Feb 22, 2015

"Kad stanem, ja se zamaram" ("Tempo", broj 1067, 06.08.1986.)

Nešto starijim navijačima Partizana ne treba posebno predstavljati Bajra Župića. Za one mlađe - to je bio igrač ne baš raskošnih kvaliteta, ali velikog srca. Čovek zadatka. Legenda o Bajru Župiću je u međuvremenu znatno prevazišla njegov objektivni doprinos ekipi Partizana. I "Crno-bela nostalgija" osvežava sećanje na ovog nesvakidašnjeg igrača, prenoseći Župićev intervju za bivši sportski nedeljnik "Tempo", dat u avgustu 1986. godine.


"Kad stanem, ja se zamaram" 

  Donedavno, kad se pisalo o Partizanu, glavni sagovornici su bili Ljubomir Radanović, Zvonko Živković, Zvonko Varga...

  Sad su u centru pažnje novodošli članovi - Milko Đurovski, Fadilj Vokri, Srečko Katanec... 

  Međutim, o jednom fudbaleru Partizana, koji je na svoj način zaslužan za nekoliko pobeda "crno-belih", gotovo ni reči! Još uvek nema veliko ime, ali ga već sada treba zapamtiti - Bajro Župić. Ima 26 godina, došao iz Novog Pazara.

  U fudbalski svet je ušao i zahvaljujući anegdoti koja se priča po Beogradu. Posle utakmice Partizan - Hajduk 2-1, Bajro Župić je zamolio svog trenera Nenada Bjekovića da mu dozvoli da ode do Novog Pazara da bi obišao roditelje, na šta je dobio odgovor:

  - Dozvoljavam ti da odeš do roditelja, samo požuri, trči malo brže, kako bi se iz Novog Pazara vratio već sutra!

  Bjeković je ovim rečima otkrio glavnu karakteristiku Bajra Župića - savršenu fizičku kondiciju. To je bio glavni razlog što smo pozvali Župića u našu redakciju, sastanak je bio zakazan za 8:30 časova, u 8:25 on je stigao, što je malo neuobičajeno za ostale fudbalere. Međutim, Župić je brži od vremena...

  - Otkud Vam tako odlična fizička kondicija? Da li mnogo vežbate? 

  - Otkako znam za sebe uvek sam trčao, nisam umeo da idem polako. Bilo da idem u školu ili se vraćam iz nje, ako je trebalo da poslušam majku, samo sam jurio, jer mi je tako bilo lakše.

  - Da li trenirate redovno?

  - Treniram, ne propuštam nijednu vežbu, ali bez obzira na to, ja mogu uvek mnogo i brzo da trčim. Kad stanem - ja se zamaram!?

  - Zar trčite svih 90 minuta koliko utakmica traje?

 - Ukoliko utakmica duže traje, ja sve više mogu da trčim, a najbolji sam tek ako ima dva produžetka od po 15 minuta. 

  - Imate takođe jak i tačan šut?

  - Ne mogu da se požalim, iako sam u srednjem redu često dajem golove, međutim moje najjače oružje je skok. Drugim rečima,  bolje i više skačem nego što jako i tačno šutiram. 

  - Brzo ste ušli u prvi tim Partizana?

  - Imao sam i malo sreće, Nikodijević je otišao u Spartak, Radanović je promenio mesto u timu, tako sam se našao u prvoj jedanaestorici, što smatram svojim najvećim fudbalskim uspehom.

  - Da li ste zadovoljni svojim dosadašnjim igrama?

  - Teško mi je da govorim o sebi, sigurno da ne mogu da budem objektivan, možda bi trebalo pitati trenera Bjekovića, on je merodavan za davanje ocene. 

  - Važite kao igrač za specijalne zadatke, za čuvanje najboljih protivničkih fudbalera. Koje ste rivale dosad kontrolisali?

  - Odigrao sam 23 prvenstvene utakmice, čuvao sam Sliškovića iz Hajduka, Gračana iz Rijeke, Mlinarića iz Dinama, Nikolića iz Zvezde, Skočajića iz Veleža...

  - S kim ste najteže izašli na kraj?

- Očekujete da kažem sa Sliškovićem ili Gračanom, međutim, nije tako. Nikako nisam mogao da ukrotim Skočajića, mnogo i brzo trči. Čak i kad nema loptu, bio je neuhvatljiv. 

  - Ko je po Vašem mišljenju najbolji jugoslovenski fudbaler?

  - Slišković je paklen igrač.

   Iako je odigrao samo 23 prvenstvene utakmice, Bajro Župić ima jasnu predstavu ne samo o svojim kolegama, nego i o ostalim igračima, kao da je godinama igrao u prvoligaškim ekipama. 

  - Šta mislite o novim članovima Partizana, Milku Đurovskom, Fadilju Vokriju i Srečku Katanecu?

  - Za mene je veoma važno da su to dobri momci. I ne samo oni, nego i svi ostali fudbaleri Partizana. Neshvatljivo je kako sam dobro primljen, a toga sam se najviše plašio.

  - Pitali smo Vas kakvi su fudbaleri?

  - Milko je sjajan igrač, Fadilj je odličan strelac, Srečko je neprelazan. Uveren sam da je Partizan kupovinom ova tri fudbalera napravio evropski klub.

  - Može li Partizan, čak i sa šest negativnih bodova, da postane prvak u narednom šampionatu? 

  - Ako ne postane prvak, smatraću to i svojim neuspehom!

  - Toliko su "crno-beli" jači od svih ostalih protivnika?

  - Po meni, osam igrača Partizana treba da ima obezbeđeno mesto u reprezentaciji. 

  - Da niste malo preterali?

  - Nema boljih fudbalera u Jugoslaviji od Omerovića, Radanovića, Čapljića, Vermezovića, Stevanovića, Đurovskog, Vokrija, Đelmaša...

  - Recite nam još tri fudbalera iz ostalih klubova?

  - Mlinarić iz Dinama, Kajtaz i Jurić iz Veleža.

  - Niste li malo navijački sastavili ovu reprezentaciju?

  - Vi ste od mene zahtevali sastav moje reprezentacije.

  - Počeli smo razgovor o Vama, da završimo u tom stilu - imate li neku primedbu na svoju igru?

  - Mislim da nisam zaslužio osam žutih kartona koliko sam ih dosad dobio u dresu Partizana. Možda to i nije primedba na moju igru...


J. Veličković



Feb 19, 2015

Foto arhiva - Vladimir Petrović


Vladimir Petrović, bivši fudbaler Partizana, rođen je 1939. u Aleksandrovcu. Za Partizan je nastupao  početkom šezdesetih godina prošlog veka. Nije uspeo da postane standardni prvotimac, ali je zabeležio određeni broj nastupa u prvoligaškoj konkurenciji, zatim u Kupu Jugoslavije pa čak i u Kupu evropskih šampiona. Posle Partizana, karijeru je nastavio u Boru 1963. godine, a nastupao je kasnije i za Majdanpek.

 Statistika Vladimira Petrovića, preuzeta sa www.partizan.rs:



Feb 15, 2015

Foto arhiva - Dragan Jojić





  Dragan Jojić, bivši igrač Partizana, nastupao je za "crno-bele" u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka. Nije uspeo da se izbori za status prvotimca i najčešće je nastupao na prijateljskim utakmicama i utakmicama drugog tima. 

Feb 6, 2015

Vladimir Ivić: "Tumbaković je mislio da sam zvezdaš"

  Ako bismo tražili grad koji je Partizanu dao najviše vrhunskih fudbalera, to ne bi bio ni Beograd ni neki drugi grad, već Zrenjanin. Nijedan grad nije, kao Zrenjanin, dao Partizanu toliko kvalitetnih fudbalera i reprezentativaca, koji su kasnije u Partizanu stasali u asove evropskog formata: Milan Galić, Radoslav Bečejac, Nenad Bjeković, Vladimir Ivić, Zvonimir Vukić, Zoran Tošić. Jedan od ovih asova je i naš današnji sagovornik. Vladimir Ivić, prvotimac Partizana od 1998. do 2004, sjajni igrač sredine terena.


  Crno-bela nostalgija: - Za početak, Vlado, dugo te nismo videli, prošlo je više od deset godina kako si napustio Partizan. Danas, posle duge i uspešne karijere u Borusiji, AEK-u, Arisu i PAOK-u, trener si mlađih kategorija u PAOK-u. Tvoj sportski put se i dalje nastavlja. Kako ti je u PAOK-u i Solunu?
  
  Vladimir Ivić: - Dobar dan i dobro došli! Poslednjih godina živim ovde, radim kao trener druge ekipe PAOK-a. Ovde sam proveo dobar deo karijere, igrao sam četiri godine u PAOK-u i godinu dana u Arisu. Mogu reći da sam se dobro snašao, familija mi živi ovde - supruga i dvoje dece. Što se tiče života ovde,  sviđa mi se u Solunu, navikao sam se i nemam problema. Sve ide svojim tokom i sve je OK.

   Crno-bela nostalgija: - Ti si počeo fudbalom da se baviš u zrenjaninskom Proleteru. Ko je u tvojim najranijim fudbalskim danima najviše uticao da se formiraš kao igrač?

   Vladimir Ivić: - Proleter je, kao što ste pomenuli na početku, uvek imao dobru školu fudbala, dobre trenere i dobar stručni rad, tako da je to razlog zašto je puno igrača otišlo iz Proletera u Partizan i Crvenu zvezdu, neki i u Vojvodinu, a dosta njih je nastavilo karijeru u inostranstvu. Sve je to rezultat dobrog rada koji se tada odvijao u kontinuitetu u Proleteru. Bilo je dosta kvalitetnih trenera, kao što su Miloš Vidović, Žarko Soldo, Tomislav Manojlović, Radivoje Drašković...to su sve ljudi koji su ostavili svoj pečat na moju karijeru i na njen razvoj. I ne samo na moju, već i na karijere ljudi koje ste pomenuli na početku razgovora. Sigurno da je tu bilo još dobrih trenera sa kojima sam radio i hoću da kažem da je Proleter dosta toga dao srpskom fudbalu i velika je šteta što se taj klub ugasio. 

Crno-bela nostalgija: - Upravo tako. Došao si u Partizan u leto 1998. godine i stupio na scenu sa generacijom, možda i najboljom u proteklih 20 godina, Saše Ilića, Kežmana, Ilieva...Šta je uticalo da potpišeš za Partizan, jer postojala je mogućnost da odeš na onu drugu stranu Topčiderskog brda, s obzurom da je tvoj brat igrao u Zvezdi?

 Vladimir Ivić: - Brat Ilija je pre toga igrao u Zvezdi i kad sam ja došao u Partizan on je već bio u inostranstvu...

 Crno-bela nostalgija: - Šta ti je brat uopšte rekao kad si došao u Partizan?

  Vladimir Ivić: - Brat je dosta "uticao" na to da ja dođem u Partizan. Kako? Putovao sam kod brata na odmor i na aerodromu sam slučajno sreo Ljubišu Tumbakovića. On je išao na odmor, ja sam išao na odmor, sreli smo se u avionu i gospodin Tumbaković je mislio da sam ja zvezdaš. Rekao je "Žao mi je što si zvezdaš". Odgovorio sam mu: "Nikad zvezdaš, večno Partizan!"

  Naime, u familiji smo bili podeljeni, otac i ja smo navijali za Partizan, a majka i brat su bili naklonjeni crveno-beloj boji. Tako da je i brat indirektno "uticao" samim tim što sam tada putovao ka njemu, a u kasnijim mojim pregovorima s Partizanom sve se završilo na najbolji način.


  Crno-bela nostalgija: - Prva asocijacija na tebe i tvoju generaciju su sjajni okršaji protiv Njukasla i Lacia u Kupu kupova 1998. Da li je tvoja generacija mogla više da uradi u Evropi, ti si ostao u Partizanu punih šest godina i tu sezonu si počeo sjajno...


 Vladimir Ivić: - Sigurno da je moglo više. Zašto to kažem? Zato što smo se mi okupili te godine, bilo je tu novih igrača, vratili su se i neki igrači koji su i ranije igrali u Partizanu, poput Đorđa Tomića, Nenada Bjekovića, Vuka Rašovića, i naravno imali smo trenera koji je uticao na fudbalski razvoj svih nas i koji je u najboljem smislu umeo da upotpuni mladost i iskustvo. U tim evropskim utakmicama mi smo imali nesreću da smo naišli na dve jako teške ekipe, mislim da je na kraju Lacio i osvojio taj poslednji Kup kupova.

Crno-bela nostalgija: - Specifična okolnost je da je protiv Njukasla Dejvid Bati napravio penal nad tobom i iz tog penala smo mi otišli dalje...

Vladimir Ivić: - Jeste, dali smo dva gola iz dva penala, prvi u Njukaslu, dao je gol Vuk Rašović, a drugi u Beogradu...da, penal nada mnom, dobili smo tu utakmicu 1-0 i na našu sreću prošli dalje u naredno kolo, gde nismo imali dobar žreb po nas. Ali, u svakom slučaju jedno jako dobro iskustvo i mislim da smo mogli da doguramo dosta daleko da nismo naišli na tu ekipu, koja je u tom trenutku bila najbolja ekipa na svetu.

Crno-bela nostalgija: - Imao si nesreću da su te dosta često pratile povrede. U sezoni 2003/04 kada je Partizan igrao Ligu šampiona, imao si povredu koja te je prilično udaljila od terena tako da i nisi nešto puno igrao u toj fazi takmičenja. Danas, kad se osvrnemo na to, kako gledaš na svoju karijeru, koja je dosta dugo trajala? Bio si igrač sredine terena, proveo si šest godina u Partizanu i ispratio dosta igrača, a bilo je i mnogih trenera - pre svih pomenuti Ljubiša Tumbaković, koji je dosta uticao da dođeš u Partizan. Kako gledaš na njegov stav da su igrači sredine terena bili i najvredniji deo ekipe koja je tada bila u Partizanu, jer taj vezni red je izneo dosta toga?

 Vladimir Ivić: - Sigurno da je sredina terena u svakoj ekipi jedan od najvažnijih delova tima. Naravno, ne želim ni u jednom trenutku da umanjim vrednost odbrambenih igrača i napadača, ali Partizan je imao dosta dobrih veznih igrača. Ne znam sada kako je, u poslednjih pet-šest godina, ali znam i pre mene i u periodu dok sam ja bio u ekipi, davali smo dosta golova. Nismo odustajali od napadačkog stila igre i uvek je bilo traženo od nas da budemo u završnicama akcija, da ulazimo kao špic igrači u pojedinim momentima. Dosta se radilo na tome, tako da je upravo to razlog zašto su igrači sredine terena davali toliko golova. To je moje mišljenje.

 Crno-bela nostalgija: - Ti si se zadržao u Partizanu šest godina, posle napravio sjajnu karijeru, na kraju završio u PAOK-u. Da li se slažeš da za kvalitetnog sportistu godine nisu prepreka, jer danas sve više viđamo da fudbaleri prilično rano odlaze, čak i u mlađim kategorijama i pokušavaju da reše pitanje egzistencije?

  Vladimir Ivić: - Ja se sećam, u generaciji u kojoj sam ja bio...ostao sam dosta dugo iako sam imao tri-četiri inostrane ponude, ali ljudi u tadašnjoj upravi su se opredelili za nešto drugo, da stvaraju ekipu, verovali su da to ne može da pobegne, da će se to ostvariti ove ili sledeće godine...na moju žalost ja sam posle toga imao te povrede koje su me sputale u toj meri da napravim možda i veću karijeru i odem u neki veći klub. Ja sam godinu dana odsustvovao sa terena, imao dve povrede, jedna pa druga noga, baš kad smo igrali Ligu šampiona. Stigao sam da odigram dve poslednje utakmice. A što se tiče mlađih generacija, mi u to doba nismo imali menadžere sa 17 ili 18 godina. Sad da vam kažem da li je bilo bolje tako ili nije, ne mogu. Jer, fudbal napreduje, mladi igrači traže egzistenciju i svako od njih želi što pre da se obezbedi, da odu iz našeg fudbala u neku bolju ligu i to razmišljanje je logično. Ali mislim da veliki klubovi kao što su Partizan i Zvezda treba da imaju veću kontrolu, jer ti igrači ne dođu do vrhunca u našoj ligi i odu ranije, pa provode vreme na kaljenju u inostranim klubovima, što je po meni greška. Jer ako prodaš jednog igrača od sedamnaest ili osamnaest godina za milion evra, možda ga, ako sačekaš godinu ili godinu i po dana, prodaš za daleko više.  Ali veliki klubovi, prevashodno Partizan i Zvezda, koliko se sećam, uvek su se oslanjali na to jer je prodaja igrača oduvek značila i najveći priliv novca.

Foto - "Večernje novosti"

Crno-bela nostalgija: - Igrao si mnogo derbija u životu - beogradski, solunski, da li mogu da se uporede?

Vladimir Ivić: - I atinski sam igrao, takođe...svaki derbi je specifičan. Sigurno je da sam igrao u zemljama koje su i geografski blizu ali i po načinu života, a ljudi koji žive i tamo i ovde jako liče jedni na druge po nekim navikama. Mentalitet nam je, mogu da kažem, jako sličan, tako da nema neke velike razlike u tenziji. Razlika je samo u tome što kad se ovde u Grčkoj igraju derbiji, kad igraš kući samo su tvoji navijači na tribinama a kad igraš na strani samo su navijači protivničke ekipe. Kod nas (u Srbiji) nije tako, i drago mi je da nije tako, jer derbi je derbi kad su tu navijači obe ekipe. Ovde to ne mogu da kontrolišu...

Crno-bela nostalgija: - Kaži nam, odakle ta velika mržnja, uslovno rečeno između Soluna i Atine, u navijačkom smislu?

 Vladimir Ivić: - Pretpostavljam da je velika mržnja otuda što je ovde na severu poslednji klub koji je uzeo titulu bio PAOK, pre 30 godina. Jedan od razloga je taj. Ove godine PAOK je pokušao i bio nadomak...ali jednostavno, uslovi su bili čudni...atinske ekipe su mnogo imućnije, pogotovo Olimpijakos, ima dosta igara i igrica i u svakom slučaju to dosta iritira ljude koji žive ovde. U nekom smislu ih razumem i uvek postoji tenzija, i uvek će postojati, jer stvarno ne mogu da zamislim, da se sad igra derbi za dva dana na stadionu PAOK-a i da dođu navijači Olimpijakosa.

Crno-bela nostalgija: - Iz tvoje generacije i dalje je aktivan kapiten Saša Ilić. Održavaš li kontakte sa ljudima sa kojima si igrao u Partizanu i ima li nekih vizija, nagoveštaja, planova...o povratku u Partizan?

Vladimir Ivić: - Imam kontakt, pogotovo sa Sašom, Saša mi je jedan od najboljih prijatelja pa sam s njim u stalnom kontaktu. U kontaktu sam sa četiri - pet igrača, čujemo se, pratim Partizan, naravno, to je moj klub, klub koji volim, i sigurno je da interesovanje za Partizan ne može da prestane. A što se tiče nekog mog povratka - gledajte, nikad se ne zna. Ja sam sad u drugom poslu ali isto u fudbalu. A u budućnosti, zavisno od toga kakve su ambicije i Partizana kao kluba i moje ambicije. Ali sigurno je da su svakom čoveku koji voli svoj klub ambicije takve da će jednog dana raditi u tom klubu, naravno ako se bavi tim poslom. I moje razmišljanje ide ka tome, ne znam kad i u kojem trenutku, ali sigurno je da je jedini klub u mojoj zemlji o kojem razmišljam - Partizan.

Crno-bela nostalgija: - Hvala ti puno na odvojenom vremenu, u ime "Crno-bele nostalgije" i svih navijača Partizana želimo ti puno uspeha i na privatnom i na poslovnom planu!  Želimo ti puno uspeha na tvom sadašnjem radnom mestu u omladinskoj školi PAOK-a, i da ti karijera teče na način na koji si poželeo.

 Vladimir Ivić: - Hvala i vama, i kao  što znate - uvek sam tu za vas, Partizan je moj klub, i sve što mogu da uradim - vrlo rado ću to učiniti.

Video:


Intervju realizovali i autorska prava zadržavaju:

GROBARI.NET
Miodrag Mićić







Feb 3, 2015

Nek` se zove, nek` se zove...Partizan! ( Tempo, broj 361, 1973.)

  Nekada najbolji jugoslovenski sportski nedeljnik, "Tempo", u broju 361 iz 1973. godine, objavio je istraživanje na temu kako je Partizan dobio ime. Bio je to još jedan tekst u serijalu "Ko su kumovi prvoligaša". U ovom tekstu ne nalaze se samo detalji o nastanku imena kluba, već i događaji koji su prouzrokovali osnivanje Partizana.

Nek` se zove, nek` se zove...Partizan!

  Na svečan način, 4. oktobra 1945. godine, osnovan je Partizan. Tako trijumfalan pohod  nije imao dosad nijedan jugoslovenski klub. "Crno-beli" su od samog osnivanja dostigli nivo najboljih klubova Jugoslavije, pa i Evrope. O ovom klubu se, gotovo, zna sve. Nas je zanimalo samo ko mu je dao ime, ko mu je bio kum?

  Put nas je vodio njegovim osnivačima, inače eminentnim starešinama u jedinicama JNA. Držali smo se one narodne - da kum nije dugme - pa smo krenuli, misleći da će i pronalazak kuma "crno-belih" biti izuzetno lak, bar u odnosu na ostale prvoligaše. Ali, nije bilo tako.


 Prekinuta utakmica

 Kada smo upitali sadašnjeg direktora Partizana, Bobu Mihailovića, zna li - ko je kum njegovom klubu - za trenutak se zbunio. Pokušao je da da odgovor ali nije bio siguran. Umesto toga nam je ispričao...

- Meni je ostalo u sećanju prvo stvaranje Partizana. Bilo nas je više igrača po raznim jedinicama, koje su se vraćale u Beograd, pred konačnim oslobođenjem zemlje. Odmah se organizovalo i državno prvenstvo na kojem su učestvovale republičke reprezentacije i reprezentacija JNA. Hajduk je bio zvanični predstavnik partizanske vojske u ratu i njegovi igrači su došli, da se bore za prestiž Armije s civilima. Ali, mi ostali smo se usprotivili. Zbog toga je odlučeno da se Hajduk sastane s jednom našom selekcijom, pa da se onda od najboljih igrača sastavi zvanična reprezentacija JNA. I započeli smo jednu takvu utakmicu. Odmah posle desetak minuta mi smo poveli sa 4-0 pa su se hajdukovci pobunili, igra je prekinuta...ipak, sastavili smo jednu "kombinovanu" reprezentaciju. 

  Igrači Hajduka su se nakon tog prvog posleratnog prvenstva vratili u Split i nastavili tradiciju: ostali su klub svog grada i Dalmacije. Zbog te okolnosti javila se velika želja za osnivanjem jednog fudbalskog kluba, kao predstavnika JNA, po uzoru na Sovjetsku armiju.

 Ko sme pobediti Partizana?

  Odmah da kažemo: glavni inicijator za osnivanje jednog armijskog kluba bio je Svetozar Vukmanović - Tempo, tadašnji načelnik političke uprave za JNA. U realizaciji svoje ideje imao je dosta vernih sledbenika, među kojima i Otmara Kreačića, Vladu Mađarića i mnoge druge. 

  Izuzetnu ljubaznost i želju da pomogne u traganju za kumom "crno-belih" poklonio nam je general-pukovnik Otmar Kreačić. Peo se i na tavan svoga stana ne bi li, u beleškama koje vodi još iz španskog rata, pronašao dokaze o kumstvu. Trud je, nažalost, bio uzaludan. 

  - Ime je, u to sam siguran, došlo u zanosu, u našem oduševljenju. Meni je ostalo u svežem sećanju da smo se najviše brinuli zbog činjenice: šta se može dogoditi ako neko pobedi našeg Partizana - ispričao nam je Otmar Kreačić. 

  O toj preokupaciji osnivača kluba najbolje svedoči i sećanje Svetozara Vukmanovića, koji je to izneo u knjizi štampanoj povodom 25-godišnjice osnivanja kluba. Tempo piše...

  - Sjećam se tako jedne utakmice u kojoj je Partizan izgubio od Crvene zvezde. U Partizanu je igrao i Jezerkić, koji je tek bio prešao iz Zvezde. Ljuti na svog bivšeg ljubimca,  Zvezdini navijači su vikali "Ua Partizan!", što mi je veoma teško palo. Sjećam se da smo nas nekoliko drugova, odmah posle utakmice, otišli na jedan sastanak kod druga Tita, i da smo se tamo malo pokoškali oko Zvezde i Partizana. Titu je, naravno, to bilo smešno, a neko je čak predložio da članovi rukovodstva više ne idu na fudbalske utakmice...

 "Svi smo mi Partizani"

 Vlado Mađarić, koji je tada bio major i jedan od osnivača "crno-belih", takođe se ne seća pravog kuma. Umesto preciznog odgovora ispričao nam je i ovo:

 - Znam da se u kabinetu druga Tempa, uoči osnivačke skupštine, govorilo kako treba nastaviti tradiciju naših jedinica koje su i u ratu imale fudbalske ekipe koje su igrale pod imenom "Partizana". Da li sam to sugerisao ja ili neko drugi, stvarno se ne sećam. Znam da je takvih timova bilo i  nekim našim krajevima, možda Slavoniji, Podravini, ali ni tu ne mogu da budem potpuno precizan.  

  Veliki put smo prevalili a kuma nismo pronašli. Zbog toga smo se požalili i Vladi Marjanoviću, sadašnjem sekretaru celog sportskog društva, koji nam je rekao:

 - Uzalud tražite kuma, on je anoniman. Partizan je dobio ime na osnivačkoj skupštini. Jedan vojnik, još s bombama oko pojasa, se digao i rekao: "Svi smo mi partizani, pa neka se onda zove - Partizan!" Mi, koji smo kasnije došli u ovaj klub, zvanično slavimo samo to kumstvo. 

 Sasvim je sigurno: ime - Partizan - je dato spontano, u revolucionarnom i oslobodilačkom zanosu naših ljudi. U traganju smo došli do zaključka da se svi oni, koji su osnivali klub, osećaju i njegovim kumom. 

 Kumovi

  Evo ko je, iz raznih generacija, vezan kumstvom u redovima "crno-belih": Paunović i Đorđević, Šoškić i Miladinović, Đorđić i Bjeković, Kovačević i Vasović, Boba Mihailović i Čajkovski, Ćurković i doktor Ristić, Budišić i doktor Golubičić, pokojni Belin i Zebec, Hasanagić i general Zekić, Hošić i Paunović, Paunović i Radaković...zanimljivo je da je dr Aca Obradović, još dok je bio u Zvezdi, kumovao i Bobeku i Bobi Mihailoviću. 

 Rekordna pobeda

 Partizan je osvajao trofeje, pobeđivao i najbolje klubove sveta. Kada je, i potiv koga, postigao rekordnu pobedu?

- 1. oktobra 1952. godine Partizan se sastao u prijateljskom dvoboju s nižerazrednim timom Dorćola iz Beograda. Izvojevana je pobeda od 34-0. Približno, na svake dve i po minute postignut je po gol. 

 Na ovoj utakmici, na primer, half Zlatko Čajkovski postigao je čak 7 golova.

 Da je on kum?
   
 - Kad bih ja kumovao Partizanu dao bih mu, bez razmišljanja, isto ime. Uvek sam ponosan što igram u klubu s takvom tradicijom i imenom, kaže sadašnji reprezentativac "crno-belih", Blagoje Paunović.