Sep 26, 2015

Živko Lukić - misterija se razrešava...

  Pokušavam, zajedno sa svojim drugarima koji daju dragocenu pomoć u uređivanju ovog bloga, da otkrijem neke manje poznate detalje iz istorije kluba. Veoma često objavljujemo neke, samo naizgled, sporedne priče. A one često budu zanimljivije od bilo kakve ekskluzive ili senzacionalizma. Jednu od tih priča ste već imali prilike da pročitate, pod nazivom "Misterija zvana Živko Lukić".

  Ako je već niste pročitali,  pročitaćete je, ali radi kompozicije i smisla ovog teksta, samo mali podsetnik: Živko Lukić je fudbaler na kojeg nam je skrenuo pažnju gospodin Mišel Kolar iz Francuske. Lukić je, naime, prvi stranac u istoriji Pari Sen Žermena! Odigrao je jednu utakmicu, u avgustu 1970. i netragom nestao. Navodno, bio je član Partizana i brat Ilije Lukića, takođe bivšeg fudbalera Partizana a u to vreme igrača Rena.

  Vrlo neobična priča - ko je čovek koji je poneo zvanje prvog stranog fudbalera u danas moćnom Pari Sen Žermenu? Gde je nestao, kako je tekla njegova karijera pre i posle boravka u Parizu?

  Sve što smo uspeli da saznamo bilo je sledeće: Živko Lukić nije bio rođeni brat Ilije Lukića, isti taj Živko Lukić (verovatno) odigrao je i jednu utakmicu za seniorski tim Partizana. Posredno smo kontaktirali i Partizanove asove iz finala Kupa šampiona 1966, verujući da je taj igrač negde njihovih godina. Vladica Kovačević i Branko Rašović nisu mogli da se sete igrača tog imena i prezimena.

  Čitava priča bi možda pala i u zaborav. Ali, celih sedam meseci po objavljivanju teksta o Živku Lukiću na "Crno-beloj nostalgiji", 16. aprila 2015, anonimni posetilac ostavlja komentar:

 Živko Lukić je bio stomatolog i preminuo je pre nešto više od mesec dana. 

  Enigma je sada totalna! Fudbaler, pa zubar?! Ovo je definitivno luda priča! Anonimni posetilac bloga se više nije javljao, ali je uspeo da ponovo probudi moju znatiželju da do kraja otkrijem ko je bio Živko Lukić. Jer, prosto je neverovatno da nema apsolutno nikakvih podataka o fudbaleru koji je igrao za Pari Sen Žermen, pa makar i jednu utakmicu, neverovatno je da ga se niko ne seća, ni u Pari Sen Žermenu, ni u Partizanu.

   Anonimni čitalac bloga je dao šturu ali korisnu informaciju - na pretraživaču ukucavam Živko Lukić stomatolog, i zaista dobijam vredan rezultat: do kraja 2012. bila je aktivna ordinacija stomatologa Živka Lukića u Železniku, beogradskom prigradskom naselju! Daljom pretragom sajta APR, dolazim i do datuma rođenja stomatologa Živka Lukića: 05.07.1943.


  Zanimljivo, u isečku iz francuske sportske štampe, kao datum rođenja fudbalera Živka Lukića, stoji datum rođenja 05.07.1944:


  Jedna godina razlike, ali isti dan i mesec rođenja! Podudarnost je suviše velika! Možda je naš junak morao da se posluži lukavstvom i "smanji" godine kako bi dobio priliku u Pari Sen Žermenu? A iz Železnika je i Ilija Lukić, za kojeg samo pretpostavljam da je Živkov brat od strica, jer rođeni brat nije sigurno. Ipak, i dalje nemam potvrdu da je stomatolog iz Železnika isti čovek koji je igrao za Pari Sen Žermen i, verovatno, Partizan.

  Kad bih bar otkrio kada je Lukić odigrao taj jedan jedini meč za seniore Partizana...ali ubrzo, ne pitajte kako, dolazim i do tog podatka! U pitanju je bila turneja drugog tima Partizana, tačnije omladinaca, po Nemačkoj, u junu 1963. godine! Od nekoliko utakmica, uključujući i turnir, Živko Lukić je odigrao samo jednu, prijateljsku:

Merbek - Partizan 2-6 (2-1)

Merbek, 06.06.1963.

Partizan: Jovan Ćurčić, Predrag Milanović (Živko Lukić), Vladimir Petrović, Dimitrije Davidović, Ljubomir Mihajlović, Milan Damjanović, Mane Bajić (Todor Grebenarević), Miodrag Petrović, Bora Milutinović, Ivan Rajić i Slobodan Eskić.

  Sada je već olakšana potraga. Dakle, Lukić je ušao kao rezerva umesto desnog beka Milanovića. Jedino za njih dvojicu iz ovog sastava ne postoje nikakvi tragovi kako im se kasnije kretala karijera. Milanovića sam bar uspeo da prepoznam na slikama, Lukića nikako. Ali, sada je bar jasno ko su bili Lukićevi saigrači i u kojem vremenu je igrao. Da li je bio samo na probi, ili je bio član mlađih kategorija Partizana?

   Kontaktiram Slavoljuba Vidovića, velikog navijača Partizana. On u svojoj kolekciji "Partizanovih vesnika" ima i brojeve iz 1962. i 1963. godine, ali slike omladinaca Partizana na koje je naišao su jako lošeg kvaliteta. Na njima je i Lukić, ali se teško razaznaje lik. Ali, kad klupko krene da se odmotava, odmotava se do kraja. Neverovatan sled događaja otkriva jedan po jedan pazl u ovoj zagonetki oko identiteta Živka Lukića. Nevezano za celu ovu priču, stupam u kontakt sa porodicom pokojnog Partizanovog asa, Bruna Belina, i dobijam par slika od njegovog sina, gospodina Milana Belina. Jedna od njih, iz 1962. godine, je posebno interesantna, na njoj je nekoliko Lukićevih saigrača koji su godinu dana kasnije bili s njim u timu na njegovoj jedinoj seniorskoj utakmici za Partizan - Eskić, Davidović, Rajić...ali pažnja se zadržava na momku u gornjem redu, prvom u dresu s leve strane...


  Sličnost sa Lukićem iz Pari Sen Žermena je očigledna, treba imati na umu da je slika iz Pariza nastala osam godina kasnije. Tamna kosa, široke i razmaknute obrve, veoma slične crte lica:


 Sve ide ka tome da Živko Lukić nije "s neba" sleteo u Pariz, da u pitanju nije nikakva prevara lažnog fudbalera, već da je u pitanju čovek koji je zaista trenirao fudbal u mlađim kategorijama Partizana! "Lampica" u glavi se upalila - pa ja imam još nekoliko slika ove generacije, slike Davidovića, Eskića, Rajića...ako je Živko Lukić bio omladinac Partizana, onda i njegova slika mora biti među njima! Klik na folder sa slikama (hvala, Zgro, ništa bez tebe!) i pogled na sliku preko koje sam više puta preleteo, ali tek sad shvatam ko je na njoj:

1963.

1970.

  Ovu gornju sliku, uz još nekoliko slika drugih igrača iz te generacije, uz pomoć Slobodana Španovića, sina bivšeg igrača Partizana Uroša Španovića, šaljem na razmatranje njegovom ocu. Španovići su, svojevremeno, među prvima pomogli ovaj naš blog svojom kolekcijom sportske štampe iz doba SFRJ. Uroš Španović je sa omladincima Partizana osvojio Kup Jugoslavije 1965. godine, i ne bi trebalo da je mnogo mlađi od Lukića. Gospodin Uroš Španović prepoznaje skoro sve igrače sa tih slika, ne pamti svima puna imena i prezimena (imajte na umu da je prošlo preko pola veka od tada i da su se kontakti izgubili) ali je za gornju sliku u dresu Partizana siguran: 

 "To je Lukić, imena se ne sećam. ali prezivao se Lukić. Posle je igrao u Rijeci". 

  To je prva potvrda Lukićevog identiteta od strane nekog od saigrača i klupskih drugova! Ipak, treba još proveriti. Takođe, prvi put čujem da se pominje Rijeka kao Lukićevo kasnije odredište.

  To nije sve, dolazim do još dve fotografije, još starije od ovih već viđenih. U pitanju su pioniri Partizana iz sezone 1959/60. Na njima su Dimitrije Davidović, Ivan Rajić, znači - Lukićeva generacija. Suvišno je pominjati ko bi mogao biti dečkić uokvirenog lika?





   I za kraj, još jedna slika omladinaca Partizana iz 1963. godine, nastala na Stadionu JNA. Na njoj su Lukićevi saigrači sa turnira po Nemačkoj i utakmice u Merbeku - Davidović, Damjanović, Rajić, Petrović, Milanović...momak obeležen strelicom je verovatno Živko Lukić. 


  Još jedna stvar ide u prilog tome da je momak sa slika iz Partizana isti onaj Živko Lukić, prvi stranac u istoriji Pari Sen Žermena. U francuskoj štampi je tada naznačena njegova visina od 169 centimetara. Na svim ovim slikama momak za kojeg mislimo da je Živko Lukić se ističe primetno nižim rastom u odnosu na saigrače, čak i u mlađim kategorijama.

  Što se tiče Lukićevog eventualnog boravka u Rijeci, pokušavam da proverim preko NK Rijeka, ali bez uspeha. Dozvoljavam mogućnost da je došlo do zabune kod bivših saigrača, a možda je Lukić stvarno bio u Rijeci, ili nekom drugom hrvatskom gradu. Ponavljam - pola veka je prošlo, koliko nas bi se, posle par decenija sa sigurnošću prisetilo tako nekih detalja iz života ljudi sa kojima smo izgubili kontakt?


  Pre nekoliko dana, kao pokretač ovog bloga posvećenog istoriji Partizana,  dolazim u kontakt sa Dimitrijem Dačom Davidovićem. Davidović je član čuvene generacije "Partizanovih beba" koje su stigle do finala Kupa šampiona. Nastupao je u četvrtfinalu i polufinalu. Kasnije je ostvario zavidnu karijeru u holandskom NEC-u i belgijskom Lirsu, a kao trener je imao puno uspeha u Belgiji, kao i u zemljama Bliskog Istoka. Pričamo preko telefona, o nekim stvarima iz njegove karijere, zbog kojih smo i došli u kontakt. Prisetim se i ove, još uvek nerešene misterije oko Živka Lukića. Da li da ga pitam? Jer, Branko Rašović i Vladica Kovačević nisu upamtili Lukića. Nije ni čudo, oni nisu njegova generacija. Rašović čak nije ni prošao kroz mlađe kategorije Partizana, već je kao senior došao iz Budućnosti. Ali, za razliku od njih, Dimitrije Davidović je igrao zajedno sa Lukićem, čak se i nalaze na istim slikama, od petlića i pionira pa dalje. Naravno, pod uslovom da je to Lukić. A sve ide ka tome da je momak sa slika zaista Živko Lukić, potrebna mi je samo usmena potvrda.

  U prvi mah, tokom razgovora telefonom, gospodin Davidović ne može da se seti imena i prezimena. Ništa čudno, jer čovek poput Dimitrija Davidovića je sreo, igrao i trenirao sa ko zna koliko stotina fudbalera. A čovek za kojeg ga pitam je s njim (verovatno) bio u ekipi pre više od pola veka, i kasnije je nestao kao fudbaler. Nije jednostavno setiti se tih ljudi, koji su samo proleteli kroz klub. Na moju opasku da je moguće da je Živko Lukić posle karijere fudbalera bio zubar, odmotava se film: 

"A, zubar...kako da se ne sećam! Ordinacija u Železniku, Živka Lukića smo zvali Žare. Čak sam i odlazio tamo, družili smo se nekada davno!"

  Šaljem kasnije slike gospodinu Davidoviću, iste ove koje vi sada gledate u okviru teksta. Nedugo posle, Dimitrije Davidović se opet javlja: 

 "Sigurno je ovo Živko Lukić. Nema nikakve dileme da je to on, na svim ovim slikama."

  Potraga za identitetom Živka Lukića je završena. Više nema nikakve sumnje. Pronašli smo njegove korene i tragove u mlađim kategorijama Partizana, postoje nepobitni fakti u vidu slika i sećanja bivših saigrača. 

  Identitet je otkriven, ali mnoge stvari su i dalje nejasne. Zašto je od njegovog prvog i jedinog nastupa za Partizan pa do prvog i takođe jedinog nastupa za Pari Sen Žermen prošlo celih sedam godina? Da li se, i gde, u tom periodu Živko Lukić bavio fudbalom, ili je bio posvećen samo studijama stomatologije? Kako je uopšte došlo do njegovog odlaska u Pariz i angažmana za tada novoformirani a kasnije čuveni PSG?

 Živko Lukić je po svemu bio atipična ličnost iz sveta fudbala. Omladinac Partizana, prvi strani fudbaler u istoriji Pari Sen Žermena, kasnije stomatolog. Koliko znate fudbalera koji su završili studije stomatologije? Ja znam samo za Huga Sančeza. Živko Lukić je drugi. Možda ih ima još, ali ne previše.  

  Naravno, nisam zaboravio na komentar anonimnog posetioca bloga iz aprila, koji nas je obavestio o smrti Živka Lukića. Pretražujem sve što može da se pretraži preko interneta u vezi te informacije. Veliku pomoć pruža naš partizanovac Slađan Radosavljević, listajući arhivu "Politike" od ove godine, ali na vest o smrti i čitulju ne nailazimo.

  Ovde nije kraj priče o Lukiću. Pre dva dana javlja mi se Bojan Babić, donedavno urednik "Naših novina", koji je od početka pratio celu ovu priču. Detalji koje je saznao, iznenadili su - ma malo je reći iznenadili - šokirali su i mene i njega! Bojan saznaje, preko članova svoje najuže porodice, neke nove detalje iz biografije Živka Lukića, detalje koji bacaju još više svetla na životni put ovog čoveka nesvakidašnje karijere. Te detalje, koji vode i do Osijeka, ostavljamo za neki naredni nastavak priče. Ne zato da bismo Vas držali u iščekivanju, već zato što se otkrivaju nove i nove činjenice, koje polako proveravamo. Sve što bi se moglo reći kao zaključak je sledeće: od čoveka sasvim nepoznate karijere i biografije došli smo, verujemo, do toga da prilično tačno rekonstruišemo njegov životni put. A ovaj svet je definitivno malo mesto, u kojem se na neverovatan način prepliću ljudi i poznanstva...

 
* Zabranjeno preuzimanje delova teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora ili bez navođenja izvora teksta.







 

 
  

Sep 16, 2015

Iz Beograda u Kankun, iz Kankuna u Beograd (intervju za "FutbolSapiens", 16.09.2015.)

  Meksički sportski novinar Jesus Sierra, koji piše za nekoliko magazina i fudbalskih sajtova, zamolio je urednike "Crno-bele nostalgije" za intervju povodom starta Partizana u Ligi Evrope 2015/16. Prenosimo Vam kompletan intervju, preveden na srpski, dat za meksički fudbalski sajt "FutbolSapiens":



 Okolnosti putem kojih sam upoznao Aleksandra Pavlovića su neobične - istraživao sam priču o jugoslovenskom treneru koji je osamdesetih vodio drugoligaški tim iz Kankuna, i koji je postigao mnogo više nego što se očekivalo. Nadam se da ću o tome više imati prilike da kažem neki drugi put.

  Pavlović je autor bloga "Crno-bela nostalgija", to je mesto na internetu posvećeno zlatnoj eri FK Partizan iz Beograda, jednom od najuspešnijih klubova iz Srbije, koji zajedno sa Crvenom zvezdom čini beogradski "večiti derbi". U ovom intervjuu razmotrili smo očekivanja od predstojećeg učešća Partizana u Ligi Evrope, kao i situaciju u srpskom fudbalu.

FutbolSapiens: - Koliko dugo Partizan učestvuje u evropskim takmičenjima?

Aleksandar Pavlović: - Partizan je redovan učesnik evropskih fudbalskih takmičenja. Ponosni smo što možemo da kažemo da je Partizan, uz lisabonski Sporting, klub koji je odigrao prvu utakmicu u istoriji evropskih fudbalskih takmičenja pod okriljem UEFA. Bila je to premijerna utakmica u prvom Kupu evropskih šampiona, u sezoni 1955/56. Ako pričamo o današnjici, Partizan je jedini srpski klub koji uspeva da učestvuje u grupnoj fazi UEFA takmičenja, bilo Lige šampiona, bilo Lige Evrope.

FutbolSapiens: - Partizan je bio nadomak učešća u ovosezonskoj Ligi šampiona, ali ipak nije uspeo.
Kako je navijačima palo to što će klub igrati samo u Ligi Evrope?

Aleksandar Pavlović: - Navijači nisu uopšte gnevni zbog toga. Svi smo svesni limita ekipe, ili preciznije, limita našeg kluba. Liga šampiona trenutno nije društvo za nas. Ekipe koje tamo igraju su mnogo jače i ono što je osnovno - imaju ogromne budžete, savršeno su organizovani, imaju strategiju, i iza njihovih uspeha stoji ozbiljan rad. Fudbal u Srbiji nije u privatnim rukama, ovde niko ne ulaže u timove, stadione, klubove...tako da je trenutno Liga Evrope mnogo pogodnije takmičenje i prava mera za Partizan nego Liga šampiona.

FutbolSapiens: - Biće teško u Grupi L Lige Evrope - Atletik Bilbao, Augsburg, AZ Alkmar. Misliš li da Partizan ima šanse?

Aleksandar Pavlović: - Bio bih zadovoljan sa jednom ili dve pobede u grupnoj fazi. Treće mesto bi bila lepa stvar, dok bi prolaz u sledeću rundu bio ravan senzaciji.

FutbolSapiens: - Na kakav prijem će naići AZ u prvoj utakmici?

Aleksandar Pavlović: - Biće to klasična evropska utakmica. Jaka podrška za Partizan , ali nemamo poseban odnos prema AZ Alkmaru. Posmatramo ih kao klub koji će biti naš rival, generalno mi kao navijači ne mislimo puno o njima. Sve što želimo je da ih Partizan pobedi, ako je moguće. Ako nije, priznaćemo da su bolji.

FutbolSapiens: - Kakva je atmosfera tokom utakmica na Partizanovom stadionu?

Aleksandar Pavlović: - Ako mislite na evropske mečeve, atmosfera je jednostavno fantastična. Stadioni na Balkanu, posebno u Srbiji i Hrvatskoj, su mesta gde još uvek možete da osetite igru i duh fudbala. Nešto sasvim drugačije od sterilne atmosfere stadiona u zapadnoj Evropi. Partizanovi navijači su vatreni i bučni. Kada smo 1998. godine igrali protiv Njukasla, Alan Širer je opisao Partizanov stadion kao "mesto sa najneprijateljskijom atmosferom koju je ikada osetio".

 FutbolSapiens: - Protekle nedelje je igran "večiti derbi". Partizan je izgubio 3-1, da li si bio na utakmici?

Aleksandar Pavlović: - Iako sam uglavnom redovan na Partizanovim utakmicama, ovog puta nisam išao na derbi.

FutbolSapiens: - Kakav je osećaj imati takav derbi?

Aleksandar Pavlović: - Derbi između Partizana i Zvezde je nešto što mora da se oseti. Mogu da ga opišem sa mnogo reči, ali pravi osećaj je kada ste tamo, kada ste prisutni. Definitivno je to jedan od najvećih gradskih derbija na svetu. Između navijača oba kluba ne stoji nikakva nacionalna ili religijska podela, i jedni i drugi dolazimo iz istog grada, iz iste zemlje, ali mržnja među nama je ogromna.

FutbolSapiens: - Zašto navijaš za Partizan?

Aleksandar Pavlović: - Moj pokojni otac je bio navijač Partizana. Nije bio od onih najvatrenijih navijača, ali rastući pored njega, bilo je sasvim prirodno da i ja počnem da navijam za Partizan. Prirodno kao kad piješ vode jer si žedan. Otac me nikad nije ni ubeđivao da navijam za Partizan, jer nije bilo potrebe za tim - u našoj kući Partizan je bio nešto poput člana porodice. Kada sam bio dečak, Partizan je imao jedan jako težak period ali nisam odustajao. Podrška Partizanu nije stvar jurnjave za trofejima (iako je Partizan jedan od najuspešnijih klubova u regionu). Ali ako navijaš za Partizan, onda naučiš šta to znači biti uporan, veran, iskren, posvećen, ponekad i tvrdoglav.  Kao što je rekao legendarni navijač Partizana, pesnik Duško Radović - "Nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan".


* Blog "Crno-bela nostagija" se zahvaljuje gospodinu  Jesus Sierra na intervjuu i interesovanju za FK Partizan. 




 



Sep 5, 2015

13. maj: detinjstvo, sećanja i - Dragan Mance


  Ko god je prvi put išao iz Zemuna starim putem ka Batajnici, zapitao se šta je ono, negde na pola te deonice,  sa desne strane. Betonski luk, tačnije slavoluk, od kojeg se odvaja put ispod drvoreda. Na kraju puta, iznad obale Dunava, nalazi se naselje koje formalno pripada gradu, a skrajnuto, kao da je na večnost od Beograda, a ne samo na dvadesetak kilometara.

  13. maj - ne treba ništa više znati o ovom beogradskom (tačnije, zemunskom) prigradskom naselju osim njegovom imena, da biste znali kada je nastalo. 13. maj, kao omaž Danu bezbednosti bivše nam države. "Ako me se sete na Dan bezbednosti - sete se", reče još davno Ilija Čvorović.


Bezbrižni dani detinjstva - Dragan i Goran Mance

  A na 13. maju - vojna kasarna, policijska baza, poljoprivredna ekonomija i par stotina ljudi koji tu žive. Naselje siromašno infrastrukturom, sa jednom ili dve prodavnice, sa školom koja školuje decu samo do petog razreda, a od petog - u Zemun polje. Naselje gde malobrojni meštani žive u neposrednoj blizini farme, i redovno se brane od najezde komaraca sa dunavske obale. Mesto gde su pale prve bombe na teritoriji Beograda tokom NATO agresije. Sve u svemu, na 13. maju kao da je Bog oglasio fajront.

  Ipak, nama, klincima iz sedamdesetih, 13. maj je asocijacija na uživanje, slobodu i dečju bezbrižnost. Tamošnji policijski sportski centar bio je prava oaza usred zemunske ravnice. Vikendom se znalo - potrebno je bilo samo da roditelji potvrdno klimnu glavom na naše pitanje: "Mogu na 13. maj?", a onda bi tata nekog od drugara, pripadnik narodne nam milicije, potrpao sve nas u auto i odveo na celodnevno uživanje. Pokojni Čika Dragan je jednom smestio nas desetoro u "fiću", deset klinaca, ne većih od deset malih džakova krompira. Danas da se to ponovi, zaustavili bi ga, mislili bi da krijumčari male migrante. A onda, bazen, fudbal, košarka, mini golf, klopa i sokovi. Naša letnja oaza, pored koje nismo ni pomišljali na more.


  A onda se pojavio Dragan Mance. Partizanov as, sa 13. maja. Svi mi, koji smo rasli tu u okolini, bili smo beskrajno ponosni što je taj momak dosegao te visine. Smatrali smo da je iz našeg kraja i svojatali ga. O ponosu nas malih partizanovaca, da ne govorim. O Draganovoj karijeri nema potrebe ponovo da pišemo, čim čitate ove redove podrazumeva se da ste crno-bele krvi i da sve znate. Ono što je manje poznato - ta teška zemunska periferija, taj kraj od Zemuna ka Batajnici, iznedrio je još jednog  Partizanovog asa. Samo kilometar od 13. maja, odrastao je Zvonko Živković. Sa tog malog prostora, iz dva minijaturna naselja, sa ne više od hiljadu duša ukupno, Partizan je dobio dva igrača u istoj generaciji, i to kakva. Ali, ne smemo zaboraviti, i Mance i Živković su prve fudbalske korake načinili u zemunskoj Galenici.

  Svakog trećeg septembra, evocira se uspomena na Dragana Mancea. Tog dana, pored obilaska groba i mesta stradanja, popodne na 13. maj dođe i Partizan, odigra prijateljsku utakmicu protiv lokalnog kluba, u kojem je alfa i omega Goran Mance, rođeni brat pokojnog Dragana.

 I opet lična sećanja. Šta znam, ako ide u patetiku, zanemarite, preskočite...ovo je mesto na koje sam poslednji put uspeo da dovučem oca da gleda Partizan. Nismo tada znali da je taj septembar 1994. i gostovanje "crno-belih" njegov poslednji susret s Partizanom uživo...a sretosmo tada i dragog učitelja Krstu, koji mi je, u školskim godinama, bio najveći autoritet posle oca.  Stanovnici 13. maja odlično znaju ko je bio Krsta. Ja znam i da mi je u školskoj klupi čestitao Partizanovu titulu 1977/78. Od nekadašnjih začikavanja učitelja zvezdaša i njegovog malog đaka partizanovca, te 1994. dođosmo do diskusije ko je bolji, Mijat ili Dejo...i  sve je tu povezano i isprepletano - detinjstvo, škola, Partizan, Dragan Mance...

 ...Sada je 2015. Tačno tri decenije od smrti Dragana Mancea. Tri decenije ga nema među nama. Nema odavno ni zvezde petokrake na vrhu slavoluka, na ulazu u naselje. Nema ni poljoprivrednog kombinata, ili je, u najboljem slučaju u fazi poluraspada. Nema ni starog naziva lokalnog kluba, on se ne zove više "PIK Zemun", već FK "13. maj". Nema odavno ni slobodnog ulaska u sportski centar, to je odavno postao zabranjeni grad. Nema ni ćaleta, da pešačimo zajedno do igrališta kao 3. septembra 1994, nema ni učitelja Krste da nas tamo sretne. Nema ni Draganovih roditelja.

  Ali, Partizan je opet tu. Tu je, kao domaćin da ih sačeka Goran Mance, sa svojom porodicom, najbrižniji čuvar sećanja na Partizanovog legendarnog centarfora. Došao je Partizan da uveliča sećanje na svoju "devetku".

  Ništa, moram sam. Sedam u auto, skrećem desno, slavoluk, drvored, dobro poznat put. A tamo nešto najlepše - mnogo dece, obučeno u majice sa likom Dragana Mancea. Strpljivo čekaju ta dečica u redu da im se na dres ili majicu potpišu, ili da se s njima slikaju, Ilić kapiten, Vule, Džigi, Abubakar, Balažic, Grbić...


 Partizan je došao sa najjačim timom, i iako su na teren izašla tek nekolicina iz profesionalnog pogona (Kljajić, Ninković, Grbić, Bogosavac, Trujić, Stevanović i Ostojić), ceo tim je prisustvovao  utakmici, i na taj način odajući počast legendarnom Draganu Manceu.  U timu domaćina igrao je Dragan Mance. Sin Goranov, sinovac pokojnog Dragana. Kakva simbolika...

  Pitam jednog od meštana da li se prodaju ulaznice za utakmicu, jer drug koji ne može da dođe me je zamolio da mu sačuvam ulaznicu za uspomenu, ako se uopšte i prodaju danas...

  "Taman posla, sine, ne naplaćuje se danas ulaz, sramota bi bila..."

  Secnula me je ta rečenica, koliko je samo dostojanstva i pijeteta u njoj. Jer, svi meštani znaju šta je 3. septembar za njih. Dan sećanja na njihovog Dragana. Tužni praznik. Dan kada vam ništa ne smeta - ni igračima neravan i talasast teren, ni gledaocima prašnjava ledina puna srče na kojoj se parkiraju kola, a ni jednima ni drugima plus 40 na suncu. Ali ono što osećate u vazduhu oko sebe, ne može se kupiti. Porodična, topla, ljudka atmosfera. Jedna od malih, a ustvari velikih utakmica, na kojoj se kuje i učvšćuje ljubav prema Partizanu. Dan "crno-bele inicijacije" za mnoge klince, koji su po prvi put dobili autogram od svojih idola. Kao juče da je bilo kad sam ja, poput ove dečice, na jednom terenu, nedaleko odavde, zamolio Slobodana Santrača, u plavom dresu "Galenike", za autogram. A bila je to godina kada je Santrač sa crno-belog dresa Partizana prešao na plavi dres Galenike, da bi Dragan Mance svoj plavi zamenio za crno-beli. Sve i da hoću, ne mogu da pobegnem od simbolike i mase povezanih detalja, sećanja i emocija...

  A kada bi mi neko rekao da sa samo dve reči opišem Dragana Mancea, to bi bile sledeće reči: energija i emocija.  Bio je odličan i veliki igrač, iako je bilo i boljih u istoriji Partizana. Umeo je da promaši nemoguće, da veže nekoliko utakmica bez gola, ali zato na sledećoj da postigne het-trik. Inzagi pre Inzagija. I da onda prokliza na kolenima do navijača, kao da kaže "Evo me, opet sam tu, opet slavimo!".

  I osim te njegove energije i nepredvidivosti na terenu, izdvajala ga je upravo emocija. Emocija prema fudbalu i Partizanu, koja je eruptivno izlazila iz njega u momentima kada je njegov šut završavao u mreži. Niko se tako dečački nije radovao golu. Nije tu bilo, kao danas, poze i glume, unapred pripremanih proslava golova, spremljenih poruka mami, tati, devojci i bratu, srca pokazanih prema kameri. Samo ludačka "grobarska" energija, čista i nerazblažena ljubav prema lopti, igri i klubu. To klizanje na kolenima i te ruke visoko u vazduhu, kao želja da se u tom trenutku sreće i radosti i on pridruži nama navijačima, da preskoči ogradu, da luduje zajedno sa nama. Zato smo ga toliko voleli.
 
  Tri decenije kasnije, na njegovom 13. maju, protiv njegovog Partizana, rezultat je bio najmanje bitan. Ovo je bio jedan od onih dana kada obavite nešto posle čega ste mirni, puna srca, staloženi.

  Nazad u kola, pa kući. U retrovizoru ostaju, pa polako nestaju, 13. maj, slavoluk i uzani put ispod drvoreda. Kao ulazak u neko prekrasno, idlično mesto iz bajke. U toj bajci je odavno naš Dragan Mance. A nas eto opet, sledećeg trećeg septembra. Da oplemenimo dušu sećanjem na detinjstvo, neko bezbrižno vreme i našeg Mancea.
  


   Foto - partizan.rs, Crno-bela nostalgija

  * Zahvalnost Goranu Manceu i Igoru Todoroviću Zgrou na prvoj fotografiji, iz privatne arhive porodice Mance.