Jan 24, 2015

"Ja sam takav rođen!" - intervju Zorana Čave Dimitrijevića iz 1998.

  Partizan je često u svojim redovima imao igrače raskošnog talenta. Neki su uspevali da svoj talenat ostvare kroz uspešnu karijeru, a neki drugi su, zahvaljujući svom nestašnom i boemskom duhu, pružili samo delić onoga što se od njih očekivalo.
 
  Jedan od tih igrača koji nije postao as kakav je bio predodređen da bude, bio je i nestašni dečko Partizana i jugoslovenskog fudbala, pokojni Zoran Čava Dimitrijević. Blog "Crno-bela nostalgija" prenosi u celini njegov intervju sa Miroslavom Vjetrovićem za "Top fudbal", iz 1998. godine. Ovaj intervju, bolje reći, ispovest, je pred vama zahvaljujući saradniku bloga, Goranu Jovanoviću.


* * * * * * * * * *


Ja sam takav rođen!

  Zoran Dimitrijević je rođen u Beogradu, 1962. godine. Sin jedinac od oca Svetolika i majke Ljubinke, već u obdaništu je najavio "nestašne" godine. Bežao je preko ograde do drugara a u prvom razredu je izlazio sa časa kad je hteo. Od desete godine - počeo je da trenira u Partizanu, u trinaestoj već imao sukob s policijom, a u osamnaestoj bio najavljen kao najveći talenat Partizana svih vremena. Boem, šarmer i momak koji je probao sve u životu. Omiljen u društvu, pošten i iskren prema svima - osim prema sebi. Igrao je tri godine za prvi tim, a onda promene, grad za gradom, Amerika i Francuska, gde je proveo nekoliko godina, i tu završio karijeru. Godine 1992. imao je tešku saobraćajnu nesreću i od tada vodi drugi život. Poslednjih godina živi u Briveu - Francuska, sa suprugom Lidijom i sinom Milošem.


  Zoran Dimitrijević dugo nije ništa pričao za jugoslovensku javnost, a za "Top fudbal" govori iskreno o svemu, onako kako je uvek i živeo...

  - Odrastao sam na Bulbulderu. Tu odmah uz ulicu Dimitrija Tucovića. Ćale Sveta je strastveni golubar, čoveče, po ceo dan gleda u nebo. Namesti stolicu u dvorište i vidi ga pre na nebu nego neko sa dvogledom. Sve ih zna, i koje su vrste i ko je kome ćale, keva...njegov nadimak je Čava, meni onda prilepili Čava 2 i tako sam do danas ostao Čava. U školu sam išao, ali brate, nije me uopšte interesovala. Nešto učiteljica govori da budemo mirni, a ja zapalim sa časa u dvorište na fudbal sa ortacima.

 - Sećam se kad sam imao deset godina, bio je neki turnir. Snimili me i ja pozvan u Zvezdu da idem da treniram. Ko me zvao? Keve mi ne znam, a ja baš bio težak zvezdaš, ali ortaci iz kraja, njih sedam, osam, svi otišli u Partizan. Gde ću ja sam na trening, ono, petica, šestica, tramvaji, gde u onoj gužvi sam da se izgubim - i tako odem ja sa njima u Partizan. 

 - Prvi trener bio mi je kratko, ali kratko, Čika Ćele Vilotić, pa Atanacković, pa onda Minda Jovanović, najduže u početku. Odmah su mi rekli, mali ti si polutka, ima drugi da misle za tebe. 

- Šibanja je bilo u kraju, ali brate, ono, sportski, pravo, ko jači, a ortaci su mi bili, uvek sam voleo sa svima da se družim. Šaner ili tako nešto nisam bio. Gde nisam lud - ma celo to društvo je strava, sve pravi momci. Sada čujem neki za sto, dvesta maraka varaju jedni druge - čoveče...

-   Sećam se, u trinaestoj godini, ja kod Novog groblja opalim pandura sekirom, ma da, tupim delom. Počnem sa dva ortaka da bežim, kad me njih trojica stignu. Je l` da ti pričam kako su me prebili? Možeš da zamisliš, sećam se govori jedan - ti ćeš klipane da biješ kolegu, ja sam zadužen za to - e bolje da ti to ne pričam. 

- Jeste, bio sam par puta u muriji, nisam ti ja nikad bio krupna riba. Stalno nešto, uz nekog me hvataju, pa me brzo puste - tako je bilo i u omladincima, puste me u podne iz murije, u 16.00h pobedimo Zvezdu sa 4-0. 

- Ma jeste, bio sam problem od ranih dana. Ali u Partizanu sve OK. Vladica Kovačević me baš voleo, kaže, evo Čava prestao da puši, a ja...I čekao sam i sanjao sam dan kad ću da uđem u prvi tim. Da igram sa Mocom - genijem. Njega sam obožavao - i Pižona. Brate, oni su ti poslednji pravi igrači iz grada, ma genijalci. Posle njih, sebe sam video kao naslednika - i do danas niko. E, eto taj mali Dejan Stanković, stvarno je dobar...


  - Slabo smo mi iz podmlatka imali ufur u prvi tim. Rile Čokalija, Dragan Mance i ja smo nešto napravili. Nije Toma Kaloperović bio dobar sa Vladicom pa neće da forsira nas iz podmlatka. Ma otkud znam, možda je i u pravu, ali brate, trening da umreš, ubi nas čovek. Sećam se, dva puta dnevno, beži Čavo...

 - Dođe Čigra (Miloš Milutinović), kod njega sam igrao najbolje. U nedelju posle utakmice me pita, Čavo kad si na treningu? Dođem u sredu, četvrtak - dva puta pun sprint, od centra do penala, svi vide da mogu! U nedelju otplešem, budem najbolji...

 - 1983. igralo se u Londonu. Protiv Kvins Park Rendžersa. Koja maršruta - krenem od stadiona, pa Janićije, Novi Beograd, Zemun. Janpi svi, a tek "prave" ideje dobijemo oko četiri, pet ujutru. Onda Šansa na Tašu, ja "zalutam" i ne odem. Ma gde zalutao, nisam ni krenuo. Ovi moji puknu 6-2.  

 - Ma bilo je super, te tri godine u prvom timu. Pošalju me 1983. u vojsku. Puste me posle sedam dana, kažu mnogo "pametan". I posle dva meseca igramo sa Zvezdom. Pobedimo sa 3-0 a ja baš strava igrao. Pozovu me na televiziju, emisija uživo, javlja se neki matori, kaže - kakav je on primer za omladinu, može da igra fudbal, a vojska...kad brate, slušao to neki "Savez omladinaca" i stiglo pismo u Partizan. U koverti lepo preporučeno - kažu mi - Čavo, bune se ljudi, ajde negde...

 - Krenem ja u Ameriku. Mali fudbal, Kanzas Siti - koji Siti, brate. Tuga! Nigde nikog na ulici, beži Čavo nazad - pa odem u Suboticu - daju mi pare, a ja im pozajmim da dovedu još neke...Uđemo mi u Prvu ligu. A moja lova? Ma zaboravi!

- Bio ja u Beču kod nekih ortaka `85. - i vratim se, kad zove neko. Sine, dođi u Zagreb, imam sve. Bio to Ćiro Blažević. I stvarno bilo tako. Bio sam dočekan kao kralj. Ćiro iz gepeka vadi lovu i daje, gajba, ma nisam nešto ni trenirao. I imao sam dobro društvo. Bio tu i Džems Din - tako sam ja zvao Zvonimira Bobana. Pravi talenat, ma brate, to što pričaju - ne znam al meni je Maksimir uvek skandirao, Čavo, Čavo. Posle godine ode Ćiro, dođe Skoblar. Za mene čovek sa druge planete - igraju Škerjanc i Besek - Maksimir me traži, a on me pošalje na zagrevanje u tridesetom minutu - i tako...petnaest minuta pre kraja ja sednem na klupu, ma umro sam od zagrevanja iza gola. Skobar me samo gleda, kao, nisam te zvao. Ja mu kažem - meni je sad malo da igram i odem u "Kutiju šibica" na mali fudbal.

- Najbolji treneri? Pa Čigra, Ćiro i Đavo (Bjeković) su me uvek razumeli. Ma brate, kod koga igraš - taj je najbolji.

 - I odem u Francusku. Gde sve nisam igrao od 1988. Bilo je svuda lepo, ma ja kad im zarolam. Sećam se u Valensiji, 1990. Kaže mi predsednik - Čavo, da ne piješ više - evo odmah 40.000 franaka. Ma evo tebi 50.000, šta ti mene uslovljavaš.

- 1992. vozim se ja. Dobro, bio malo cirke, a ono krivina. Ničega se ne sećam. Tražili me kući sedam dana i nađu me u bolnici. Šesnaest dana u komi, nisu smeli da me operišu, ali ja preživeo. Od tada drugi život - bio sam se i ugojio, preko sto kila, sada sam dobar. 

- Od tada sa porodicom. Ujutro kafa, novine, sve kvizove i filmove na televiziji sam odgledao. Onda do društva - jedan ortak što je nekad igrao sa mnom ima kafić - i tako. Tu su Miloš i Lidija. Nju obožavam što je sa mnom izdržala, a ljubav mi je još od petnaeste godine. Upoznali smo se ispred pravnog fakulteta, ona ti završila prava u roku...


- Imam Ronalda u Francuskoj! Jeste, to je Miloš. Traže ga svi, a on sam odlučio se za Nant i tamo idemo svi. Kažu i pišu, najveći talenat francuskog fudbala od četrnaest godina, moj Miki...

- To ti je moja karijera. Karijera? Ma super je bilo sve - ko bi me menjao. Nikoga ne krivim za nešto, šta da krivim - ja sam takav rođen. I ne bih se menjao ni za kakvu drugu karijeru. Misliš, mogao sam više? Šta lova, kao Maradona iz Jugoslavije? Ne znam, lepo ti je to kad mi pričaš, ali zajebi, meni je ovako super - pa ja sam Čava. 

- Kasno su svi poželeli da se bave sa mnom. Ne, nije ni trebalo i nemoj nikog da krivimo. Voleo sam sve, uvek najviše ljude i ortake, pa onda čašicu, noć, provod, ma sve sam voleo. Šta voleo - pa i sad isto volim. Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.
 
- Budućnost? Ko zna, brate, hoću u trenere. Upisao sam ovde trenersku akademiju, pomažu mi svi. Imam šta da pokažem - to barem  znam. Trener - ma igrači te odmah provale, ja hoću samo jedno, iskreno ispred njih i sa njima, bez foliranja da igramo.

- Ma gde si se, bre, mene setio. Nisam dugo pričao za novine. I nemoj da me hvališ, kao Čava ovo - ono, to uvek mrzim. Pusti me i napiši onakav kakav jesam...




- Dva ili tri, kakav je to broj? Nikad ga ne bih stavio na leđa.
- Stavra (Stavrić) mi bio i ostao ortak do koske.
- Marko (Elsner) - slupam kola, a on iz kese lovu, evo Čavo za popravku.
- Zeka i Đavo su `82. pokušavali da me leče.
- Moje slike nema nigde u Partizanu, kažu nisam nikada bio na treningu...
- Ne volim zemljake, kada zaborave staro društvo iz kraja.
- Viski i vino su najbolje piće, ali nekad...
- U Medulinu, zakasniš na spavanje, Čika Ćele odredi - ljuštiš krompir.
- Pižonu Zvezda nije dala pravu šansu, podržala ga...
- Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.

* * * * * * * * * * *


Zoran Čava Dimitrijević je preminuo 13. septembra 2006. godine.

Jan 18, 2015

Pentagonal 1970 - Partizanovo osvajanje Amerike

 Krajem šezdesetih godina prošlog veka, bile su vrlo popularne turneje evropskih fudbalskih klubova po Srednjoj i Južnoj Americi. Uz materijalni momenat koji nije bio za zanemarivanje, odlazak na neku od tih turneja bio je jedinstvena prilika da evropski klubovi odmere snage sa južnoameričkim rivalima, koji su i tada važili za fudbalske umetnike.

  Jedan od takvih, renomiranih turnira, bio je i čuveni Pentagonal / Hexagonal, koji se održavao u Meksiku, od 1959. pa do 1970. godine, uz dve godine pauze kada turnir nije bio održavan. Ovaj turnir je okupljao po pet ili šest ekipa, u početku samo iz Srednje i Južne Amerike, a kasnije su bili pozivani i klubovi i selekcije iz Evrope. Među osvajačima turnira do te 1970. godine bili su urugvajski Penjarol, meksičke ekipe Gvadalahara, Toluka i Atlas, brazilski Santos, Vasko i Botafogo, kao i selekcija Moskve. Učešće su, osim južnoameričkih i meksičkih klubova, uzimali i tada jaki klubovi poput praške Dukle, mađarskih klubova Ujpešta i Ferencvaroša, italijanske Bolonje, engleskog Šefild Venzdeja, španskog Espanjola...

  Partizan je po prvi put uzeo učešće na ovom turniru 1964. godine i zauzeo treće mesto u konkurenciji šest ekipa, što je svakako bio zapažen rezultat. Četiri godine kasnije i C. zvezda je učestvovala na ovom turniru i završila ga takođe na trećem mestu.

  Partizan je po drugi put nastupio na Pentagonalu u januaru 1970. godine. Trener "crno-belih" bio je bivši as Partizana, Kiril Džina Simonovski. Ovo je ekspedicija Partizana koja se otisnula na put u Meksiko, slika je nastala na Stadionu Acteka u Siudad Meksiku, na kojem su igrane sve utakmice turnira:



 Gornji red, s leva na desno: Ivan Ćurković, Dragan Papović, Kiril Simonovski, Dr.Ristić, Nikola Budisić , Blagoje Paunović , Idriz Hošić , Slavko Drljača, Nenad  Bjekovic , Ljubomir Mihajlović, Milan Damjanović, Boba Mihajlović. Donji red, s leva na desno : Miloš Radaković, Bora Đorđević, Nebojša Ličanin, Svemir Đorđić , Đuro Marić, Ilija Katić, Slobodan Petrović, Mane Bajić i Momčilo Vukotić.

   Osim Partizana, učestvovali su još reprezentacija Meksika, zatim Čivas Gvadalahara, Botafogo i Spartak iz Trnave. Neke od tih ekipa bile su tada u naponu snage - naime, Gvadalahara je u toj sezoni osvojila meksički šampionat dok je Spartak iz Trnave bio aktuelni čehoslovački šampion. Igralo se po sistemu "svako sa svakim".

  Prvi meč Partizan je odigrao 15. januara 1970. na Stadionu Acteka pred 30.000 gledalaca protiv Spartaka iz Trnave i završen je nerešeno, 1-1. Partizan je poveo golom Vukotića u 57. minutu, a izjednačenje Spartaku je doneo Švec u 84. minutu. U samom finišu došlo je do manjeg incidenta i tom prilikom su isključeni Hošić i Katić iz Partizana i Adamec iz Spartaka.


  Jedna zanimljivost je obeležila prvo poluvreme te utakmice. O tome je pisala tadašnja "Politika":

  Oba tima izašla su na teren u belim dresovima i gaćicama, i da bi igra mogla početi, Partizan je pozajmio zelene dresove od lokalnog kluba. Zatim je "tehniko" Boba Mihajlović bolničkim kolima, brzinom od 180 kilometara na čas otišao u hotel po dresove Partizana i u drugom poluvremenu Partizan je igrao u crno-belim dresovima. 

  Sledeći meč Partizan je odigrao protiv Čivas Gvadalahare, koja je do tada savladala Spartak sa 1-0. Uprkos ranom vođstvu meksičke ekipe, Partizan je golovima Bjekovića u 33. i Vukotića u 40. minutu, preokrenuo na 2-1 i utakmica je tim rezultatom i završena. Partizan ni ovaj meč nije dočekao u kompletnom sastavu - isključeni su, po mišljenju Partizanove ekspedicije, neopravdano, Mihajlović i Đorđić, pa je Partizan punih 37 minuta igrao sa dva igrača manje, što ga nije sprečilo da pobedi! Isključenje dvojice igrača bio je momenat koji je opredelio publiku (a bilo je 50.000 gledalaca) da počne da navija za oslabljeni Partizan. Trener Simonovski je čak želeo da povuče ekipu sa terena zbog neobjektivnog suđenja, ali je meč ipak priveden kraju, uz pobedu Partizana.

 


  Boravak u Meksiku bio je divna prilika da fudbaleri Partizana, osim fudbalskih obaveza, bolje upoznaju ovu daleku zemlju. Sledeća slika je nastala prilikom šetnje Partizanovih fudbalera po Siudad Meksiku...


  Sledeći meč "crno-beli" su odigrali protiv reprezentacije Meksika, 29. januara 1970, pred čak 65.000 gledalaca. Utakmica je završena 1-1, poveo je domaćin golom Galinda a isti igrač je svojim autogolom doneo izjednačenje Partizanu, šest minuta pre kraja utakmice! Ovim remijem, Partizan je i definitivno obezbedio najmanje treće mesto, sa šansama da na kraju zauzme prvo ili drugo!  "Politika" je ovako izvestila o toj utakmici...



   Prvog februara je razrešena dilema oko pobednika turnira - reprezentacija Meksika i Čivas Gvadalahara su igrali nerešeno, 2-2, a Partizan je savladao slavni Botafogo sa 1-0 i time osvojio Turnir Pentagonal! I ovog puta, Partizan je dobar deo utakmice igrao sa igračem manje - isključen je Mihajlović u 55. minutu! Upravo sa igračem manje Partizan je došao do prednosti - gol je postigao Ilija Katić u 70. minutu. Prema izveštaju "Politike", meč je igran pred 90.000 gledalaca, a meksička publika je navijala za Partizan, najviše zbog grube igre Botafoga. Tek pred kraj utakmice sudija je odlučio da sa dva crvena kartona u 80. i 88. minutu sankcioniše grubu igru brazilske ekipe, pa je Partizan utakmicu završio sa deset a Botafogo sa devet igrača. Na sledećim slikama vidimo detalj sa utakmice Partizan - Botafogo kao i slavlje igrača Partizana posle Katićevog gola:




Na kraju, zasluženo slavlje Partizanove ekspedicije i kapitena Mihajlovića posle osvojenog trofeja na turniru Pentagonal:



   To nije bilo sve - po završetku turnira, Partizan je odigrao i prijateljski meč sa selekcijom grada Toreona, udaljenog 1.140 kilometara od meksičke prestonice. Usledila je i utakmica protiv ekipe Leona, zatim i nastavak turneje u Kolumbiji, a potom se ekspedicija Partizana, vesela i zadovoljna zbog osvajanja prestižnog turnira Pentagonal, uputila kući u Beograd.




Bila je to priča o jednoj lepoj stranici Partizanove istorije, koja se desila pre 45 godina. Nadamo se da su vas ove lepe i egzotične slike vratile u to lepo i daleko vreme. Partizan je tada pokorio američki kontinent i osvojio prvo mesto na prestižnom Turniru Pentagonal. Bio je to i poslednji takav turnir u Meksiku.

Jan 11, 2015

Zimske čarolije iz 1967.

  Ako ste se, makar i rekreativno, bavili fudbalom, onda ćete se sigurno složiti da je jedno od najvećih uživanja u fudbalu - igrati ga po kiši ili snegu. Zvuči paradoksalno, ali je tako. Raskvašen ili snegom pokriven teren daje posebnu draž samoj igri. Ne znate kako i gde će se lopta odbiti, startovi na loptu su uslovljeni težinom terena, pa se akcije često završavaju na sasvim suprotan način od onoga kako ste zamislili.

Bjeković kao igrač Proletera (tamni dres) pored Mihajlovića

  Danas smo svedoci da kruta organizaciona pravila ubijaju draž fudbalske igre. Sve je u današnjem fudbalu spakovano u stroga pravila i norme, pa je i obična kiša veoma često razlog da se utakmica odloži zbog "terena koji nije pogodan za igru".

  A nekada nije bilo tako. "Crno-bela nostalgija" vam donosi slike sa utakmice 15. kola Prve savezne lige u sezoni 1967/68. Partizan je tog 10. decembra dočekao zrenjaninski Proleter, ekipu iz sredine tabele, i pobedio sa 5-2. Rezultat dovoljno govori kakva se utakmica igrala tog snežnog popodneva na Topčiderskom brdu. Danas, sa ovakvom debljinom snega na terenu, utakmica ne bi ni bila igrana.

Paunović (beli dres) i Lambi (broj 10)

  Partizan je, prema izveštaju "Politike", nastupio u sastavu: Ćurković - Radaković, Damjanović - Vukelić, Paunović, Mihajlović - Bajić, Ljuan Prekazi (Miodrag Petrović), Hasanagić, Hošić, Pirmajer.
 
  Ekipa Proletera je nastupila sa sledećim igračima: Vukadinović (Babić) - Bajac (Kanački), Drašković - Rus, Seleš, Kovrlija - Mićić, Dolezar, Bjeković, Lambi, Rašić.

  Dakle, u timu iz Zrenjanina bio je mladi Bjeković, koji će godinu i po dana kasnije, u leto 1969. kao zvezda prelaznog roka, pojačati Partizan.

  Već do poluvremena, Partizan je vodio 3-1, a do kraja su pala još tri gola na obe strane, pa su "crno-beli" slavili sa 5-2. Iako na gornjim slikama tribine deluju sablasno prazne, nije bilo tako. Na tadašnjem Stadionu JNA se okupilo između šest i deset hiljada gledalaca, a južna tribina je bila krcata.


  Ova pobeda je Partizanu na kraju jesenjeg dela sezone donela deobu druge i treće pozicije sa Crvenom zvezdom, dok je Proleter i pored ubedljivog poraza, ostao na solidnom sedmom mestu. 


  Partizanovi navijači tog popodneva nisu uzalud došli u Humsku ulicu - njihova lica na sledećoj slici odaju zadovoljstvo, i pored temperature u minusu.


 Dva dobra protivnika, sedam postignutih golova, od toga pet Partizanovih, snegom pokriven teren, osmesi na licima navijača Partizana - prave zimske čarolije. 

Jan 6, 2015

"Naše novine" o "Crno-beloj nostalgiji"

  Nova 2015. godina je počela lepo - beogradski dnevni list, "Naše novine", objavio je u svom božićnom broju od 6. januara 2015. lepu i afirmativnu priču o blogu "Crno-bela nostalgija". Uz zahvalnost novinarima "Naših novina" Vladi Živanoviću i Bojanu Babiću za interesovanje koje su pokazali, objavljujemo i tekst u celini: