Jul 18, 2016

Letnja turneja 1946. i prvi štampani program FK Partizan (1. deo)


  Fudbal je ljubav i strast, za kolekcionare i više od toga. Osam štampanih strana plus naslovna, format nešto manji od A5 i bez slika – baš tako izgleda san snova svakog Grobara kolekcionara – prvi, za sada poznati, štampani program FK Partizan. Izdat je u Lenjingradu 1. avgusta 1946. uoči meča protiv reprezentacije grada domaćina. Program otvara pozdravna pesma G. Trifonova ''dragim drugovima'' a naša zemlja u uvodu je opisana vrlo nadahnutim rečima: ''Jugoslavija – malenkaja strana hrabrogo naroda – naroda geroja...''. Fudbalski deo sadržaja urađen je vrlo temeljno – sledi lepa priča o Partizanu i jugoslovenskom sportu, sastavi timova ali i kompletan pregled utakmica sovjetskih protiv stranih klubova i uporedna tabela državnog prvenstva SSSR sa svim postignutim rezultatima. Pošteno, pregledno i pre svega, sadržajno. Najstariji program našeg Kluba ovog leta puni 70 godina a lep jubilej ne umanjuje činjenica da je štampan daleko od Beograda i Humske 1. Eto povoda da zavirimo u našu klupsku istoriju i malo se podsetimo šta se sve dešavalo tog juna, jula i avgusta pre tačno sedam decenija.

   Početkom leta 1946. vojnici – fudbaleri beogradskog Partizana spremali su se za prvo prvenstvo nove države, vredno su trenirali i slušali svog golmana – trenera Franju Glazera. On je bio najstariji među njima, slavni as predratnog BSK – a, čovek od autoriteta i vratar sa najviše nastupa u dresu Kraljevine Jugoslavije. U klubu se o putu nije govorilo glasno ali je vest procurela i ubrzo je stiglo naređenje – pakujte opremu i kofere i pravac Poljska i SSSR, bratske zemlje ''naprednog socijalizma''!

   Turneja je našem mladom klubu fudbalski mnogo značila, ali je imala još veću političku težinu. Partizan, fudbalska sekcija beogradskog CDJA, prva je strana sportska ekipa koja, posle Drugog svetskog rata, treba da poseti SSSR. Uoči puta mnogo se pričalo o taktici igre našeg tima ali još više o obavezama i ponašanju igrača, ''malih ambasadora'', kako ih je nazvao zvanični izveštač Niko Kadija. ''Za njih je sve bilo novo, srcem i dušom su upijali sve što su videli, čuli. Za sve njih to je bio veliki doživljaj, novo saznanje, velika čast''. U ono posleratno vreme, fudbal je ljudima bio više od sporta, baš kao i danas, ali na sasvim drugačiji način – uz srce i ljubav ključne reči su bile odgovornost i osećaj dužnosti.


   Za ovu naročitu priliku igračima Partizana su sašivene nove vojničke uniforme i dve garniture dresova. U stvari, ''dresovi'' su bile obične plave i crvene košulje od padobranske svile, jedan komplet za teren a drugi za šetnje i izlaske u grad. Radna i svečana varijanta, dobro poznato pravilo koje se održalo decenijama, sve do raspada JNA. Partizanovi igrači su svoje uniforme oblačili na zvaničnim prijemima po pravilima protokola a stare crno – bele fotografije nam govore da je na levoj strani svakog dresa – košulje bio prišiven naš najstariji grb sa krupnim slovima JA u sredini.

   Na čelu ekspedicije Partizana bili su rukovodioci ekipe potpukovnik Mirko Kalezić i poručnik Artur Takač, jedan od osnivača našeg kluba. Tim je predvodio igrač – trener Franjo Glazer a za novinarski deo posla bio je zadužen već spomenuti Niko Kadija, spiker Radio Beograda koji je ''preko mikrofona opisivao tok najvažnijih utakmica''. Baš tako. Neki od izveštaja u beogradskoj štampi ''skinuti'' su direktno sa radio talasa jer je to, verovatno, bio najbrži i najsigurniji način komunikacije. Ovaj čuveni novinar i kasniji poznati publicista, sa ove letnje Partizanove turneje ostavio je uspomene – dnevničke zabeleške, niz naizgled nevažnih detalja i sitnica ali živopisnih slika duha vremena koje nam govore više od svih reportaža i zvaničnih izveštaja zajedno.

   ''Teški daglas'' odneo je naše igrače preko Karpata u Katovice, srce rudarske Šlezije. Politički trenutak bio je vrlo nezgodan, u jeku je bila kampanja za referendum o državnim granicama na Odri i Nisi a uzavrele strasti Poljaka mogle su, na četvrtoj utakmici u Varšavi, skupo da koštaju igrače Partizana. U vremenskom razmaku od petnaestak dana, Partizan je u Poljskoj odigrao pet utakmica i ostvario pet blistavih pobeda uz neverovatnu gol razliku 31:6 !

   Prvo je u Katovicama, pred 20. 000 gledalaca, deklasirana gradska reprezentacija rezultatom 8:0, a onda u roku od svega šest dana dva puta pobeđen tim Krakovije (4:3 i 5:1), prvo u Krakovu u prisustvu 30. 000 domaćih navijača a zatim i u Varšavi za pehar poljskog ministra Zimovskog. Podatak o trofeju našao sam na samo jednom mestu, treba ga još proveriti, za sada neka ostane zapisan. Osam komada u glavnom gradu primila je i domaća Legija, a poslednji susret na ovom delu turneje odigran je u Lođu, gde su naši momci u plavo – crvenom pobedili domaćina sa 6:0.

   Na trećem meču turneje, protiv Krakovije 29. juna, bili su naši ljudi iz ambasade FNRJ ali i brojne glavešine poljske države, partije i vojske. Mnoštvo šapki, epoleta i ozbiljnih lica na glavnoj tribini prava je slika težine i važnosti ove letnje turneje Partizana. Možda je doček bio srdačan uz bukete cveća a utakmica prijateljska, ali pet gorkih pilula je baš to – pet gorkih zalogaja. Šest dana kasnije na stadionu u ''radničkom i industrijskom'' Lođu, ako je verovati izveštaču Niku Kadiji, domaća publika je otvoreno, glasno i vatreno navijala za – Partizan! Rezultat kaže da su naši momci odigrali sjajan meč ali je ponašanje lokalnih navijača baš taj duh vremena koji nikako ne uspevam da uhvatim.

   Prvog jula 1946. je bilo vrelo, ali ne samo zbog letnjih temperatura. Utakmica protiv varšavske Legije odigrana je na stadionu poljske armije, dan uoči održavanja već spomenutog referenduma. Čitav sat ranije tribine su bile krcate a među navijačima je bio i poljski pisac Tadeuš Jakubovski, tada četrnaestogodišnjak. Na glavnoj tribini bilo je mnogo visokih političara a situacija baš zgodna za govorancije. U zapaljivoj atmosferi čuli su se sve jači protesti i zvižduci, ''narodnim vođama'' usta su brzo zapušena i utakmica je najzad mogla da počne.

   Pet minuta pre kraja prvog poluvremena na desnoj strani glavne tribine počeo je urnebes, narod je ustao, prvo se prolomio aplauz a zatim i snažno skandiranje ''Miko – laj – čik'' i ''ra – tuj – Pol – ske'', krici bola i nade i prst u oko komunistima. Niko više nije gledao meč, sudija je odsvirao poluvreme pre vremena jer je invazija terena bila potpuna. Narod je trčao ka glavnoj tribini i svom Stanislavu Mikolajčiku, antikomunisti i vođi opozicije. Policija nije intervenisala a igrači Partizana su u trku ka svlačionicama jedva izbegli stampedo i izvukli žive glave.

   Poljaci u svoju nacionalnu istoriju mogu da upišu i sukobe na poluvremenu, kamione pune mladih komunista izbačene sa stadiona, policijska pojačanja, tuče i hapšenja. FK Partizan u svoju klupsku istoriju upisuje meč koji je ipak priveden kraju i veličanstvenu pobedu od 8:2 nad varšavskom Legijom, armijskim timom i najslavnijim poljskim klubom. Svoja sećanja Tadeuš Jakubovski objavio je u knjizi ''Pod znakom optuženog'', 2008. godine.

   Prvi deo turneje, boravak u Poljskoj, trajao je dvadesetak dana. Partizanovi igrači su između gradova putovali jednim polurashodovanim kamionom, na terene istrčavali bez pripreme i uvek u poslednjem trenutku, a smeštaj i hrana su bili loši – baš u duhu komunizma i posleratne oskudice.
 ''A dnevnice? Pet dolara za čitavu turneju – otprilike dvadesetak dana svaka – tek toliko da se nađe za cigarete, razglednicu ili sladoled. Nije bilo ni ekonoma, svako je vodio brigu o svojim rekvizitima i dužnostima''. Bez Nika Kadije i njegovih beleški priča bi bila suva a slika bez svih potrebnih nijansi.

   ''I pored veoma otvorenih i oštrih međusobnih kritika, što je bila stalna praksa u kolektivu'', igrače Partizana je u to vreme krasilo drugarstvo i timski duh, svedoči dalje Kadija. ''Ti divni mladi ljudi nisu baš u svemu bili sveci'' – oštro oko i oštro pero stvari postavljaju na svoja mesta a našem Partizanu daju normalnu, ljudsku dimenziju.


Dejan Šunjka

U sledećem nastavku - nastavak turneje po SSSR-u.

Jul 13, 2016

Jedna slika kao osvrt na Ljubljanu 1976.

  Navršilo se 40 godina od antologijske utakmice Olimpije i Partizana u poslednjem kolu prvenstva Jugoslavije 1975/76. Da se podsetimo, to je utakmica koja je Partizanu donela titulu prvaka posle jedanaest godina, golom Bjekovića u poslednjim sekundama meča.

  Pre tog poslednjeg kola, Hajduk i Partizan su bili izjednačeni u bodovima, uz znatno bolju gol-razliku Hajduka. Splitski "bili" bi pobedom na Karaburmi protiv OFK Beograda osvojili titulu prvaka, bez obzira na rezultat u Ljubljani.

  OFK Beogradu i Olmpiji bodovi nisu značili ništa, ali je OFK igrao za Partizan, a Olimpija za Hajduk. "Plavi" sa Karaburme su izdržali do kraja i odigrali sa Hajdukom nerešeno 1-1, a utakmica Olimpije i Partizana je još potrajala, narednih nekoliko minuta. Partizan je postigao već pomenuti gol u samom finišu i postao šampion, pretekavši Hajduk za jedan bod. Svih ovih godina i decenija, svedoci smo medijskog omalovažavanja te Partizanove titule: "igralo bi se do jutra, sve dok Partizan ne postigne gol", "utakmica je produžena 10 minuta", "sudija Maksimović je bez ikakvog razloga produžio utakmicu", i slične gluposti. Neupućeni ljubitelj fudbala bi pomislio da je sudija Maksimović iz nekog svog hira rešio da se igra dodatnih nekoliko minuta.

 Pre nekoliko dana, na zvaničnom sajtu FK Partizan je objavljeno jedno lepo sećanje na taj legendarni 11. jul 1976. Tom prilikom, možda i po prvi put na internetu, objavljena je i fotografija koja decenijama krasi prostorije Partizana.




  Na fotografiji se vidi sudijska trojka, ekipa Partizana, kao i kapiten Olimpije, Vili Ameršek (na slici sasvim levo), jedini iz domaćeg tima kojeg je zahvatio objektiv foto-aparata. Jedan detalj posebno privlači pažnju: umetnička slika koju drži kapiten Olimpije Ameršek, i koju je, neki minut kasnije, uručio treneru svog tima, Slavku Luštici, inače nekadašnjem igraču Hajduka, kojem je to bila poslednja utakmica na klupi Olimpije. Upravo to uručenje slike je razlog zašto je utakmica kasnila u startu.

 Tu sliku igrači Olimpije mogli su uručiti i pre izlaska na teren, ili u poluvremenu, ali ipak nisu. Neko iz Olimpije je odlučio da je početak utakmice pravi tajming za oproštaj od trenera. Ako dodamo tome i opstrukciju igre od strane igrača Olimpije kao i ležernost dečaka koji su skupljali lopte, jasna je bila namera "zmajčeka" da što više odugovlače, "iseku" utakmicu i "krađom" vremena Partizanu smanje šanse za postizanje gola, te da na taj način pomognu Hajduku. Sudija Maksimović je jednostavno nadoknadio vreme i  to je cela priča, bez ikakvih mistifikacija i teorija zavere. Da li je on utakmicu produžio koji trenutak duže nego što je bilo potrebno, to je znao samo on. Sudije Dušana Maksimovića odavno nema među nama.

  Uostalom, Hajduk je držao sudbinu u svojim rukama i sam je krivac za svoj neuspeh. Nije uspeo da pobedi ekipu OFK Beograda, koja je bila u sredini tabele, i tu svaka priča o "mračnim silama koje su Hajduku ukrale titulu" - prestaje. Partizan je te sezone ostvario najviše pobeda i postigao najviše golova. I zasluženo osvojio svoju sedmu titulu prvaka države.

 Mi, partizanovci, ćemo se uvek rado sećati ove utakmice, a hajdukovci će uvek tugovati i tražiti razloge neuspeha u svima drugima osim u sebi samima, ali tako je i normalno. Ko gubi ima pravo da se ljuti.

  Jedno je sigurno: drama koja se desila u poslednjem kolu šampionata 1975/76 neće se, verovatno, nikada više ponoviti.

  Šampionskoj sezoni Partizana 1975/76 posvećen je i drugi broj našeg fanzina, odnosno naše istorijske sveske, pod nazivom PFC Historical. 



  

 

  

Jul 9, 2016

Povratak brenda "Nike" i propusti već na početku

  Navikli ste da na ovim stranicama, osim tekstova i slika o uspesima iz istorije FK Partizan, možete naći i tekstove posvećene vizuelnom identitetu kluba - klupskim bojama, grbu, dresovima. Ovo će biti jedan od tih tekstova, posvećen početku saradnje Partizana sa novim tehničkim sponzorom, čuvenom američkom kompanijom Najk (Nike).


Foto - partizan.rs

  Ovo nije prvi put da Partizan sarađuje sa ovom kompanijom. Pre tačno dve decenije, u leto 1996. godine, Partizan je prvi put obukao opremu ovog proizvođača. Dresovi koji su tada nošeni, a postojale su tri crno-bele garniture, bili su sasvim zadovoljavajući sa vizuelne strane, a jedan od njih je posebno ostao u sećanju navijačima jer se izdvajao svojim neobičnim dizajnom. Reč je o dresu iz sezone 1998/99, poznatom po tome što je u njemu Partizan eliminisao Njukasl i pružio dostojan otpor protiv rimskog Lacija.


1996/97
1996/97, 1997/98

1998/99

  Tokom tih sezona, Partizan je od Najka dobijao i rezervne, bordo-plave garniture, što je za svaku pohvalu, ali ovog puta neće biti reči o tim dresovima.

  Dakle, posle šest godina saradnje sa Adidasom, koji je kod mnogih navijača Partizana oduvek bio smatran za jedini logičan izbor opreme kada je u pitanju Partizan, počela je saradnja sa Najkom. Prethodnih dana smo već videli kakav će biti dres Partizana u sezoni 2016/17. Radi se o prugastom dresu iz programa Najka, koji će, osim našeg kluba, nositi i fudbaleri još nekoliko evropskih klubova, naravno, u svojim bojama.

  Dres je, najblaže rečeno, neobičan, možete ga videti na prvoj slici u tekstu. Prugasti, sa prugama koje se gube pri vrhu dresa i stapaju u crnu boju. Leđa su jednobojna, crna. Dakle, dominira crna boja. Lični utisak autora teksta - niti je prugasti, niti je jednobojan, već nešto između i nedefinisano. Odlikuje ga totalni disbalans cne i bele boje. Dres koji nije na tragu tradicije Partizana.


Rezervni dres će biti bele boje, klasičan dizajn koji pomalo vuče na retro rešenje, i ako mogu kao autor teksta da dam sebi slobodu da ga ocenim od 1 do 5 - čista petica. Za razliku od domaćeg dresa. Vratimo se na taj, domaći dres...

  Ono što upada u oči na ovoj timskoj fotografiji (osim kombinacije prugasti dres - beli šorc - crne čarape, kakva je izuzetno retko nošena u istoriji kluba), a što su lepo zapazili mnogi navijači Partizana, to je činjenica da su na tom slikanju fudbaleri Partizana obučeni u različite garniture dresova! Pogledajte samo malo pažljivije - fudbaleri uokvireni plavim ramom (Ostojić, Bandalovski, Nišić, Đurđić) imaju drugačiji dres! Dok je na većini njihovih drugova dres sa dominantno crnom bojom u gornjem delu,  ova četiri igrača imaju dres na kojem pruge nastavljaju da se pružaju prema okovratniku i samom "vrhu" dresa! Kliknite na sledeću fotografiju:


  Nije reč o bilo kakvom prelivanju ili presijavanju boja, ili možda optičkoj varki nastaloj usled položaja ili visine pojedinih fudbalera. Ako pogledate koje sve klubove oblači Najk ove sezone, videćete da, u stvari, postoje dve varijante ovog prugastog dresa. Prva, sa dominantno jednobojnim gornjim delom dresa (kakav je i kod većine igrača Partizana na gornjoj slici), a nose je Atalanta i Koventri:
 
Foto - footballshirts.com

Foto - footballshirts.com

Foto - footballshirts.com

  Druga varijanta ovog dresa je ova koju na sebi imaju Ostojić, Bandalovski, Nišić i Đurđić. Tu se pruge prostiru skoro do samog okovratnika, a ovakav dres nose škotski Kilmarnok i francuski Nansi:
 
Foto - footballshirts.com

Foto - footballshirts.com


  Da su zaista u pitanju dve različite garniture, dokaz je i pozicija loga Najka na desnoj strani grudi. Dok je na onim prvim pozadina iza loga skoro jednobojna (Atalanta, Koventri), na drugima je pozadina prugasta (Kilmarnok, Nansi). To se može videti i na Partizanovoj ekipnoj fotografiji.

  Dakle, zaista je nedopustivo da kompanija i svetski brend, kakav je Najk, na samom početku saradnje s Partizanom, napravi ovakav propust i klubu isporuči različite garniture dresova! 

  Još jedna stvar bode oči, a to je logo MTS, sponzora kluba. Opet je to, kao kod Adidasa, bela zakrpa zalepljena na dres. Ovo već nije pitanje koje se odnosi samo na Najk, već, verujem, i na marketing kluba. Da li je u 21. veku zaista "svemirski poduhvat" vizuelno uklopiti reklamu u dres i oivičiti naziv sponzora, onako kako su na istom dresu uradili Atalanta i Koventri?

  Za kraj, na blogu je bila otvorena anketa, u kojoj su se čitaoci - navijači Partizana, izjasnili o novom prugastom dresu Najka. Učestvovalo je 85 čitalaca i evo rezultata, ocenama od 1 do 5:

1 - očajan: 14,12 % (12 glasova)
2 - jedva prelazna ocena: 20,00 % (17 glasova)
3 - zadovoljavajući: 29,41 % (25 glasova)
4 - veoma mi se sviđa: 24,70 % (21 glas)
5 - odličan: 11,76 % (11 glasova) 

  Prosečna ocena je 3,06 - dakle, sudeći prema ovoj anketi, novi prugasti dres nije izazvao oduševljenje navijača.

  Nekome se može učiniti da je ovo priča koja se bavi sporednim stvarima a ne samom suštinom kluba. Ali veoma često, ove "sporedne stvari" i sitnice govore mnogo o ozbiljnosti kluba i njegovom renomeu. Na Partizanu i njegovom tehničkom sponzoru je da se ovakve stvari ne ponavljaju, ali videćemo da li će zaista tako i biti. 

  Cilj teksta nije da se baca drvlje i kamenje po bilo kome, već da se ukaže na sve one propuste koji Partizanu, kao velikom klubu, ne bi smeli da se dešavaju. Čijom god krivicom oni nastali...