Sep 29, 2016

Živko Lukić: priča je rasvetljena!


  Verovatno ste na ovom blogu već čitali prvi i drugi deo priče o Živku Lukiću, fudbaleru koji je neko vreme bio član Partizana, a u istoriju ušao kao prvi strani fudbaler koji je ikada zaigrao za Pari Sen Žermen (PSG), u leto 1970. godine.

  Mali podsetnik: ni mi sa "Crno-bele nostalgije" nismo čuli za ovog fudbalera sve dok nam pre tačno tri godine Parižanin Mišel Kolar, navijač i autor bloga o Pari Sen Žermenu, nije poslao pitanje o karijeri Lukića, koji je ostao totalna misterija za Francuze. Osim šturih novinskih podataka i dve slike u dresu pariskih "svetaca", niko ga se nije sećao, nigde na internetu nisu postojali tragovi o karijeri ovog igrača. Došlo je dotle da je među funkcionerima pariskog velikana provejavala sumnja da se Lukić čak lažno predstavio te davne 1970. i da nikada pre toga nije ni bio fudbaler.

  Malo po malo, priča se razvijala: Voji Radojeviću, uredniku sajta FK Partizan, Lukićeva priča je bila poznata kroz maglu, ne više od toga; Branko Rašović i Vladica Kovačević takođe nisu ništa znali o njemu; anonimni posetilac ostavlja komentar na blogu u aprilu 2015. i navodi da je Lukić bio zubar i da je nedavno preminuo; dolazimo do podatka da je Živko Lukić jedinu utakmicu za drugi tim Partizana odigrao u junu 1963. u nemačkom gradiću Merbeku; nevezano za ovu priču dobijamo sliku omladinaca Partizana od gospodina Milana Belina, sina legendarnog Partizanovog asa Bruna Belina, i na njoj prepoznajemo upravo Lukića; poređenjem slika i ukrštanjem podataka nalazimo i Lukićevu portret fotografiju u dresu Partizana; Uroš Španović, Lukićev saigrač iz omladinskih kategorija Partizana, potvrđuje da je na toj slici igrač sa prezimenom Lukić, čijeg se imena ne seća, ali se seća da je posle Partizana otišao u Rijeku; kontaktiramo NK Rijeku, ali ne dobijamo nikakav odgovor; najzad, bivši Partizanov as, Dimitrije Davidović, potvrđuje identitet Živka Lukića, seća ga se i kao igrača i kao stomatologa, u čiju ordinaciju u Železniku su navraćali neki od nekadašnjih saigrača iz Partizana.

Omladinci Partizana, osvajači Kupa oslobođenja Beograda 1962, Živko Lukić je u sredini sa prekrštenim rukama

  Tu je ova priča dobila svoj delimičan epilog. Delimičan, jer iako smo utvrdili da je Živko Lukić zaista igrao za omladince Partizana i da su slike nedvosmisleno utvrdile da je to isti onaj mladić koji je kasnije odigrao jednu utakmicu za Pari Sen Žermen, usledio je niz kontakata i poznanstava koji su bacili novo svetlo na Lukićevu karijeru.

  Neposredno po objavljivanju drugog dela priče, dobijam poruku preko društvenih mreža, od navijača Partizana, Miloša Todorovića:

 - Ja sam onaj anonimni posetilac koji je ostavio komentar na blogu o smrti Živka Lukića. Sasvim sam zaboravio na taj svoj komentar dok nisam video drugi deo priče. Živkov sin je išao sa mnom u razred, i danas se družimo. Odavno sam znao za podatak da je Živko Lukić prvi stranac u istoriji Pari Sen Žermena ali ništa drugo o njemu nisam znao. Da bih te uverio da pričam istinu, šaljem ti sliku i kontakt Živkovog sina, Marka.  

  Slika nije ostavljala nikakvu dilemu, Marko Lukić je likom neverovatno podsećao na oca. Stupam u  kontakt s Markom, koji potvrđuje čitavu priču, kao i to da je na slikama koje smo objavili njegov otac Živko. Marko je nastavio tradiciju, i poput svog pokojnog oca Živka nekada, i on se bavi stomatologijom. Osim toga, Marko potvrđuje da je Ilija Lukić, bivši fudbaler Partizana i francuskog Rena, zaista u srodstvu sa pokojnim Živkom, a samim tim i sa Markom. Dakle, još jedan navod iz francuske štampe, iz leta 1970, se pokazao tačnim: Živko Lukić ne samo da je bio član Partizana, nego je i bio u srodstvu sa Ilijom Lukićem, tada zvezdom Rena! Nije se lažno predstavio ni po tom pitanju.

  U međuvremenu, dolazim do podatka da je Živko Lukić u Humsku 1 došao iz Napretka iz Železnika, da je registrovan za Partizan 13. marta 1961. i da je u Humskoj 1 boravio sve do 12. septembra 1963. Dakle, pune dve i po godine Živko Lukić je bio član Partizana!


  Nastavlja se niz neverovatnih slučajnosti i podudarnosti. Naime, Bojan Babić, novinar, koji od početka prati ovu priču, u razgovoru sa svojom majkom doznaje da je ona stažirala kao stomatolog u Železniku i da se seća Živka Lukića! Ali, da priča bude zanimljivija, ona se ne seća Lukića iz Železnika, već sa studija stomatologije u Osijeku, tokom 1969! Prema njenim rečima, Lukića su kolege studenti zvali Žika, bio je vesele naravi, uvek spreman za šalu. Međutim, nije pominjao da se bavi(o) fudbalom i da je bio član Partizana.

  Tu se "pali lampica" i prisećam se reči Uroša Španovića, da je "Lukić posle Partizana igrao za Rijeku". Pomislio sam da je možda došlo do zabune, da je gospodin Uroš Španović možda zamenio Osijek i Rijeku, jer zaista, ko bi se setio svih detalja posle toliko godina? Ne mrzi me da kontaktiram Nogometni savez Osijeka, ljubazni gospodin Milenko Vojnović je spreman da pomogne, ali nema nikakve podatke da je igrač po imenu Živko Lukić ikada igrao za Osijek. Čak konsultuje i osječke novinarske doajene, ali su i oni sasvim sigurni da igrač tog imena nikada nije bio član NK Osijek. Da li je tokom studija Lukić nastupao za neki nižerazredni osječki klub, to je skoro nemoguće utvrditi, zbog nepostojanja adekvatne arhive.

  Dolazimo do finala priče: nedavno, povodom sasvim drugog teksta na blogu, stupam u kontakt sa doajenom riječkog i jugoslovenskog sportskog novinarstva, gospodinom Milošem Mišom Cvijanovićem. Legendarni Mišo, ili Cvijo, kako je poznat u sportskim krugovima, je svoj radni vek proveo u riječkom "Novom listu", ali je bio i saradnik i dopisnik beogradskih medija - "Politike", "Sporta", "Tempa", "Fudbala", "Borbe", "Duge", "Ježa", kao i mnogih medija iz Zagreba, Sarajeva, Ljubljane. Osim toga, Mišo Cvijanović je još kao gimnazijalac objavljivao karikature u "Partizanovom vesniku"! Takođe, Cvijanović je godinama drugovao sa Stjepanom Bobekom, Miletom Kosom, Markom Valokom, kao i sa bivšim fudbalerima Partizana, nastanjenim u Rijeci: Zlatkom Milićem, Srđanom Čebincem...

  Mišo Cvijanović je istinska živa enciklopedija jugoslovenskog fudbala. Ne možete, a da ne ostanete fascinirani količinom podataka koje Mišo pamti, a koje prezentuje na sasvim nepretenciozan način, s lakoćom. Kod njega, podaci su uvek u službi glavne priče i začin glavnog jela, a ne kao kod nekih današnjih sportskih komentatora koji vas zasipaju podacima, koje inače skidaju sa interneta. Sa gospodinom Cvijanovićem je drugačije - njegovi podaci su plod viđenog i doživljenog tokom impozantne novinarske karijere.

  I, kaže Mišo Cvijanović sledeće:

- Vaša "Crno-bela nostalgija" je ne tako davno pisala o Žiki Lukiću, crno-belom pioniru i junioru, koji nije dočekao i ulogu prvotimca u Partizanu. I ostao zaboravljen čak i nekim saigračima iz mladih dana, koji su se javljali u Vašoj anketi - iako ga se Dimitrije Davidović-Dača ubzo setio. E, Žika Lukić je jednu sezonu igrao u mladoj ekipi "Rijeke", iako onizak u ulozi centarhalfa - izvanredno. Kada su omladinci Rijeke 1964. bez poraza i primljenog gola(!) osvojili pobednički pehar Međunarodnog omladinskog turnira "Kvarnerska rivijera", pobedivši u finalu(1:0) "Partizana", kapiten im je bio - Žika Lukić! Pobednički pehar mu je, u ime pokrovitelja, zagrebačkih "Sportskih novosti" uručio glavni urednik Zvone Mornar. Žika Lukić je, međutim, napustio Kantridu i otišao u drugoligaški "Maribor". Inače, u Rijeci Lukića niko nije zvao po pravom imenu - Živko, već samo i jedino - Žika!

Ubrzo, stiže nam i slika sa finala "Kvarnerske rivijere" 1964, zahvaljujući gospodinu Miši Cvijanoviću kao i uglednom riječkom fotografu, gospodinu Nikoli Kurtiju:


Živko Lukić, kapiten omladinaca Rijeke, prima pehar od Zvoneta Mornara
(foto: Mišo Cvijanović, Nikola Kurti)

Tu je i slika omladinske ekipe Rijeke, koja je te 1964. osvojila "Kvarnersku rivijeru", prestižni međunarodni turnir. Živko Lukić je treći s leva u donjem redu, iza pehara:

(foto: Mišo Cvijanović, Nikola Kurti)

Uz reči Miše Cvijanovića, ova slika je dodatni krunski dokaz. Živko Žika Lukić u dresu Rijeke iz 1964. godine je "preslikani" Živko Lukić u dresu Pari Sen Žermena, 1970. godine, drugi s leva u donjem redu:

(Foto - www.paris-canalhistorique.com)

 Dakle, pokazalo se da je sećanje Uroša Španovića, bivšeg omladinca Partizana, ipak bilo veoma precizno. Ne samo što se setio Lukićevog prezimena, nego je ovim svedočenjem riječkog novinskog doajena Cvijanovića, potvrđeno Španovićevo sećanje da je Živko Lukić posle Partizana igrao u Rijeci!

  Početkom sezone 1965/66 Lukić odlazi u Maribor. Pred utakmicu Druge savezne lige Zapad između Maribora i Istre, odigrane 12. septembra 1965. godine, list italijanske nacionalne manjine u Rijeci, "La Voce del Popolo", objavljuje karikaturu tri igrača Maribora. Pogađate - karikatura je autorsko delo Miše Cvijanovića, a na karikaturi su prikazana tri igrača Maribora: Grubišić, Lukić i Pletikosić.

(Karikatura: La Voce del Popolo, Mišo Cvijanović)

  Ipak, uvidom u izuzetno bogatu arhivu na sajtu NK Maribor, dolazimo do podatka da, za razliku od Grubišića i Pletikosića, Lukić ipak nije nastupio na ovoj utakmici. Pošto arhiva NK Maribor ne pominje Živka Lukića među igračima sa zvaničnim nastupima za prvi tim, jedini logičan zaključak je da je Lukić u Mariboru najdalje uspeo da dosegne do statusa rezerve, ili člana drugog tima.

  I to bi bilo to. Verovatno bi još dugo ostala misterija ko je bio Živko Lukić, prvi stranac u istoriji Pari Sen Žermena, da Mišel Kolar nije poslao pitanje nama sa "Crno-bele nostalgije". Ili da, godinu dana kasnije, posle prve, neuspešne potrage, nismo odlučili da ipak objavimo priču na blogu. Posle toga, jedna po jedna kockica se sklapala, pojavljivale su se nove slike, nova svedočenja i sećanja, i spletom neverovatnih okolnosti došli smo do kraja i do ovih dragocenih fotografija i sećanja gospodina Miše Cvijanovića, koji su stavili "tačku na slučaj" i precizno rekonstruisali najveći deo karijere Živka Lukića:

 - do marta 1961: Napredak (Železnik)
 - 13. mart 1961. do 12. septembra 1963: Partizan
 - 1963/64 i 1964/65: Rijeka
 - 1965/66: Maribor
 - 1970: PSG

  Umesto zaključka: Živko Lukić nije bio fudbalski prevarant, niti je te 1970. slagao ljude iz Pari Sen Žermena. Bio je i član Partizana, bio je i rođak fudbalera Rena, Ilije Lukića. Neslavna partija i fijasko na njegovoj prvoj i jedinoj utakmici u dresu francuskog kluba, bili su, verovatno, posledica pauze koju je Lukić imao od 1966. pa do 1970. godine. Za sada, ne postoje jasni tragovi šta se dešavalo sa njegovom fudbalskom karijerom upravo u tom periodu, posle Maribora.

 Dva su razloga zašto je ovaj čovek, iako i član Partizana, iako  i prvi stranac u istoriji danas velikog Pari Sen Žermena, ostao nepoznat široj javnosti - prvi je taj što Lukić ni u Partizanu, ni u Rijeci, ni u Mariboru, nije uspeo da stigne do statusa prvotimca. A fudbalska statistika i istoriografija se slabo bave omladinskim fudbalom i rezervnim timovima poznatih klubova. Drugi razlog je verovatno u tome što je Živko Lukić svoj život, posle fudbalske karijere, proveo daleko od sveta sporta, zaokupljen poslom stomatologa. Za njegovu fudbalsku karijeru znali su, verovatno, samo njegovi najbliži.

  Zahvaljujući blogu "Crno-bela nostalgija", i pre svega svim ljudima koji su s nama podelili dragocene podatke, fotografije i sećanja, uspeli smo da Živka Lukića, tu neobičnu fudbalsku ličnost, približimo ljubiteljima fudbala. Bila je to biografija koja kao da je čekala da bude otkrivena, pre ili kasnije. Nadamo se da Vam je priča bila zanimljiva i da Vam je otkrila jedan neobičan delić iz istorije Partizana.


* "Crno-bela nostalgija" se i ovim putem zahvaljuje Miši Cvijanoviću i Nikoli Kurtiju na dragocenom doprinosu u nastanku trećeg dela ove priče. 

* * Zabranjeno preuzimanje delova teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora ili navođenja izvora teksta.

 

 
  



  

  

Sep 5, 2016

Miroslav Bošković Galeb: ,,Isprobao sam te 1973. pravosudni sistem SFRJ i prešao u Partizan"

  U istoriji fudbala na ovim balkanskim prostorima, samo su petorica fudbalera nosila dres i Partizana i splitskog Hajduka. Prvi, Božidar Senčar, je davnih pedesetih iz Partizana u Hajduk otišao indirektno, preko Dinama. Drugi, Stanoje Jocić, je posle Partizana i OFK Beograda, imao kratku epizodu u Hajduku uz samo 11 odigranih utakmica. Treći, Dragomir Slišković, je kao rezervista u doba "Partizanovih beba" svoju srećnu luku našao u Splitu, a četvrti, Dževad Prekazi, je u zimu 1983. izazvao pravu senzaciju, zamenivši crno-beli dres Partizana belim dresom Hajduka. A peti na ovom kratkom spisku je istovremeno i jedini fudbaler u istoriji domaćeg fudbala koji je iz Hajduka prešao u Partizan, i pri tom na sudu oborio neke od pravnih regulativa FSJ. Upravo ovaj čovek naš je današnji sagovornik -  Miroslav Bošković Galeb, bivši igrač Partizana i Hajduka, i reprezentativac Jugoslavije. Procena da će čovek koji je, uz ostale tadašnje asove, učestvovao u stvaranju istorije fudbala u Jugoslaviji tokom sedamdesetih godina prošlog veka, imati šta da kaže - ispostavila se kao sasvim tačna. Osim što se ljubazno odazvao na poziv za intervju, Miroslav Bošković je pružio i iskrene i zanimljive odgovore na naša pitanja, ne robujući klišeima i frazama.


Crno-bela nostalgija: - Gospodine Boškoviću, da prvo razjasnimo Vaš nadimak Galeb, po kojem Vas znaju više nego po vlastitom imenu. Kako je nastao taj nadimak?

Miroslav Bošković Galeb: - Ne znam tačno kako je taj nadimak nastao, ali je zaista zaživeo i kod navijača, i kod saigrača i uopšte. Svi me tako oslovljavaju. Galeb - lep nadimak, a meni nikada nije smetao.

 Crno-bela nostalgija: - Mlađi navijači ne znaju mnogo o Vašoj generaciji fudbalera. Gde ste i kada počeli da se bavite fudbalom i na kojim mestima u timu ste igrali?

 Miroslav Bošković Galeb: - Kao prvo, za razliku od današnjih roditelja, meni otac nije dozvoljavao da gubim vreme sa loptom ni oko kuće, a ni organizovano, na igralištu Zadra. Bežao sam i lagao da idem kod drugova da učim. Ali, i tome ja došao kraj. Zadar je igrao protiv bečke Austrije, za koju je igrao i legendarni Bernard Vukas. Tadašnji trener Zadra, Luka Kaliterna, već me je primetio da sam talentovan i pozvao me je da igram bez treninga tu utakmicu. Ocu sam, naravno, ispričao kako idem kod Jankovića (odlikaš iz razreda zadarske gimnazije) da učim. Iz voleja sa dvadesetak metara postigao sam vodeći gol za Zadar i u toj radosti spazio oca u publici. Namestio sam drugi gol i tako smo isprašili bečku Austriju sa 2-0. Otac Crnogorac, težak "igrač", čekao me je posle utakmice. Nisam smeo da izađem iz svlačionice, iako su svi igrači već otišli. Sreća da je ostao barba Luka koji me je izveo da se sretnem sa ocem. Doslovno mu je rekao bez zvaničnog upoznavanja - "A moj Šjor Boškoviću, ća ću vam govorit - vidili ste i sami. To je talenat i niko mu to ne može oduzeti."

"Znam, ali škola!" - zavapio je moj stari. "Ništa škola", - nastavio je barba Luka, "a ća će mu škola kad mu je bog da` ovo."

  Od tada je stari dozvoljavao da u slobodno vreme treniram sa barba Lukom, naravno na igralištu Zadra. Postao sam i prvotimac Zadra, a Leo Lemešić me je video na jednoj utakmici i pozvao da igram za omladinsku reprezentaciju Dalmacije protiv reprezentacije mostarskog omladinskog saveza. Tada je igrao za njih i Dušan Bajević. Dao sam gol i tada. Stari je dao dozvolu i posle mature našao sam se u Splitu. 

  Počeo sam u Hajduku kao navalni igrač, ali kako u to vreme Hajduk nije imao visoke i brze odbrambene igrače, u hodu i uz pomoć našeg centarhalfa Krce Tomića savladao sam i osnove pokrivanja, zatvaranja, pozicioniranja odbrambenog igrača. Kasnije sam prešao na desnog beka i sa te pozicije ušao i u reprezentaciju Jugoslavije.

Damjanović (Partizan) i Bošković (Hajduk), 1967. godine rivali, a kasnije saigrači u Francuskoj

 Crno-bela nostalgija: - Kada je reč o Vašoj karijeri, dominantno mesto zauzima Hajduk. Sa Hajdukom ste osvojili jednu titulu prvaka i dva Kupa Jugoslavije, čega se najradije sećate iz tog perioda?

 Miroslav Bošković Galeb: - Bio sam jako mlad kad sam zaigrao za Hajduk, svega osamnaest godina. Ništa nisam znao o međuljudskim odnosima, o klubu, fudbalu uopšte. Grlom u jagode, baš tako, nikakvog plana nisam imao u vezi moje, nazovi karijere. Jednostavno, manijački sam se trudio da savladam osnovne fudbalske elemente kojih baš ima jako mnogo. Imao sam sreću da su u to vreme omladinsku školu Hajduka vodili Biće Mladinić i Vojo Kačić. Bila je to stvarno vrhunska omladinska škola i obuka bez propusta. Tada su već u pionirima bili budući asovi Hajduka -  Jerković, Šurjak, Mužinić i cela ta plejada budućih vrhunskih fudbalera. Moram reći i to da je ta vrhunska škola počivala na znanju i teoriji "dečje igre" - igre bez lopte, igre u prostor, igre iz prve, igre na kojoj danas, mada već dosta dugo, "pliva" Barselona i niko više. Čini mi se da je Pep Gvardiola to prvi shvatio. Tužno je što se tvorac takve igre od pre pedeset godina nigde ne spominje, a to je bio Luka Kaliterna, čovek sa naših prostora. Ja sam svedok toga. Selekcija takvih klinaca, koji to imaju urođeno, je kao otkrivanje veoma skupog dragulja. Danas, 99% trenera i fudbalskih radnika to ne razume. Šteta.

  Dakle, da zaključimo ovaj deo o Hajduku - 1965. godine sam počeo u Hajduku, a već 1967. osvajamo prvi kup u istoriji Hajduka, pobedom protiv Sarajeva od 2-1. 


  Crno-bela nostalgija: - Bili ste prvotimac Hajduka i reprezentativac Jugoslavije u zlatno doba Hajduka i domaćeg fudbala. Dočarajte nam, kroz par utisaka, tadašnju fudbalsku atmosferu i kvalitet fudbala, kako u Splitu, tako i na ostalim terenima...

  Miroslav Bošković Galeb: - Posle tog osvojenog Kupa Maršala Tita, krenuo je uspon Hajduka, uz sve bolje rezultate. Dolazi i do smene generacija,  i do pojačanja. Dolaze Aca Ristić, Džemaludin Mušović, Miroslav Vardić, Dragan Holcer, Zlatomir Obradov i još poneko. Karakteristično je da su u to vreme, od 1967. do 1975. godine, u svakoj ekipi jugoslovenske Prve savezne lige bila barem po dva igrača evropske klase, koji su mogli da igraju u bilo kojoj evropskoj ili svetskoj ekipi. A to što su uglavnom Zvezdini fudbaleri punili reprezentaciju (čast izuzecima), treba zahvaliti FSJ, Miljaniću i kojekakvim dripcima iz lokalnih republičkih organizacija. 
  Tadašnja liga je bila veoma kvalitetna, takođe i druga liga. Igrao se odličan fudbal, stadioni su uglavnom bili puni. To govorim sa pozicije igrača i Hajduka i Partizana. Protiv nas je svuda bila zagrejana atmosfera i to je činilo prvenstvo zanimljivim. A evo danas, na primer, Iskra iz Danilovgrada je u prvoj crnogorskoj ligi. Katastrofa. Nivo obučenosti tih momaka je skoro ravan nuli, a većina ih je prolazila omladinske škole, privatne škole fudbala i šta sve već. Žao mi je što je tako, a talentovan smo narod. Krivi su klubovi koji su "uhlebili" gomile veterana bez ikakvih znanja o pedagogiji, organizaciji rada sa decom, sistemom obuke (od trčanja do osnovnih elemenata rada sa loptom). I to su ih "uhlebili" na najodgovornija mesta, na pozicijama selekcije i stvaranja obučenih fudbalera. Znam, lepo je da klub pomogne bivšem igraču, ali i za to postoji određen proces i način.

Bošković, stoji peti s leva, s Partizanom u Splitu, na "Trofeju Marjan" 

 Crno-bela nostalgija: - Jedan ste od prvih fudbalera (ako ne i prvi) koji je na sudu uspeo da obori neke tadašnje propise FSJ, kada ste 1973. godine iz Hajduka rešili da pređete u Partizan. O čemu se tačno radilo, da li Vam je Hajduk osporavao pravo da potpišete za Partizan?

 Miroslav Bošković Galeb: - Da, to se desilo upravo pred prelazni rok u kojem sam ja obligaciono postao potpuno slobodan igrač, sa svim ustavnim pravima kao i svaki građanin ili radnik u Jugoslaviji. Hajduk je potegao propis FSJ, koji kaže da ako mi matični klub (po utvrđenom limitu za reprezentativca) ponudi propisani finansijski maksimum, tada ja nemam pravo ni razloga da napuštam klub. Međutim, kako sam ja već tada imao položeno ustavno pravo na Pravnom fakultetu u Splitu, znao sam da me ipak ne mogu zadržati. Uz sve to, imao sam i nesretan slučaj u porodici, tako da sam čvrsto odlučio da odem i isprobam pravosudni sistem Jugoslavije. A pošto je tada Jugoslavija bila ozbiljna zemlja, za razliku od današnjih feuda, Ustavni sud je naložio FSJ da predmetni član briše, ili da ga dovede u sklad sa Ustavom. Tokom tih šest meseci razvlačenja po sudovima trenirao sam u Partizanu, koji je tada vodio Velibor Vasović, da bih po završetku sudskog spora u moju korist i zvanično prešao u Partizan.

56. "večiti derbi", 1974/75 - Keri (5) ruši Boškovića, penal za Partizan za konačnih 1-1

  Crno-bela nostalgija: - U Humskoj 1 ste zatekli vrhunske igrače - Boru Đorđevića, Paunovića,  Vukotića, Bjekovića, Antića, Zavišića, Kozića...ipak, sve do 1975/76 nije bilo titule za Partizan. Šta je bio razlog, šta je to početkom sedamdesetih imao Hajduk a Partizan nije, možete li da ih uporedite?

  Miroslav Bošković Galeb: - Vasović je imao sjajnu ideju da ojača Partizan, došao je u klub i napadač Cvetković iz niškog Radničkog. Uz izvanredne igrače Partizana koji su bili puni iskustva i znanja, mogli smo puno toga uraditi. Ali, nedugo zatim, dripci iz Partizana (kakvih je, uostalom, bilo po svim klubovima), smene Vasovića i dovedu Mirka Damjanovića, trenera u mlađim selekcijama. Čovek je `ladno prihvatio mesto trenera, a Vaske ga je iz štosa, odlazeći iz kluba, predložio kao dobrog člana partije. Stvarno ne znam kako je taj tip imao obraza da prihvati mesto prvog trenera ekipe, pored toliko reprezentativaca. Tada je cela ekipa Partizana igrala povremeno ili stalno u nekoj od jugoslovenskih reprezentacija. Šteta je što smo na kraju morali da molimo predsednika JSD Partizan da izvrši pritisak na fudbalski klub i makne ovog nesretnika.

Miroslav Bošković, u sredini u skoku, na utakmici protiv Zagreba

 Crno-bela nostalgija: - Posle Partizana ste igrali dve godine za francuski Anže. Kakve utiske nosite iz Francuske? Tamo ste zatekli još jednog Partizanovog asa, Milana Damjanovića?

 Miroslav Bošković Galeb:Sve se to završilo, dolazi 1975.godina i Vasovic me poziva da dođem kod njega u Anže, u Francusku, da sa tim drugoligaškim timom probamo da uđemo u Prvu ligu, što smo i uradili. Vaske onda odlazi u Pariz. Da, tamo je već bio Milan Damjanović, bili smo kao jedna porodica. Tamo su nam se deca rađala. Gica, kako su ga svi zvali, bio je omiljen u Anžeu. Odlično je igrao. iako je malo švercovao godine. Tokom jedne od utakmica, dok je Gica Damjanović ležao posle klizećeg starta, ja protrčim pored njega i viknem: "Ustaj bre, šta se valjaš!"

  A on će meni,  "Videću tebe, Gašane, kako ćeš ti da hodaš u 36.godini". Njega je zamenio Vili Ameršek iz ljubljanske Olimpije. Sva trojica smo se lepo družili. Gica se posle vratio u Jugu, a ja sam naprasno prekinuo da igram 1978. godine i počeo da radim u "Slobodnoj Dalmaciji" kao sportski novinar, zajedno sa Zdravkom Reićem. Skoro dve godine sam bio dopisnik iz Francuske, radio intervjue i sa Rajmondom Kopom, koji je inače i živeo u Anžeu. Ipak, novinarstvo nije bilo slobodno tako da sam prestao da se bavim njime. Prelazim u Beograd, Sinđelić mi nalazi posao pravnika u Zajednici PTT Jugoslavije, ali pod uslovom da igram za njih. Lepši kraj fudbalske karijere, posle trinaest godina profesionalizma, nisam mogao ni da sanjam. Pokojni Čeda Milovanović kao  tehniko, Milan Raičević zvani Menoti kao trener a bukvalno svi igrači su bili neviđeni likovi za druženje i kafane. Divan period. Sinđelić je i moj poslednji fudbalski klub u kojem sam igrao. Bio je na kraju upriličen i oproštaj. Kafana na Sinđi, zna se.

Bošković u Anžeu, stoji prvi u belom dresu s leva

 Crno-bela nostalgija: - Za kraj, uz zahvalnost za intervju i želje za dobro zdravlje, u ime svih autora i čitalaca "Crno-bele nostalgije", jedno nostalgično pitanje: kada se kaže da je fudbal, u vreme kada ste Vi igrali, bio neuporedivo bolji od današnjeg, da li je to samo odraz žala za prohujalim danima, ili je to suva istina?

  Miroslav Bošković Galeb: - Verujte, nemam ni malo zavisti. Ranije su igrači bili selektirani prema količini talenta, prema tome koliko talenta i za šta ga poseduju. Koristio se ceo teren, imao si nepredviđene poteze, recimo Bobek i njegova generacija...Pa sam Rajmond Kopa je te 1977.godine u intervjuu rekao da na terenu imaš 22 igrača koji sve isto znaju. Već tada se video veliki uticaj omladinskih škola u pogledu talenta i dobre selekcije. Danas se mali fudbal preselio na veliki teren - kratki pasovi, bez iznenađenja, golmani igraju zadnjeg veznog, može se reći. Ima, tu i tamo, veoma dobrih utakmica, igrači su izvanredno obučeni za primanje lopte, a to je nešto što mi nismo imali. Naime, tereni su danas fenomenalni i to jedan od razloga savršene tehnike. Ali, nema igre spoljnim delovima stopala, koristi se samo unutrašnji deo što je i najlakše naučiti. A tada nema iznenađenja, svi unapred vidimo gde će lopta da ide, a to je već dosadno. Kondiciono i brzinski, danas su svi redom maksimalno pripremljeni. Ali, tu je sada i drugi nacin života, ishrane, dok smo mi imali druženje. I to je ta lepota koja nas i danas drži da se rado javljamo jedni drugima bez obzira ko je gde igrao i kakav je igrač bio.




 * Blog ,,Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje riječkom novinaru, gospodinu Miši Cvijanoviću, na detaljima iz biografije Stanoja Jocića.

Intervju priredio: Aleksandar Pavlović