Dec 20, 2015

Penalima do ponoći, rekorda i pobede

  Šutiranje penala je oduvek bilo predmet izučavanja statističara, matematičara i psihologa, ali jedno je sigurno - ako se penal dobro izvede, šanse golmana da ga odbrani su veoma male.

  Navikli ste da vas ovaj blog podseća na neke neobične događaje vezane za FK Partizan. Ovog puta ćemo se zajedno podsetiti još jednog rekorda u izvođenju fudbalera Partizana.

  Bila je to sezona 1978/79, rezultatski najneuspešnija u istoriji Partizana. Partizan je te sezone jedva izbegao ispadanje iz Prve savezne lige, ali je, da paradoks bude veći, u takmičenju za Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, došao do finala. Partizan je izgubio finale koje je igrano u dve utakmice. Rijeka je bila bolja na Kantridi, 2-1, dok je u Beogradu bilo samo 0-0. Treba reći da je Rijeka drugi gol u riječkom susretu postigla posle očiglednog faula nad golmanom Zaladom, ali kada se takmičenje završi, ostaje upisan samo nosilac trofeja, dok se nepravde, nažalost, zaboravljaju.

 Na putu do finala Partizan je u prvom meču takmičenja savladao OFK Beograd sa 5-1. U osmini finala žreb je Partizanu za rivala dodelio mostarski Velež, ekipu koja je tih godina bila u gornjem domu jugoslovenskog fudbala.

  Ovaj meč je odigran 8. novembra 1978. godine, samo mesec i po dana posle nesrećnog poraza i eliminacije Partizana iz Kupa šampiona od drezdenskog Dinama, posle izvođenja jedanaesteraca. Zašto je ovaj meč bitan za utakmicu u Mostaru?

  Zato što su upravo penali rešili pobednika ove utakmice, igrane pod Bijelim brijegom. Te mostarske noći, oko 11.000 gledalaca došlo je da gleda duel mostarskih "rođenih" i beogradskih "crno-belih", a meč je sudio Ico Horvat iz Zagreba. U regularnom toku bilo je 0-0, a onda je počela serija penala kojoj kao da nije bilo kraja. Pre te serije penala, trener Mladinić je napravio taktičku izmenu, pošto se meč bližio kraju i sve je ukazivalo da će penali rešiti pobednika.

  Iz igre je izveo golmana Petra Borotu a u igru uveo mladog Radeta Zalada, koji je važio za majstora za penale. To se pokazalo kao dobar potez, jer je upravo Zalad svojim odbranama doprineo Partizanovom uspehu. Na sledećoj slici vidimo kako Rade Zalad brani penal Blažu Sliškoviću:


  Igrači Partizana su bili znatno smireniji i precizniji nego mesec i po dana pre toga u Drezdenu. Na kraju, Partizan je slavio sa 12-11! U istoriji takmičenja za Kup Jugoslavije to je najduža penal - serija ikada! Rekord koji će teško biti oboren u skorije vreme.

  Golove za Partizan u toj beskrajnoj seriji penala dali su Trifunović (2), Santrač (2), Jović (2), Kozić (1), Arsenović (1), Lazičić (1), Klinčarski (1), Živković (1) i Zalad (1). Dakle, još jedan kuriozitet ove utakmice je da je i golman Zalad, osim što je bio uspešan u odbrani penala (odbranio je 4 penala!), bio i strelac sa bele tačke. Prema sećanju Radeta Zalada, iznetom pre dve godine u intervjuu za naš blog, ukupno je bilo izvedeno 27 ili 28 penala!

  Partizan je u narednom kolu, u četvrtfinalu, za protivnika dobio Borac u Banja Luci, pa je i tada utakmica otišla u izvođenje penala. Posle 2-2 u regularnom delu, Partizan je slavio ukupno sa 6-4. Tačnije, odnos izvođenja penala bio je 4-3 za Partizan.
 


Dec 6, 2015

Skoro pa zaboravljeni

  U ovom postu neće biti osvrtanja na neke velike i nezaboravne pobede i velike asove Partizana. Podsetićemo se zajedno na neke igrače koji su ostavili tek jedva primetan trag u Partizanu. Neki od njih su bili anonimusi pri dolasku u klub, neki pojačanja i nade za budućnost kluba a nisu opravdali očekivanja, a neki su tek posle Partizana ostvarili značajnije karijere. Zajednička nit za sve ove igrače je da se njihovih imena jako retko setimo kada pričamo o Partizanu, pa neka ovaj post bude podsetnik na njih.

Sead Sarajlić


Odlično desno krilo tuzlanske Slobode, u momentu dolaska u Partizan (početak 1983. godine) već je sakupio preko 150 prvoligaških nastupa. Ipak, u Partizanu nije prikazao ni delić kvaliteta koji su ga krasili. Upisao je samo jedanaest prvoligaških nastupa, ostao zapisan kao deo ekipe koja je osvojila titulu prvaka 1982/83 pod vođstvom Miloša Milutinovića, i posle skoro dve godine boravka u Partizanu, vratio se u Slobodu. Seadu Sarajliću se u Beogradu desila i porodična tragedija - njegov otac je preminuo u Partizanovim prostorijama od srčanog udara. Karijera Seada Sarajlića nikada više nije dostigla nivo pre dolaska u Partizan.

 Slađan Đukić


  Igrač sredine terena, došao u Partizan u januaru 1991. godine iz OFK Kikinde. Debitovao na pripremama protiv Orjena iz Zelenike, i u toku proleća 1990/91, sakupio trinaest prvoligaških nastupa  za Partizan, češće kao rezerva nego kao prvotimac. Postigao je i jedan gol protiv Slobode iz Tuzle, kada je Partizan kao domaćin savladao Tuzlake sa 3-1. Odigrao je Đukić tu polusezonu dok je trener bio Miloš Milutinović i napustio Partizan. Prešao je u Zemun, ali ono što je karakteristično za Slađana Đukića je to što je napravio veoma dobru karijeru u Francuskoj, igrajući za Brest, Lorien, Troa i Nim. Posebno je značajan trag ostavio u ekipi Troa od 1997. do 2001. godine, gde je bio prvi as kluba. Kada su iz Francuske počele da stižu vesti o sjajnim igrama Slađana Đukića, svi su se pitali ko je taj čovek, zaboravljajući da je bio član Partizana.



Mirko Todorović


  Fudbaler zrenjaninskog Proletera, igrač sredine terena, kojeg je odlikovala odlična tehnika ali ne baš i velika brzina. Član Partizana je postao početkom sezone 1994/95, a u sećanju navijača je ostao po dva gola postignuta protiv Vojvodine u Novom Sadu, kada je Partizan izgubio 3-4. Posebno je drugi gol bio efektan, postignut posle voleja. Ipak, posle intervjua "Sportu", u kojem je izrazio nezadovoljstvo zbog svog statusa u timu, njegova misija u Partizanu i kod tadašnjeg trenera Tumbakovića bila je završena. Povremeno je nastupao na prvenstvenim utakmicama a više na prijateljskim i posle pola godine boravka u Humskoj 1, vratio se u Proleter i nije napravio zapaženiju karijeru posle toga. Na kraju, trinaest nastupa za Partizan u prvenstvu, uz dva postignuta i već pomenuta gola protiv Vojvodine, četiri nastupa u kupu, nešto više prijateljskih utakmica. Kasnije je izjavljivao kako je pogrešio što nije, umesto za Partizan, potpisao za Crvenu zvezdu, što je još više uticalo da brzinom zvuka nestane iz memorije čak i najredovnijih posetilaca fudbalskih priredbi u Humskoj 1.


Milan Jović 


  Fudbaler rodom iz Valjeva, koji je igrao u isto vreme kada i Mirko Todorović (1994/95), pokrivao je sve pozicije na levoj strani terena, što kao bek, što kao krilo. U poplavi limitiranih i sporih igrača u domaćoj ligi, predstavljao je pravo osveženje. Ipak, povrede su ga sprečile da pruži više u Partizanu, u kojem je proveo dve godine ali upisao je samo deset prvenstvenih nastupa i tri nastupa u Kupu Jugoslavije, uz mnoštvo prijateljskih utakmica. Karijeru je nastavio u Sartidu, Vojvodini, kasnije i u Rusiji, igrajući za Spartak, Černomorec i Saturn.  


Velimir Ivanović


  Kao najbolji igrač Radničkog iz Kragujevca, Ivanović je došao u Partizan u leto 2000. godine. Važio je za perspektivnog igrača sredine terena. Jedan detalj sa utakmice Partizana i Porta  u Kupu UEFA 2000/01 odredio je njegovu sudbinu u crno-belom dresu. Naime, Partizan je vodio 1-0, igrala se nadoknada vremena a veliki rival je bio na kolenima. Ivanović gubi duel pored desne aut linije, i umesto pokušaja da ponovo osvoji loptu, ostaje da leži i traži faul od sudije. Za to vreme, Porto kreće u kontranapad i postiže gol. Time je utakmica bila završena, nepovoljno i po Partizan i po Velimira Ivanovića, koji je zapečatio svoju ulogu kod trenera Tumbakovića pa je uskoro i napustio Partizan. Vratio se u Kragujevac, a kasnije je ipak uspeo da održi karijeru, igrajući u Bugarskoj, gde je najviše nastupao za Slaviju iz Sofije i Spartak iz Varne.  


  Risto Lakić


  Desni bek podgoričke Budućnosti, u zimskoj pauzi sezone 2007/08 postao je član Partizana. Posle nastupa na "večitom derbiju" koji je igran bez gledalaca i gde je ušao u igru kao rezerva, počeo je naredni meč protiv Smedereva u Humskoj. Jako loš početak i ulazak u igru Riste Lakića koji je gubio duele po svojoj strani, pa je tadašnji trener Jokanović vođen devizom "bolje da ja menjam njega nego on mene", zamenio Lakića koji se više nije naigrao fudbala u dresu Partizana. Iz Partizana je prešao u Vojvodinu, a kasnije uglavnom tavorio u Mogrenu, Čukaričkom i Mladosti iz Podgorice.


Nikola Vujović


  Kad god se bude pravio izbor najlepših golova ikada postignutih u beogradskom "večitom derbiju", taj izbor neće moći da bude kompletan bez "bombe" Nikole Vujovića iz 136. derbija, odigranog u aprilu 2009. godine. Fantastičan volej kojim je Vujović zakucao loptu u mrežu Zvezde za konačnih 2-0, i danas je u živom sećanju. Ipak, ta polusezona je bila jedina i poslednja koju je Vujović odigrao za Partizan, pa je svoju karijeru nastavio u Mogrenu, a kasnije u Čeliku iz Nikšića i Lovćenu. Za Partizan je odigrao tek četrnaest prvenstvenih utakmica uz tri data gola. Ipak, ko se od nas ne bi menjao sa Nikolom Vujovićem? Igrao je za Partizan, ušao kao rezerva na derbiju i postigao nezaboravan gol o kojem se i danas priča. Malo li je? 

Bila je to priča o nekoliko igrača Partizana koji su skoro pali u zaborav, ali smo kroz ovaj tekst pokušali da se prisetimo nekih specifičnosti kada su oni u pitanju. Bilo da su u pitanju njihovi golovi, igračke karakteristike ili anegdote. I svakako da spisak nije konačan, jer Partizan ne čine samo asovi kalibra Bobeka, Galića, Šoškića, Vukotića, Ilića...već i stotine drugih igrača, poput glavnih aktera današnje priče.