May 29, 2016

Zvanična poseta: 75.792. A stvarna?


  Mesecima unazad naša mala ekipa priprema i štampa programe povodom Partizanovih utakmica koje "crno-beli" igraju kao domaćini. Tiraž je skroman, kreće se od deset do trideset ili pedeset primeraka, ali je entuzijazam koji se ulaže veliki. Namera je samo jedna - ostaviti što više tragova o našem klubu, pa makar to bile i rezultatski nevažne utakmice, kao ona odigrana prošlog vikenda protiv Vojvodine.


  Upravo u tom programu, u rubrici "Na današnji dan - 21. maj", koju je pripremio Igor Todorović Zgro, mogli ste pročitati kraći ali zanimljiv tekst o utakmici Partizana i Dinama, odigranoj 21. maja 1983. godine. Ta utakmica zaslužuje da se posebno obeleži i na ovom našem blogu.

 


 
  Bio je to direktni duel dva najveća rivala za titulu prvaka u sezoni 1982/83. Bez ikakve želje za mitomanijom, sa današnje distance posmatrano, mogli bismo čak reći i  - epski okršaj. Da će ova dva stara rivala voditi glavnu reč u borbi za prvaka, videlo se još u jesen 1982. godine u Zagrebu, kada je Partizan ostvario senzacionalnu pobedu od 4-3. 

  Dinamo je bio aktuelni šampion, a sa klupe ga je vodio Ćiro Blažević. Partizan je, posle pet godina posta i rezultatske krize, najzad bio dočekao svojih pet minuta i predvođen Milošem Milutinovićem, vodio je na tabeli skoro od početka šampionata. Došlo je i to 29. kolo, i direktni duel dva velika rivala. Partizan je imao 39 bodova pred ovaj meč, a Dinamo 37. Računica je bila jasna - pobedom bi Partizan bio na korak od osvajanja svoje devete titule prvaka, remi bi održao "status quo" i neizvesnost do kraja, dok bi pobeda Dinama donela pravu dramu, sa nešto većim šansama Zagrepčana usled psihološke prednosti zbog pobede nad glavnim rivalom.


  Utakmica je odigrana na Stadionu Crvene zvezde. Naime, tada se još organizovao slet na Stadionu JNA, povodom Dana mladosti, iako je čovek kojem je taj slet u suštini bio posvećen - Josip Broz, već odavno bio među mrtvima. Ipak, istorija i njena tumačenja nas ne zanimaju, već samo fakti.  Dakle, kad god bi se organizacija sleta poklapala sa utakmicom Partizana u Beogradu, Partizan je morao da za tu priliku kao domaćin igra na Stadionu Crvene zvezde. Ništa novo u to doba. Šest godina ranije, 22. maja 1977, Partizan je "ugostio" Crvenu zvezdu na njenom stadionu i slavio sa 2-1, a utakmicu je gledalo 65.088 gledalaca sa plaćenim ulaznicama! Ipak, ta utakmica nije nosila veliki takmičarski značaj - naš najveći rival je pre te utakmice praktično već bio viđen kao novi prvak.

  Ono što je bilo novo, bila je činjenica da nikada pre 1983. godine i utakmice protiv Dinama, Partizan nije igrao tako važnu utakmicu na komšijskom stadionu kao domaćin. Bilo je i neke pravde u svemu tome - takav okršaj direktnih rivala za osvajanje titule prvaka je zaslužio da bude uživo ispraćen od mnogo više gledalaca nego što je mogao da ih ugosti Partizanov stadion (55.000).

  Prema zvaničnim podacima, utakmicu Partizana i Dinama, igranu 21. maja 1983. godine, posmatrala su 75.792 gledaoca sa plaćenim ulaznicama! Koliko je zaista bilo ljudi na tribinama te noći, teško je utvrditi. Nećemo ići u krajnost kao naši najveći rivali iz Ljutice Bogdana, koji na osnovu 96.070 prodatih ulaznica za meč C.zvezda - Ferencvaroš, tvrde da je toj utakmici iz 1975. godine prisustvovalo čak 110.000 gledalaca.


  Sigurno je to da je utakmicu Partizan - Dinamo posmatralo više od tih 75.792 navijača. Dodajmo na taj broj i navijače sa sezonskim ulaznicama, zatim one uvedene bez ulaznice i preko poznanstva, pa goste kluba i zvanična lica obe ekipe...da li je utakmici prisustvovalo 80.000 ili čak i 90.000 gledalaca - ne bismo da licitiramo. Iako čak i na zvaničnoj stranici Dinama stoji podatak od 86.000 gledalaca, jasno je da se radi o "odokativnoj metodi".

        Jug i istok krcati...

  Sama utakmica je počela šokantno po Partizan. Već u 17. minutu, Dinamo je poveo auto-golom Partizanovog beka Slobodana Rojevića, da bi u 44. minutu Zlatko Kranjčar povisio na 2-0 za "modre".

            ...stoji se i na zapadu


  Uraganski početak Partizana u drugom poluvremenu, uz neviđenu podršku navijača, donosi veliku inicijativu. Partizan smanjuje u 63. minutu golom Aleksandra Trifunovića sa penala (posle faula golmana Vlaka nad Vargom), da bi u 83. minutu Dragan Mance postigao  jedan od svojih legendarnih golova - trzaj glavom i konačnih 2-2! Trk Mancea ka jugu, klizanje na kolenima i zagrljaji saigrača...



  Bila je to, po svemu, legendarna utakmica. Po značaju, kvalitetu, broju golova i naravno, po broju gledalaca. Sva četiri gola su postignuta na polovini terena do južne tribine! Do kraja šampionata, Partizan je uspeo da sačuva prvo mesto i osvoji svoju devetu titulu prvaka, iako je kolo pre kraja Hajduk u Splitu slavio nad Partizanom i došao na bod razlike. Dinamo je na kraju završio kao treći, što ne menja činjenicu da je upravo zagrebački klub bio najveći takmac Partizanu te sezone.


  Za kraj ovog podsećanja na maj 1983. godine, nekoliko činjenica:


- utakmica Partizan - Dinamo 2-2, igrana 21.05.1983, je utakmica sa rekordnom posetom Partizana u kojoj je Partizan bio domaćin

- na ovoj istoj utakmici je zabeležena i rekordna poseta kada su mečevi između Partizana i Dinama u pitanju, računajući utakmice i u Beogradu i u Zagrebu

- ova utakmica nosi rekord u broju prodatih ulaznica kada se radi o državnim šampionatima, a da nije u pitanju beogradski "večiti derbi", tačnije rekord u broju prodatih ulaznica u susretu nekog beogradskog kluba sa rivalom koji nije iz Beograda 

- samim tim, ni Crvena zvezda kao domaćin nikada nije imala toliku posetu protiv Dinama ili Hajduka, dok je Partizan to uspeo, na njenom stadionu. U prvih deset najvećih poseta Crvene zvezde kao domaćina, nema nijedne utakmice protiv Dinama i Hajduka

- Dinamo takođe nikada nije igrao utakmicu u domaćem šampionatu pred većim brojem gledalaca, nego tog 21. maja 1983. protiv Partizana


Tekst priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
 
 

May 19, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (9) - feljton "Sporta", 1966.

Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizanje došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu"



9. Gospođa Kramer putuje, putuje...

  Predsednik Kelna je dugo razgovarao, pokazao se galantnim, i to je bila druga fatalna greška Partizana.

  - Suma koju mi dajemo Šoškiću - rekao je gospodin Kramer u jednom briselskom hotelu predsedniku Partizana, Dujiću - želimo da bude samo njemu isplaćena. Mi cenimo vašu odluku da ne uzmete obeštećenje, ali Keln želi da se revanšira Partizanu. Predlažem: dođite krajem godine da igrate jednu utakmicu protiv nas, na ime toga isplatićemo vam 20.000 dolara! 

  Beograđani su bili oduševljeni. Bio je to gest velikog poslovnog čoveka, koji je svojom galantnošću i ponašanjem fascinirao rukovodstvo "crno-belih". Fascinirao dotle da nikom nije palo na pamet da te Kramerove reči, što je predsednik Kelna bio spreman, istog momenta prenesu i na papir u vidu ugovora!?

  - Nema smisla sad o tome pričati, to je gotovo sigurno - prokomentarisao je neko primedbu da bi ipak trebalo sačiniti ugovor. - Nema tu problema, to je i ovako neplanirani novac. 
  

  Niko u tom trenutku nije ni pomislio da gospodin  Kramer nije znao da će se, samo nekoliko meseci kasnije, taj furiozni i izvanredni Partizanov tim, koga je on želeo da vidi na terenu Kelna, raspasti. I da je Kramer tu svotu ponudio upravo zbog toga što je verovao da će mu se trud isplatiti, da će jedan kompletni finalista Kupa evropskih šampiona (bez Šoškića, naravno, koji će biti na golu Kelna) pokriti sve troškove.

  Partizan na to nije računao, ali je računao gospodin Kramer - kasnije.

  Prošlo je briselsko finale, predsednik Kelna je ostao pri svome - dvadesetak dana kasnije Šoškić je potpisao ugovor.

  Trebalo je samo sprovesti Kramerovo usmeno obećanje u delo. Telefonski je pozvan Keln, posle Šoškićevog objašnjenja da predsednik Kelna nešto zateže oko onih 20.000 dolara.

  Posle mesec dana ili više, gospodin Kramer nije bio široke ruke kao ono u Briselu. Počeo je da zateže, da izbegava neophodne troškove.

  - Ali, gospodine Kramer, vi ste dali reč, trebalo bi je i ispuniti - rečeno mu je u telefonskom razgovoru iz Beograda. - Evo, da bi se nekako regulisali odnosi, mi pristajemo da igramo i za 15.000 dolara. 

  Predsednik Kelna ni na to nije pristao.

  - Ne, to je mnogo, predomislio sam se... - odgovorio je on.

  Posle dugog natezanja postignut je načelni sporazum - obećana svota je prepolovljena na 10.000 dolara. Ipak, uvaženi gospodin Kramer nije želeo ništa da prepusti slučaju. On je svoju suprugu uputio u Beograd da perfektuira stvari, da vidi kakva je situacija...

  Navodno, ona je avgusta 1966. doputovala da bi perfektuirala sve detalje sporazuma. U stvari: došla je da se odmori i da vidi kakav tim Partizan dovodi u Keln. Jer, u to vreme se i u SR Nemačkoj naveliko pričalo o rasturanju Partizanovog šampionskog tima.

  Pregovori sa gospođom Kramer nisu urodili plodom, učestale posete u Hotelu Metropol donosile su sve manje nade. Pribegnuto je poslednjem rešenju: ponovo je pozvan Keln, pored aparata je bio njegov predsednik.

  - Spreman sam da ispunim svoje obećanje, da isplatim Partizanu 20.000 dolara, ali pod jednim uslovom: da igra tim iz Brisela, da kelnska publika vidi jedanaestoricu koja je poražena na Hejselu, na koju sam ja i mislio kad sam obećao obeštećenje. Drugi tim ne dolazi u obzir! 

  Partizan to nije mogao da učini, jer su se već tada Jusufi, Vasović, Miladinović...razleteli po Evropi tražeći angažmane. Oni su samo formalno bili članovi "crno-belih"!

  Naravno, od obećanih 20.000 dolara nije bilo ništa, još manje od utakmice u Kelnu. Partizan je još jednom platio ceh verovanju na reč i svojoj brzopletosti.


Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović

- 1. deo
- 2. deo
- 3 .deo
- 4. deo
- 5. deo
- 6. deo
- 7. deo
- 8. deo












  







May 14, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (8) - feljton "Sporta", 1966.

Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


8. "Vest" od sto hiljada dolara

  Skoro svi sagovornici tvrde da je situacija bila jasna i pre 11. maja 1966. i neuspeha na Hejselu. Posle finala preostalo je samo da se ispune formalnosti. Partizan je uočio šansu da zaradi i da za taj novac pronađe nove fudbalere. Oni koji su odlazili - videli su samo svoju računicu.

  I jedni i drugi nastojali su da zarade. 

  Miladinović i Šoškić pušteni su bez obeštećenja, slično je bilo i sa Kovačevićem. Jusufi je dao Partizanu 12.500 a Galić 20.000 dolara. Ali, Partizan je u Vasovićevom transferu video šansu da bogato zaradi. Počela je igra...

  Vasović je, najpre, ponudio obeštećenje od 15 miliona, ali se to rukovodstvu učinilo malo. Vođeni su, zvanično i nezvanično, maratonski razgovori, a onda je fudbaler, koji se pokazao kao veći majstor, "pustio vest" da mu Inter nudi 100.000 dolara! 

  Rukovodstvo je naselo triku. Želeći da zaradi što više od Vasovića, odustalo se od prvobitnog - fiksne sume. 

  Na jednom od odlučujućih sastanaka, Vasović je predložio:

  - Vidite, od Intera mogu da uzmem 100.000 dolara. Zar nije bolje da napravimo aranžman o procentu?

- Slažemo se. I mi mislimo da je tako najbolje, niko neće biti oštećen -  oberučke su prihvatili članovi predsedništva, verujući da će tada, izvanredno cenjen na međunarodnom tržištu, Vasović doneti veliki novac. 

  Nisu ni pretpostavljali da će ih Vasović u tom trenutku navući na "tanak led", da će to samo biti argument svih njegovih kasnijih aranžmana, koji Partizanu nisu doneli planiranu korist. 

 


- Ja mislim da to nije dobro - ustao je Šoškić na tom istom sastanku, pokušavajući da dokaže da ovakav aranžman može biti koban po klub. 

  Ali, ništa nije pomoglo. Pred rukovodstvom Partizana stalno su lebdeli onih 100.000 dolara koje Inter "u svakom trenutku" hoće da isplati za Vasovića. 

  Postignut je sporazum: Vasović se obavezuje da od svog prvog aramžmana u inostranstvu isplati klubu obeštećenje od 30 procenata od sume koju dobije. 

  A Vasović kao Vasović: pronađe svoju računicu, pa potpiše prvi ugovor za skromnu sumu tako da Partizan ne dobije ni polovinu novca koju mu je Vasović najpre ponudio!?


Brisel - usputna stanica 

  U međuvremenu, život je tekao dalje. Finale u Briselu bio je osnovni cilj. Tih poslednjih dana, pred put,  i fudbaleri i rukovodstvo učinili su velike napore da se pripreme za što bolji otpor višestrukom evropskom prvaku Realu...

  Ali, greše svi oni koji su smatrali da je Brisel predstavljao samo menadžersko stecište i mesto sklapanja aranžmana. Jedini fudbaler koji je u Briselu obavio posao bio je Šoškić. Svi ostali to su učinili ranije ili kasnije. Uostalom, najbolja potvrda za to je Vasovićevo višemesečno lutanje Evropom, u potrazi za angažmanom. On je tek u decembru 1966. i zvanično postao član Ajaksa. 

  - Niko u Briselu nije pregovarao, to su bile novinarske izmišljotine! - kaže danas Kovačević
  - Jedino je predsednik Kelna došao da posmatra Šoškića. Ali kada se unapred zna nečija sudbina, onda mu se pripisuju mnoge stvari... 

  Mnogi su, s druge strane, u tom vrtlogu i spektaklu hejselskih očekivanja videli šansu da zarade i nešto - više. Kako drugačije objasniti podatak da su se firme "Adidas" i "Puma" utrkivale koja će obezbediti da se Partizan pojavi u njihovim cipelama!? "Puma" je bila veći majstor, ponudila je nekim Partizanovim fudbalerima i po 100 dolara "ispod ruke", da bi nosili njihove kopačke. 

  To je bio poslednji udarac. 

  U jednom zamku, nedaleko od Brisela, tim je pokušao da nađe mir, da se koncentriše na veliki meč. Međutim, radoznalci i razni drugi "poslovni ljudi" nisu ih ostavili na miru. Neuspeh u Briselu ne može se svaliti na "usputne radnje", on je izričito došao - to će vam reći svi akteri onih nesrećnih 1-2 na Hejselu - kao rezultat nedovoljne psihičke pripremljenosti za ovakav dvoboj Partizanove internacionalne zrelosti. 


  Kramer angažuje Šoškića 

  Jedan fudbaler je u Briselu, ipak, napravio aranžman. Šoškić je igrao i za Partizan i za sebe. 

  - To nije uticalo na mene - priča danas Šoškić - jer smo se mi već ranije bili dogovorili. Kramer je bio tu, neobično je cenio jugoslovenski fudbal, imao je izuzetno mišljenje o toj Partizanovoj generaciji, nije mogao da propusti priliku da nas vidi. Najzad, on je u Briselu iskoristio priliku da se dogovori sa našim rukovodstvom o obeštećenju, s tim da Partizan u Kelnu odigra jednu utakmicu...


  U sledećem nastavku: Gospođa Kramer putuje, putuje...


* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović






  

 



 

May 8, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (7) - feljton "Sporta", 1966.

Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


7. Galić najviše dao klubu

  Jovan Miladinović je prvi nagovestio odlazak u inostranstvo. Njegovi drugovi kažu da je mnogo pre finala u Briselu imao sva dokumenta u džepu. 

  Međutim, Jovan Miladinović je imao hendikep da se ne pojavi u finalu. On je u Mančesteru, u revanšu, bio isključen, zajedno sa Krirendom, i - automatski kažnjen.

  U Partizanu danas kažu: - Želeo je da zaradi koji dolar, pa smo mu omogućili da ode. S druge strane, on je u to vreme imao izvesne probleme s jetrom, mnogi su se bojali da više neće koristiti Partizanu. I to je bio razlog što mu se širokogrudo izašlo u susret.

  Za Miladinovićem, pošli su i ostali. Međutim, svi oni nisu imali obezbeđene angažmane pre briselskog finala. Nekoliko njih tražilo je "mesto pod suncem" i mnogo kasnije. 


Na Galiću - 20.000 dolara

  Najuporniji u želji da ode bio je Fahrudin Jusufi. Pokušavao je na sve moguće načine: ubeđivao, obećavao...Dugo su mu u klubu pružali otpor. Njegova molba je rešavana u nekoliko navrata. Pomogli su mu i pojedini funkcioneri Partizana - da dobije dozvolu FSJ. 

  Kovačević priča: - Pošto je situacija sa Jusufijem bila jasna, i mi ostali želeli smo da odemo. Osećalo se da će jedan po jedan napustiti klub. Niko nije želeo da bude poslednji! 

  


  Sledeći - Šoškić. Ali, da li je on želeo da ode? 

  - Ostao bih da je to neko tražio od mene - i danas rezignirano govori reprezentativni golman. Međutim, osetio sam raspoloženje, osetio sam da me niko ne zaustavlja i smatrao sam normalnim da se preselim u inostranstvo.   
  Partizan nije tražio obeštećenje - jer je bio dužan Šoškiću.
  Uslišena je i Kovačevićeva molba. On je sklopio angažman sa Nantom. I u njegovom slučaju bilo je diskusije, dogovora i obećanja, uostalom kao i u Jusufijevom. 

  Za to vreme Galić se nalazio u JNA. Ali, u dogovoru s Partizanom, za njegov angažman radio je menadžer Ukrajinček. Jednoga dana, Galić je došao iz Niša i bio je stavljen pred svršen čin - da potpiše sa Standardom iz Liježa! Tako je i  učinjeno. 
  Partizan je dobio obeštećenje od 20.000 dolara. To je najveća svota koju je kub dobio za ustupanje jednog svog fudbalera. Ukrajinček je dobio 5.000 a Galić 22.000 dolara. 
  - A želeo sam - priča Galić - da ostanem u Partizanu bar još jednu polusezonu. Možda je, ipak, bolje što sam otišao jer su pojedinci u rukovodstvu to željno čekali. Sećam se dalje da su i članovi stručnog rukovodstva u to vreme govorili "da je nezgodno da Galić ostane kad su svi otišli" i da bi trebalo mladima pružiti šansu. 
  
Vasović plače za ispisnicom 

  Sećamo se i danas reči Kelnovog predsednika Kramera u ženevskom hotelu "Kontinental". Jer, upravo primer Vasovića pokazuje da je, i pored svih povika na fudbalere i njihove megalomanske zahteve, Partizan ipak mogao da ih zadrži. 

  Kad su Miladinović, Šoškić, Kovačević i nešto kasnije i Galić, dobili odobrenje za odlazak u inostranstvo - na scenu je stupio Vasović. On o tome ranije nije razmišljao. 

  Išao je, po običaju, od jednog do drugog klupskog funkcionera, proveravao "puls", a onda se obratio direktno predsedniku. Nije bilo lako sa predsednikom, pa je pomoć potražio među fudbalerima. 
  Očevici tvrde da je Vasović toliko bio uporan, da je čak i plakao tražeći ispisnicu!? 
  - Nisam imao nameru da idem - obratio se Vasović svojim drugovima na jednom treningu. - Međutim, ako svi odlazite, s kim ću ja igrati u Partizanu? 
  Na Šoškićevu primedbu da je možda, dobro što ostaje bar on i da, najzad, neko mora da ostane sa mladima, Vasović je odbrusio:
 - Zar da ostanem sam i doživim da me ovi klinci jednoga dana šamaraju? To - nikako! Tražiću dozvolu svaki dan!  
  Vasović je napustio  trening i (po koji put) otišao na pregovore. Suze su pomogle. Posle natezanja, teških uvreda i svakodnevnih svađa, posle Vasovićevog bojkota i sazivanja konferencije za štampu u "Gradskoj kafani" - Vasović je kao šesti čovek iz Partizana dobio obećanje rukovodstva da može u inostranstvo...


  U sledećem nastavku: Vasović navodi na tanak led...

 * Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
 

 

May 2, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (6) - feljton "Sporta", 1966.


Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


6. Šofer vozi prazan autobus

  U takvoj atmosferi, iluzorno je bilo govoriti o planskim pripremama, o kontinuiranom radu. Sva je sreća što je to bio tim izuzetne vrednosti. Jer, pravih priprema nije ni bilo.

  Nekoliko prvotimaca bi igrali mali fudbal, drugi su šetali, a bilo je i onih koji su u gradu provodili vreme da bi obaljali "svoje privatne poslove".  Sportski centar njih nije interesovao. 

  Ni devojke nisu nedostajale. Po čitav dan one bi pravile društvo fudbalerima i "razbijale im dosadu". 

  Posebno poglavlje predstavlja pdlazak na Stadion JNA, u večernjm časovima, gde su bili predviđeni treninzi, radi privikavanja na električno osvetljenje za meč u Mančesteru. Partizan je imao na raspolaganju autobus za odlazak i dolazak tima sa stadiona. Ali, i tu je bio bačen novac. 

  - Mnogi su išli svojim kolima, mnogi su na stadion dolazili direktno iz grada - otvoreno priznaje Šoškić. - Bivalo je dana kad smo se videli samo ujutru i uveče - na terenu. 

  Koliko tu nije bilo organizacije, najbolje svedoči podatak da je autobus jedne večeri iz sportskog centra dovezao na stadion samo Galića i Šoškića. Druge večeri, scena je bila još komičnija. Šofer autobusa vozio je samo jednog putnika - Šoškića!


Jusufi traži 10 miliona 

  Teško je u ovim trenucima okriviti bilo koga. Da li fudbalere koje je zahvatila dolarska groznica, ili rukovodstvo koje nije bilo odlučno. 

  Možda će ovaj podatak doprineti jasnijem sudu čitalaca: u toku te dve godine trzavica i nagoveštaja fudbalera da će otići, rukovodstvo kluba nije našlo za shodno da zakaže nijedan sastanak, na kojem bi se otvoreno i jasno govorilo o svim tim aspiracijama i na kojem bi se, eventualno, pokušalo da dođe do nekog sporazuma. Zapisnik sa jednog od ranijih sastanaka nismo uspeli da pronađemo, ali nekoliko fudbalera tvrdi da je Fahrudin Jusufi, u to vreme najzainteresovaniji za inostranstvo, ponudio klubu 1964. da za 10 miliona starih dinara doživotno ostane u Partizanu! Ali, to je bila previsoka cena za rukovodstvo kluba!?


  I, kada je odlazak fudbalera postao samo stvar trenutka, rukovodstvo je definitivno diglo ruke od svakog pokušaja. Neprijatno je to reći, ali je činjenica da pojedini fudbaleri nikoga nisu slušali i niko im nije mogao stati na put! 

  Neprijatna je epizoda iz Kazablanke, kad su fudbaleri sastavljali tim, ne pitajući za savet Gegića i Popeskua, a posle prvog neuspeha - veče poveli u lumperaju! Tom prilikom bilo je i verbalnih duela između fudbalera i rukovodstva, čak neukusnih gestova nekih fudbalera prema članovima rukovodstva, što ne može da služi na čast jednom velikom timu, kakav je Partizan!

  - Sad fudbaleri mogu da pričaju šta hoće - ponovo čujemo reči Popeskua. - Govore da su mogli ostati u Partizanu, samo da je rukovodstvo bilo energičnije. To su priče za malu decu. To je sve sračunato, pripremaju teren za povratak, jer mnogi žele da karijeru završe u Partizanu. To je dobro, pozitivno, njima je i mesto u Partizanu, ali čemu da se lažemo: da su silom ostali, možda bi došlo do težih posledica! 


Gde su propisi?

  Danas, kad se prepričavaju događaji, danas kad ih mnogi vide drukčijim očima nego što su ih videli onda, nije isključeno da se delimično i zaborave činjenice. Ali, postavlja se pitanje: gde su bili propisi, zar rukovodstvo Partizana nije bilo u stanju da paragrafima zadrži neke prvotimce? Tim pre što je jedino Šoškić ispunjavao tadašnje uslove, regulisane propisima za odlazak u inostranstvo. Samo je on imao 28 godina. 

  Svi ostali nisu morali da odu. Ali, umesto da ih zadrže, pojedincima je pružena podrška da mogu da napuste Partizan. 

  - Ne znam kako je ko sređivao svoje pitanje - kaže Kovačević - ali je činjenica da u toku svih tih utakmica nijedan član rukovodstva nije ušao u svlačionicu, niti se interesovao za sastav, za raspoloženje. Pojedinci su dolazili i pitali: "Kad ideš, da li si našao angažman, koliko dobijaš"?

  - Stekao sam utisak da samo čekaju da nas se otarase! - dodaje Šoškić. - To je bilo dovoljno za već stvoreno raspoloženje, za nastavak karijere u inostranstvu. I ja smatram da su podjednako krivi i rukovodioci i fudbaleri. 

  Koliko su ti odnosi bili iskrivljeni, najbolje svedoče reči jednog člana rukovodstva koji se, pred put u Mančester, obratio predsedniku Dujiću rečima: 

  - Druže predsedniče, da li ste odredili putnike za Mančester?   

  Kada je dobio neodređen odgovor, smejući se (ali i želeći da tako bude), dopunio je sebe
  
  - Gledajte da vi i ja budemo na spisku, a ostali...ko hoće!? 


  U sledećem nastavku: Miladinović prvi na spisku 


 * Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović