Oct 15, 2016

Prvomajski susreti večitih rivala


  FNR i SFR Jugoslavija je zvanično bila država ''radnog naroda'' i zato je Prvi maj bio veliki i važan praznik. Svečane parade, lepo prolećno vreme, neradni dani – u tu sliku najbolje se uklapala i najveća utakmica – Večiti derbi.

   Prvomajski prijateljski susret FK Crvena Zvezda i FK Partizan postao je tradicionalan već tri godine uzastopce (pisac teksta računa i prvenstveni derbi odigran 1. maja 1949. prim. D. Š.). Posle učešća u prvomajskoj paradi, futbaleri ova dva renomirana kluba sastaju se na zelenom polju, kako bi svojim simpatizerima pružili priliku da uživaju u sportskoj i lepoj igri, stoji u uvodnom delu zvaničnog programa iz 1952. godine, možda najstarijeg poznatog štampanog programa za Večite derbije uopšte?

   Prvi prvomajski prijateljski derbi održan je 1950. pred 50.000 gledalaca i zaključno sa 1958.
godinom odigrano je osam ovakvih susreta. U tom prvom meču, u kiši golova, pretrpeli smo tada poraz (3–5) a strelci za Partizan su bili Aleksa Atanacković, Stjepan Bobek i Marko Valok. Lepa tradicija nakratko je prekinuta 1954. jer je 2. maja te godine na rasporedu bio redovni 14. prvenstveni Večiti derbi koji je Partizan golovima dežurnog egzekutora Marka Valoka, zvanog ''Žila'', rešio u svoju korist rezultatom 2–0.



   Rekordnu pobedu u ovim duelima ostvario je Partizan 1952. godine, kada je Zvezda deklasirana visokim rezultatom 4–0, a sigurno je moglo i ubedljivije jer su te iste brojke već na poluvremenu krasile semafor. Golove za plavo–crvene su postigli Bobek (dva), Branko Zebec i Zlatko Čajkovski. I drugu ubedljivu pobedu u prvomajskim susretima pišemo na konto našeg Partizana. Za istoriju: 1. maja 1955. krajnji rezultat prijateljskog susreta bio je 4–1 za Partizan, a cilj su pogodili Miloš Milutinović (dva puta), njegov budući pašenog Stanoje Jocić i Bobekov pašenog Prvoslav – Boba Mihajlović.

   A sada, malo lagane statistike. Najviše golova u ovim prijateljskim prvomajskim derbijima za Partizan su postigli Bobek i Valok po četiri a po dva puta su svoje ime na semaforu videli Aleksa Atanacković, Branko Zebec i Miloš – Plava Čigra Milutinović. Dobro, znam da ''lampaš'' još nije postojao ali baš lepo zvuči. Na liniji Partizanovog gola po tri puta su stajali Franjo Šoštarić i Slavko Stojanović a na dva meča je našu mrežu čuvao tada mladi i perspektivni golman Milutin Šoškić. Tih prvih majeva dres sa Partizanovim grbom po šest puta su oblačili Valok i Anton Herceg, po pet zabeleženih nastupa imaju Bobek i Bruno Belin, a po četiri puta na teren su istrčali Zlatko Čajkovski, Branko Zebec, Miloš Milutinović, Minda Jovanović, Ratko Čolić i Čedica Lazarević. Pregledom ovih imena dobijamo kostur standardnog tima Partizana pedesetih godina prošlog veka.


Miloš Milutinović na prvomajskom derbiju iz 1953.

   Slobodno se može reći da se među najbolje igre ova dva beogradska rivala mogu ubrajati baš susreti na ovim utakmicama. To svakako dolazi odatle, što su na ovim utakmicama igrači lišeni one psihoze koja je svojstvena svakoj prvenstvenoj utakmici – borbi za bodove. Međutim, ovo nisu obični prijateljski susreti, jer su vezani za narodni praznik, te su tako postali, u neku ruku, glavni prijateljski susreti ovih timova, lepo i nadahnuto stoji u već spomenutom programu iz 1952.

  Baš tako. Opušteni i rasterećeni pritiska, igrači Partizana su na tri uzastopne utakmice u mrežu najljućeg rivala smestili po četiri lopte. Da bi slika naše dominacije bila potpuna, treba podsetiti da su to bile baš one godine kada je Bobekova, Miloševa i Valokova četa u prvenstvu i kupu po šest i sedam puta izrešetala Komšije i time zaslužila slavni nadimak – "Parni valjak".

   U glavnom nizu od osam prijateljskih prvomajskih mečeva bilans je izjednačen ali prevagu na našu stranu donosi ''usamljena'' deveta utakmica iz 1967. godine koju je Partizan dobio rezultatom 1–0, golom Milorada Jeremića. To je susret van osnovne serije ali ga povod (1. maj) i karakter (prijateljski) bez rezerve upisuju u statistiku: Partizan – Crvena Zvezda 5–4 u pobedama, uz gol razliku 20-16.



Milorad Jeremić, strelac na poslednjem prvomajskom derbiju, maj 1967.

   Opadanjem države opadala je i važnost Prvog maja kao praznika i to, jednostavno, više nije bio dovoljno dobar povod za prijateljsku utakmicu večitih rivala. To pokazuje i poseta na ovim utakmicama – na prvih nekoliko susreta Stadion JNA je grcao pod težinom od 50.000 gledalaca, da bi već 1955. i 1956. taj broj spao na 30.000 pa i na 20.000 navijača. Poslednjem meču iz osnovne serije (1958) prisustvovalo je svega 10.000 ljudi.

   Poslednji prijateljski  derbi bio je turnirskog karaktera i odigran je u Prištini 29. jula 1995. godine. Partizan je pobedio 2–0 golovima Ćirića i Tešovića pred kraj utakmice, mnogi još pamte taj trofej i te golove. Nije normalno, a nije ni lepo što se naša dva najveća fudbalska kluba već više od 21 godine nisu srela na terenu na ''prijateljskoj'' osnovi, kako god se to zvalo – Beogradski turnir, TV liga šampiona ili nekako treće. Neko o tome treba da vodi računa jer imena večitih rivala još uvek imaju težinu, veliki uticaj i društvenu odgovornost i zato je relaksacija odnosa imperativ jer je fudbal, pored ostalog, ipak samo igra.

   Prvomajski prijateljski večiti derbiji su važan i lep deo beogradske, jugoslovenske i srpske fudbalske istorije i zato treba naći način da se, možda nekim drugim povodom, ova lepa tradicija nastavi.


Autor teksta: Dejan Šunjka

Oct 8, 2016

791!


  U jesen te 1996. godine, živeli smo u državi koja se zvala Jugoslavija, mobilni telefoni i internet su bili tek u povoju i dostupni najužem krugu stanovništva, narod je protestovao protiv izborne krađe, a čak su i komšije još uvek imale svoj košarkaški klub. A jedan golobradi dečkić je u Čačku odigrao svoj prvi meč za Partizan.


  Godine su prolazile, Jugoslaviju je smenila Srbija, mobilnim telefonima beležimo svaki sekund naših života, oni što su tada bili na vlasti obrnuše ceo krug pa se vratiše opet da nam jedu i nerve i živote, a dečkić koji je debitovao kraj Morave i dalje igra za Partizan i obara sve rekorde.

  Danas, protiv PAOK-a (je li mogla da bude lepša prilika?), Saša Ilić će odigrati svoj 791. meč za Partizan, i tako se izjednačiti sa Momčilom Vukotićem. U međuvremenu, Sale je poobarao još mnoge rekorde: odigrao je najviše utakmica u istoriji "večitog derbija" - 28, Vukotić je iza njega sa 25. Saša Ilić je i apsolutno najstariji igrač koji je ikada nastupao za Partizan. Dobro, ovo nismo proveravali, ali je toliko očigledno da se može svrstati u aksiom.

  Naravno, srpski mediji mahom prenebregavaju ove brojke, kao što su i Mocu i Saleta nipodaštavali i selektori, pa su odigrali premalo utakmica za državni tim. Na sramotu onih koji ih nisu birali.

  Nećemo danas da merimo ova dva asa, niti ćemo sutra, kad Sale dođe do brojke od 792 utakmice, reći da je bolji od Moce sa 791, niti ćemo reći da je Moca bolji jer je igrao ligu u kojoj su bili i Hajduk, i Dinamo, i Željo, i Sarajevo, i Rijeka, i Velež...

  Bogatstvo je imati ovakva dva asa u svojoj istoriji, i tek kad u nedelju stanu jedan pored drugog, dobiće svoj puni smisao. Mi svi na tribinama ćemo tada dobiti potvrdu kako je veliki klub koji ima ovakve dve žive legende.


  Saša Ilić je sebe utkao u skoro sve uspehe Partizana u poslednje dve decenije. Davao je golove najvećem rivalu u derbijima, penal u Njukaslu, proigravao Klea za obaranje Anderlehta, osvajao kup u komšiluku i slao projektile sa 20 metara. A govorili su kako je njegovo prošlo, kako nema snage, kako ne ume da šutne sa distance. Toliko mu je vreme prošlo, da i u 39. godini stigne da rešava derbi, s lakoćom klinca sa poljane.

  Danas, u vremenu erozije svih vrednosti, pa i sportskih, kada deca već sa desetak godina maštaju o Realima, Interima i Arsenalima, biti toliko vremena u jednom klubu i biti glavni kreator njegovih uspeha - to se graniči sa bajkom. 


 Saša Ilić svoju bajku i dalje živi, na radost svih nas. Gledamo ga i čekamo da rivalima opet "proda" foru kao na poslednjem derbiju, da zakopa onu svoju stajnu levicu i da zavitla desnicom, kao da igra "ševe" na Zemunelu, a ne najveći derbi našeg fudbala.

 Sale i Moca, u nedelju jedan pored drugog. Ne mora niko da piše ode, ne mora niko da vadi statistike. Neka se i dalje prećutkuje da čovek u 39. godini igra fudbal na najvišem nivou, neka se relativizuju njegovi uspesi.

 Skoro osam stotina utakmica u Partizanu, u jednom klubu. Ima li lepše priče o vernosti, ljubavi, o neuništivosti jednog kluba? Uselili su nam se u srca i oni sa osam nastupa ili osam minuta, a kamoli ovaj naš današnji slavljenik sa skoro 800,  "što mu je vreme prošlo", "što nema snage za šut van peterca".  A on, sa osmehom večitog dečaka, kao da tek sada najviše uživa u fudbalu. Uživaj, Sale, i dalje, a mi sa tobom hoćemo sigurno, kao i svih ovih dvadeset godina. Ljubav uvek pobeđuje, koliko god nam radili o glavi.

  Srećan ti rekord, majstore!





Foto: partizan.rs

Portal bianconeri.rs o dvadeset godina grobarskih fanzina


  Na rođendan Partizana pojavio se još jedan portal na virtuelnom nebu koji je posvećen našem klubu. Reč je o portalu bianconeri.rs a "Crno-bela nostalgija", uz želje za uspešan rad kolegama sa bianconeri.rs, prenosi i njihov intervju sa Dušanom Mihajilovićem, jednim od autora monografije "Sloboda ili ništa", koja je posvećena dvadesetoj godišnjici fanzinaštva među navijačima Partizana.





Razgovarao Filip Jerinić

Monografija “Sloboda ili ništa” koju smo imali prilike da prelistamo, doživela je svoju premijeru u prepunoj sali ovog popularnog prestoničkog kafića. Mnoštvo navijača Partizana i ostalih znatiželjnika se guralo kako bi došli do svog primerka monografije, kao i još PET različitih fanzina koji su bili u prodaji povodom ovog jubileja.

Odakle ovolika kreativna energija među navijačima Partizana i koliko to dugo sve traje, pitali smo jednog od autora monografije, Dušana Mihajilovića.

BIANCONERI: - Dušane, da li možeš ukratko objasniti čitaocima portala bianconeri.rs koncept monografije “Sloboda ili ništa” i šta je bila inicijalna kapisla za ovako veliki poduhvat?

DM: - Knjiga je zamišljena kao izbor, odnosno presek najzanimljivijih momenata iz nezavisnog izdavaštva koje je bilo inspirisano Partizanom od 1995. godine do danas  Osim reprinta tekstova, tu su intervjui ili lični osvrti ljudi koji su te fanzine radili.  Knjiga je pojačana raritetnim arhivskim foto materijalom.
Ideja za ovu knjigu je postojala dugo, a definitivno ju je prelomio “fanzinaški dan” na alternativnoj proslavi 70. rođendana Partizana, koju je pre godinu dana u Parobrodu organizovao GTR.  Razgovarali smo o fanzinima duže od 2h i kada smo shvatili koliko zanimljivog materijala se godinama nakupilo zaključili smo da bi bilo šteta da se to sve ne sistematizuje. Na nekom stranom kolekcionarskom portalu sam pročitao da Partizanovce smatraju svetskim šampionima u samizdatu. Ako je to tako, knjiga koja zaokružuje 20-godišnji fanzinaški period je logična posledica, da ne kažem OMAŽ.

- Kako si ti počeo da pišeš fanzine?

- Na mene lično, a koliko znam i na većinu ljudi iz moje i nešto starije generacije, presudni uticaj su imali punk i engleski fudbal.  Krajem 80tih, početkom i sredinom 90tih u Srbiji i ex-YU je cvetala muzička underground izdavačka scena. Kao klinci smo sa drugarima sa Ostrva menjali suvenire, muzičke kasete i preko njih došli do prvih nemuzičkih fanzina koje su radili navijači raznih engleskih klubova.  Ta “uradi sam” estetika i pogled na fudbal (i svet) su delovali mnogo zanimljivije i bliže istini od onoga što su tradicionalni mediji objavljivali. Uskoro smo počeli i sami da pravimo svoje fanzine.

- Koliko dugo se baviš time i šta te je održalo u fanzinaškoj delatnosti?

- Fanzine posmatram kao alternativnu istoriju Partizana. Smatram da je ta istorija verodostojnija i “čistija”, jer je pišu ljudi koje pokreću samo iskrena ljubav i entuzijazam. Kada se objektivno sagleda kroz šta je sve Partizan prolazio tokom prethodnih 20 i više godina nije nikakvo čudo što je fanzinaštvo tako raznovrsno.  A neke stvari je izuzetno važno zabeležiti…

- Koji su aktivni fanzini koje bi izdvojio kao i zašto?

- Svaki fanzin koji Partizanovci rade ima neku zanimljivu foru, stilsku, grafičku ili idejnu.  U principu smatram da sve što ljudi rade iz čistog  entuzijazma treba podržati.  Jako mi je drago i što je blog Crno-bela nostalgija odlučio da pređe u štampano agregatno stanje jer je edukativna uloga koju ima neprocenjiva.

- Koja je tvoja poruka budućim fanzinašima?

- Nadam se da će ova knjiga biti podsticaj mlađoj generaciji navijača da se kreativno još više izražava kroz fanzine i srodne forme. Brojni primeri iz knjige će pokazati da to nije preterano teško.  U današnje doba, društvenih mreža i modernih štamparskih tehnika, mogućnosti za samizdat su ogromne.

Nakon promocije u pomenutom ugostiteljskom objektu je počela žurka koja je trajala u grobarskom stilu, do kasno u noć, uz pirotehniku i dobru muziku.

Svi koji nisu došli do svog primerka monografije mogu se informisati o tome na mejl adresi zinmonografijapfc@gmail.com

Izvor teksta: bianconeri.rs

Foto: Facebook stranica "Grobarski fanzini"