Apr 26, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (5) - feljton "Sporta", 1966.


Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


5. Milionske premije 

Na prvom sastanku, po povratku iz Praga, analiziran je neuspeh i šanse u revanšu. Mišljenja su bila podeljena. U tom trenutku, Šoškić se ponovo javio za reč:  - Drugovi, mislim da mi imamo dovoljno snage i da ćemo eliminisati Spartu! Kad ovo kažem, ne mislim na simbolične izjave, već na činjenicu da smo bolji. Svestan sam koliko možemo da učinimo.

  Rukovodstvo je ovo Šoškićevo slovo shvatilo kao šalu, kao pokušaj da se pobegne od istine. 

- Šole, dobro je što tako govoriš - povukao je za rukav jedan član predsedništva golmana i odveo ga u ugao prostorije. - Samo tako nastavi, da vratimo moral, da se bar dostojno oprostimo. Dobro je što tako govoriš... 

  - A, ne! Ja ne govorim da bih podigao moral, ja u to čvrsto verujem! Mi ćemo eliminisati Spartu! 

  Na ove reči, mnogi članovi rukovodstva su se nasmejali, počele su dosetke na račun optimizma. Tada se umešao i Velibor Vasović

 - Zar zbilja ne verujete da ćemo uspeti? - upitao je on. 

 - Vi ste svoje završili u Pragu - odgovoreno mu je. 

  U tom trenutku, Vasović je došao na jednu ideju koju su podržali i ostali.

  - Hoćete li nam povećati premije ako eliminišemo Spartu? - pokušao je half Partizana da zaintrigira rukovodstvo.  

  - Hoćemo! Uostalom, odlučite sami kolika će vam premija biti - bilo je zajedničko obećanje ljudi iz rukovodstva, koji su na taj način jasno izrazili ubeđenje da Partizan ne može učiniti podvig. 


  Započeta je diskusija o visini premije. Fudbaleri: sve sigurniji u sebe - sve neskromniji u zahtevima. Rukovodstvo: sve ubeđenije da je to samo slamka davljenika - da Partizan nije u stanju da načini čudo. 

  Rezultat tog ubeđivanja i neverovanja bio je, za tadašnje prilike, nečuven: izglasano je da Partizan, u slučaju da eliminiše Spartu, bude nagrađen izvanredno - svakom fudbaleru po milion starih dinara! Umesto pravilnikom predviđenih 300.000 dinara, koliko je trebalo da donese plasman u naredno kolo...

  
Mančester puni džepove

  U toj trci za rezultatima i novcem, niko nije bio u stanju da kaže - stop! Rukovodstvo je prihvatilo stihiju koja je zahvatila tim, fudbaleri su, praktično, bili ti koji su odlučivali. Treneri Gegić i Popesku, samo epizodne ličnosti svih događaja, nisu bili u stanju da bilo šta preduzmu. 

  Kada se stiglo do toga da fudbaleri odlučuju o finansijskim planovima pred revanš sa Spartom, nije bilo nikakvo čudo što su iznenadne aspiracije i mogućosti "otvorile apetit" i rukovodstvu. Pred meč sa Mančesterom, u polufinalu (da ne spominjemo Bremen i sve događaje oko njega), otvoreno se govorilo: "Koliko nam dajete ako eliminišemo Mančester!? Ako nema para, nema ni finala!"
  I ponovo rukovodstvo (po koji put!) nije imalo snage (možda ni volje?) da se suprotstavi ovakvim zahtevima. Naprotiv, čuli su se odgovori:

  - Pobedite Mančester, pa uzmite koliko hoćete! 
  Neko je predložio da fudbaleri podele 50 procenata od ukupnog prihoda. Drugima je to bilo mnogo, pa je, na kraju, nađen kompromis. Odlučeno je da 35 procenata od ukupnog prihoda ide na  nagrađivanje fudbalera. To je već bila basnoslovna svota - oko dva miliona dinara po čoveku! 
  Tako je, umesto stimulacije, ovaj brzopleti i oduževljenjem poneseni gest srušio i  poslednji most da se fudbaleri Partizana, zainteresovani za inostranstvo, vrate u normalne tokove i izbiju sebi iz glave snove o basnoslovnim zaradama. Jer oni su, neposredno pred finale sa Realom, već bili naviknuti na visoka primanja. 

  
Pripreme kao piknik 

  U međuvremenu, pre Mančestera, eliminisan je Verder (3-0, 0-1) u jednom gigantskom dvoboju, u kojem je Partizan prerastao svoje fizičke snage. U revanšu, jugoslovenski fudbaleri su bili maltretirani, tučeni. Oni su izdržali tu borbu nerava i dostojanstveno opstali u jednom paklu, u kojem su svi bili protiv njih. Možda je i to bio razlog što su članovi rukovodstva "meka srca" prihvatili predloge fudbalera pred meč sa Mančesterom?

  Danas, kad se analiziraju svi ti detalji, nameće se zaključak: Partizan je propustio šansu decenije, a ipak - načinio podvig. Jer, uz sve te probleme i preokupacije, uz pripreme koje su više ličile na piknik, fudbaleri Partizana postigli su izvanredan uspeh. 
  - Kako bi tek bilo da im je osnovna preokupacija bio Kup evropskih šampiona? - sa setom priča Popesku. - Jer, oni su igrali, a mislili na angažman i dolare. 

  Pripreme za ovo takmičenje, i u samom Kupu evropskih šampiona, su priča za sebe. Imali smo prilike da prisustvujemo tim pripremama. To je ličilo na sve, samo ne na pripreme za jedno takvo takmičenje. Nije se znalo ni ko pije, ni ko plaća! Dolazio je kad je ko hteo,  odlazio kad je ko hteo. Gegić i Popesku nemoćno su posmatrali neprijatne scene.

  -  Nismo mogli ništa da učinimo - objašnjava sada Popesku. - Gegić i ja smo primili jedan izuzetno nedisciplinovan tim, sa kojim je bilo teško izaći na kraj. Njihove ambicije u Kupu evropskih šampiona, motivisane prevelikom željom za afirmacijom, na sreću, učinili su da oni pod našim rukovodstvom budu mirniji nego što su bili ranije...


 
  U sledećem nastavku: Autobus se vraća prazan 


 * Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
 

  -   

Apr 22, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (4) - feljton "Sporta", 1966.


Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


4. Nisu došli Joška i Paja

  Tako je počelo. Vreme je lečilo sve, pa i sukobe. Unutar kluba preduzete su mere, postignuti delimični sporazumi, iako je u šampionatu izgubljena svaka nada. Ostao je Kup evropskih šampiona, kao velika i toliko željena šansa za afirmaciju na međunarodnom planu. Virgilije Popesku priča:

  - Možemo mi danas da pričamo šta god hoćemo - hrabro i otvoreno priča stručnjak - ali je činjenica: fudbalere Partizana niko nije mogao zadržati, oni su pre Kupa evropskih šampiona bili odredili svoj put! To je bio rezultat jednog trenutka, psihoza dolara i menadžerskih pritisaka. Tvrdim: niko ih nije mogao zadržati! Jedina "ruka spasa" možda je mogla biti titula evropskog prvaka? Ali, i o tome sada možemo jedino da nagađamo. Da su silom zadržani u Partizanu, svi bi oni danas bili duboko nesrećni, žalili bi da im je neko upropastio karijeru!



   Popesku ne isključuje mogućnost da je u svemu i rukovodstvo videlo svoju računicu. Obeštećenja, koja su nuđena klubu za neke fudbalere, obećavala su da devizno napune blagajnu, pruže mogućnost za obnavljanje igračkog kadra. 

  Rezultati u toj sezoni previranja i kalkulacija, bili su u drugom planu. Ali, svi su našli dovoljno snage da se okrenu Kupu evropskih šampiona. U timu nije bilo slabog mesta! Možda su, tada, nedovoljno afirmisani i iskusni, Bajić i Pirmajer, relativno zaostajali? 


  Samardžić se predomislio 

  Fudbaleri su izmešu sebe kombinovali, da crno-beli dres obuku, u to vreme najbolji krilni napadači, Josip Skoblar i Spasoje Samardžić! Čak je dolazilo i do kontakta...

  Skoblar i Samardžić su bili spremni da dođu, ali ipak nisu to učinili. Zašto?

  Ni jedan ni drugi nije bio opijen dolarskim ponudama. Oni su u "zlatnom" Partizanovom timu videli šansu i perspektivu, mogućnost zarade i prodora u svetsku elitu. Nije, zato, čudo, što je jednog prepodneva, juna 1965, Skoblar došao na Stadion JNA...

  - Paja i ja smo razmišljali, nama je daleko bolje da dođemo u Partizan nego da odemo u inostranstvo - obratio se Skoblar. Partizan je izvanredan tim, sa nama dvojicom bio bi na evropskom nivou. 

  Rezevisanost među kolegama iz Partizana, njihova neodređenost i nedostatak srdačnosti, pokolebao je tandem iz OFK Beograda.  

  Sutradan, došao je i Samardžić. Naravno, sve je bilo diskretno, na nivou fudbalera i drugova, bez znanja dva rukovodstva...

  - Da, ali možda nećemo svi ostati na okupu, mnogi nameravaju da karijeru nastave u inostranstvu - poverio se Samardžiću, u trenutku iskrenosti, Kovačević. - Eto, Julka želi da ide, Gale...možda će još neko za njima?

  Samardžić je i ranije naslućivao kombinacije. Sada mu je sve bilo jasno. Skoblar i on nisu želeli da igraju u desetkovanom Partizanu. Hteli su u tim asova. Samardžić se okrenuo i otišao sa Stadiona JNA. 

Još u nekoliko navrata oni su "izmerili" puls tima, proverili kako stoje stvari, a kada su se uverili da ć jedan veliki tim neumitno nestati, okrenuli su se, takođe, inostranstvu. 

- A sa njima dvojicom - kaže danas Miodrag Kos - Partizan bi, bez konkurencije, bio najbolji evropski tim! I svi bi zaradili neuporedivo više!

  
Sparta - kamen spoticanja 

  Teklo je vreme, menjani planovi, poveravali su se fudbaleri jedni drugima. Da zlo bude veće, rukovodstvo se pomirilo sa činjenicom da ne može ništa da učini. Pripreme za start u Kupu evropskih šampiona sprovodile su se - ali kako?

  U prvom kolu eliminisan je Nant (2-0, 2-2), u drugom Verder (3-0, 0-1), a zatim je došla Sparta...

  - Posmatrao sam taj meč iz kreveta, na televizijskom ekranu - seća se Šoškić. Sve golove smo primili naivno. I, bilo je očigledno da Partizan može da nadoknadi 1-4 iz Praga. 

  - Čim smo se vratili - seća se i Kovačević -  izjavio sam da ćemo u revanšu pobediti s 5-0! I, pogodio sam! A svi su mislili da se šalim. 

  Nikad Partizan nije bio mobilniji! Katastrofom u Pragu više su bili pogođeni prvotimci koji su u tom trenutku shvatili da je poljuljan njihov presto budućih "evropskih vedeta". U njima se rodila revnost. Pomešali su se ambicije, inat, realne vrednosti. Oni su, jednostavno, bili sigurni da će eliminisati Spartu! 
  Rukovodstvo u to nije verovalo. Već su prežalili Partizana. Neverica je dovela do megalomanskih obećanja. Novac se uvkao u svaku poru "crno-belih" mladića. Tada niko nije bio svestan kasnijeg apsurda: trijumf protiv Sparte i 5-0 srušili su i poslednji most između rukovodstva i fudbalera.


  U sledećem nastavku: Smeju se članovi rukovodstva

 * Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović

 
 

  

Apr 19, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (3) - feljton "Sporta", 1966.


Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .
  
3. Jusufi protiv Vasovića...

- Što tada nisam postao član Crvene zvezde, "kriv" je njen predsednik Dušan Blagojević! - kaže Milutin Šoškić. - On nije želeo da se kvare odnosi s Partizanom...

  Bilo je to dovoljno, da neko "došapne" rukovodstvu Partizana čitav tok razgovora, pa da se preduzmu hitne mere i da Šoškić, samo 12 časova kasnije, potpiše novi četvorogodišnji ugovor s Partizanom. 

- Jedino do čega mi je bilo stalo - priča danas popularni golman, - je da se u zapisnik unese klauzula da mogu otići u inostranstvo, kad mi se ukaže prilika. 
  Oko te klauzule bilo je mnogo bure na sastanku, diskusije i oprečnih mišljenja. Kad jedan sastanak nije doneo rezultat,  zakazan je drugi. U tom kategoričnom stavu reprezentativca, da se bar taj detalj pismeno reguliše, jedan član rukovodtsva je uzviknuo:

- Pustite Šoleta, neka priča šta hoće! Mi znamo njega, neće on iz Partizana!


 Šoškića je ovaj gest toliko razljutio da je skočio sa stolice, zgrabio svoje stvari i demonstrativno napustio sastanak. Uzalud su neki funkcioneri kluba pojurili hodnikom da ga stignu i vrate, Šoškić je ostao neumoljiv.

Podela na frontove

Sastanak je trajao ćitavih sedam časova, dok se rukovodstvo nije dogovorilo, dok nije preovladalo poštovanje prema Šoškiću. 

  Najzad, posle maratonskog sastanka, u zapisnik je ušlo: "Milutin Šoškić može nastaviti karijeru u inostranstvu, kad nađe odgovarajuću sredinu, Partizan mu neće praviti smetnje, niti će tražiti obeštećenje."
  Tako je spor okončan, Šoškić nije otišao u Crvenu zvezdu. 
  Ali, bio je to još jedan znak da ovaj tim neće živeti dugo. Dolari i primamljive ponude iz inostranstva već tada su zavrteli mozak asovima. Neenergično rukovodstvo Partizana i njegovo nesnalaženje samo je ubrzalo taj proces...
  - Vređao je taj odnos, saznanje da vam niko ne veruje, da vas niko ne ceni - priča u jednom trenutku Radoslav Bečejac - Ni ja ne bih nikada otišao da su ljudi pokazali da me cene i da žele da ostanem.
  Možda će neko zameriti što pišemo o događajima koji su davno minuli? Zbog čega pominjati puč sa prolećnih priprema 1964, kad on nije direktno vezan za briselski post-festum?

  Ali, između mnogih trzavica - koje su u to vreme i ranije bile prisutne među fudbalerima, pomenućemo, ipak, ovaj puč i - podelu tima na "frontove". Iz razloga što su se već tada javile klice heterogenosti, različitih mišljenja i sve izraženijih ličnih interesa fudbalera. Mnogo pre finala Kupa evropskih šampiona, mnogo pre ponuda menadžera, Jusufi, Miladinović, Galić...pomišljali su na inostranstvo! 

  - Kad su videli da u ligi nemamo nikakvih šansi - priča tadašnji tehnički rukovodilac Virgilije Popesku - fudbaleri su sve svoje preokupacije okrenuli Kupu evropskih šampiona, tražeći u njemu, prevashodno, svoju afirmaciju i visoku cenu na tržištu. 
  
Puč u Makarskoj 

  Ako danas postavite pitanje ljudima koji su u to dobro verzirani - koji su razlozi puča na pripremama u Makarskoj, dobićete različite odgovore. Teško je pronaći pravi, što potvrđuju i reči Milana Galića:

  - Teško se tada bilo snaći, koliko članova rukovodstva, toliko sugestija. Neki fudbaleri su želeli da se stvar reši mirnim putem, ali je većina bila pokolebana. Nije bilo jedinstva. Skoro svakom prvotimcu je poneko smetao. 
  Iz Beograda se pošlo tek posle raznih peripetija. A najveći apsurd: među fudbalerima, naizgled, nije postojalo lične netrpeljivosti, samo...oni su se borili raznim kolosecima, za različite stavove i različite ljude!?
  Najteže je bilo trenerskom štabu,  koji nije znao šta da radi i koji nije mogao da reši takve probleme. 

  U Makarskoj je održan sastanak i jedan broj fudbalera, predvođen Galićem i Jusufijem, odlučio je da štrajkuje! Dok se ne zadovolji pravda. 

  
Šoškićev telegram

  Partizan je otišao u Nikšić bez "pobunjenika". Ali u toj borbi za stavove i rukovodioce (drugu grupu predvodio je Vasović), bio je važan svaki fudbaler. I jedni i drugi trudili su se da za sebe pridobiju novi glas...
  Šoškić se u to vreme nalazio u JNA. Svi su od njega tražili podršku. 
  - I sad mi je teško kad se setim tih događaja - priča bivši reprezentativac. - U tom trenutku, niti sam znao niti me je interesovalo ko je u pravu. Bio sam uz Partizan, mene je samo klub interesovao. Eto, posle onog telegrama, Jusufi je bio na mene ljut, ni danas ne može da oprosti! A ja sam video samo Partizan i njegove interese.  
  Seća se i sadržine telegrama: "Ja sam uz vas, borite se časno i pošteno, Partizan mora da pobedi."
  To je bilo pred meč u Nikšiću, u kome šest "pučista" nije htelo da igra. 




U sledećem nastavku: Nude se Skoblar i Samardžić

* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović

 

Apr 17, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (2) - feljton "Sporta", 1966.


  Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .
 

2. Hugo nagovestio smenu

  Već 1960. dečaci su počeli pojedinačno da se eksponiraju. Šoškić i Miladinović bili su "starosedeoci" u prvom timu, Jusufi, Vasović, Kovačević, Čebinac...postepeno su sticali status prvotimaca. Tako smo već 1961. bili svedoci: srž prvog tima Partizana činili su momci iz Matekalovog podmlatka!

  Rukovodstvo je tada napravilo potez, koji se pokazao opravdanim. Došli su, sa strane, mladići koji su se lako uklopili i koji su upravo nedostajali timu, da bi bio homogen i jak. Počelo je sa Galićem, zatim Bečejcem, Rašovićem, Pirmajerom...

  




  Stvoren je jedan perspektivan i snažan tim. Najstariji fudbaler bio je golman Milutin Šoškić - sa 24 godine!

  Taj i takav tim trijumfalno je osvojio tri titule zaredom (uz delimičnu asistenciju veterana koji su polako odlazili), izvršili tri "udara" na evropsku fudbalsku scenu i platili - danak neiskustvu. Ali, i nagovestili prodor, koji je usledio dve godine kasnije - posle jednogodišnje relaksacije i male krize u jugoslovenskom fudbalu. Osvojena je šampionska titula u sezoni 1964/65, tim je definitivno dobio uigran sastav. Posle odlaska Bobeka i Mihajlovića - posle kraćih promena i trzavica, rada Kosa, Atanackovića i Vilotića - tim je poveren Gegiću i Popeskuu. Osvojili su titulu prvaka i, po peti put, stigli u Kup evropskih šampiona.


  Početak kraja

  Međutim, prevariće se mnogi koji misle daje umiranje ovog tima počelo sa igrama u Kupu evropskih šampiona! Koreni su stariji...

  Ni danas, kad su se duhovi smirili, kada niko od sagovornika ne izbegava da prizna istinu, teško je reći gde su klice raspadanja. 

  - Ne znam ni sam - rezignirano primećuje Milutin Šoškić. - krivi smo svi! Početak kraja je usledio još 1964...

  Koliko je u tome imao udela neki član upravnog odbora ili rukovodilac tima, teško je reći. Ali, fudbaleri zlatne generacije prvu klicu nepoverenja, razdora i želje za promenom sredine vide u jednom famoznom spisku na stolu tadašnjeg direktora Huga Ruševljanina, koji su neki od fudbalera uspeli da pročitaju. 

  Na spisku su se našli Fazlagić, Vujović, Belin i Pirmajer! 

  - Govoreno nam je tada - seća se prilikom nedavnog boravka u Beogradu Milan Galić, - da je Partizanu neophodna "sveža krv" i da će mnogi od nas preći na klupu za rezerve. I to, jasno i otvoreno!


  Vasović i Jusufi

  To je bilo dovoljno za sredinu koja je već bila nagrižena aferama, nepoverenjem, neangažovanošću rukovodstva, lošim ponašanjem pojedinih fudbalera. 

  Takvo ponašanje došlo je do izražaja mnogo pre Kupa evropskih šampiona. Među fudbalerima se već šaputalo kako su Jusufi i Vasović "duhovni vođi" pojedinih grupacija u timu, kako oni razgovaraju na ravnoj nozi sa rukovodstvom, kako su već uspeli da dobiju i nešto "ispod ruke"...

  
Šoškić hoće u Zvezdu!

  Prva "bomba" takve situacije bila je u junu 1965, da će Milutin Šoškić pristupiti Crvenoj zvezdi! Izvanredni golman tada se nalazio na odsluženju vojnog roka. Došao je u sukob sa rukovodstvom Partizana...

  - Prethodni ugovor produžili su mi na četiri godine, bez mog znanja, dok sam se nalazio na turneji u Južnoj Americi - žalio se Šoškić. - Želeli su da i u drugom pokušaju učine slično. A ja sam, za vernost Partizanu, dobio 860, i slovima osam stotina šezdeset hiljada starih dinara! To me je revoltiralo!

   Funkcioneri Crvene zvezde iskoristili su situaciju, bili su spremni čak i da prekrše "džentlmenski sporazum". U četvrtak uveče, Šoškić je doveden u jednu privatnu kuću, u blizini sadašnjeg stadiona Crvene zvezde, 24 časa pre isteka prelaznog roka, u kojem je talentovani golman najavio da odlazi iz Partizana. 

 Na sastanku su se našli dr Obradović i - Šoškić. 

 - Koji su tvoji uslovi? - upitan je Šoškić. 

 - Ne tražim ništa za prelazak, jer ne odlazim zbog novca -odgovorio je golman Partizana, tada još u uniformi. - Revoltiran sam nekim postupcima, normalno je da neću u manji klub. U obzir dolaze samo Zvezda i Dinamo...

 - Kad je tako, daćemo ti tri miliona i stan! 

  Šoškić je pristao. Trebalo je sutradan da to i zvanično potvrdi. Ali...


U sledećem nastavku: Kriv je predsednik Zvezde!



* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović



  


  

Apr 15, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (1) - feljton "Sporta", 1966.


  Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


1. Tek u petom pokušaju



  Već duže vreme redakcija "Sporta" namerava da prezentira svojim čitaocima feljton o zlatnoj generaciji Partizanovog tima, koji je 11. maja 1966. igrao u finalu Kupa evropskih šampiona u Briselu. Stotine čitalaca su pisali i pitali - kako i zašto se raspao taj tim? U jednom trenutku, neposredno posle finala u Briselu, fudbaleri koji su igrali i ljudi koji su vodili klub, nisu bili raspoloženi da govore na tu temu, jer bi možda zasmetalo klupskim ciljevima i onima koji su ostali da vode Partizan. Danas je situacija drukčija. Izmenjen je, bezmalo, kompletan igrački i rukovodeći aparat. I, došlo se do zaključka, da danas jedan takav feljton ne može da ima posledica i negativnog odraza na Partizanovu kuću. S druge strane, jedan takav tim Partizana zaslužuje, bez sumnje, da bude zabeležen zlatnim slovima u anale jugoslovenskog fudbala. Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Vasović, Rašović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer, zatim Ćurković, Mihajlović, Damjanović, Davidović, Vukelić i Vislavski - sve poznati i priznati asovi. Autoru feljtona pružili su podacima svesrdnu pomoć pojedini članovi bivšeg stručnog rukovodstva, Popesku i Kos, na primer, kao i fudbaleri Šoškić, Vasović, Kovačević, Galić...

                                    ..............................................................................

  - Šta ste to učinili? Zašto su Jugosloveni dozvolili da nestane jedan  veliki tim! - ne bez uzbuđenja je zapitao predsednik Kelna, gospodin Kramer, u foajeu hotela "Kontinental" u Ženevi, oktobra 1966. - Kako ste dopustili da odu svi? To niste smeli da učinite, bez obzira na želje, ponude, dolare... 

  Niko prisutan u tom trenutku nije mogao da nađe pravi odgovor za gospodina Kramera. Niko nije znao, niti mogao da objasni kako se sve dogodilo i kako je nestao jedan veliki tim. 

  Uvaženi predsednik Kelna bio je samo jedan od mnogih koji su se začudili...

  Tri titule prvaka

  Neuspeh u finalu protiv Reala, 11. maja 1966. na Hejselu, samo je poslednja epizoda raspadanja, koje je počelo mnogo ranije - i jednog kraja koji se naslućivao mnogo ranije nego što su akteri u crno-belom i sanjali da će stići do finala.
  Kako se stiglo do Brisela?
  Bio je to munjeviti prodor Partizanovog tima. Tri titule prvaka - uzastopno! Bobek, Mihajlović i Nenezić ostvarili su jedinstveni podvig - prvenstveni het-trik. I to je, logično, pružilo šansu za tri uzastopna učešća u Kupu evropskih šampiona. Od 1962. do 1964.

  Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Radoslav Bečejac, Branko Rašović, Velibor Vasović, Mane Bajić, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić, Josip Pirmajer - bili su "prve violine" tima koji je 1961. zakoračio, prvi put ozbiljnije, na fudbalsku pozornicu.

  Tri epizodne uloge 

  Fudbaleri Partizana igrali su ukupno pet puta u Kupu evropskih šampiona. Prvi put - 1955/56, kao delo generacije u kojoj su igrali Bobek, Milutinović, Belin, Stojanović, Zebec...

  U prvom kolu eliminisan je Sporting iz Lisabona. Ali, već u drugom, Partizan se namerio na čuvenog Reala. Pa ipak, malo je nedostajalo do podviga. Posle neuspeha u Madridu, 0-4, usledio je furiozni revanš u Beogradu 1956. i briljantna pobeda 3-0! Jedna Hercegova stativa bila je fatalna i korak do senzacije.

  Debi zlatnog tima u Kupu evropskih šampiona datira iz 1961/62. Tim Matekalovih dečaka ušao je na velika vrata u evropski fudbal. I, ponovo se Sporting isprečio. U Lisabonu 1-1, u revanšu u Beogradu  pobeda od 2-0. 

  I ponovo je žreb bio protiv Partizana - Juventus iz Torina. Psihoza, trema, slavni protivnik, nedovoljna koncentracija - to su elementi  koji su doprineli jednoj slaboj igri Beograđana i porazu na Stadionu JNA od 2-1. Dvadeset dana kasnije, put u Torino je samo izlet u prazno. Deprimirani i dezorganizovani Partizan, doživeo je jedan od najtežih poraza na internacionalnom planu - 5-0!

  Godinu dana kasnije - pravi šok. Već u prvom kolu Partizan se namerio na bugarskog prvaka CDNA, tim prosečnih vrednosti. Dogodilo se čudo:  Bugari su pobedili u Sofiji 2-1, a kad su svi očekivali plasman Partizana u drugo kolo, debakl na Stadionu JNA - CDNA je pobedio 4-1!

  U sezoni 1963/64 - četvrto učešće Partizana. Eliminisan je Anortozis sa Kipra (3-0 i 3-1), Ženes iz Luksemburga  (1-2 i 6-2). Igrom slučaja, u četvrtfinalu, ponovo se isprečio jedan veliki italijanski tim. Inter Helenija Herere razbio je sve iluzije Partizana - pobedom u Beogradu 2-0. Revanš u Milanu (2-1) predstavljao je samo formalnost. 

  Najzad, peto učešće u Kupu evropskih šampiona i najveći uspeh - plasman u finale! Sa njim i odlazak jednog tima. Ali pre toga, u jesen 1965...

  ...Florijan Matekalo pripada generaciji onih fudbalskih učitelja koji nisu osetili počasti šampionskih trijumfa i ovacija. Međutim, dovoljan znak priznanja i dovoljna cen njegove snage je  u - zlatnom timu Partizanovih nada. Jer, Florijan Matekalo, bivši prvotimac Partizana, tihi pedagog i veliki strateg, trijumfovao je svojim strpljenjem. Zlatni tim je njegovo delo. 

  U sledećem nastavku: Spisak na stolu Huga Ruševljanina

* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović