Nov 27, 2016

Foto arhiva - Stevan Jakuš (1921-1985)





  Stevan Jakuš, nekadašnji vezni igrač Partizana iz vremena početaka našeg kluba, rođen je 24. decembra 1921. godine u okolini Novog Sada. Fudbalsku karijeru je počeo u Radničkom iz Novog Sada. U završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, bio je pripadnik narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Hroničari su zabeležili da je u maju 1945. godine došlo do susreta partizanske vojske i britanskih snaga u Austriji. U timu naše vojske igrao je i Stevan Jakuš.

  Posle rata, fuzijom novosadskih klubova Radničkog i Sloge nastala je Vojvodina, ali u njoj Jakuš nije igrao već je pristupio Partizanu. Sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka, u sezoni 1946/47 i 1948/49. U Humskoj 1 Jakuš je boravio sve do jeseni 1949. godine, kada odlazi u novi BSK, kasnije OFK Beograd. Jakuš je u Partizanu uglavnom nastupao za drugi tim, ali je ipak sakupio 6 nastupa u prvenstvenim utakmicama.

  Godine 1951, na preporuku Partizanovog asa i reprezentativca Minde Jovanovića, Jakuš dolazi u Šabac i postaje fudbaler Mačve.

  Stevan Jakuš je preminuo 21. marta 1985. godine.

* biografija Stevana Jakuša najvećim delom je preuzeta iz knjige ,,Dve zlatne godine FK Mačva, 1951-1952", autora Bogdana Sekendeka i Dragana Ivanovića

  Statistika Stevana Jakuša u Partizanu, preuzeta sa partizan.rs:


Nov 26, 2016

Partizan - Bor 2-3, 1973: lomače kao simbol decenijske krize kluba

  Naša mala ekipa već neko vreme priprema programe za utakmice Partizana koje se igraju na našem stadionu, kada je Partizan domaćin. Pred susret s Napretkom, izlistali smo arhive, tražeći utakmice koje su se odigrale na taj dan (25. novembar). I osim nekih nezaboravnih utakmica, kao što su na primer pobeda nad Hajdukom od 3-0, iz 1979. i remi u Rimu protiv Lacija 2004. godine, naišli smo na jednu utakmicu iz 1973. godine, koja nam je (uprkos porazu Partizana) ipak pobudila mnogo više pažnje, oduvala u stranu sve pobede ostvarene na taj dan, pa smo joj posvetili ceo tekst. Razlog? Zato što su neredi posle te utakmice bili prilično neuobičajeni za to vreme, a dešavanja u klubu i oko kluba simbolično odslikavaju doba i sistem u kojem se živelo, kao i sva Partizanova posrtanja tih godina. U naizgled beznačajnim događajima i utakmicama često se kriju bitne priče.

 

  U 15. kolu jugoslovenske  Prve savezne lige za sezonu 1973/74, sastali su se tog 25. novembra Partizan i Bor. Ovaj kratak opis vam ništa ne znači, deluje kao još jedna od hiljade utakmica koje je Partizan igrao u svojoj istoriji. Ali, snimci nereda, načinjeni po završetku ove utakmice odavno su poznati navijačima Partizana, s tim da su malobrojni oni koji znaju da su se ti incidenti desili upravo posle utakmice Partizan – Bor.


  Navijači Partizana sa južne tribine koji pale i kidaju klupe sa tribina i bacaju ih u teren, desetine onih koji su preskočili ogradu i cepaju mreže na golu, redari i policija koji pokušavaju da zavedu red - videli ste sigurno te prizore, ili u vidu fotografije, ili u formi video snimka pod nazivom „Incident na JNA iz prošlosti“. Bilo je to turbulentno vreme u FK Partizan.  „Crno-beli“ su očajno započeli tu sezonu i pre utakmice sa Borom nalazili su se na 11. mestu, dok je Bor bio trinaesti. Očekivala se sigurna pobeda, koja bi bar najavila vedrije dane. 

  Situacija na tabeli nije bila jedini problem. Naime, mesec i po dana pre ove utakmice, ostavku je podneo Milosav Mića Prelić, mladi predsednik FK Partizan. „Podneo ostavku“ je malo lepši način da se kaže da je Prelić bio primoran da napusti klub. U tadašnjim društvenim previranjima označen je kao čovek iz vrha takozvanih „srpskih liberala“ (preciznije – liberalne frakcije srpskih komunista) i morao je, poput hiljada njegovih kolega, srpskih privrednika i političara, da napusti sve funkcije.  Obračun vrha partije sa neistomišljenicima bio je surov, etiketa ,,liberala" i ,,tehnomenadžera" zalepljena je od strane partijskog vrha mnogim privrednicima i političkim funkcionerima, i svi oni su potom bili bukvalno izopšteni iz javnog života. Prelić ne samo što je morao da „podnese ostavku“ – mesec dana kasnije je čak i isključen iz članstva FK Partizan! Bič partije je svuda uspevao da dosegne.

  Prelić je, dve godine ranije, kada je došao na čelo Partizana kao mlad i uspešan privrednik, doveo Velibora Vasovića za trenera Partizana. I sve su prilike da je Vasoviću i to upisano u greh, osim lošeg starta na početku sezone 1973/74. A prema tvrdnjama veoma upućenih navijača iz tog vremena, sa kojima smo lično razgovarali, Vasović i Prelić su još tada imali ideju gradnje Partizanovog trening kampa, na lokaciji udaljenoj svega par kilometara od Stadiona JNA! 

  To nije bilo sve. Pre ove utakmice, štampa se bavi navodnim malverzacijama iz sezone 1972/73, a izvesna Međurepublička komisija predlaže da se grupi timova, pa i Partizanu oduzmu bodovi! ,,Krivica" Partizana bila je u tome što je Partizan, kao gostujući tim bio odgovoran (!?) što je utakmica Olimpija - Partizan počela sa zakašnjenjem, iako je trener Vasović u pismu Izvršnom odboru FSJ jasno rekao da je na vreme izveo ekipu na teren a da je početak utakmice isključiva nadležnost sudije i delegata. Zaista neverovatno.


  Ista ta Međurepublička komisija samo par dana kasnije izlazi sa novim predlogom vezanim za dešavanja iz prethodne sezone - da se Partizanu oduzme 6 bodova, jer komisija, pazite sad, ,,smatra da je Partizan ustupio bod Boranima za Đorđevića"! 




 Od tih kazni kasnije nije bilo ništa, ali je već stvorena dodatna tenzija pred novu utakmicu Partizana i Bora. I onda, utakmica protiv Bora od 25.11.1973. je bila kulminacija. Partizan je već posle deset minuta poveo sa 2-0, golovima Boškovića i Bjekovića. Ipak, do kraja poluvremena Bor uspeva da izjednači na 2-2, a do kraja meča da postigne i treći gol i načini prvorazrednu senzaciju: Partizan – Bor 2-3! Slede nemiri na tribini, klupe na jugu koje gore na lomači, cepanje mreža, bacanje reklama u teren, obračuni sa policijom i redarima.


  Partizan je još više zakomplikovao situaciju, pao na 13.mesto a Bor se sa tog trinaestog mesta popeo na (do tada) Partizanovo, 11. mesto. Kriza je ključala u Humskoj 1, a par dana posle ovog poraza, ostavku je podneo i trener Velibor Vasović. Nasledio ga je Mirko Damjanović.


  Posle utakmice, usledili su već opisani neredi na tribinama, koji su bili nešto sasvim nepojmljivo za to vreme. Svako iskakanje iz društveno propisanih normi ponašanja bilo je nepoželjno, a neredi ovog tipa su bili i više od toga. Zato i nije bilo čudno što, na primer, tadašnja „Politika“, iako je opširno pisala o navodnim malverzacijama u koje je uključen i Partizan, nije u danima posle ovih nereda objavila ni jedno slovo, a kamoli sliku sa mesta događaja. Za većinu vodećih medija u to vreme, ti neredi su bili tabu tema. „Neželjene pojave u društvu" nisu bile zgodne da se o njima piše u najčitanijim medijima, a kamoli slike mladića koji lome, ruše i pale, i sukobljavaju se sa organima reda. Ipak, beogradski „Sport“ se u narednim danima bavio i neredima i situacijom u klubu (utisak je - vrlo objektivno), a nije se štedelo ni na slikama. 
    


  Do dana današnjeg, među Partizanovim navijačima kolaju razne priče povodom ove utakmice. „Prodali naši utakmicu kako bi od Bora lakše dobili Borišu Đorđevića“, „klub preko igrača minirao Vasovića kako bi ga primorao da ode“, i još poneke. A možda je to bio samo loš dan Partizanovih igrača. Ne zaboravimo, Partizan je u toj polusezoni tavorio u donjem delu tabele. Mi nećemo da sudimo, jer osim što ni smo bili učesnici tih događaja, nismo ih mogli upamtiti ni kao navijači. Ipak, ova utakmica i događaji posle nje zaslužuju da se bar malo, sa naše strane, objasni čitava pozadina i kontekst u kojem se sve dešavalo. Šta su o svemu tome govorili ili govore akteri te utakmice?

  U intervjuu datom listu ,, Duga" i novinaru Zoranu Brziću iz 1986. godine, Velibor Vasović, tada već trener C. zvezde, kaže:

- Naime, te jeseni su na tapetu bili anarholiberali u Srbiji, na čelu sa Latinkom Perović, Markom Nikezićem i Mirkom Čanadanovićem. Predsednik kluba. Mića Prelić, morao je da podnese ostavke na sve političke funkcije jer je bio u tom kolu. Na sastanku uprave Partizana usplahireno je zaključeno da on mora biti najuren iz kluba, jer, Bože moj, kako bi Partizan mogao da ima jednog takoreći disidenta na vrhu klupske piramide. Ja sam otvoreno, na sednici, rekao da je to budalaština i da treba sačekati redovnu sednicu kluba, kroz mesec-dva, i Miću Prelića jednostavno ne izabrati u novu upravu. 

  Razumete, ja sam bio protiv nervoznih poteza. Mudri drugovi su ocenili da sam i ja liberal ali nisu mogli politički da me diskredituju pošto nisam član SKJ, ali su mi namestili ,,pušku", čisto balkanski specijalitet. Dve utakmice zaredom Partizan je izgubio na svom stadionu i ja kao pametan momak koji bistro i brzo kapira rekao sam: hvala lepo i pa-pa...

 To je bilo Vasovićevo viđenje. Dakle, Vasović ne smatra da je poraz protiv Bora od 2-3, na utakmici od 25.11.1973. rezultat bilo kakve trgovine i nameštanja ishoda na relaciji Partizan - Bor, kako bi Partizan, navodno, dobio Borišu Đorđevića. Vasović je bio mišljenja da su njega ,,namestili" ljudi iz uprave kluba i da je taj poraz rezultat takvih radnji. Ipak, Vasović nije bio tačan u ovom intervjuu. Partizan nije izgubio dve utakmice uzastopno na svom stadionu. Pre Bora, remizirao je protiv Vojvodine. 

  Sa druge strane, mi, potpisnici ovog teksta, intervjuisali smo i jednog od igrača Partizana sa te utakmice, i to strelca prvog gola, Miroslava Boškovića:

- Prvo, nisam siguran da sam ja dao na toj utakmici neki gol. Sećam se tog debakla. Bor je igrao fenomenalno. Nismo ih potcenili, ali bilo je normalno da naš fond igrača pobedi objektivno lošiju ekipu Bora. Znam samo da sam se borio, jurio, pokušavao da učinim nešto da ne izgubimo. Svi smo znali da je skoro cela uprava bila protiv Vasovića. I radi toga, borio sam se i više nego obično kako ga tadašnja uprava ne bi smenila. Ta garnitura iz uprave kooptirala je i dobar deo medija, čak je bio i jedan veliki naslov u Ekspres politici - ,,Vasović tehno-menadžer!" Reč menadžer je bila zloglasna, s  obzirom da nadri-novinari tada nisu bili toliko pismeni da barem potraže tačan prevod. Vaske je stvorio tim u kojem smo skoro svi imali status reprezentativaca u nekoj od jugoslovenskih reprezentativnih selekcija. Uprava se bojala Vasovićevog uspeha. Iskoristili su ovaj nesretni poraz i smenili ga. Umesto njega doveli su Mirka Damjanovića, trenera pionira, i postavili ga da komanduje među reprezentativcima. Tako je vrhuška iz uprave ostala u klubu, a taj sastav Partizana uz ostale trenerske bisere se raspao. Kud koji mili moji.

  Ni Miroslav Bošković, kao jedan od retkih zapaženih igrača Partizana na toj utakmici, ne pominje bilo kakvu mogućnost nameštanja meča, bilo zbog Boriše Đorđevića, bilo zbog režiranja smene Vasovića. On neuspeh pripisuje atmosferi u klubu i oko njega.

  Sa ove vremenske distance, naš utisak je da je priča o navodnom Partizanovom ustupanju bodova Boru na ovoj utakmici, kao i na onoj iz sezone ranije, a sve radi toga kako bi Boriša Đorđević došao u Partizan,  klasična ,,urbana legenda" koja se među navijačima prenosila s kolena na koleno i koja sa istinom nema baš dodirnu tačku. Naime, Boriša Đorđević nikada nije ni došao u Partizan, već je iz Bora otišao u splitski Hajduk! Zatim, koja je poenta ustupanja bodova rivalu već u 15. kolu, kada je još suviše rano da se zna ko je kandidat za ispadanje? Koja je poenta ustupanja bodova rivalu ako tim porazom padaš na nižu poziciju na tabeli nego rival kojem si, navodno, ,,ustupio" bodove? Ima li logike da u nedelji u kojoj si kao klub optužen da si prošle godine namestio utakmicu protiv Bora, tom istom Boru u novoj utakmici opet daš bodove a time i javnosti materijal za nove optužbe?

  Da li je uprava preko igrača režirala poraz od Bora, kako bi lakše naterala Vasovića da ode? Teško nam je da poverujemo da je to direktno rađeno na taj način, da igrači namerno izgube. Mnogi od tih igrača su bili privrženi Vasoviću, a neki, poput Boškovića, su i kasnije sarađivali sa Vasovićem u drugim ekipama. 

  Ali, da je uticaj uprave na poraz bio veliki, u to nema sumnje. I to na indirektan način - stvaranjem loše atmosfere, zle krvi i negativne energije u klubu i oko kluba. A onda vrlo lako dolazi do toga da se uvuče nervoza i među igrače, jer u takvoj atmosferi nije lako igrati. Imamo sličan primer i iz bliže prošlosti - u jesen 2005, posle debakla od Petah Tikve, Partizan je izgubio od Voždovca na identičan način. Vodio je 2-0 i izgubio na kraju 2-3. I to u situaciji kada je pobeda bila preko potrebna. 


  Novinar ,,Sporta", M. Vučinić, nije imao dilemu kao izveštač sa utakmice Partizan - Bor:

  - Potražiće neko objašnjenje za ovaj Partizanov slom u poslednjim događajima i trzavicama u klubu, možda će se naći i adut za onih letošnjih 2-2, mnogi će danas suditi Partizanu, ali je primaran utisak izveštača da je ovih 3-2 za Bor na Stadionu JNA osnovni element igra, i to igra u kojoj se David poneo kao Golijat! 

  Ipak, svako od navijača iz tog doba ima svoju verziju tih dešavanja i pravo da u tu verziju veruje.
 
  Ova utakmica protiv Bora je specifična po mnogo osnova. Ona je simbolična, jer jasno pokazuje Partizanova lutanja i razloge jedanaestogodišnjeg trofejnog posta, a to su: uprava nedorasla veličini Partizana, brojne struje i sukobi u klubu, nesposobnost uprave da u fudbalskim forumima zaštiti ugled Partizana kao i da klub dobije ugledniji tretman u medijima, nezadovoljstvo navijača situacijom u klubu, nesposobnost kluba da se odbrani od aktuelnih političkih previranja...Sve to je kulminiralo tog 25. novembra 1973. A novinar ,,Sporta" Nikola Vrgotić je sjajno skenirao situaciju u klubu u to vreme, komentarom ,,Zli dusi Humske ulice"! 


  Za kraj, i za neko buduće bavljenje istorijom Partizana, neka ostane zabeleženo da su u Partizanu, (makar u tom kratkom periodu s početka sedamdesetih), dok su na čelu nekih drugih klubova bili upravnici Golog otoka i tvrdokorni predstavnici republičkog partijskog establišmenta, postojali ljudi sa klicom modernijih shvatanja fudbala i društva oko sebe. Ta modernija shvatanja u Partizanu bila su oličena u mladom predsedniku kluba, bankaru po struci, i ambicioznom treneru, bivšem asu Partizana. Da li su zaista imali kapacitet da urade nešto više, nikad nismo dobili priliku da saznamo.   
  
 Šta se desilo sa nekim od glavnih aktera ovog teksta?

  Velibor Vasović je podneo ostavku posle poraza od Bora, kasnije se bavio trenerskim poslom u Anžeu, Pari Sen Žermenu i još nekim klubovima. Okrenuo se advokaturi, da bi se trenerskom poslu vratio 1986. kao trener C. zvezde. Od tada pa do kraja života isticao je svoju naprasno otkrivenu ljubav prema Zvezdi i odricao bilo kakve emocije prema Partizanu. Preminuo je 2002. godine, a za navijače Partizana je bio i ostao najkontroverznija ličnost u njegovoj istoriji. Hvaljen i kuđen, voljen i omrznut.

  Milosav Mića Prelić, nakon što je voljom partije podneo ostavku na mesto predsednika kluba i sve ostale funkcije, pa zatim bio i isključen iz članstva Partizana, penzionerske dane dočekao je radeći u senci i van domašaja medija, što je bila sudbina svih srpskih ,,liberala". Neko vreme bio je u Predsedništvu SOFK Jugoslavije. Preminuo je 2003. godine, godinu dana posle Vasovića, u 70. godini života, nekoliko dana posle bizarne nezgode i pada na zaleđenoj ulici. U novinama su se mogle pročitati pritužbe njegove familije na neadekvatan tretman lekara u toj prilici. 

 Mirko Damjanović je proveo samo godinu dana na klupi Partizana. Posle remija protiv Vojvodine od 2-2, u novembru 1974, i on je završio svoju misiju na mestu trenera Partizana. Do kraja karijere trenirao je Rad, Sinđelić, Leotar i Takovo, a radio je i u Zambiji i Kuvajtu. Preminuo je 2010, u svojoj 73. godini. 

  Boriša Đorđević, najbolji igrač utakmice Partizan - Bor 2-3, nikada nije prešao u Partizan, iako se među navijačima pričalo o Partizanovom ustupanju bodova Boru, kako bi Đorđević došao u Partizan. Postao je član Hajduka 1975. godine i jedan od njegovih najboljih igrača, i sa Hajdukom je osvojio titulu 1978/79. Po odlasku iz Hajduka bio je član slavnog HSV-a, a danas živi u Nemačkoj.


Tekst napisali i po arhivama ,,kopali":

Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
  

Nov 23, 2016

"Partizan mi je dao drugarstvo i ljubav, šta je više od toga potrebno za sreću?"

  Gospodin Anton Drašler, među prijateljima poznat kao Toni, nije bio ni fudbaler, ni trener Partizana. Ali, razlog zašto je baš on naš današnji sagovornik leži u činjenici da je ovaj Mariborčanin godinama bio sekretar Kluba navijača Partizana u ovom slovenačkom gradu. Proputovao je s Partizanom celu bivšu Jugoslaviju, a ta ljubav prema crno-beloj boji kod njega ni danas nije nestala, iako već dve i po decenije nismo u istoj državi.

  Crno-bela nostalgija: - Gospodine Drašler, prvo da Vas predstavimo čitaocima bloga. Odakle ste, čime se bavite i od kada ste navijač Partizana?

  Toni Drašler:Rođen sam 25. decembra 1946. u Črnci (selo kod Gornje Radgone), gde je otac bio komandant na granici Jugoslavije i Austrije. Posle par godina preselili smo se u Maribor, gde sam i danas nastanjen. Sada sam već nekoliko godina penzioner, a navijač Partizana sam postao posle finala kupa 1957 godine protiv Radničkog iz Beograda. Slušali smo radio prenos u jednom restoranu. Ja sam bio sa mojim stricem Milanom, a on je inače navijao za Hajduk. Radnički je vodio 3:0 i svi smo bili ljuti, a meni se Partizan kao ime odmah dopao, jer je otac bio partizan i nosilac Partizanske spomenice. Bili su tada prisutni i zvezdaši, te navijači Branika iz Maribora, za kojeg sam tada navijao i igrao. Pred svima sam rekao da navijam za Partizan i stric me je sažaljavao. Ali, kad se utakmica završila pobedom Partizana od 5:3, bio sam glavni.


   Crno-bela nostalgija: - Nije baš uobičajeno da ljudi iz Slovenije navijaju za Partizan?

   Toni Drašler: - Naprotiv, mnogo Slovenaca navija za Partizan! Dobro, nema baš dosta nas Slovenaca ali svejedno, ima nas dovoljno. Moje opredelenje za Partizan je već navedeno, ali podvlačim da su i otac i mama bili u NOB. I Partizan mi je zbog toga bio drag.

   Crno-bela nostalgija: - Da li ste u svojoj okolini imali još poznanika koji su sa Vama delili naklonost crno-beloj boji i poput Vas, navijali za Partizan? Koliki je broj navijača Partizan imao u Sloveniji, u odnosu na ostale klubove, Hajduk, Dinamo, Zvezdu, Olimpiju, Maribor...?

   Toni Drašler:- Nas je u Mariboru bilo oko tri stotine. Mislim da je članarinu plaćalo redovno skoro 270 ljudi. Predsednik kluba navijača bio je Pero Šešum. Ja sam bio sekretar a Ivica Pantić član odbora. Bila su još dvojica ali imena se sad ne sećam. U Mariboru je bilo još par klubova navijača, a po broju navijača jak je bio Hajduk.

   Crno-bela nostalgija: - Ko su Vam bili omiljeni igrači Partizana? Koja Vam je generacija Partizana posebno prirasla za srce?

   Toni Drašler: - Pre svih, "Partizanove bebe" kao generacija. A igrači -  Galić, Šoškić, Vukotić, Mance i Klinčarski.
   
  Crno-bela nostalgija: - Vratimo se organizaciji navijača. Vi ste bili sekretar Kluba navijača Partizana u Mariboru. Opišite nam ukratko kako je to tada izgledalo, koje su Vam bile aktivnosti unutar kluba navijača, da li ste imali učešća u radu fudbalskog kluba i na koji način?

   Toni Drašler: - Kad smo imali klub navijača, bilo je to vreme za nezaborav. Druženje, poseta utakmicama, Zagreb, Rijeka, Ljubljana (posebno draga bila je utakmica za prvaka 1976). Išli smo i u Beograd. Ja sam pratio Partizana gde god sam mogao. To znaju navijači iz Beograda. Organizovali smo tih godina u Mariboru "Crno-belu noć, pevali su redovno Čobi i Pro Arte. Bio sam i u Kruševcu i u Čačku sa navijačima Partizana. Lepa su to bila vremena.

   Crno-bela nostalgija: Šta biste najpre želeli da zaboravite kao neprijatnu epizodu iz istorije Partizana? Izgubljeno finale Kupa šampiona protiv Reala, veliku krizu posle titule sa Mladinićem, možda nešto treće?

   Toni Drašler: - Zaboraviti ne mogu ništa. To je deo moje istorije i istorije Partizana. Sve ima svoju muku i veselje. Finale nosim i sada u sećanju. Bilo je tako kako je bilo i ponosan sam na to. Ipak je bilo teško doći do finala i nikad bliže prvaku Evrope. Kriza sa Mladinićem? To je bila jedna teška epizoda i sad mi je jasniji i raspad Jugoslavije. Tad sam shvatio šta je čovek kao jedinka sve u stanju da uradi. Meni su ti neki ljudi bili vrlo čudni i nisam tada shvatao gde to može odvesti. Tada sam na skupštini govorio, dao svoj doprinos, ali smo izgubili. Čak ni mi navijači nismo tada bili jedinstveni. Šteta.

   Crno-bela nostalgija: - A Vama najdraža utakmica Partizana kojoj ste prisustvovali je...?

  Toni Drašler: - Partizan:Zvezda 5:0. Mislim da se igralo oktobra 1962. Onda kada je Galić dao gol petom. Brat je imao rođendan i išli smo u Beograd bez njega. Bilo je još dragih utakmica.

   Crno-bela nostalgija: - Da li se u Sloveniji, posle sticanja nezavisnosti, među navijačima Partizana donekle izgubilo interesovanje za klub, s obzirom na to da sada Partizan ne igra više zajedničku ligu sa slovenačkim klubovima?
   
  Toni Drašler: - Oni pravi, koje ja znam, oni svi su i dalje navijali, ali neki tajno. Ja sam svuda gde sam mogao izjavljivao da navijam za Partizan. Ima i jedan takav intervju u novinama Večer. Radio sam na tome da ima mnogo mladih navijača Partizana, a i moji unuci i moja ćerka, svi navijaju za Partizan. 
  
I unuk učlanjen u Partizan

  Crno-bela nostalgija: - Dosta Slovenaca je nosilo dres Partizana, koga biste Vi izdvojili? 

 Toni Drašler: - Zlatka Zahovića i Darka Milaniča.

 Crno-bela nostalgija: - Organizovali ste, svojevremeno, i pripreme Partizana na Pohorju i pokazali da i sada i te kako pratite svoj voljeni klub i da ste mu uvek na usluzi. Kako, u najkraćem, ocenjujete trenutnu situaciju u Partizanu i srpskom fudbalu? Šta Partizanu nedostaje da bi u evropskim okvirima postao konkurentniji nego što je to sada?

  Toni Drašler: - Kao prvo, treba nam smirivanje situacije i da navijači preko klubova navijača mogu učestvovati u nekim odlukama. Sada se dešava mnogo nekih čudnih stvari i bojim se za Partizan.

  Crno-bela nostalgija: - Upoznali ste mnogo Partizanovih igrača, trenera, klupskih funkcionera i ljudi zaposlenih u klubu. Da li i danas održavate te kontakte, da li izdvajate posebno neko od tih prijateljstava?
   
  Toni Drašler: - Brojni su bili takvi kontakti. Sa nekima se i sada održavaju, a to su Voja Radojević, Darko Tešović, Branko Vučičević, Dušan Trbojević, Dragan Šušnjar...

  Crno-bela nostalgija: - Šta biste opisali kao najdragocenije iskustvo tokom Vašeg višedecenijskog navijanja za Partizan? Da li Vas je navijanje za Partizan obogatilo u emotivnom smislu?

 Toni Drašler: - Partizan mi je dao mnogo. Dao mi je drugarstvo, dao mi je ljubav. Šta više od toga ti treba da budeš srećan?

   Crno-bela nostalgija: - Uz zahvalnost za ovaj intervju, želimo Vam dobro zdravlje i da još dugo pratite svoj voljeni crno-beli klub!

Toni Drašler: - Mnogo bi mi bilo lakše da pričam, nego da pišem, ovako misli idu mnogo brže od pisanja. Inače, pokušavam da opet formiram Klub navijača Partizana. Lep pozdrav iz Maribora!


  


  
  

  
  

  
  
  

  

  

  

Nov 13, 2016

Foto arhiva - Branko Šutevski (1921-1972)

  Branko Šutevski, bivše desno krilo Partizana, prvu utakmicu za naš klub je odigrao u septembru 1946. godine. Rođen je u 1921. godine u Kumanovu, pre rata je branio boje kumanovskog KSK-a, da bi se po izbijanju Drugog svetskog rata priključio partizanima. U arhivama Partizana on je zaveden kao Šepe Šutevski, što nije njegovo pravo ime.


 Šutevski, prvi s leva, kao igrač Kumanova


  Postaje član Partizana u sezoni 1946/47, kada je odigrao jednu utakmicu u prvenstvu i time sebe svrstao u jednog od igrača - osvajača prve šampionske titule. Važio je za brzog i prodornog desnokrilnog napadača. Samo tri meseca posle debija u dresu Partizana, Branko Šutevski dobija ponudu da u mestu Mlado Nagoričane, pored Kumanova, bude stalno zaposlen kao učitelj, što on, na iznenađenje svih u Partizanu, i prihvata, i odlazi iz Beograda.

  Paralelno, Šutevski nastavlja da igra fudbal u matičnom klubu, koje se tada zove FK Kumanovo. i sa Kumanovom ulazi u Drugu ligu 1948. godine. Kasnije radi kao trener u Kumanovu. Što se tiče njegovog osnovnog zanimanja - učitelja, Šutevski kasnije prelazi u grad Kumanovo, gde ostaje do penzije. Preminuo je 1972. godine, a kao zanimljivost i dokaz da je fudbalu bio posvećen kroz ceo svoj život, treba istaći da mu je na spomeniku isklesana fudbalska lopta.

* Blog "Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje Stevanu Denkovskom i Gruji Filipu na podacima iz biografije Branka Šutevskog.

 

Foto arhiva - Rista Nikolić





  Rista Nikolić je Partizanov golman iz prve generacije kluba. Rođen je u Strumici i bio je član skopske Makedonije kada je u jesen 1946.došao na odsluženje vojnog roka u Beograd. Tu ga je spazio čuveni trener Ilješ Špic, pa je tokom služenja vojnog roka Nikolić (u Makedoniji poznat po imenu Risto Nikolov) postao član Partizana. Za Partizan je branio godinu dana, sve do kraja novembra 1947. godine. Deo je ekipe koja je osvojila prvu "duplu krunu" u klupskoj istoriji. Rista Nikolić je za Partizan odigrao 10 prvenstvenih susreta.

  Po odlasku iz Partizana, Nikolić je dve godine branio za novosadsku Slogu, današnju Vojvodinu, a 1950. je postao član Kvarnera, današnje Rijeke. Zatim ovaj fudbalski putnik odlazi u Australiju, a kasnije i na Havaje, gde je boravio punih 11 godina. Na kraju, vratio se u svoju rodnu Strumicu gde je provodio penzionerske dane.

  

Nov 6, 2016

Bajro Župić: "Godine u Partizanu su najlepše u mom životu"



  Dosta fudbalera je nosilo dres i Partizana i Novog Pazara, ali kada se pomenu ova dva kluba,  jedno ime se nameće samo od sebe: Bajro  Župić.  Čovek koji je sada već daleke 1985. godine došao u Partizan iz Novog Pazara kao totalni anonimus, vrlo brzo se izborio za mesto u prvom timu, a još brže osvojio srca navijača Partizana. Župić nije bio igrač najfinijeg kova, ali je dominirao svojom fizičkom snagom, trčanjem, borbenošću. Za njega nije bilo izgubljenog duela, bio je „čovek zadatka“. Za njega nikad nije postojalo ni zrno sumnje da li će na terenu dati sve od sebe – kod Bajre Župića se to podrazumevalo. Pred utakmicu Partizana i Novog Pazara, pozvali smo Bajru Župića i za „Crno-belu nostalgiju“ evocirali  uspomene na dane kada je nosio dres Partizana. Naravno, Bajro je bio maksimalno predusretljiv i bez ikakvog oklevanja i snebivanja odgovorio je na naša pitanja.




Crno-bela nostalgija:  - Bajro, ko Vas je doveo u Partizan u leto 1985. i kako su Vas uopšte primetili ljudi iz Partizana?

Bajro Župić: - Pratili su me dok sam igrao za Novi Pazar, a za moje angažovanje su najznačajnije bile dve utakmice. Prva, dok sam u dresu Novog Pazara igrao jednu od utakmica u drugoligaškom društvu, u Beogradu, a druga, utakmica olimpijskih reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Tada su za olimpijsku selekciju bili izabrani igrači iz drugoligaških klubova, pa sam  ja, kao igrač Novog Pazara našao mesta u toj selekciji. Ljudi iz Partizana, mislim pre svega na Mocu Vukotića i Nenada Bjekovića, bili su zadovoljni mojom igrom i oni su i presudili da dođem u Partizan.

Crno-bela nostalgija:  - Na kakav ste prijem naišli u Partizanu, kako su Vas prihvatili ljudi iz kluba i saigrači?

Bajro Župić: - Ma…izvanredno! Tih pet godina u Partizanu su najlepši deo mog života, i fudbalski i privatno, nema tu šta da se priča. 

Župić potpisuje za Partizan, leto 1985.

Crno-bela nostalgija:  - Kada ste prvi put osetili da ste miljenik publike?

Bajro Župić: - Bilo je to na utakmici jesenjeg dela prvenstva 1985/86, protiv Hajduka u Beogradu. Ja sam imao zadatak da čuvam Sliškovića. Podrška naših navijača je bila velika, pa sam i ja na krilima te podrške igrao dobro, bukvalno sam mogao da osetim kako me publika podržava. Bila je moja treća utakmica u prvom timu Partizana, i od tada je sve krenulo dobro po mene.

Crno-bela nostalgija:  - Koje utakmice su Vam ostale u najlepšem sećanju, ili posle kojih utakmica ste bili najzadovoljniji svojom igrom?

Bajro Župić: - Ima ih nekoliko, teško je izdvojiti. Recimo, ona protiv Zvezde iz sezone 1986/87 kada smo ih pobedili 2-0 na našem stadionu, ili ona iz finiša 1985/86 kada smo u Zagrebu savladali Dinamo 3-2. Eto, te dve mi prve padaju na pamet a sigurno ih je bilo još.

Jedna od najdražih pobeda: Partizan - C.zvezda 2-0, 1986/87


Crno-bela nostalgija:  - U jednom od intervjua koji ste dali za “Tempo”, naslov je glasio “Kad stanem – ja se umaram”. Sećate li se tog intervjua? Vi ste trčali za dvojicu na svakoj utakmici i davali ste više od maksimuma.

Bajro Župić: - Dobro, to je novinar malo nakitio naslov, haha. Jeste, trčao sam dosta na svakoj utakmici, ali dobro, takvo je bilo vreme, takav fudbal, a ja sam imao dosta snage. Inače, dobro pamtim da je to bio moj prvi intervju za neki list i evo, i dan-danas imam sačuvan taj intervju.

I po blatu maksimalno za Partizan - protiv Honveda, februar 1986.

Crno-bela nostalgija: - Pratite li danas domaći i evropski fudbal, možete li ga uporediti sa Vašim vremenom? 

Bajro Župić: - Pratim, naravno. I u najkraćem, evropski fudbal se znatno poboljšao u odnosu na vreme kada sam ja igrao, a naš fudbal se srozao. Ne mislim tu samo na fudbal u Srbiji, već na celom Balkanu. Glavni razlog je taj što fudbaleri prerano odlaze preko, sa 17 ili 18 godina. Mi nismo mogli da odemo pre  28.godine. Oni sad odlaze kao deca, nisu formirani ni kao igrači ni kao ljudi. I još jedna bitna stvar: mi smo tada služili vojsku godinu dana, a u vojsci postaješ čovek, očvrsneš, postaneš odgovorniji. Evo, baš smo se danas u nekom razgovoru dotakli ovog malog Danila Pantića  što je iz Partizana otišao u Čelzi, pa iz Čelzija u Holandiju. Nigde  ga nema. Tipičan primer za ovo o čemu pričamo. Moje mišljenje je da fudbaler tek sa 25 godina dostiže zrelost, tada je formiran i kao čovek i kao fudbaler.
 

Crno-bela nostalgija: - Pratite li Partizan i da li ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima iz redova “crno-belih”?

Bajro Župić: - Kako da ne, redovno pratim igre Partizana. U stalnom sam kontaktu sa drugovima koji su u klubu i oko kluba –  Mićom Radovićem, Slađanom Šćepovićem, Zvonkom Živkovićem.

Šćepović, ekonom Asani, Župić i Stević 

Crno-bela nostalgija: - Kako Vas sada služi zdravlje i šta trenutno radite?

Bajro Župić: - Zdravlje je sada sasvim dobro. Trenutno sam na funkciji direktora omladinske škole Novog Pazara, tačnije, to je posao koji obavljam još od 1998. Imam grupu trenera sa kojima radim, imamo neki svoj ritam i plan rada. Za razliku od prvog tima, gde neretko dolazi  do smene trenera, mi ipak nemamo taj rezultatski pritisak na leđima, što nam daje mir da nesmetano radimo.

Crno-bela nostalgija: - Partizan dočekuje Novi Pazar u sledećem kolu. Kakva je Vaša prognoza pred duel dva Vaša bivša kluba?

 Bajro Župić: - Partizan je mnogo jači, apsolutni je favorit, to je sasvim jasno. Ipak, prognoze su u fudbalu nezahvalne. Sećate se da je Novi Pazar pre par godina došao na utakmicu u Beograd sa tek nešto više od 11 igrača, i tek u finišu je Partizan uspeo da dođe do pobede od 4-3. Zato kažem da se u fudbalu nikad ne zna šta će se desiti za 90 minuta.

Crno-bela nostalgija: - Hvala Vam puno na izdvojenom vremenu za ovaj intervju, i želimo Vam dobro zdravlje i puno uspeha u radu!

Bajro Župić:  - Nema na čemu, hvala i Vama na interesovanju, pozdrav navijačima Partizana!


Intervju priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović