Jun 23, 2016

Žrebom na najjače

  Žreb za evropske fudbalske kupove, koji se obavlja već decenijama, u junu mesecu, oduvek je sa sobom nosio dozu tajanstvenosti i slatkog uzbuđenja za sve one koji vole fudbal, pa tako i za navijače Partizana.

  "Koga ćemo izvući?", "Moglo je i lakše", "Ove pobeđujemo bez problema" - najčešće su rečenice koje se mogu čuti u tim prilikama. Pa tako i ove sezone. Svakako da u evropskim fudbalskim takmičenjima faktor sreće pri žrebu ima izvesnu ulogu u nastupima neke ekipe, ali na kraju krajeva - teren je jedino merilo. Ako si kvalitetan, bićeš kadar da eliminišeš i najjačeg rivala, a ako nisi - onda ni sreća koja ti se nasmeši prilikom žreba ne može tu ništa da učini.

  Partizan je iskusio i jedno i drugo: pobeđivao jače od sebe kada su ga svi otpisivali, ali i bivao eliminisan onda kada su ga već svi unapred upisali kao pobednika. Između toga, bilo je i očekivanih ishoda - da se pobeđuju slabiji od sebe, i da se gubi od jačih.

  U sledećem tekstu biće reči o jednom zanimljivom aspektu Partizanovih učešća u evropskim fudbalskim kupovima. Naime, od prvog izlaska na takmičarsku evropsku scenu, u sezoni 1955/56, pa sve do danas, Partizan je čak osam puta bivao eliminisan od klubova koji su kasnije u tom takmičenju, iste te sezone, došli do trofeja! Da li bi Partizan dogurao mnogo dalje u Evropi tih godina da je žreb bio samo malo više blagonaklon prema "crno-belima" - to već spada u diskusije tipa "šta bi bilo kad bi bilo". Umesto toga, sledi hronologija svih tih susreta, a vi sami procenite koliko je Partizan mogao u svakoj od tih sezona, samo da nije izvukao...(upišite ime protivnika iz donjeg spiska).


  1955/56, KEŠ

  Premijerna sezona Kupe evropskih šampiona. U osmini finala Partizan je bolji od Sportinga, i to ubedljivo, a u četvrtfinalu nalećemo na Real Madrid. Poraz u prvoj utakmici od 0-4, uz sudijsko mešetarenje, a po beogradskoj mećavi u revanšu, Partizan je oduvao Real sa 3-0. Nedostajali su centimetri da i lopta Hercega završi u mreži, pa je Real prošao dalje i u finalu savladao Rems i tako postao prvi evropski fudbalski šampion.



  1963/64, KEŠ

  Opet najjače takmičenje. Partizan veoma lako eliminiše kiparski Anortozis i luksemburški Ženes Eš, da bi opet u četvrtfinalu bio zaustavljen. Ovog puta bolji je bio milanski Inter, sa dve pobede u dve utakmice - u Beogradu 2-0 i u Milanu 2-1. Inter gazi do kraja, u finalu pobeđuje Real Madrid i osvaja Kup šampiona. Inter je tada bio skup asova - Macola, Burgnič, Faketi, Žair, Suarez.





  1965/66, KEŠ


  Ovde nema nikakve dileme: u toliko puta prepričanoj sezoni, Partizan je mleo sve do finala i zastao na korak od trofeja. Padali su pred "parnim valjkom" Nant, Verder, Sparta i Mančester Junajted, da bi u finalu Real Madrid bo bolji i slavio sa 2-1. Veoma jasno - da je Partizan savladao i Real, postao bi prvak Evrope. Ipak, ostali smo bar jedini srpski klub koji je dao gol u finalu, ali ako pitate autora teksta, to i nije neka uteha. 


  1967/68, KSG

  Za mlađe čitaoce - KSG je skraćenica za Kup sajamskih gradova, evropsko fudbalsko takmičenje koje je bilo preteča Kupa UEFA. Ovo takmičenje je okupljalo klubove iz gradova koji su organizovali trgovačke sajmove, pri čemu plasman kluba u domaćem šampionatu nije bio od značaja za učešće u ovom kupu. U doba dok se ovo takmičenje igralo, nije bilo pod okriljem UEFA, ali je svakako sa sobom nosilo veliki renome, pa zato i pominjemo tu sezonu. Naime, Partizan je tada u prvom kolu eliminisao Lokomotivu iz Plovdiva, da bi u narednoj rundi "crno-beli" bili poraženi od jorkširskih "belih", ekipe Lids Junajteda (1-2 u Beogradu, 1-1 u Lidsu), koja je na kraju i osvojila trofej. Lids je u dve utakmice bio bolji od Ferencvaroša.


  1984/85, Kup UEFA

  Sezona koja je ušla u legendu, i po dobrom i po lošem. Dobro je to što je Partizan u prvom kolu bio bolji od malteškog Rabat Ajaksa (2-0, 2-0), fenomenalno to što je u drugom kolu pobedom od 4-0 anulirao 2-6 protiv Kvins Park Rendžersa, a loše je to što je već na sledećem gostovanju primio pet golova od mađarskog Videotona iz Sekešfehervara. Taj poraz od 0-5 je bio i kraj svih snova, ali su "grobari" u vremenu do revanša u Beogradu ipak spevali šaljivu pesmicu - "Šest komada, šest komada, to je naša nada!" Umesto šest, Partizan u revanšu postiže samo dva gola i pobedom od 2-0 se koliko-toliko časno oprašta, u trećem kolu. Videoton te godine stiže do finala Kupa UEFA gde gubi od Reala, izbacivši na tom putu i sarajevski Željezničar. Dakle, Partizan nije bio eliminisan od osvajača, ali jeste od finaliste, što dovoljno govori o jačini tadašnjeg istočnoevropskog fudbala.






  1990/91, Kup UEFA


  Partizan je na  prvom stepeniku lako preskočio Hibernijans sa Malte, a zatim i španski Real Sosijedad, posle izvođenja penala. U trećem kolu nas je sačekao najteži mogući rival - Inter iz Milana, sa Zengom, Mateusom, Klinsmanom, Bremeom, Bertijem, Serenom... Konačan ishod u dve utakmice ne govori realno o odnosu snaga. U Milanu je Inter bio bolji, pobedio sa 3-0, ali je naš napadač Milan Đurđević promašio tri neverovatne prilike. A da je bio precizan, i ovi redovi bi drugačije izgledali. U revanšu remi od 1-1, uz mnogo propuštenih prilika Partizana. Partizan je platio danak neiskustvu iako je bio sasvim ravnopravan rival. Inter je nekoliko meseci kasnije i osvojio Kup UEFA, pobedivši Romu u finalu, u dve utakmice.



  1998/99, KPK

  Poslednja sezona Kupa pobednika kupova, a u njoj je Partizan uzeo skalp još jednom favoritu. Posle veoma teškog dvomeča protiv neatraktivnog gruzijskog Dinama iz Batumija, Partizan je preskočio Njukasl. Poraz od 1-2 na severu Engleske i pobeda od 1-0 u Beogradu, u predvečerje okršaja države Jugoslavije  protiv NATO pakta. Već u sledećoj rundi ponovio se nemilosrdan žreb koji je Partizanu dodelio, tada moćni, rimski Lacio. U Rimu remi bez golova, a u Beogradu pobeda Lacia od 3-2. Ruku na srce, čak i da smo tada savladali favorizovani Lacio, verovatno bismo bili sprečeni iz političkih razloga da dalje igramo. Jer, samo četiri meseca posle toga, naša zemlja je bila bombardovana. Lacio je u finalu pobedio Majorku i osvojio poslednji Kup pobednika kupova u istoriji.



  2003/04, LŠ

  Ova sezona ulazi u istoriju Partizana kao godina u kojoj je klub ostvario plasman u Ligu šampiona. Posle 1992. fudbal više nije bio isti, a za to su najzaslužniji Bosmanov zakon i novi format evropskih takmičenja, koji se prilagodio bogatima i u prvi plan stavio novac, a ne takmičenje. Zato je bio pravi podvig izboriti plasman u Ligu šampiona. Učinila je to generacija predvođena Lotarom Mateusom kao trenerom Partizana, istim onim Mateusom koji je trinaest godina ranije igrao u Humskoj za Inter protiv Partizana. Savladani su švedski Đurgarden i ponovo Njukasl. A u grupi F Lige šampiona, Partizan je ostvario tri remija i bio mnogo bolji nego što je tabela pokazivala na kraju. S Partizanom u grupi bili su Porto (1-1 u Beogradu, 1-2 u gostima), Real Madrid (0-0, 0-1) i marsejski Olimpik (0-3 u Marseju, 1-1 u Beogradu). Porto je na kraju i osvojio Ligu šampiona, pobedivši u finalu Monako, dok je Marsej, iako se "za dlaku" provukao u Humskoj, na kraju došao do finala Lige UEFA i tu bio poražen od Valensije sa 0-2! Dakle, Partizan je igrao u grupi sa kasnijim osvajačem Lige šampiona, finalistom Lige UEFA i najtrofejnijim evropskim klubom - Realom. Ove činjenice dovoljno govore o kvalitetu te grupe.



  2004/05, Kup UEFA

  Već naredne godine, Partizan pravi još jedan vredan rezultat. "Crno-beli", predvođeni trenerom Vermezovićem, uspevaju da prezime u Evropi, u Kupu UEFA. Prvo su pred Partizanom pala dva rumunska kluba - Ocelul i Dinamo iz Bukurešta, da bi u grupnoj fazi Partizan izborio treće mesto i prolaz dalje, u konkurenciji grčkog Egalea, Lacia, Viljareala i Midlzbroa. U šesnaestini finala Partizan je bio bolji od Dnipra, ali je morao da zastane u osmini finala pred moskovskim CSKA. Iako je bio ravnopravan rival, Partizan je posle beogradskih 1-1 bio poražen urevanšu (0-2), a još pamtimo sramno suđenje Papareste u revanš meču. Na kraju te sezone, CSKA je i osvojio svoj prvi evropski trofej, savladavši u finalu lisabonski Sporting na njegovom terenu sa 3-1!



  Dakle, u svojoj istoriji, Partizan je osam puta bivao eliminisan od ekipa koje su kasnije, iste te sezone, i osvojile trofej u tom istom evropskom takmičenju, a dva puta je Partizan bio poražen od kasnijih finalista. Ovo nije samo podatak koji govori da je u svim tim slučajevima Partizan časno napuštao evropsku scenu.

  Mnogo više od toga, ova statistika nam pokazuje da je, veoma često, tanka nit koja deli pobednika od poraženog. I da je, u nekima od ovih sezona, Partizanu falilo tako malo da ode do krajnjih evropskih visina. A nekada, u samom klubu nije bilo dovoljno mudrosti da se sagleda nešto slabiji sastav evropskih takmičenja u pojedinim sezonama, i da se u skladu s tim stvori i jača ekipa, koja bi se lakše probila do završnice.

 
 

Jun 15, 2016

Festival Britanija - 65 godina od prvog susreta sa engleskim ligašima

  Ovog proleća 2016. godine treba da se setimo dva važna i okrugla jubileja iz istorije našeg kluba, oba vezana za Englesku – ''kolevku fudbala'' i njene timove. U aprilu se navršilo tačno pola veka od epskog dvomeča sa Mančester Junajtedom, našeg prvog sudara sa jednim engleskim klubom u zvaničnom evropskom takmičenju. Crno-beli Partizan, predvođen kapitenom Milutinom Šoškićem, eliminisao je slavne ''crvene đavole'' iz polufinala Kupa evropskih šampiona. Tačno petnaest godina ranije, maja meseca 1951, plavo-crveni Partizan predvođen Bobekom prvi put u svojoj istoriji igrao je na Ostrvu i odmerio snage sa lokalnim timovima Hal Sitijem, Midlsbroom i Bradfordom. U to vreme, pre osnivanja evropskih kupova, ''prijateljski'' mečevi bili su jedina šansa za izlazak na međunarodnu scenu, tvrde i ozbiljne utakmice za prestiž i dominaciju, vrlo daleko od današnjih malo jačih treninga u zimskom ili letnjem pripremnom periodu.




 Posle Velikog rata, britanska Imperija se snažno zaljuljala a britanski ponos pretrpeo neke snažne udarce. Vlada je rešila da Festivalom Britanije narodu povrati bar malo samopouzdanja i širom zemlje, od maja do septembra 1951, priredila čitav niz sajmova, izložbi i priredbi sa osnovnim motivom – britanskim doprinosom svetskoj nauci, tehnologiji, dizajnu, arhitekturi i umetnosti. Za ono vreme to je bio ogroman i važan događaj. Opravdanje je, kako to i liči Britancima, pronađeno u istoriji – obeleženo je tačno sto godina od Velike izložbe industrijskih dostignuća svih naroda, održane u londonskom Hajd parku između maja i septembra 1851. godine. Festival Britanije, sto godina kasnije, počeo je fudbalom, važnim segmentom u kojem je trebalo pokazati britansku snagu i nadmoć.



  ''Samo još mesec dana i širom Engleske oduševljeni obožavaoci futbalske lopte upoređivaće igru najboljih majstora engleskog futbala i kontinentalnog futbala. Za svega četrnaest dana odigraće se preko sto utakmica. Svaki klub – gost pojaviće se pred engleskom publikom tri puta''. Tako je pisao Miroslav Majro Radoičić, dopisnik Politike iz Londona, prvo pero jugoslovenskog novinarstva i gospodin čovek sa leptir mašnom i svojim imenom ispisanim na jednom sedištu u teniskoj loži Vimbldona. Predratni golman sarajevske Slavije voleo je i razumevao fudbal i u seriji nadahnutih tekstova čitaocima Politike opisao vrline i mane engleskih klubova, igrača i menadžera, čak je i analizirao taktiku nekih timova, naših budućih protivnika.

  ''Organizatori smatraju da su od stranih timova koji gostuju za vreme Festivala najjači austriski i jugoslovenski klubovi. Prirodno je da su se potrudili da im odrede i najjače protivnike. Ruku na srce, biće vruće!'', poručivao je Miro Radoičić, naš londonski insajder.

   Svoju prvu utakmicu na Festivalu Britanije, FK Partizan je odigrao 9. maja 1951. godine protiv Hal Sitija. ''Mali poslušni klub", pisao je Radoičić, "potpuno je preporodio igrač – menadžer na zalasku karijere Džon Karter, ''najbolja polutka koju su Englezi ikad imali. Uz saigrače, levo krilo Edija Berbilksa i halfa Rivija, najveće zvezde Hal Sitija, Karter je promenio tok fudbalske istorije grada, klub uveo u drugu ligu i doveo ga na prag elite. Hal Siti je za kratko vreme postao pravi magnet za navijače, svaki meč pratilo je po nekoliko desetina hiljada gledalaca, što je ranije bilo nezamislivo. Hal Siti nema stalnu taktiku. Ona zavisi od protivnika i od zamisli njegovog menadžera Kartera'', zaključio je Miroslav Radoičić.

  Tačno tako. Tog hladnog i vetrovitog dana, pred šesnaest hiljada gledalaca, ritam igre i taktiku im je nametnuo beogradski Partizan. U prvom delu utakmica je bila brza i zanimljiva, igralo se mahom pred golom Engleza, gosti su promašili neke šanse ali je pravda zadovoljena u 26. minutu. Bobek je srušen u kaznenom prostoru baš kad je zamahnuo da šutne na prazan gol pored istrčalog engleskog golmana. Kreč, šut, gol i naš kapiten načinje Hal Siti. Deset minuta kasnije Bobek, na dodavanje Ratka Čolića, postiže i drugi gol za Partizan. ''Sa petnaest metara vanrednim volejom sproveo je loptu u desni ugao protivničkog gola'', javio nam je Tanjug. Dva minuta kasnije sudija sudi penal i za Engleze. Snažan i oštar šut naš golman Šoštarić nije uspeo da zaustavi i to je bio rezultat prvog poluvremena – 2:1 za Partizan.

   U drugom delu Hal Siti je došao sebi i sredio svoju igru ali je to trajalo samo šest minuta. Posle sjajne akcije našeg navalnog reda, Branko Zebec, tada igrač – gost u našem timu, postigao je i treći gol za Partizan. U 58. minutu meča pogrešio je naš odbrambeni igrač Ratko Čolić, odbio loptu do Akermana, levog krila Hal Sitija, koji je smanjio na 3:2 i time postavio konačan rezultat. ''Publika je neobično toplo pozdravila kraj igre smatrajući da je Partizan zasluženo pobedio. Sudija Flanagan sudio je dobro i objektivno'', zaključio je Tanjug svoj izveštaj iz Hala.

   Tri dana kasnije, 12. maja, na red je došao Midlsbro, u to vreme klub iz samog vrha engleskog fudbala. ''Opet jedan klub koji ima odličnog menadžera. To je David Džek, nekadašnji ponos Arsenala, prvi futbaler na Britanskim Ostrvima koji je plaćen petocifrenom sumom'', demonstrirao je Miro Radoičić svoju dubinu poznavanja materije. Midlsbro je bio već viđen kao jedan od glavnih kandidata za osvajanje titule ali ih je serija povreda ključnih igrača zaustavila u trci sa tada moćnim i nadmoćnim Totenhemom. ''Midlsbro je danas jedan od retkih engleskih timova koji više veruju u odbranbeni futbal. To ne znači da on ne ume da napada. Naprotiv, njegovo glavno oružje su iznenadni brzi napadi. Nosilac tih napada je brzonogi Delafina, desno krilo, a glavni realizator reprezentativac Manion'', upozoravao je i zvonio na uzbunu naš Majro.


  Prema svecu i tropar, kaže naš narod. Partizan je protiv Midlsbroa pružio svoju najbolju partiju tog proleća u Engleskoj i jednu od najboljih u svojoj dotadašnjoj istoriji međunarodnih mečeva. Moćni Englezi su od samog početka navaljivali u talasima ali je to bio deo taktike našeg tima, koji je posle dvadesetak minuta stao na loptu i uzvratio. Snažan šut Antona Hercega u 25. minutu je zatresao englesku prečku a samo minut kasnije naš defanzivac Belin je, na asistenciju Bobeka, doveo Partizan u vođstvo. Midlsbro je izjednačio deset minuta kasnije pogotkom iz gužve ispred našeg gola, strelac je bio leva polutka Makre.

   U drugom poluvremenu Partizan je dao svoj maksimum. Dopisnik Tanjuga je igru našeg plavo-crvenog tima opisao kao lepu i poletnu uz isticanje ''visokog tehničkog znanja''. Igrao se 65. minut meča kada su gosti poveli. Naš kapiten Bobek provozao je odbranu Midlsbroa, našao se pred golom i uputio povratnu Hercegu koji je bez po muke pogodio mrežu. Samo šest minuta kasnije Partizan je, posle kornera Hercega, poveo sa 3:1. Lopta je letela u visokom luku i filigranski ''legla'' na glavu Bobeku koji ju je smestio iza leđa engleskog golmana. Domaći su smanjili pet minuta pre kraja utakmice, takođe posle kornera i to je bio krajnji rezultat ove vrlo sadržajne fudbalske predstave, pred trideset hiljada navijača po lepom majskom danu. ''Gledaoci su oduševljeno pozdravili jugoslovenske igrače kada su se posle završene igre postrojili na terenu i pozdravljali ih. U toku igre gledaoci su takođe pozdravljali uspele poteze Partizana''. Ako Tanjug govori istinu, ovo je slika nekog sasvim drugog vremena i već zaboravljenih lepih običaja.


   Poslednju utakmicu na Festivalu Britanije Partizan je odigrao 14. maja protiv tadašnjeg trećeligaša Bradforda (danas poznat kao Bradford Park Avenue), najmanje poznatog i verovatno najslabijeg tima od svih naših engleskih protivnika tog proleća. Bradford je bio ''klub lutalica između druge i treće lige'', nije imao velikih ambicija u engleskom fudbalu, osim možda ideje da sledi uzor svog imenjaka, lokalnog uspešnog ragbi kluba. ''Baš zato protiv Bradforda treba igrati najopreznije i najozbiljnije. Jer inače svakako se može desiti ono što se desilo Arsenalu pre četiri godine. Sa svog terena u Hajdberiu igrači Arsenala izišli su onda pokunjene glave. Ovaj malo poznati klub izbacio ih je iz daljeg takmičenja za kup'', proročki je doviknuo Miro Radoičić iz Londona.

   Gospodin sa leptir-mašnom je bio u pravu, izgubili smo 0:2. Da li je uzrok poraza bio umor, opuštanje ili nešto treće, više nije ni bitno. Partizan svojom igrom, kažu izveštači, uopšte nije zaslužio taj poraz. Stalno smo napadali i propisno se ispromašivali, naročito u prvom poluvremenu koje je završeno bez golova. Sreća nas je potpuno napustila u drugom delu utakmice. Prvo je Bobek, prethodno prošavši engleskog beka, u 48. minutu u situaciji jedan na jedan iz neposredne blizine šutnuo pored gola. U sledećem minutu naš psihološki pad krunisao je Čeda Lazarević autogolom – loptu je nespretno grudima uneo u sopstvenu mrežu. Dotukao nas je Hejši sa desetak metara, oštrim i neodbranjivim udarcem. I to je bilo to. Partizan je u meču sa najslabijim protivnikom propustio lepu šansu da postane jedini strani tim koji je neporažen napustio Festival Britanije.

   Naš plavo–crveni tim ovaj tromeč na Ostrvu odigrao je u standardnom i tada najjačem sastavu: Šoštarić, Lazarević, Čolić, Jakovetić, M. Jovanović, Atanacković, Valok, Zebec, Bobek, Belin, Herceg. Na meču protiv Bradforda u igru je ušao i Boža Drenovac koji je zamenio povređenog Aleksu Atanackovića. Povredu, istegnuće mišića, u Beograd je doneo i Anton Herceg. Bez obzira na promašen zicer protiv Bradforda, najbolji igrač Partizana na ovoj mini – turneji bio je Stjepan Bobek, za taj laskavi naslov preporučila su ga tri data gola i dve asistencije.

   ''Kada pratimo igru kontinentalnih timova sa engleskim, kontinentalni futbal izgleda kao igra zvezda, a engleski kao igra tima'', svojom naknadnom analizom Miroslav Radoičić je pogodio samu suštinu fudbalske igre tog doba. Maja meseca 1951. godine, vedete tima FK Partizan bile su veće i jače od engleskog sistema i organizovane timske igre i zato se sada sa ponosom sećamo ovog dela naše klupske istorije.


                                                                                                                                      
                                                                                                                                         Dejan Šunjka

Jun 10, 2016

Iz riznice naših prvih navijača

  Mnogo je ljudi koji su nas kontaktirali od momenta nastanka ovog bloga. Postojanje ovakvog jednog virtuelnog mesta doprinelo je mnogim poznanstvima i prijateljstvima među ljudima koji dele istu strast - ljubav prema Partizanovoj istoriji.

  Nema većeg zadovoljstva od toga da je ovaj blog inspirisao mnoge od vas da se setite nekih svojih starih albuma, skoro zaboravljenih Partizanovih fotografija i danas raritenih suvenira, i da ih posle podelite sa nama.

 Danas smo dobili još jednu od takvih dragocenosti, pa vam predstavljamo, ako ne prvu, a onda jednu od prvih Partizanovih članskih karata. Radi se o članskoj karti sa samih početaka kluba, iz druge polovine četrdesetih godina prošlog veka - godina je 1946. Partizan je u to vreme tek bio osnovan i delovao je pod okriljem tadašnje Jugoslovenske Armije - što se jasno vidi i iz grba na članskoj karti.