Mar 28, 2015

Voz za Štutgart polazi sa prvog koloseka...

  Život jednog sportskog kluba ne čine samo trofeji, pobede, golovi i utakmice, već i hiljade drugih događaja, doživljaja i detalja. Karakteristika "Crno-bele nostalgije" je ta što ne evocira samo sećanja na utakmice, pobede i trofeje, već i na neke obične životne priče, koje su takođe deo jednog kluba. Ovog puta imaćete, preko ovih zaista raritetnih fotografija, uvid u jedno davno putovanje ekspedicije FK Partizan.

 Bilo je to ono poznato, varljivo leto 1968. godine, početak avgusta. Dok su stranice beogradskih i jugoslovenskih novina donosile izveštaje o krizi u Čehoslovačkoj, Partizanova ekipa se uputila malo zapadnije, u tadašnju Saveznu Republiku Nemačku - u Štutgart.


  Desilo se to pri samom kraju priprema za predstojeću fudbalsku sezonu. Partizanova ekspedicija je na put krenula sa beogradske železničke stanice, vidno raspoložena."Crno-bele" su u Nemačkoj očekivali susreti protiv Štutgarta, Ajntrahta iz Frankfurta, Ajntrahta iz Braunšvajga, a u nastavku turneje i okršaj u Švajcarskoj, u Ženevi, protiv Serveta.


I dok Mane Bajić pristiže na stanicu, Blagoje Paunović daje autogram jednom od navijača koji se takođe zadesio tu u blizini...



  Očigledno je, prema ovim fotografijama, da fudbaleri Partizana za ovu turneju nisu bili identično odeveni u klupska odela, već je svako birao sopstvenu garderobu za put. Na narednoj slici vidimo Latifa Čičića, Iliju Katića i Svemira Đorđića, kojima je kravata bila nezaobilazni modni detalj, a desno od njih je Ivan Ćurković, za tu priliku sportski odeven...


  Još tada je postojala podrška između članova različitih sekcija Partizanovog sportskog društva. Pa je tako legendarni rukometaš Partizana, Dragan Miki Stevanović, korpulentni momak u sredini i u to vreme funkcioner RK Partizan, došao na železničku stanicu kako bi poželeo sretan put svom velikom prijatelju Bori Đorđeviću, ali i njegovim saigračima iz redova "crno-belih". Sasvim levo je trener Stjepan Bobek, a osim Đorđevića i Stevanovića, na slici je i Milorad Tošić, tada mladi fudbaler Partizana: 


  Red priče, pred šale, vreme brzo prolazi, igrači Partizana ulaze u vagone, samo još pozdrav Katića i Đorđića kroz prozor vagona, i putovanje može da počne...


  Na turneji po zapadnoj Nemačkoj i Švajcarskoj, Partizan je igrao nerešeno protiv Štutgarta 2-2, poražen je u duelima protiv Ajntrahta iz Frankfurta 2-3 i Ajntrahta iz Braunšvajga 3-5, i savladao je švajcarski Servet u Ženevi sa 4-1.

  Bila je to još jedna priča "van terena". Komentarišite u okviru teksta, predlažite neke nove priče, i ostanite uz "Crno-belu nostalgiju".



Mar 21, 2015

Najposećeniji "večiti derbi" u Humskoj

  Tog 7. marta 1965. godine igrao se jošjedan u nizu "večitih derbija" između Partizana i Crvene zvezde. Pred ovu utakmicu, Crvena zvezda (tada aktuelni šampion) nalazila se u sredini tabele, dok je Partizan bio na drugoj poziciji, iza Sarajeva. Bila je to generacija "Partizanovih beba" koja je u tri sezone (pre nego što je Zvezda osvojila prvo mesto 1963/64) osvojila tri šampionske titule.


  Ovaj derbi bio je prožet još nekim zanimljivostima - naime, u ekipi Partizana je opet igrao Vasović, posle jednogodišnjeg boravka u Crvenoj zvezdi. Danas se tako nešto ne bi moglo ni zamisliti. Zatim, oba tima su nastupila u dresovima identičnog dizajna, samo su im boje bile različite. Navijači su bili izmešani na svim tribinama, bilo je to vreme kada nije postojala striktna podela na "Partizanov jug" i "Zvezdin sever". I ono najvažnije - bio je to, bez ikakve sumnje, najposećeniji derbi ova dva tima na Stadionu JNA, kako se tada zvao Partizanov sportski objekat.

  Timovi su nastupili u sledećim sastavima...


  Gužva je bila neverovatna. Redari su morali da puste navijače na atletsku stazu, jer broj navijača je daleko premašivao kapacitet stadiona. Kapacitet Stadiona JNA u to vreme bio je 55.000 gledalaca (nije bilo mesta za sedenje), a koliko je ljudi tog dana bilo prisutno na Topčiderskom brdu - to niko ne zna. Sigurno negde između 60.000 i 70.000 gledalaca! 


  Na opšte iznenađenje, meč je završen pobedom autsajdera, ekipe Crvene zvezde, sa 2-1. Golove za "crveno-bele" dali su Prlinčević u 20. i Kostić u 56. minutu, dok je strelac za Partizan bio Josip Pirmajer, kojeg na sledećoj slici vidimo u prodoru ka golu gostiju...


  Ipak, ovaj poraz nije mnogo naškodio "crno-belima" jer na kraju sezone Partizan je osvojio šampionsku titulu, šestu po redu, koja je bila uvod u silni pohod do finala Kupa šampiona godinu dana kasnije. 






  Situacija na sve četiri tribine bila je ista - ni igla nije više mogla da padne, duž čitavog terena u nekoliko redova su bili poređani gledaoci, ponegde i do same aut - linije! Popuštale su metalne ograde pod pritiskom mase, tadašnja milicija i beogradske bolnice imali su pune ruke posla, ali na kraju se, kako piše i "Politika" u izdanju od 8. marta 1965, sve završilo bez težih posledica...


  Posle utakmice, kao svedočanstvo neverovatne gužve, ostale su savijene i izvaljene ograde na tribinama. Prava je sreća da se tog martovskog dana sve završilo bez većih posledica. 








 

Mar 8, 2015

Vrbasu u pohode, Kimetu u čast

  Subota, 7. mart 2015. godine, bio je dan kada se mala ekipa okupljena oko bloga "Crno-bela nostalgija" zaputila u severnu srpsku pokrajinu i pitomi Vrbas. Pripala nam je čast da na poziv gospodina Miroslava Vislavskog budemo gosti na otkrivanju biste njegovog brata, legendarnog Partizanovog napadača Joakima Vislavskog, iz generacije "Partizanovih beba", koji je preminuo 10. septembra 2014. godine.


   O Joakimu Kimetu Vislavskom govore podaci na gornjem linku, a oni su neumoljivi - osam godina u Partizanu, četiri titule prvaka Jugoslavije, 315 utakmica i 108 golova. Zatim, golovi u "večitom derbiju". učešće s Partizanom u Kupu šampiona. Ipak, ovaj as je, kada se priča o čuvenoj generaciji "Partizanovih beba", ostao pomalo zaboravljen. Sportska je i ljudska nepravda da navijači pamte ponajviše onih jedanaest momaka koji su 11. maja istrčali na teren briselskog "Hejsela" u finalu protiv Reala. Asovi poput Vislavskog, Miladinovića, Davidovića, Vukelića...ostali su u senci, a njihov doprinos u stvaranju te najbolje generacije u istoriji Partizana je ogroman i ništa manje značajan.

Miroslav Vislavski pored biste svog brata Joakima Vislavskog

  Iz tmurnog Beograda brzo smo stigli u sunčani Vrbas, gradić koji je ljubiteljima sporta poznat još iz vremena stare Jugoslavije, jer je u to vreme imao stabilnog drugoligaša, ekipu Vrbasa. Da smo stigli u sredinu totalno različitu od beogradske džungle na asfaltu, posvedočilo je i pitanje starijeg meštanina, koji je na našu molbu da nam pokaže put do Sportskog centra "Joakim Vislavski", uzvratio pitanjima - odakle smo, kako se zovemo, kako se prezivamo. U trenu smo se iskreno nasmejali a ubrzo i dobili jasne smernice kuda da vozimo kako bismo stigli na odredište. Nije tu bilo ni traga nikakvoj radoznalosti, već je reč o starinskom običaju ljudi iz manjih sredina da vas upitaju odakle ste, čiji ste i iz kakve kuće. Pa makar im vaše ime ništa ne značilo. 

  Na terenima sportskog centra bilo je već nekoliko desetina ljudi koji su, kao i mi, došli da odaju počast Kimetu, na poziv Sportskog društva "Joakim Vislavski" i gospodina Miroslava Vislavskog, poznatog novinara i vodećeg funkcionera OK "Vojvodina" iz njenih najboljih dana.


  Smenjivali su se govornici - Milan Kostić ispred pomenutog sportskog društva koje nosi ime po pokojnom Kimetu, zatim vajar Ljubomir Srdanović, autor biste, pa Ivan Ćurković u ime Partizana, koji je i otkrio bistu,  a zatim i Miroslav Vislavski, koji se od srca zahvalio svima onima koji su pomogli podizanje biste (a među njima je bio i FK Partizan) i svim ljudima koji su se okupili u čast pokojnog Kimeta. Posebnu počast je naš blog zadobio kada je apostrofiran od strane gospodina Vislavskog.


Pirmajer, Ćurković, Tumbaković i Kadenić

  Potom, prisutni su posetili grob Joakima Vislavskog, a zatim je program nastavljen u Centru za fizičku kulturu gde je odigrana utakmica veterana Partizana, pod vođstvom Gorana Kadenića, i ekipe veterana Vrbasa. Finale manifestacije usledilo je u restoranu CFK Vrbas, a tom prilikom su uručene zahvalnice organizacijama i ljudima koji su pomogli podizanje biste, kao i drugim gostima.

 

Među prisutnima, osim delegacije Partizana na čelu sa Ljubišom Tumbakovićem, bio je i legendarni Josip Pirmajer, čuveno levo krilo "Partizanovih beba" i klupski drug Joakima Vislavskog. I dalje vitalan i vedrog duha,  popularni Sepi se sa zadovoljstvom odazivao na molbe za zajedničko fotografisanje...


   Što se tiče utakmice veterana, rezultat je ono što je u ovakvim prilikama najmanje bitno. Treba ipak zabeležiti da Partizanovi veterani, na čelu sa Goranom Kadenićem, rado stižu svuda gde su pozvani i gde treba da se pojave, a juče je to baš trebalo.
 

  U prijatnoj atmosferi restorana CFK Vrbas, evocirane su uspomene, ne samo na Joakima Vislavskog, već i na ostale velikane Partizana, a poznati novinar Radio Novog Sada, Jovan Stefanović, podsetio je prisutne i na velikane njegove branše - Jordana Ivanovića, Milana Anđića, Marka Markovića, Vladanka Stojakovića. Ipak, ubrzo posle obraćanja Jovana Stefanovića, morali smo da krenemo - čekao nas je Novi Sad, Stadion Karađorđe i utakmica Donji Srem - Partizan. Igrači u crno-belom su se potrudili da nam ovaj prijatan dan, započet u Vrbasu, dodatno uveličaju pobedom.

  Bilo je lepo juče u Vrbasu. Nije odigrana nikakva spektakularna utakmica, ali se desila jedna krajnje dostojanstvena manifestacija. Joakim Vislavski, Partizanov as, već šest meseci nije među nama, ali se juče slavio njegov život, njegova karijera, i sve ono što je dao Partizanu, našem fudbalu, i svom Vrbasu.

  I kao što rekoše naši sjajni domaćini - ovakvi događaji vraćaju nadu u Srbiju. Nije to nikakvo preterivanje već istina. Ovom narodu će biti bolje kada prestane da slavi i uzdiže u nebesa lažne i instant zvezde, i krene da ceni prave vrednosti. A prave vrednosti su tu, oko nas. Nismo ih svesni. Kao što nismo bili svesni postojanja i karijere Joakima Vislavskog, a taj skromni i tihi čovek je živeo tu pored nas, mene, Vas, životom običnog i skromnog pojedinca, radio svoj posao, školovao mnoge generacije sportista. Nikad se ne pozivajući na status Partizanovog asa, što zaista jeste bio.

  Juče je postavljen trajni beleg koji će dodatno čuvati sećanje na jednog velikog fudbalera, a na Vrbašanima je da taj beleg i tu bistu čuvaju. Partizanovci, kada ste u Vrbasu ili blizu njega - svratite na terene SD "Joakim Vislavski". Tamo stoji jedna Kimetova bista, a na njoj mladić iz šezdesetih godina prošlog veka, s Partizanovim grbom na grudima. Ovekovečen u najboljim danima, da se neki novi klinci identifikuju s njim dok pikaju loptu na terenima koje nose njegovo ime. Još mnoge slične biste čekaju da budu otkrivene, u nekom drugom gradu, posvećene Galiću, Vukeliću, Paunoviću...

 Mi, Partizanovci, bar imamo koga da se sećamo i koga da slavimo.

 Ekipa "Crno-bele nostalgije" se zahvaljuje gospodinu Miroslavu Vislavskom i građanima Vrbasa na srdačnom prijemu i gostoprimstvu!



 Slike u tekstu - partizan.rs, Crno-bela nostalgija