pratimo i volimo Partizan znamo da uz naš klub nikad nije miran san - ili su to ushićenja zbog neverovatnih uspeha i pobeda, kao u tek minuloj sezoni 2016/17, ili razočarenja, što rezultatima, što previranjima u klubu. Ni u tome nismo oskudevali u poslednjoj deceniji. Ali, ako postoji nešto što zaslužuje sve pohvale a odnosi se na račun klupskog rukovodstva, to je institucija sezonskih ulaznica. Jeftine su i lako dostupne, i zaista je šteta ne obezbediti ih na vreme. Da vas ubeđujemo - nećemo, ali ovo je tekst za sve one koji nisu dovoljno upoznati sa situacijom oko sezonskih karata, a možda se posle čitanja ovog teksta odluče da ih kupe.

 


  Svoju prvu sezonsku kartu imao sam još kao srednjoškolac, daleke 1983/84. Bila je to pionirska članska karta. Pošto zbog relativno velike udaljenosti od svog stana na periferiji do stadiona i činjenice da nismo imali svoj automobil, moj otac i nije baš bio voljan da mi često pravi društvo, ne čekajući da se on smiluje i pristane da tek ponekad ode sa mnom u Humsku (iako me je on naučio na crno-bele boje) , shvatio sam da bi posedovanje sezonske karte u to doba bilo najbolja opcija za mene. Sećam se da je cena bila zaista bagatelna. Kad platite članarinu, u visini samo dve ulaznice za ..obične" utakmice, ljudi iz kluba vam zalepe markicu za tu godinu i do kraja sezone gledate besplatno sve prvenstvene utakmice, uključujući i derbi mečeve.

  Kada sam prerastao pionirsku člansku kartu, nisam obnavljao članarinu niti uzimao sezonsku kartu za odrasle, iako sam gledao većinu utakmica na Partizanovom stadionu. Ni u najslabijim sezonama nije se desilo da gledam manje od 5-6 utakmica u Humskoj. Jednostavno, nije bila kritična finansijska situacija u društvu kao danas, pa se pojedinačna karta mogla uvek priuštiti, naročito kad sam počeo sam da zarađujem. A ni klub u to vreme nije reklamirao sezonske karte, čak nisam siguran ni da su postojale sve vreme - tu mislim na one sumorne devedesete.

  Redovnom kupovanju sezonskih karata sam se vratio početkom ovog veka, kada je i klub počeo malo vidljivije da ih reklamira i da upoznaje navijače sa blagodetima posedovanja sezonske karte. Ako zaista volite Partizan, ako često dolazite na stadion, ako niste baš u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji - sezonska karta je zaista nešto što se višestruko isplati. Ne samo finansijski (premda ćemo naglasiti i taj momenat) već ćete, zaista, imati neku vrstu emotivnog i navijačkog zadovoljenja. Podrazumeva se da ste kao Partizanovac odavno iznad prolaznih kategorija pobeda i poraza, dobre i loše igre, sposobnih i nesposobnih ljudi u upravi. Tu ste zbog Partizana i svoje ljubavi i emocija.

Idemo redom:

- finansijski momenat

  Matematika je jasna. Ako gledate većinu utakmica na Partizanovom stadionu, sezonska karta vam se višestruko isplati. Na primer, već se znaju cene ulaznica za meč kvalifikacija za Ligu šampiona između Partizana i Budućnosti. Cena za bočni deo istoka (uzećemo ovaj sektor kao parametar) je 700 dinara. Pretpostavimo i nadajmo se da će Partizan eliminisati crnogorskog prvaka i proći u sledeće kolo, to je još 700 dinara (ako ne i više). U slučaju da prođemo do plej-ofa, to je novih 700 dinara, mada su ulaznice za plej-of fazu uvek skuplje. Ali računajmo da je i dalje 700 dinara. Tri puta po 700, to je 2.100 dinara. Dodajmo na to i bar jedan ,,večiti derbi" sa komšijama, a prošle sezone bočni istok je koštao 1.000 dinara za meč protiv njih, to je već 3.100 dinara. Ako po sadašnjem trokružnom sistemu završimo kao prvi na tabeli posle dve faze takmičenja, to znači još jedan derbi sa komšijama i novih 1.000 dinara, najmanje. Ukupno do sada 4.100 dinara. Ako poželite da gledate i jedan meč protiv Vojvodine (400 dinara), to je već 4.500 dinara samo za pojedinačne cene ulaznica. Odgledajte bar jednu utakmicu Kupa Srbije, to je novih 400 dinara, ukupno 4.900. Sa 4.900 dinara (a moguće da će biti i koja stotina više), vi ste dostigli cenu sezonske karte za istok, bočni deo! Gde su ostale prvenstvene utakmice, gde je najmanje još jedna utakmica Kupa Srbije? Sve to će vas koštati dosta više nego da kupite sezonsku kartu. I to nije sve - svi oni koji su i prošle godine imali sezonsku kartu, dobijaju popust 500 dinara, pa njih bočni istok košta 4.500 dinara, a ne 5.000! Sa sezonskom ulaznicom, isplatila bi vam se ta investicija već posle 6 utakmica - tri kola evropskih kvalifikacija, dva derbija sa komšijskim timom i jednom utakmicom protiv nekog drugog rivala, recimo Vojvodine!

  Pretočimo celu sezonu u cenovnik: ako gledate sve utakmice redovno a kupujete pojedinačne ulaznice, odnosno nemate sezonsku kartu, to je 17 utakmica domaće lige po 400 dinara, dva ,,večita derbija" po 1.000, tri utakmice evropskih kvalifikacija po najmanje 700, još dve utakmice Kupa Srbije (recimo) - sve zajedno to je 11.700 dinara! Uz uslov da cene budu nepromenjene u odnosu na prošlu sezonu! A vas sezonska karta košta samo 5.000, ili čak 4.500 ako ste je imali i prethodne sezone ili ostvarujete drugu vrstu popusta! Uštedeli ste i mnogo više nego pola, svaka dalja reč je suvišna.

- pravo preče kupovine

  Ako Partizan izbori prolazak u grupnu fazu, ili Lige šampiona ili Lige Evrope, vi ćete tada plaćati ulaznice i vaša sezonska karta za te mečeve ne važi, ali imate pravo preče kupovine. Kao nosilac sezonske karte prvo ste vi na redu da sebi nabavite kartu za neki novi spektakl protiv Arsenala, Reala, Totenhema...pa tek onda oni što ih posprdno zovemo ,,evro-navijačima" i koji su tu zbog rivala a ne Partizana. To i jeste jedna od najboljih pogodnosti sezonske karte. Klub na taj način pokazuje da ceni što ste nosilac sezonske karte i da ste svakako bitniji za klub od nekog prolaznika koji je, eto, poželeo da tog nekog dana pogleda Partizan protiv Reala i ko zna kada će ga put opet naneti u Humsku 1.

- izbegavanje gužve na blagajnama

  Iako domaće utakmice nisu preterano posećene u poslednjih par decenija, kad - tad naiđe neka utakmica gde se traži karta više, bila evropska, derbi ili neka obična. Samo pre mesec i po dana bili smo svedoci jagme za ulaznicama čak i kada su bile besplatne, kao za poslednje kolo i proslavu 27. titule prvaka protiv Mladosti. Sa sezonskom ulaznicom gužva je za vas davno prošlo vreme, vi dolazite direktno na ulaz i smeštate se na tribine. Isto važi i za evropske utakmice u grupnoj fazi, kupujete kartu ali za nosioce sezonskih karata prodaja se posebno organizuje, bez gužve i pre redovne prodaje.


- momenat pomoći klubu

  Neće klub Bog zna kako profitirati od sezonskih karata ali ipak, u ovom okruženju, svaki dinar je dragocen. Osim toga, imate svest da ste učinili nešto konkretno za klub. Dali ste nekoliko hiljada dinara odjednom, i na praktičnom primeru pokazali da ste deo kluba. Sigurno je da za taj novac koji se slije od prodaje sezonskih karata klub ne može da kupi novog igrača, ali možda uspe da reši neki drugi tekući problem.

- osećaj zajedništva i pripadnosti

  Ljudi koje sam ja upoznao na stadionu, a nosioci su sezonskih ulaznica, spadaju u red nakvalitetnijih ljudi koje sam upoznao u svom životu. Počevši od drugova koji takođe učestvuju u radu bloga, pa dalje. Delimo iste ili slične ideje u pogledu Partizana, a ako imamo različite stavove - sa zadovoljstvom ukrštamo mišljenja. Niko nikome ne želi zlo, tu smo i ako zatreba nešto drugo a nije vezano striktno za Partizan, pa makar neka najobičnija usluga ili informacija da je u pitanju. Naši smo, što se kaže. I ima nas sa svih strana - Beograd, Novi Sad, Čačak, Ruma, Zrenjanin, Šabac...Delimo istu strast i svaki put kada se vidimo na ,,našem mestu" imamo onaj prejak osećaj da smo tu gde pripadamo, u našoj drugoj porodici. O osećaju kad vidiš naše igrače kad izlaze na teren - da ne govorimo. Zaista ih osećaš kao najmilije. Neka ovde, uz veliko poštovanje,  budu pomenuti i oni koji su daleko od Beograda i Srbije, koji godišnje uspeju da pogledaju jednu ili nijednu utakmicu Partizana uživo, ali svesno kupuju sezonske karte jer to je za njih dokaz pripadnosti i kopča sa voljenim klubom.

- osećaj emotivne ispunjenosti i kredibiliteta

  Ako si neko ko već godinama ide manje-više redovno na utakmice, poseduješ sezonske karte, jednog dana se samo iznenadiš kako vreme brzo prolazi, da imaš sve više sezonskih ulaznica u svojoj kolekciji, ali i sve više sedih u kosi (ako kose uopšte i imaš) a da je Partizan sve vreme tu, uz tebe. A tada i tvoj glas ima težinu u nekoj diskusiji, s pravom se smatraš pozvanim da kritikuješ ili pohvališ neke stvari oko kluba jer tu si svake subote ili nedelje, i po kiši i po suncu, i protiv Javora i protiv Arsenala.  


  Dakle, jasno je da su čak i ovako povoljne sezonske ulaznice, u situaciji kad se novac daje odjednom, veliki izdatak za ljude koji, ako imaju sreće, rade za 200 EUR. Ipak, većina tih ljudi nađe pare za cigarete, izlaske, alkohol. Znači, može se, uglavnom. Ni pisac ovih redova ne radi za basnoslovni novac, naprotiv, i duboko je svestan gde i kako živimo.

  Osim toga, jasno je i to da je proces osipanja publike na tribinama širok problem kojim bi mogli da se pozabave ne samo sociolozi već i ljudi iz Partizana. Ima to veze i sa ratovima, i sa odlivom stanovništva, i sa kriminalizacijom fudbala u državi, i sa finansijskom situacijom pre svega. Na mestu je i primedba da bi klub morao mnogo više da se angažuje od kampanjskih poduhvata reklamiranja sezonskih karata. Klub bi takođe morao biti svestan da se ugled dugo gradi ali brzo gubi, i da među navijačima ima mnogo onih koji su bez ikakve rezerve svoje srce dali Partizanu, ali su bili prevareni i zgađeni raznim Petah Tikvama, netransparentnim poslovanjem, sumanutim prodajama igrača, navijačkim sukobima, bahatostima nekadašnjih članova uprave, svakakvim kreaturama koje su nam vodile neke bitne sektore u klubu a da o klubu nisu imali blage veze. I niko ne sme da navijačima zamera zbog toga.


  Ali i pored svega toga, nešto je i do nas navijača. Ako volite Partizan, ako živite s njegovim rezultatima, uspesima i nedaćama iz dana u dan, ako niste baš u kreditu do guše ili dužničkom ropstvu i ako putovanje do Humske 1 za vas nije nemoguća misija, kupovina sezonske ulaznice je najmanje ali i najbolje što možete učiniti za Partizan. Ona vam ne daje pravo da zviždite na prvi loš potez momaka u crno-belom, ali sa sezonskom ulaznicom u džepu vi svakako s još više prava možete reći - ,,da, ja sam Partizanovac!"

Jun 30, 2017

6 pitanja i 6 odgovora iz 1966: Mustafa Hasanagić

  Nedavno smo, po ko zna koji put, mogli na jednom od televizijskih kanala, da gledamo sećanja bivših igrača Partizana iz generacije ,,Partizanovih beba", koji su postigli najveći uspeh u istoriji kluba i zaigrali u finalu Kupa evropskih šampiona, 11. maja 1966.

  I koliko god puta da se prebira po tim sećanjima, uvek ostaje žal što Partizan tog dana nije krunisao svoj kvalitet zvanjem evropskog prvaka. Nemoguće je oteti se utisku, čak i nama koji smo rođeni posle finala, da je krajnje olako propuštena zaista neverovatna prilika.

  Donosimo Vam kratak intervju sa jednim od najvećih asova te generacije, legendarnim napadačem Mustafom Hasanagićem. Mi smo postavili šest pitanja, tema je bila - šta drugo nego 1966. godina, a predusretljivi i popularni Muja nam je dao odgovore.


Crno-bela nostalgija: - Kada ste prvi put i Vi lično ali i ekipa postali svesni, te 1965/66, da možete daleko da dogurate u Kupu šampiona?

Mustafa Hasanagić: -  Kada smo posle poraza od Sparte u Pragu napravili divan rezultat u revanšu koji se odigrao u Beogradu, slavili smo sa 5:0. Shvatili smo da možemo postići još bolje rezultate. Na obe ove utakmice sam postigao golove.

Postigli ste šest golova u tom pohodu do finala i jedino u finalnoj utakmici niste dali gol. Koji od tih šest golova Vam je najdraži?

Najdraži gol mi je protiv Mančestera.

Koji je, po Vama, osnovni razlog, što ste zastali na korak od cilja i osvajanja titule prvaka Evrope? 

- Rukovodstvo Partizana nije bilo svesno važnosti utakmice, mislim da nismo bili ni organizovani za taj susret. Bilo je i nediscipline oko odlaska u Brisel, naime, pojedini fudbaleri su isli svojim kolima za Brisel. A napomenuo bih i to da je bilo puno menadžera koji su remetili pripreme za samu 
utakmicu.

Da li se često vraćate toj utakmici na Hejselu i makar na momenat poželite da vratite vreme unazad?

- Normalno da se sećam i vraćam film – šta, kako, zašto...? Ali, drago mi je što sam igrao u finalu, a ipak ostaje i žal što nismo osvojili Kup šampiona.

Šta je bila najveća vrednost, a šta najveća mana Vaše ,,briselske" generacije?

Možda je najveća vrednost to što je 9 (devet) reprezentativaca iz te ekipe dao Partizan.
 Mana - rukovodstvo Partizana nije bilo doraslo kvalitetu te ekipe.


Tokom 60-ih na stadionu se često viđao transparent MUJA SPENSER. Da li je to bilo po uzoru na urugvajskog igrača Alberta Spensera i da li ste ikada upoznali ove momke i devojke koji su nosili taj transparent na utakmicama?

Nažalost, nisam imao prilike da ih upoznam, ali mi imponuje što su me poredili sa Urugvajcem Albertom Spenserom, jer se radilo o velikom igraču.

Jun 15, 2017

Neobični dresovi Partizana

  Letnja pauza posle zaista stresne ali i trijumfalne sezone, pravo je vreme da objavimo i neku ,,lakšu" priču, poput ove. Rešili smo da izvršimo retrospektivu neobičnih dresova Partizana kroz istoriju. Naravno, u ovaj izbor nismo uključili manje ili više standardne dresove koji su u duhu Partizanovih klupskih boja i vizuelnog identiteta. Dakle, bilo je zanimljivih prugastih (crveno-plavih, kasnije crno-belih) ili jednobojnih majica i dresova (belih, plavih, crvenih, crnih), ali mi ćemo se zadržati samo na onima koji su odstupali od uobičajenih rešenja.

1.  dres iz 1952.





  Za ovaj dres se vezuje finale Kupa Jugoslavije iz 1952. kada je Partizan deklasirao Zvezdu sa 6-0. Ipak, nedovoljno je poznat navijačima. Na prvoj slici verovatno ne primećujete ništa neobično, pa smo odabrali i ovu sliku Minde Jovanovića jer na najbolji način pokazuje dizajn. Ne znamo da li je dres nabavljen tokom Partizanovih nastupa na ,,Festivalu Britanija", ali nije isključeno, tim pre što je dres identičan onima koji su nosili Aston Vila i Vest Hem - crveno telo dresa i plavi rukavi.


2. pola plavi - pola crveni, 1953.




  Ovaj dres je ušao u istoriju jer je upravo u njemu Partizan naneo najteži poraz Crvenoj zvezdi u istoriji beogradskog ,,večitog derbija". Tog 6. decembra 1953. Partizan je rasturio komšije sa 7-1. Ali to nije razlog zašto se našao u ovom izboru, već što je reč o jednostavnom a izuzetnom dizajnu. Dres uzdužno podeljen na dve polovine, plavu i crvenu, nešto slično dresu Bazela. Nema sumnje da bi ovaj dres i danas, kada bi bio urađen u nekom retro-izdanju, naišao na sjajan odziv kod Partizanovih navijača. 


3. ,,River plejt" dizajn, 1954.



  Ako za prvi dres samo možemo da pretpostavimo da je kupljen u inostranstvu (Engleska, 1951.) onda oko ovog nema nikakve sumnje. Časopis ,,Futbal" je naveo da je ovaj dres kupljen u Buenos Airesu, tokom Partizanove turneje u Južnoj Americi na kraju 1953. i početkom 1954. godine. Premijera dresa bila je u aprilu 1954. protiv Rabotničkog (8-0), a časopis čak i opisuje dres kao beli sa crvenom lentom. Očigledno, dres je bio identičan dresu argentinskog velikana River Plejta.


4. beli sa poprečnim crnim prugama, 1960.



  U proleće 1959. Partizan je prešao na crno-bele boje, a prvi neobičan dizajn dresa je ovaj iz leta 1960. godine, koji je nošen povremeno u narednih nekoliko sezona. Beli dres, crni okovratnik i dve poprečne crne pruge - retkost u istoriji Partizana.


5. ,,Korintijans" dizajn, 1972/73



  Leto 1972. je bio period kada je lansiran još jedan neobičan dres Partizana. Da li je i ova garnitura kupljena tokom Partizanovih turneja po Južnoj Americi početkom sedamdesetih - nije nam poznato, ali dres neodoljivo podseća na brazilski Korintijans. Crna osnova dresa sa belim tankim prugama. Dres je povremeno nošen u sezoni 1972/73.





6. ,,Ragbi" dizajn, 1974/75


  Ovaj zaista nesvakidašnji dres sa poprečnim crno-belim prugama (kao u ragbiju) je svoju premijeru imao 7. decembra 1974. na utakmici 17. kola Prve savezne lige između Partizana i Dinama. To je bio i jedini takmičarski meč na kojem je ovaj dres bio u upotrebi. Nije naišao na oduševljenje kod navijača (podrugljivo nazvan ,,robijaški"), pa je posle toga nošen samo na prijateljskim utakmicama, kao što je ova između Rijeke i Partizana na Kupu Gornjeg Jadrana, početkom 1975. 


7. ,,Sportov" prugasti, 1978/79

Foto: partizan.rs

  Od jeseni 1978. beogradski ,,Sport" postaje zvanični Partizanov snabdevač opremom, a prvi dres bio je prilično neobičan. Naoko prugasti, ali te spoljne pruge su se krivile ka ramenima. Ne baš sjajno rešenje, tako da je od naredne sezone Partizan dobio dresove standardnijeg dizajna i bez tih novotarija.


8.  beli ,,Sportov" dres sa crnom poprečnom prugom, 1982.




  Ovo je dres koji među mnogim navijačima Partizana nezvanično važi za najlepši. Ono što većina mlađih navijača ne zna, to je da je ovaj dres bio deo redovnog programa ,,Kombinata Sport" koji je u to vreme bio Partizanov tehnički sponzor, da je nošen samo na šest i po takmičarskih utakmica, kao i da su isti ovakav dres, samo u svojim bojama, nosili Sarajevo, Budućnost, Čelik i vinkovački Dinamo. Ova beogradska firma nije mogla da se nosi sa ,,Adidasom" ili ,,Pumom", ali je bila sasvim respektabilan proizvođač sportske opreme. Njihove dresove su čak nosili i mnogi strani klubovi, a kao najpoznatije izdvajamo Honved i Dinamo Tbilisi. Vratimo se dresu Partizana. Svoju premijeru ovaj dres je imao 24. oktobra 1982. u prvom poluvremenu antologijske utakmice Dinamo - Partizan 3-4, na Maksimiru. U drugom delu igre Partizan je nosio drugačiji dres, otuda ona polovina utakmice. Ukupno, ovaj dres je nošen na dve kup utakmice i četiri i po prvenstvene, uključujući i derbi sa Zvezdom na njenom terenu. Sa krajem 1982. završava se i saradnja Partizana i ,,Kombinata Sport", pa je i ovaj dres otišao u istoriju, ili bolje reći - legendu.


9. ,,Vocado", dva dresa iz 1990.




  U nizu neobičnih dresova Partizana, nijedan ne može da se poredi sa dva dresa švajcarskog proizvođača ,,Vocado", čiji je vlasnik bio čovek s naših prostora. Dozvoljavam sebi kao autor teksta da ovu sramotu od dizajna proglasim za dres nedostojan Partizana, njegove istorije i fudbala uopšte. I u pogledu dizajna i u pogledu kvaliteta. Linije ukoso, kvadrati i rombovi na dresu, prevelike kragne, rukavi na 3/4...da zlo bude veće, ova dizajnerska nakaza od dresa (iako mi je teško za bilo koji dres Partizana da napišem ovako nešto) je postojala u dve slične varijante. Na jednoj su korišćene linije, rombovi i kvadrati, a na drugoj samo linije, šire i uže. Uspevali su i nemoguće - da na desnu stranu grudi stave grb, a na levu svoj logo!? Kasnije je ..Vocado" napravio pristojnije dresove, ali kasno - katastrofa se već desila. Osim Partizana, ovaj ,,renomirani" proizvođač oblačio je i ekipe Proletera, Spartaka, Čukaričkog i Veleža, i svi ti dresovi su bili slični kao jaje jajetu, sa minimalnim izmenama. Bilo - ne ponovilo se. Ipak, ako po nečemu dobrom treba da se upamti ,,Vocado", onda je to činjenica da su posle 32 godine vratli crveno-plavi dres u upotrebu, kao rezervni, i to na utakmici Kupa UEFA na Malti (Hibernians - Partizan 0-3).


10. ,,Nike", 1996/97



  Leta 1996. američki ,,Nike" postaje zvanični tehnički sponzor Partizana, i stiže i prvi dres. Rešenje iz redovne ponude, isti ovakav dres ali u svojim bojama, nosio je i Minhen 1860. Ipak, ovaj dres je nošen na tek nekoliko takmičarskih utakmica, zamenio ga je klasični prugasti. Isti dobavljač je posle nekoliko godina pauze vratio u ponudu i rezervni dres, ali ne crveno-plavi već bordo-plavi.



11. ,,Nike", 1998/99


Foto: partizan.rs

  Još jedno atipično rešenje od ..Nike" - a. Dres sa belim rukavima i prugama na većem delu tela. Pruge su bile oivičene tankim crnim linijama, a primetan je bio i kompromis sa zvaničnim sponzorom, čiji je logo bio plave boje, pa su tako i detalji na okovratniku i ,,ranflama" bili u plavoj boji. Ti plavi detalji su bili jedina zamerka ovom dresu koji je, lični je utisak, mnogo lepše izgledao uz beli šorc i čarape. Pratila ga je takođe i bordo-plava varijanta, a u ovom dresu su odigrane neke od legendarnih utakmica Partizana: Njukasl, Rijeka, Lacio...


12. ,,Kappa", 2007/08

Foto: partizan.rs

  Teško je proceniti da li se ovaj dres može smatrati prugastim, pre svega zbog zaobljenih belih pruga na vrhu. Vrlo neobičan dizajn italijanske firme, i ne baš u duhu Partizanove opreme. Ipak, uz ovaj dres Partizan je osvojio ,,duplu krunu" u sezoni 2007/08. 

13. ,,Nike", 2016/17

Foto: partizan.rs

  Završavamo ovaj pregled sa firmom ,,Najk" i tek minulom sezonom. Dres iz redovnog programa američke kompanije za ekipe sa prugastom opremom. Ako nas pitate za dizajn - previše eksperimentisanja, dres niti je prugasti niti je jednobojni. Ipak, činjenica da je u njemu Partizan, posle eliminacije iz Evrope i očajnog starta u šampionatu, uspeo da pod vođstvom Marka Nikolića od 3. kola dođe do ,,duple krune", svrstava ga apsolutno u jedan od najdražih ikada. 

  To bi bio naš pregled. Ovde nismo uvrstili neke od takođe zanimljivih dresova, kao što su prvi crni dres iz 2000. godine (,,NAAI"), pa prugasti dresovi sa širokim štraftama s početka sedamdesetih, kao i čitava paleta sivih i crnih iz proteklih nekoliko godina. Ipak, neke od njih prikazujemo u ovom kolažu, nadajući se da vam je ova retrospektiva bila zanimljiva. 


Autori:
Aleksandar Pavlović
Igor Todorović Zgro

 Ako preuzimate tekst sa bloga, očekujemo da navedete izvor - "Crno-bela nostalgija". Hvala!

Jun 4, 2017

Znači, Đukić




Šokantan odlazak Marka Nikolića u Sekešfehervar je posle samo četiri dana presekao planirano jednomesečno slavlje naše šeste „duple krune“.  Neizvesnost i zabrinutost navijača je, na svu sreću, brzo prekinula vest da je Miroslav Đukić prihvatio da se posle deset godina vrati u Partizan i srpski fudbal.

 
U prvom mandatu Miroslav Đukić je na klupi Partizana proveo 345 dana.  Na mesto šefa stručnog štaba je postavljen 9. januara 2007. i potpisao je ugovor na godinu dana.  U radu sa ekipom mu je asistirao potpuno neafirmisani mladi stručnjak, nekadašnji kapiten omladinaca ,,crno-belih“ i više loš, nego osrednji desni bek/centarhalf, Aleksandar Stanojević.


  Đukić je Partizan preuzeo kao četvrtoplasiranu ekipu onoga što se tada zvalo Meridijan Super liga, a ostavio ga na prvom mestu i sa 6 bodova prednosti na polusezoni 2007-2008.  Ovo je bila prednost i osnova koju je Slaviša Jokanović doradio u našu treću ,,duplu krunu“.

  Partizan je 41-godišnjem Đukiću, posle izuzetno bogate igračke karijere, bio prvi trenerski angažman u nekom klubu. 
 

Stil, rezultati

  Ogromna većina navijača Partizana, i onoga što se zove „objektivni ljubitelji fudbala“, će se složiti da je tokom prvog trenerskog mandata Miroslava Đukića, Partizan igrao najatraktivnije u svojoj novijoj klupskoj istoriji.  Brza tranzicija, bez suvišnih kontakata sa loptom, fudbal koji ide napred i u prostor, puno trčanja, šansi i igra na gol ili 3 više.

  Istini za volju, Đukić je vodio jedan od najzanimljivijih i najkompletnijih timova Partizana, kada je mlade snage iz Partizanove škole (Jovetić, Nebojša Marinković, Smiljanić, Obradović) dopunjavao odličnim strancima (Moreira, Juca, Diarra) i kvalitetnim lokalnim pojačanjima (Rukavina, Bambi Tošić, Đorđe Lazić).

  Đukićev prvi mandat se zapravo može grubo podeliti u dve faze. 
  


  Prolećnu polusezonu 2006/2007, je obeležila konsolidacija psihički i rezultatski posrnule ekipe, uvođenje discipline i čišćenje preglomaznog igračkog kadra (te zime su, između ostalih, klub napustili i:  Ace Stojkov, Bojan Šljivančanin, Nenad Mirosavljević, Predrag Lazić, Vladimir Vukajlović,  Dragan Radosavljević,  Marko Markovski, Milan Perendija, Ostoja Stjepanović...)
 

  Đukićeva druga utakmica na klupi Partizana bio je 128. ,,večiti derbi“, koji se i dalje prepričava: zbog lepršave igre Partizana, ubedljive pobede (2-4) i antologijske izjave Milana Lole Smiljanića („Zatvorili smo ovo ovde, ovaj stadion i sve... a Zvezda neka osvoji sada titulu, ako hoće, ako ih nije sramota...“).  Đukić je na teren poslao čak šest debitanata.

  

  
  Pogledajmo samo arhivu novinskih naslova posle ove utakmice: „Samo cigle od Tvrđave: Partizan razbio Zvezdu“, „Javni čas fudbala“, „Doš'o je i taj dan“, „Đukić ponizio Bajevića“, „Partizan zgazio Zvezdu 4-2“, „Od Marakane ostali dugmići! (Partizan posle 11 godina DEMOLIRAO Zvezdu na njenom stadionu, ni najstariji navijači ne pamte GORU ZVEZDU I MOĆNIJI PARTIZAN!“

    

 

  Užasno selektirani tim Partizana nije uspeo da nadoknadi veliki bodovni zaostatak iz prvog dela sezone.  Zanimljivo je da crno-beli pod Đukićem nisu nijednom odigrali nerešeno!  Uključujući i jednokružni plej-of, fudbaleri Partizana su osim najvećeg rivala, čak dva puta gubili od Hajduka iz Kule (toliko o još jednom maderaškom mitu, o navodnim Partizanovim „prijateljskim utakmicama“). Bolje dane je najavila poslednja utakmica u sezoni, i pravi klasik „đukićevštine“. 7-1 protiv Mladosti iz Apatina, uz dva odbranjena penala Žakule i povratak navijača Partizana na stadion!

  Druga faza Đukićevog mandata je koincidirala sa definitivnim završetkom iscrpljujućeg navijačkog bojkota, javljanjem euforije i povratkom Partizanovaca na stadion.  Na kadrovskom planu su usledili veliki rezovi, (neprijatni) rastanci sa nekim dugogodišnjim prvotimcima, ali i dolasci brojnih atraktivnih novajlija.  U saradnji sa novim sportskim direktorom Ivanom Tomićem, Đukić je selektirao ekipu i stručni štab koji su, po mišljenju mnogih, bili temelj Partizanove dugogodišnje rezultatske dominacije.  Naša ekipa je drugu Đukićevu polusezonu završila bez poraza u šampionatu.



   Ostaje veliki žal što je posle masakriranja Zrinjskog (11-1 u dvomeču 1. kola kvalifikacija za Kup UEFA), suspenzija sprečila ovu sjajnu generaciju da se ozbiljnije okuša na međunarodnoj sceni. 

  Zanimljiv je podatak da je pretposlednja Đukićeva utakmica na klupi Partizana, bila međunarodna prijateljska utakmica (29. Trofej Bernabeu) protiv Real Madrida, odigrana 5.decembra 2007.godine.  Madriđani su golovima Baptiste i Drentea slavili rezultatom 2-0, ali je naša ekipa ostavila veoma dobar utisak.

  

Real Madrid – Partizan 2:0 Baptista 34, Drente 67
Real Madrid: Dudek, Mičel Salgado, Tores (od 74. Marselo), Kanavaro (od 45. Pepe), Mecelder, Gago (od 45. Dijara), Baptista (od 62. Guti), Drente, Roben, Iguain, Saviola (od 62. Soldado)
Partizan: Božović, Rukavina, Rnić, Žuka, Moreira (od 83. Mitrović), Lazetić (od 58. Jovetić), Lazić (od 58. Maletić), Tošić (od 58. Ćetković), Lazevski, Mihajlov (od 73. Srđa Knežević!!!), Dijara (od 73. Stjepanović)





Iako nije osvojio trofej sa Partizanom, Miroslav Đukić je 2007. proglašen za trenera godine u Srbiji.

  Đukićev bilans u susretima sa komšijama je 1-1-3.  Vredi napomenuti da su na oba prvenstvena derbija koje je Partizan izgubio našem protivniku dosuđeni najblaže rečeno diskutabilni penali (sudije Jeknić i Filipović), a da je na dve od te tri utakmice Partizan duže od poluvremena igrao sa igračem manje.  Prava je šteta što 10 godina kasnije Đukić ipak neće imati priliku da se revanšira Bošku Đurovskom.


  Ukupan bilans Miroslava Đukića na zvaničnim Partizanovim utakmica je 23-5-7, uz gol razliku 73-31.  Zanimljivo je da je Partizan pod Đukićem samo jednom odigrao utakmicu bez golova.
  



Očekivanja i kontroverze

  Deset godina kasnije, Miroslav Đukić je neuporedivo zreliji i iskusniji trener.  Napravio je određene uspehe u manjim španskim sredinama (Valjadolid, Kordoba), ali mu Partizan i eventualni proboj u Evropi mogu biti odskočna daska da karijeru usmeri u najviši trenerski ešalon na Iberijskom poluostrvu. 




  Đukićev (za Srbiju) nekonvencionalni pristup fudbalu verovatno najviše ima veze sa time da nije deo onoga što se zove „zlatiborska“ tj. ,,Bata-Đorina škola menadžmenta“ (sve trenerske licence je zaradio u Španiji).  Đukić nije deo lokalnih „kombinacija“ i „fudbalskog establišmenta“, što se navodi kao jedan od glavnih razloga za njegovo dugo odsustvo iz srpskog fudbala.  Čak i u Partizanu mu je zamerano što više vremena provodi na Teleoptiku nego u kancelarijama, i što mu je važnije mišljenje članova stručnog štaba, nego „klupskih struktura“.

  Zamerano mu je i kada je pravio velike rezove u ekipi i kada se zahvalio nekim dugogodišnjim prvotimcima i legendama kluba (Ivica Kralj, Albert Nađ...) Kralj je krajem maja 2007. godine nazvao Đukića „licemerom i lažovom“, a Partizan uporedio sa Titanikom.  Vreme je pokazalo koliko su ovi Đukićevi potezi, iako kontroverzni i kod mnogih navijača nepopularni, bili ispravni.







Verujemo da Đukić kao relativan autsajder, i neko ko nije egzistencijalno vezan za Srbiju i lokalnu fudbalsku vrtešku, ima veće šanse za samostalan rad nego neki trener početnik.  Reputacija mu istovremeno daje veći autoritet u svlačionici, kao i prostor da bude integrativni faktor između stranih i domaćih igrača.  Đukićevi međunarodni kontakti pružaju dodatne mogućnosti prilikom regrutacije pojačanja, posebno u inostranstvu.

  Najveći broj primedbi na račun Miroslava Đukića nema nikakve veze sa njegovim trenerskim znanjem i profesionalnim kvalitetima.  Najviše mu se zamera da je „naprasno“ napustio Humsku, kao i da je na svojoj poslednjoj utakmici jesenjeg dela šampionata (protiv Mladosti iz Lučana, 10.12.2007.), nepotrebno poslao na teren dva važna prvotimca sa parnim žutim kartonima (Žuku i Tošića), i na taj način otežao Partizanu prvi prolećni susret sa komšijama.  Neki navijači Partizana mu zlopamte i to što je na polurevijalni Olimpijski turnir u Pekingu poveo Tošića i Fejsu, i tako oslabio našu ekipu na prvim nastupima u Evropi (Inter Baku i Fenerbahče na JNA).

 

  I pored objektivno neprijatnog utiska da je ostavio posao nedovršenim, Đukić je iz Partizana zapravo otišao samo nekoliko nedelja pre isteka ugovora.
   

  Đukić je više puta javno isticao da je Partizanovac, ali da ne mrzi Zvezdu.  Sa stanovišta zakletih Partizanovaca, ovakvo razmišljanje je teško objasniti.  Ali racionalno posmatrano, u situaciji u kojoj Partizan najvažniju bitku sa komšijama vodi u medijima i van terena, neko ko je „umeren“ i iznad situacije, može samo da bude naša taktička prednost. 
   
  Partizanu u ovim okolnostima pre svega treba profesionalac, neko koji ima snažan lični motiv da uspe.  Trener profesionalac pre nego trener navijač/motivator.  Đukićev prvi mandat u Partizanu je idealan primer kontrasta u odnosu na prethodnika, Miodraga Ješića, jednog predivnog čoveka, u kome kuca možda najveće grobarsko srce, ali čoveka koji tu emociju i želju nije uspevao da pretvori u realan Partizanov uspeh.

  Đukić se vraća na mesto na kome je nagovestio veliki trenerski kvalitet i ostavio puno nedovršenog posla.  Želimo mu, da poput Marka Nikolića, iz drugog puta privede kraju započeto, ZNAČI: osvajanje domaćih trofeja i afirmacija Partizana, njegove igre i fudbalera na velikoj evropskoj sceni.


  Autor: Dušan Mihajilović