Dec 20, 2015

Penalima do ponoći, rekorda i pobede

  Šutiranje penala je oduvek bilo predmet izučavanja statističara, matematičara i psihologa, ali jedno je sigurno - ako se penal dobro izvede, šanse golmana da ga odbrani su veoma male.

  Navikli ste da vas ovaj blog podseća na neke neobične događaje vezane za FK Partizan. Ovog puta ćemo se zajedno podsetiti još jednog rekorda u izvođenju fudbalera Partizana.

  Bila je to sezona 1978/79, rezultatski najneuspešnija u istoriji Partizana. Partizan je te sezone jedva izbegao ispadanje iz Prve savezne lige, ali je, da paradoks bude veći, u takmičenju za Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, došao do finala. Partizan je izgubio finale koje je igrano u dve utakmice. Rijeka je bila bolja na Kantridi, 2-1, dok je u Beogradu bilo samo 0-0. Treba reći da je Rijeka drugi gol u riječkom susretu postigla posle očiglednog faula nad golmanom Zaladom, ali kada se takmičenje završi, ostaje upisan samo nosilac trofeja, dok se nepravde, nažalost, zaboravljaju.

 Na putu do finala Partizan je u prvom meču takmičenja savladao OFK Beograd sa 5-1. U osmini finala žreb je Partizanu za rivala dodelio mostarski Velež, ekipu koja je tih godina bila u gornjem domu jugoslovenskog fudbala.

  Ovaj meč je odigran 8. novembra 1978. godine, samo mesec i po dana posle nesrećnog poraza i eliminacije Partizana iz Kupa šampiona od drezdenskog Dinama, posle izvođenja jedanaesteraca. Zašto je ovaj meč bitan za utakmicu u Mostaru?

  Zato što su upravo penali rešili pobednika ove utakmice, igrane pod Bijelim brijegom. Te mostarske noći, oko 11.000 gledalaca došlo je da gleda duel mostarskih "rođenih" i beogradskih "crno-belih", a meč je sudio Ico Horvat iz Zagreba. U regularnom toku bilo je 0-0, a onda je počela serija penala kojoj kao da nije bilo kraja. Pre te serije penala, trener Mladinić je napravio taktičku izmenu, pošto se meč bližio kraju i sve je ukazivalo da će penali rešiti pobednika.

  Iz igre je izveo golmana Petra Borotu a u igru uveo mladog Radeta Zalada, koji je važio za majstora za penale. To se pokazalo kao dobar potez, jer je upravo Zalad svojim odbranama doprineo Partizanovom uspehu. Na sledećoj slici vidimo kako Rade Zalad brani penal Blažu Sliškoviću:


  Igrači Partizana su bili znatno smireniji i precizniji nego mesec i po dana pre toga u Drezdenu. Na kraju, Partizan je slavio sa 12-11! U istoriji takmičenja za Kup Jugoslavije to je najduža penal - serija ikada! Rekord koji će teško biti oboren u skorije vreme.

  Golove za Partizan u toj beskrajnoj seriji penala dali su Trifunović (2), Santrač (2), Jović (2), Kozić (1), Arsenović (1), Lazičić (1), Klinčarski (1), Živković (1) i Zalad (1). Dakle, još jedan kuriozitet ove utakmice je da je i golman Zalad, osim što je bio uspešan u odbrani penala (odbranio je 4 penala!), bio i strelac sa bele tačke. Prema sećanju Radeta Zalada, iznetom pre dve godine u intervjuu za naš blog, ukupno je bilo izvedeno 27 ili 28 penala!

  Partizan je u narednom kolu, u četvrtfinalu, za protivnika dobio Borac u Banja Luci, pa je i tada utakmica otišla u izvođenje penala. Posle 2-2 u regularnom delu, Partizan je slavio ukupno sa 6-4. Tačnije, odnos izvođenja penala bio je 4-3 za Partizan.
 


Dec 6, 2015

Skoro pa zaboravljeni

  U ovom postu neće biti osvrtanja na neke velike i nezaboravne pobede i velike asove Partizana. Podsetićemo se zajedno na neke igrače koji su ostavili tek jedva primetan trag u Partizanu. Neki od njih su bili anonimusi pri dolasku u klub, neki pojačanja i nade za budućnost kluba a nisu opravdali očekivanja, a neki su tek posle Partizana ostvarili značajnije karijere. Zajednička nit za sve ove igrače je da se njihovih imena jako retko setimo kada pričamo o Partizanu, pa neka ovaj post bude podsetnik na njih.

Sead Sarajlić


Odlično desno krilo tuzlanske Slobode, u momentu dolaska u Partizan (početak 1983. godine) već je sakupio preko 150 prvoligaških nastupa. Ipak, u Partizanu nije prikazao ni delić kvaliteta koji su ga krasili. Upisao je samo jedanaest prvoligaških nastupa, ostao zapisan kao deo ekipe koja je osvojila titulu prvaka 1982/83 pod vođstvom Miloša Milutinovića, i posle skoro dve godine boravka u Partizanu, vratio se u Slobodu. Seadu Sarajliću se u Beogradu desila i porodična tragedija - njegov otac je preminuo u Partizanovim prostorijama od srčanog udara. Karijera Seada Sarajlića nikada više nije dostigla nivo pre dolaska u Partizan.

 Slađan Đukić


  Igrač sredine terena, došao u Partizan u januaru 1991. godine iz OFK Kikinde. Debitovao na pripremama protiv Orjena iz Zelenike, i u toku proleća 1990/91, sakupio trinaest prvoligaških nastupa  za Partizan, češće kao rezerva nego kao prvotimac. Postigao je i jedan gol protiv Slobode iz Tuzle, kada je Partizan kao domaćin savladao Tuzlake sa 3-1. Odigrao je Đukić tu polusezonu dok je trener bio Miloš Milutinović i napustio Partizan. Prešao je u Zemun, ali ono što je karakteristično za Slađana Đukića je to što je napravio veoma dobru karijeru u Francuskoj, igrajući za Brest, Lorien, Troa i Nim. Posebno je značajan trag ostavio u ekipi Troa od 1997. do 2001. godine, gde je bio prvi as kluba. Kada su iz Francuske počele da stižu vesti o sjajnim igrama Slađana Đukića, svi su se pitali ko je taj čovek, zaboravljajući da je bio član Partizana.



Mirko Todorović


  Fudbaler zrenjaninskog Proletera, igrač sredine terena, kojeg je odlikovala odlična tehnika ali ne baš i velika brzina. Član Partizana je postao početkom sezone 1994/95, a u sećanju navijača je ostao po dva gola postignuta protiv Vojvodine u Novom Sadu, kada je Partizan izgubio 3-4. Posebno je drugi gol bio efektan, postignut posle voleja. Ipak, posle intervjua "Sportu", u kojem je izrazio nezadovoljstvo zbog svog statusa u timu, njegova misija u Partizanu i kod tadašnjeg trenera Tumbakovića bila je završena. Povremeno je nastupao na prvenstvenim utakmicama a više na prijateljskim i posle pola godine boravka u Humskoj 1, vratio se u Proleter i nije napravio zapaženiju karijeru posle toga. Na kraju, trinaest nastupa za Partizan u prvenstvu, uz dva postignuta i već pomenuta gola protiv Vojvodine, četiri nastupa u kupu, nešto više prijateljskih utakmica. Kasnije je izjavljivao kako je pogrešio što nije, umesto za Partizan, potpisao za Crvenu zvezdu, što je još više uticalo da brzinom zvuka nestane iz memorije čak i najredovnijih posetilaca fudbalskih priredbi u Humskoj 1.


Milan Jović 


  Fudbaler rodom iz Valjeva, koji je igrao u isto vreme kada i Mirko Todorović (1994/95), pokrivao je sve pozicije na levoj strani terena, što kao bek, što kao krilo. U poplavi limitiranih i sporih igrača u domaćoj ligi, predstavljao je pravo osveženje. Ipak, povrede su ga sprečile da pruži više u Partizanu, u kojem je proveo dve godine ali upisao je samo deset prvenstvenih nastupa i tri nastupa u Kupu Jugoslavije, uz mnoštvo prijateljskih utakmica. Karijeru je nastavio u Sartidu, Vojvodini, kasnije i u Rusiji, igrajući za Spartak, Černomorec i Saturn.  


Velimir Ivanović


  Kao najbolji igrač Radničkog iz Kragujevca, Ivanović je došao u Partizan u leto 2000. godine. Važio je za perspektivnog igrača sredine terena. Jedan detalj sa utakmice Partizana i Porta  u Kupu UEFA 2000/01 odredio je njegovu sudbinu u crno-belom dresu. Naime, Partizan je vodio 1-0, igrala se nadoknada vremena a veliki rival je bio na kolenima. Ivanović gubi duel pored desne aut linije, i umesto pokušaja da ponovo osvoji loptu, ostaje da leži i traži faul od sudije. Za to vreme, Porto kreće u kontranapad i postiže gol. Time je utakmica bila završena, nepovoljno i po Partizan i po Velimira Ivanovića, koji je zapečatio svoju ulogu kod trenera Tumbakovića pa je uskoro i napustio Partizan. Vratio se u Kragujevac, a kasnije je ipak uspeo da održi karijeru, igrajući u Bugarskoj, gde je najviše nastupao za Slaviju iz Sofije i Spartak iz Varne.  


  Risto Lakić


  Desni bek podgoričke Budućnosti, u zimskoj pauzi sezone 2007/08 postao je član Partizana. Posle nastupa na "večitom derbiju" koji je igran bez gledalaca i gde je ušao u igru kao rezerva, počeo je naredni meč protiv Smedereva u Humskoj. Jako loš početak i ulazak u igru Riste Lakića koji je gubio duele po svojoj strani, pa je tadašnji trener Jokanović vođen devizom "bolje da ja menjam njega nego on mene", zamenio Lakića koji se više nije naigrao fudbala u dresu Partizana. Iz Partizana je prešao u Vojvodinu, a kasnije uglavnom tavorio u Mogrenu, Čukaričkom i Mladosti iz Podgorice.


Nikola Vujović


  Kad god se bude pravio izbor najlepših golova ikada postignutih u beogradskom "večitom derbiju", taj izbor neće moći da bude kompletan bez "bombe" Nikole Vujovića iz 136. derbija, odigranog u aprilu 2009. godine. Fantastičan volej kojim je Vujović zakucao loptu u mrežu Zvezde za konačnih 2-0, i danas je u živom sećanju. Ipak, ta polusezona je bila jedina i poslednja koju je Vujović odigrao za Partizan, pa je svoju karijeru nastavio u Mogrenu, a kasnije u Čeliku iz Nikšića i Lovćenu. Za Partizan je odigrao tek četrnaest prvenstvenih utakmica uz tri data gola. Ipak, ko se od nas ne bi menjao sa Nikolom Vujovićem? Igrao je za Partizan, ušao kao rezerva na derbiju i postigao nezaboravan gol o kojem se i danas priča. Malo li je? 

Bila je to priča o nekoliko igrača Partizana koji su skoro pali u zaborav, ali smo kroz ovaj tekst pokušali da se prisetimo nekih specifičnosti kada su oni u pitanju. Bilo da su u pitanju njihovi golovi, igračke karakteristike ili anegdote. I svakako da spisak nije konačan, jer Partizan ne čine samo asovi kalibra Bobeka, Galića, Šoškića, Vukotića, Ilića...već i stotine drugih igrača, poput glavnih aktera današnje priče.

Nov 13, 2015

Na našem grbu još baklja gori - i neka prži, neka gori, još godina hiljadu!

  Velika prednost modernih medija je ta što možete velikom brzinom da proširite informaciju,  stav ili svoje ili tuđe razmišljanje na bilo koju temu. Sa druge strane, mana medija je što ama baš svako razmišljanje, pa bilo ono i naopako, može takođe brzo da se proširi i da dobije neku vrstu legitimiteta samo zato što se objavljuje ispred neke medijske kuće, institucije, ili udruženja.  

  Odnedavno, novinar Željko Pantić uređuje neku vrstu video - biltena FK Partizan, pod nazivom Partizanov vesnik. Za svaku je pohvalu što se makar na ovaj način unosi malo života u komunikaciju između kluba i navijača, što se navijači Partizana ovim putem upoznaju sa novostima u klubu, i što gospodin Pantić baštini jedno lepo sećanje na čuveni Partizanov vesnik


  Ono što nije za pohvalu, po skromnom mišljenju autora ovog bloga, je pokretanje nekih tema koje su apsolutno nepotrebne. Tačnije, teme o eventualnoj izmeni grba FK Partizan. Istog onog grba o čijem ste istorijatu mogli da čitate na ovom blogu. Dakle, upravo je u trećoj emisiji Partizanovog vesnika Pantić pokrenuo temu promene Partizanovog grba. Nejasno je da li je to samo njegov lični stav, da li iza tog stava stoji i klub (pošto klub stoji i iza same emisije), ili je u pitanju samo probni balon, da bi se videla reakcija navijača. Pantić govori uopšteno kada se radi o tome ko inicira promenu grba:

- Ako bismo postavili pitanje treba li Partizan da promeni grb...?

Koji to "mi"? Kada se želi da se pribavi legitimitet nekom ličnom ili sporadičnom mišljenju, kao i utisak masovne podrške, onda se upravo pribegava ovakvim kovanicama - "ako bismo", "opšte je mišljenje", i slično. Navijači, moj je utisak po reakcijama na društvenim mrežama dan posle Pantićeve emisije, strahuju da će to ako bismo jednog dana samo da se pretvori u tužnu konstataciju -  promenilo nam grb, što bi rekao Dragan Jove Torbica.

  Savršen je klub u kojem je sve potaman pa je jedina briga šta da se stavi u sredinu grba umesto omražene nam petokrake zvezde, pa još crvene. Klub je rešio sva statusna pitanja, uprava već godinama ima jasnu viziju i plan, igrači se ne prodaju pre 24. godine života, u šampionatu ne zaostajemo za najvećim rivalima, sudije se uopšte ne iživljavaju nad našom ekipom u domaćem prvenstvu i imamo fer suđenje, Glođovići i Dimitrijevići nam pošteno sude, a Mrakići revnosno kažnjavaju svaku pogrešnu sudijsku odluku na štetu Partizana. Na čelu marketinga nam nije osoba koja je tek pre dve-tri godine prvi put kročila na stadion, već osoba koja nepogrešivo oseća duh kluba i fudbala uopšte. Zato - grb. 

  Naravno, ne smeju da postoje tabu teme u okviru jednog fudbalskog kluba, pa čak ni u vezi klupskih simbola. Legitimno je pravo svakoga da o tome iznese svoj stav. Ono što je mene, kao autora ove stranice posvećene istoriji Partizana, navelo na ovaj tekst je sledeće: činjenica da petominutno izlaganje Željka Pantića o grbu Partizana obiluje selektivnim činjenicama i manipulacijama (svesnim ili ne, u to ne ulazim - verujem da čovek nema loše namere). Pa ako neko iza sebe ima klupske resurse i može da plasira jedno mišljenje, sa dosta nepotpunih i selektivnih informacija, mogu i navijači da se oglase na način koji je njima dostupan - preko društvenih mreža pa i blogova kao što je ovaj. Idemo redom...

  Kaže Željko Pantić, pokazujući na rezervni grb u vidu štita: - Priča o grbu Partizana i ovom simbolu iz 1973. godine mora da se spomene kada se uključi polemika o tome da li Partizan treba da bude sa crvenom zvezdom ili bez crvene zvezde u grbu...

 Ko to uključuje polemiku o grbu, osim samog Pantića? Ne uključuje se polemika sama od sebe, već je neko pokreće. Dalje,  taj alternativni grb Partizana, štit ili žargonski nazvan lopata, ne potiče iz 1973. godine, već ranije. Njegovo prvo pojavljivanje na ulaznicama seže u 1969. godinu. Njegova pojava je na posterima i razglednicama zabeležena još u sezoni 1967/68, ali kao simbol JSD Partizan, a ne FK Partizan. Jedan od najvernijih saradnika bloga, Dejan Šunjka, priložio je sliku iz te sezone:



Takođe saradnik bloga i strastveni kolekcionar Partizanovih ulaznica i suvenira, Milan Jakšić, dokumentovao je prvu pojavu grba u obliku štita ulaznicama iz svoje kolekcije: 




April 1969. je period kada je štit ugledao svetlost dana kao simbol na Partizanovim ulaznicama. Obratite pažnju na grb zagrebačkog Dinama, kasnije će biti pomenut u kontekstu izmene grba. Do tada, ulaznice Partizana su bile ili sa osnovnim grbom, ili bez njega, što je bio češći slučaj:




  Željko Pantić je u pravu - alternativni grb u vidu štita se decenijama koristio na ulaznicama FK Partizan, ali se nije konstantno koristio. Nekada je bio na ulaznicama, nekada nije, ali ako bi se neki grb koristio na ulaznicama u to vreme, onda je to najčešće bio ovaj alternativni, tu nema spora. Evo primera iz 1972. godine da grb sa štitom nije obavezno bio deo ulaznice: 


Ali, i pravi i osnovni grb je bio korišćen i posle pojave štita...


  Znači, štit (tako ćemo ga zvati u daljem tekstu), se koristio samo na ulaznicama i pojedinim publikacijama, brošurama, značkama. To nije bio grb koji se nosio na dresu. Povod njegove pojave i njegov autor nisu mi poznati.

- Istorijska činjenica govori da je Partizan u vreme najvećeg komunizma imao grb koji nije imao zvezdu, naglašava Pantić. 

 Selektivno iznošenje činjenica. Da, Partizan jeste u doba komunizma imao taj grb bez zvezde. Ali neupućenom gledaocu se ovakvom rečenicom nameće utisak kako je to bio jedini grb Partizana. Istorijska činjenica je i to da taj grb bez zvezde, štit, nije bio osnovni i primarni grb Partizana. Osnovni i prvi grb Partizana, sa bakljom, ispisanim imenom kluba na ćirilici i latinici u krugovima ispred nje i crvenom zvezdom u sredini, je grb koji je nošen decenijama na dresu Partizana. To je pravi grb Partizana i znak prepoznavanja Partizana na svim meridijanima, i neotuđivi deo Partizanovog vizuelnog identiteta. 

 - Partizan ne mora da menja jugoslovenski pridev u imenu ili crvenu zvezdu u grbu kao pravdanje ili dokazivanje srpstva i pripadnosti Srbiji.

  Slažem se, ali zašto bi ga uopšte menjao? Partizan ne mora da menja grb uopšte. Ako bi neko iz kluba u budućnosti odlučio da makne zvezdu iz grba, pa makar i iz razloga "modernizacije vizuelnog identiteta", ko će poverovati da to nije zbog ideološke čistote i raskida sa komunističkim kontekstom i vremenom u kojem je klub osnovan? 
  
- Ovaj grb ovde (štit, prim. autora) je takođe istorija Partizana. 

 Tačno, grb sa štitom jeste istorija Partizana, ali ako se pozivamo na istoriju onda treba reći da je mnogo duža istorija ovaj prvi grb sa bakljama i zvezdom.  Štit je od 1969, baklje i zvezda su tu od 1946. 

 Dalje, posebno zanimljiv deo i manipulacija od strane Pantića. Kako bi pokazao da promena klupskog grba nije ništa strašno, Željko Pantić navodi primer madridskog Reala koji je, kako kaže, "u istoriji sedam-osam puta menjao grb". I ide slika iz prostorija Reala sa svim tim "različitim" grbovima:




Ovo nisu promene grba. Pantić prikazuje u osnovi i po suštini jedan te isti grb Real Madrida koji je kasnije samo redizajniran. Po obliku, formi i suštini, ovo se može smatrati jednim te istim grbom. Samo se prvi grb, iz 1902. primetno i prilično razlikuje od ostalih. Pa i na tom prvom grbu stoji akronim MFC, sazdan na osnovu tadašnjeg imena kluba - Madrid Football Club. Kasnije, 1908. godine, ovaj akronim biva oivičen krugom, i to ostaje osnovni detalj grba do danas. Tu se ništa ne menja. Kada 1920. godine klub u svoje ime dodaje Real, na grb se dodaje i kruna. Kruna nestaje na deset godina pa se posle vraća, slova ostaju samo malo izmenjena po redosledu, po uzoru na novo ime - Real Madrid Club de Futbol, slova se podebljavaju, boje se u zlatno, dodaje se ljubičasta lenta unutar kruga tj. grba, ali suštinski grb ostaje manje-više isti. Osnovni elementi se ne menjaju. Ovo nije promena grba, ovo je redizajniranje, a to bi Željko Pantić morao da zna. Umesto što priželjkivanu totalnu izmenu grba Partizana pokušava da opravda grbom Reala koji je samo redizajniran.

  A pri tom Pantić ne pominje da je skoro isti istorijat imao i grb Partizana - od prve verzije koja se zadržala tek godinu dana, već 1946. grb dobija baklju, zvezdu, kružni oblik, reči Partizan. Kasnije se boje, natpisi i detalji menjaju, kod Reala u momentu kada postaje kraljevski, a kod Partizana kada prestaje da bude vojni klub. Ali suštinski, to je jedan isti grb. Osnovni elementi grba - kružni oblik, baklja, zvezda i reč Partizan, ostaju istii ne menjaju se! Kao što Real kroz istoriju ne menja kružni oblik grba i akronim.


  Kako izgleda istinska i totalna promena grba, možemo videti na primeru Lids Junajteda. Ili na primeru Dinama iz Zagreba, koji je do kraja 1969. kao grb imao onaj plavi štit sa ulaznice i slovom d, a kasnije  dobio grb kružnog oblika sa šahovnicom i plavim poljem. To se zove promena grba.




   A ako ćemo još o klubovima iz inostranstva, kako to da moskovski i sofijski CSKA, koji su takođe osnovani po istom modelu kao Partizan, nisu sklonili zvezdu iz svojih grbova niti im ta budalaština pada na pamet? Moskovski CSKA je pod tim znamenjem osvojio i Kup UEFA pre jedne decenije. Za divno čudo, nije ih retrogradni, prevaziđeni i ideološki grb sa zvezdom omeo u pohodu na evropski trofej. Ko zna, možda su malo modernizovali klub iznutra, umesto kozmetičkih promena simbola. A inače, ni ruski ni bugarski klub više nemaju veze sa vojskom, kao što je nema ni Partizan.

 Sledeći "argument" Pantića za promenu grba je taj da "navijači Partizana u ogromnoj većini koriste ovaj alternativni grb sa štitom na svojim znamenjima". 

  Vrlo tanko i opet selektivno. Zašto bi navijačka znamenja, transparenti i zastave bili relevantni kako grb treba da izgleda? Koji to navijači u svetu masovno koriste grb svog kluba na svojim zastavama? U navijačkoj subkulturi najčešće se koriste neki simboli koji veze nemaju sa simbolima kluba, tek ponekad su tu grbovi klubova na zastavama, a pretežno lavovi, buldozi, mrtvačke glave i razni drugi simboli kojima navijači obeležavaju svoje navijačke grupe, a ne klub. Pri tom, Pantić ne navodi da ti isti navijači Partizana masovno kupuju Partizanove dresove sa izvornim i pravim grbom, i šalove, i priveske, i zastavice koje im vise u kolima, i da ne nabrajam dalje. I gle čuda, nikome ne smeta ni zvezda, ni baklja? A činjenice govore da se štit, odnosno lopata, nikada nije u potpunosti primio kod Partizanovih navijača.

  Svoju priču o evenualnoj promeni grba Partizana Pantić zaključuje na ovaj način:

- Apsurd je da je 1973. godine postojao fudbalski klub koji u svom grbu nije imao zvezdu, a da 2015. postoji fudbalski klub koji tu zvezdu ima. 

  Opet selektivno iznošenje činjenica i manipulacija koja se iz toga rađa. Taj klub na koji Pantić misli, naš i njegov Partizan, jeste imao zvezdu u grbu, sve vreme od osnivanja do danas. Pa i te 1973. godine. Pantić "zaboravlja" da naglasi kako je taj grb što nije imao zvezdu  bio samo alternativni grb, a ne pravi. Naravno da on to zna, ali za njegov zaključak efektno zvuči da izjednači pravi grb i rezervni, i da se onda poigra sa time kako klub nije imao zvezdu u grbu, a sada je ima. Poigravanje činjenicama po svom nahođenju i njihovo selektivno isticanje radi izvođenja nekakvog senzacionalnog zaključka. 

  Onomad je u čuvenom fanzinu "PUP" objavljen sjajan tekst o grbu Partizana. Možda se sva ova priča može svesti samo u taj jedan citat:

"Pa šta ako je petokraka u našem grbu? Naš je, i ja ga volim takvog kakav je! Ili ga voliš sa svim manama i vrlinama, ili ne. Nema ništa između. To vam je, u neku ruku, kao sa ženom. Ako je volite i ona voli vas, ako vam je lepo i ako imate troje dobre dece, nećete se baš razvoditi zbog jednog zagorelog ručka. Iz istorijske perspektive, mnoštva srećnih i onih drugih trenutaka, jedan ideološki obojen detalj u grbu jednako je važan kao jedan zagoreli ručak. Dakle, jedan potpuno nebitan detalj za širu sliku. A ako vam je zagoreli ručak važniji od žene, onda je možda vreme da menjate ženu i nađete neku koja vam više odgovara i koja bolje kuva."

  Da zaključim ovaj tekst, koji predstavlja samo moj lični stav. Mislim da većina navijača deli moje mišljenje, ali pričam u svoje ime. Svi su slobodni da ostave komentar ispod teksta koji će biti odobren, ako je u granicama pristojnosti. 

Partizan ima svoj grb, sa bakljom, crvenom zvezdom u sredini, natpisom PARTIZAN u prelepom fontu. Ima li boljeg dokaza srpskog identiteta kluba od ćiriličnog natpisa ПАРТИЗАН? Ima li, istovremeno, boljeg dokaza otvorenosti kluba ka svetu od latiničnog natpisa PARTIZAN? Nema. Partizan ne sme da menja svoj grb. Promenom grba, Partizan bi pljunuo na sopstvenu istoriju i korene. Partizan nema zašto da se stidi svojih početaka. Partizan nema opciju poput Hajduka, da vrati neki stari grb jer Partizan stariji grb nema. Nije Partizan osnovan sa ocilima u grbu, srpskom trobojkom ili grbom Beograda u sredini, pa da ih vraća. Partizanov grb je odavno prerastao ideologiju iz koje je potekao. Partizanov grb je prepoznatljiv u svetu. Za mnoge od nas je i heraldičko savršenstvo. Partizanov grb je oblik i forma koja je postala brend za sebe, simbol bez kojeg Partizan nije isti. Stavljanje bilo čega drugog u centar Partizanovog grba umesto zvezde je estetski zločin.

"Nema više Jugoslavije, pa ne trebaju nam više ni baklje ni zvezda u grbu" - pa nije ni Srbija kraljevina pa ima krunu u grbu, kao kontinuitet sa istorijom i državnošću. Partizan je jedini od svih velikih klubova iz bivše SFRJ koji nikad nije menjao svoj grb. Partizan je jedini klub iz regiona koji je uvek nosio grb na dresu. Partizanov dres bez grba je nezamisliv. Grb Partizana nije asocijacija na ideologiju, već na Bobeka, Valoka, Miloša, Galića, Šoleta, Mocu, Pauna, Boru, Mijata, Mancea, Saleta, Zvoneta, Moreiru...i stotine onih koji su ga nosili, ratovali na terenu, radovali se i tugovali s tim grbom na grudima. Partizan ima svojih pravih problema za rešavanje, grb nije problem.

Kada se svi licemerni zagovornici promene grba Partizana iz razloga što ima "komunistička znamenja" odreknu svojih matičnih izvoda, svedočanstava, venčanica i diploma na kojima su isto takva "komunistička znamenja", i javno ih spale, onda ću i ja biti za izbacivanje tih znamenja iz grba Partizana. 

I, da - nisam komunista niti jugo-nostalgičar. 


...I neka prži, neka gori, još godina hiljadu!





  

     
 

Nov 2, 2015

Refik Kozić: "Prvo sam navijač, pa tek onda igrač Partizana"

  Mnogo je fudbalera Partizana koji su dali veliki doprinos uspesima kluba, ali za današnje generacije mladih navijača, mnogi od tih asova su samo neka, njima nepoznata prezimena u virtuelnom prostoru, o kojima i ne znaju mnogo. Tačnije, skoro ništa. 

  Pre nekoliko dana na sajtu FK Partizan osvanula je jedna izuzetna fotografija. Na njoj je bivši as Partizana Refik Kozić (koji je za "crno-bele" nastupao od 1972. do 1980. godine) sa svoja četiri unuka. Slika je izazvala opšte oduševljenje među navijačima Partizana - ima li nešto lepše za videti od potomstva i dečice, pa još obučene u crno-belo?

  I pored činjenice da već tri i po decenije živi daleko od Beograda, Refik Kozić nikako nije zaboravio svoj Partizan, što najbolje pokazuje i slika objavljena na zvaničnoj stranici Partizana. Da i Refik Kozić mladim navijačima ne ostane samo puko ime i prezime upisano u klupskim monografijama i statistici kluba, rešili smo da ga zamolimo za intervju i upoznamo mlađi navijački naraštaj sa njegovom karijerom. Kontakt je uspostavljen, a gospodin Kozić je još jedan u nizu bivših asova koji se sa zadovoljstvom i u najkraćem mogućem roku odazvao za intervju za "Crno-belu nostalgiju". Da se radi o iskrenom, skromnom i neposrednom čoveku, koji ne želi da potencira da je čitavih osam godina bio prvotimac Partizana i odigrao 165 prvenstvenih utakmica u onoj jakoj jugoslovenskoj ligi, dokazuju i njegove reči prilikom dogovora oko intervjua:


"Ja sam prvo navijač, pa tek onda igrač Partizana". 




Crno-bela nostalgija: - Gospodine Koziću, pre svega, hvala Vam na odzivu za ovaj intervju. Rođeni ste u Bačkom Novom selu, a pre Partizana ste igrali za Istru iz Pule. Praktično ste prokrstarili Jugoslaviju pre dolaska u Beograd. Da li je Vaša porodica, poput većine posleratnih, kolonizovana u Bačkoj, i da li je iz Vašeg rodnog Bačkog Novog sela potekao još neki poznati sportista?

 Refik Kozić: - Moj otac se doselio iz Hercegovine u Bačko Novo Selo 1946. godine, pošto je dobio kuću i zemlju. Bio je izbor posle rata - ili da bude vojno lice, ili da dobije zemlju posle borbe u partizanima.  Ja sam rođen u Bačkom Novom Selu 1950. godine. Ipak, majka nije volela život na selu, pa je moj otac napustio zemlju i našao posao u Puli preko prijatelja. Otac, majka, stariji brat i ja smo se tako preselili u Pulu 1957. godine. 

  Bačko Novo selo je malo selo, ali imamo olimpijsko srebro u rvanju. Osvojio ga je Refik Memišević, moj imenjak, rođen u Bačkom Novom Selu. Viđali smo se kad god je on dolazio iz Subotice. Znam za još jednog prvoligaškog fudbalera iz Maribora, Branko Šarenac, koji je takođe rođeni Novoselac.
 
Crno-bela nostalgija: - Podsetite mlađe navijače Partizana gde ste počeli da se bavite fudbalom?


Refik Kozić:  - Šutirao sam loptu još kao dete, u Bačkoj. Organizovano sam počeo da igram u pionirima  Istre iz Pule. Igrao sam za juniore i prvi tim Istre od 1967.  do 1971. i u tom periodu odslužio vojsku. Po povratku iz vojske pomogao sam Istri  odlučujućim golom u kvalifikacijama za ulazak u Drugu ligu Zapad.

Crno-bela nostalgija: - Kako je došlo do toga da postanete član Partizana?



 Refik Kozić: - Pošto je Partizan svake godine dolazio na pripreme u Rovinj, tu su me zapazili predstavnici Partizana. Moj razvoj su pratili i konačno, 1972. godine, iz Partizana su  poslali Dr. Golubičića da me dovede u Beograd da potpišemo ugovor. Bilo je problema, pošto je sekretar Dinama Srebrić smatrao da mi je mesto u Dinamu, jer dolazim iz regije Istre. Nisam se dvoumio ni jednog trenutka, pošto mi je Partizan bio u srcu jos iz dečačkih dana.

 Crno-bela nostalgija: - Koje poznatije igrače ste zatekli kad ste došli u Partizan, kakvi su Vam bili prvi utisci o klubu?


  Refik Kozić: - Utisci po dolasku u Partizan su bili fantastični, nisam mogao da verujem da se to meni događa. Dečački san mi je bio da zaigram za Partizan i taj mi se san ostvario. Igrački kadar je bio neverovatan, sve zvezda do zvezde. Paunović, Bora Đorđević, Katić, Bjeković, Vukotić, Đorđić, Golac, Antić, Radaković... sve reprezentantivni igrači. Po meni, najbolja grupa igrača sakupljena u periodu kojem sam ja igrao, a to je bilo od 1972. do 1980. godine. Samo, nedostajao nam je timski rad. To je Toma Kaloperović kasnije uočio i napravio je promene koje su urodile plodom.

  Crno-bela nostalgija: - Na kojim ste sve pozicijama igrali u Partizanu?

  Refik Kozić: -Najviše sam odigrao na levom beku. Doveden sam u Partizan kao defanzivni vezni i odigrao sam na tom mestu dve sezone. U evropskim kupovima postigao sam tri gola sa te pozicije. Odigrao sam i neki broj utakmica u tandemu sa Paunovićem na mestu centarhalfa. A od 1975. i dolaska Tome Kaloperovića, pa do 1980. igrao sam ofanzivnog levog beka. Nešto kao što igra Kolarov danas. 


Šampioni 1975/76, Kozić drugi s leva u gornjem redu

   Crno-bela nostalgija: - Deo ste generacije koja je vratitla šampionsku titulu  u Humsku 1 u sezoni 1975/76, posle jedanaest godina. Da li ste na startu te sezone imali šampionske ambicije, i kada ste po prvi put tokom tog prvenstva postali svesni da je sasvim realno da budete prvaci? 

  Refik Kozić: - Da budem iskren, posle odlaska velikog broja kvalitetnih igrača, očekivanja sa moje strane nisu bila velika. Kako je sezona odmicala, shvatio sam koliko smo jači kao tim bez obzira na gubitak velikog broja kvalitetnih igrača. 

Crno-bela nostalgija: - Možete li da izdvojite neki poseban detalj iz te sezone, neku anegdotu koja Vam je ostala u sećanju?

 Refik Kozić: - Kada bi Toma sastavljao tim za narednu utakmicu, najveća glavobolja mu je bila kako da ne razbije četiri "četvorke", uigrane za partije remija u karantinu. Uvek se smejem kad se toga setim. 
  
Kozić sa navijačima proslavlja šampionski gol Bjekovića, Ljubljana, 11. jul 1976. Foto - partizan.rs


Crno-bela nostalgija: - Možete li nam objasniti te Kaloperovićeve "četvorke" prilikom igranja remija? Ko ih je sačinjavao, ili bar, ko je bio u Vašoj "četvorci"?

Refik Kozić: - Moju "četvorku" su, uz mene, činili Zavišić, Golac i Đurović. Ostalih "četvorki" se ne sećam. Jednom prilikom Zavišu je tako išla karta da je iznervirani Golac pocepao karte. Zaviša je znao dobro da igra a i davio je sa prebacivanjem karata sa jedne na drugu stranu, čime je testirao naše strpljenje a ujedno i testirao ko se "namestio" i čeka jednu kartu. 

Crno-bela nostalgija: - Kakav je bio osećaj kada je Bjeković svojim golom u finišu doneo trofej u Ljubljani, da li ste tokom te utakmice uopšte imali saznanja o kretanju rezultata na utakmici OFK Beograd - Hajduk?

Refik Kozić: - U trenutku kad je Nena dao gol, svi smo potrčali u zagrljaj. Koliko sam ja bio oduševljen, možete videti po video snimku, prema mom skoku u taj zagrljaj. Imao sam osećaj da sam poleteo u nebesa. Rezultat u Beogradu mene nije interesovao, samo sam razmišljao kako da damo gol i pobedimo. 

Crno-bela nostalgija: - Dve godine kasnije, opet ste bili član šampionske generacije 1977/78 pod vođstvom Ante Mladinića. Vaše impresije o toj sezoni u par reči?

 Refik Kozić: - Titula u sezoni 1977/78  je bila titula dominacije "crno-belih" i žao mi je da nisam više doprineo toj tituli. Povredio sam se rano te sezone i morao sam na operaciju  meniskusa. Uspeo sam da se vratim i odigram finalnu utakmicu Srednjeevropskog kupa i pomognem timu u osvajanju prvog i jedinog trofeja Partizana u evropskim kupovima. 


Crno-bela nostalgija: -Kad se prisetite svih godina provedenih na prvoligaškim terenima, gde Vam je bio najveći izazov za igranje, bilo zbog armosfere, bilo zbog kvaliteta rivala? 

 Refik Kozić: - Utakmice sa Zvezdom su bile specijalne. Meni je ostao u najdražem sećanju 52. "večiti derbi" pošto sam tada postigao izjednačujući gol za Partizan. 

Crno-bela nostalgija: - Jedan ste od igrača koji je svoju karijeru nastavio u Americi, igrajući na Floridi, u Njujorku...i danas živite u Americi. U vreme Vaše karijere "preko bare", kakav je bio stav Amerikanaca prema fudbalu, koliko je to bio popularan sport? 

 Refik Kozić: - NASL liga u Americi je bila fantastična i dostigla je vrhunac 1980, kada sam ja došao. Moj tim, Rowdies, je imao prosečnu posetu od 30.000 navijača. Za praznik, 4. juli, imali bi čitavih 70 hiljada navijača. Bila su 24 profesionalna tima širom Amerike. Konkurencija ostalih sportova je bila jaka, tako da je NASL liga propala i ugasila se 1985. godine. Ja sam odigrao i jednu sezonu malog fudbala za čuveni Cosmos, da bi se vratio nazad u Rowdies i završio karijeru uporedo sa zatvaranjem  lige. 

Crno-bela nostalgija: - Čujete li se sa bivšim saigračima iz Partizana, uprkos daljini? 

Refik Kozić: - Čujem se redovno sa Živaljevićem, koji se vratio u Beograd iz Amerike. Sa ostalim saigračima se vidim svake godine kad dođem u Beograd. Uvek nešto organizujemo i uživamo u razgovorima o prošlim vremenima.


Finale Kupa u Rijeci, 1979.

 Crno-bela nostalgija: - Partizan danas - koliko uspevate da ispratite rezultate i kako vidite Partizan u budućnosti, da li jedina šansa za bitniji napredak kluba leži u privatizaciji?

Refik Kozić: - Redovno pratim utakmice, uživo na internetu, pa preko partizan.rs , zatim preko Balkanijuma...čitam vesti na Sportskoj centrali. Svaka čast igračima, trenerima i rukovodstvu da pod ovakvim uslovima rade i postižu solidne rezultate. Ako je privatizacija put da se Partizan vrati na najviši evropski vrh, onda neka se ide putem privatizacije.

Na dresu trojka - po uzoru na dedu
Foto - partizan.rs
     
* Zabranjeno preuzimanje delova intervjua ili intervjua u celini bez odobrenja autora ili bez navođenja izvora teksta.





 

Oct 31, 2015

"Profo, jesi li ti to dobro izmerio"?

  Veoma bitna komponenta današnjeg, modernog fudbala, je i medicina. Početkom priprema jednog profesionalnog tima, rade se kontrolni pregledi, mere se razne vrednosti u krvi i organizmu profesionalnih fudbalera. Neki kadrovi koji se "uhvate" tokom tih pregleda, pre samo par decenija bi više ličili na snimke sa priprema kosmonauta za let u orbitu. Ali, novo vreme donosi i nove tehnologije, ništa se ne prepušta slučaju.

  Nije uvek bilo tako. Na ovoj slici vam prezentujemo jedan detalj sa kontrolnih merenja fudbalera Partizana iz sezone 1977/78. Profesor Rade Radovanović, tadašnji kondicioni trener FK Partizan, meri puls Nenadu Stojkoviću, dok svoj red čekaju Jusuf Hatunić, koji sedi, nasmejani Borislav Đurović i Momčilo Vukotić, kao i leđima okrenuti Boško Đorđević.


  Za trenutni nedostatak neke savremenije medicinske opreme niko nije mario. A koliko je taj posao, obavljen naizgled pomoću "štapa i kanapa", ali uz stručni nadzor maga fizičke pripreme, Profesora Radovanovića, bio dobro obavljen, govori i bilans te sezone - Partizan je nadmoćno osvojio prvo mesto, rivalima iz "velike četvorke" prepustio samo jedan bod, primio najmanje golova, postavio mnoge rekorde, a svoje protivnike "crno-beli" su lomili ne samo tehnikom i igrom, već i sjajnom fizičkom pripremom. 

  "Profo, jesi li ti to dobro izmerio?" - kao da kažu Đurović i Vukotić. Rezultati sa kraja te sezone sve govore. Zasluga kondicionog trenera za Partizanov trijumfalni pohod kroz šampionat je bila veoma dragocena.

  Bilo je to vreme kada je nauka uveliko zakoračila u FK Partizan. Osim kondicionog trenera Radovanovića, uz ekipu je bio i psiholog Vojislav Stefanović, dok se šef stručnog štaba Ante Mladinić još tada isticao avangardnim metodama u pripremi i treniranju ekipe. Ništa se nije prepuštalo slučaju. Kako bismo voleli da se makar delimično, duh tih vremena i te sezone, za kojom uzdiše mnogi partizanovac, opet preseli u Hram fudbala u Humskoj ulici...

 

Oct 19, 2015

Foto arhiva - Nikola Drinčić






  Nikola Drinčić, doskorašnji fudbaler Partizana, rođen je 1984. godine u Beogradu. Prošao je Partizanovu fudbalsku školu, potpisao i profesionalni ugovor 2004. godine, ali pošto u tom momentu nije bilo realno da izbori mesto u prvom timu "crno-belih", otišao je na pozajmice - prvo u subotički Spartak, a posle i u Banatski Dvor. Zatim se otisnuo u inostranstvo, prvo je nastupao za turski Gaziantep, a posle i za ruski Amkar iz Perma, gde je stekao potpunu afirmaciju. Dobre igre u Amkaru su ga odvele u Spartak iz Moskve, ali je zbog teške povrede u ruskom gigantu upisao samo četiri nastupa. Od 2011. postaje član Krasnodara, da bi se na polusezoni 2013/14 vratio u Partizan.
  


  Povratkom u Partizan, posle jedne decenije, Drinčić je kao zadnji vezni igrač doneo "crno-belima" preko potrebnu agresiju u veznom redu, ali takođe i iskustvo i znanje. Osim veoma snažnog udarca, po kojem je poznat, Drinčića odlikuju i veoma dobra tehnika kao i dugi i precizni pasovi. 



  Narednih godinu i po dana Drinčić ostaje u Partizanu, s kojim osvaja titulu prvaka Srbije u sezoni 2014/15. Ređale su se dobre partije i efektni golovi (Rad, Radnički KG...) ali ono što je Nikolu Drinčića zauvek upisalo u istoriju Partizana, to su dva gola Crvenoj zvezdi, postignuta na 146. i 147. "večitom derbiju". Time je Drinčić postao rekorder "večitih derbija", zajedno sa Zvezdinim asovima, Borom Kostićem i Draganom Džajićem. Ipak, ono što Drinčića stavlja na stepenik iznad ova dva rivalska igrača, to je činjenica da je Drinčić svoja dva gola postigao na dva uzastopna derbija, u razmaku od samo šest meseci, dok je Bori Kostiću razmak između dva gola bio više od četiri godine (pet derbija) a Džajiću dve i po godine (takođe pet derbija). Uzgred, Drinčić je u karijeri odigrao samo tri "večita derbija", pa ga to još više ističe kao rekordera beogradskog "večitog derbija" u kategoriji slobodnih udaraca. 
 



146. derbi, foto - partizan.rs




147. derbi, foto - partizan.rs

Za godinu i po dana u Partizanu, Nikola Drinčić je odigrao 40 prvenstvenih utakmica i postigao 6 golova, a nastupao je i u kvalifikacijama za Ligu šampiona i Ligu Evrope, kao i u grupnoj fazi Lige Evrope.


  Nikola Drinčić je bio član omladinskih selekcija SR Jugoslavije do 16 i 19 godina, a zabeležio je i 11 nastupa za mladu reprezentaciju Srbije. U seniorskoj konkurenciji odlučio se da nosi dres Crne Gore, za koju je nastupio 33 puta i postigao tri gola. Od leta 2015. godine, Nikola Drinčić je član izraelskog Makabija iz Haife.


 

Oct 10, 2015

Tuđi velikani - naši dragi gosti

  Pred početak prethodnog "večitog derbija" između C. zvezde i Partizana, navijači Partizana su pokazali neobičnu koreografiju. Nju su činili zastava sa likom Rajka Mitića, Zvezdine prve "zvezde" i čoveka po kojem je nedavno stadion ovog kluba i dobio ime, kao i dva natpisa:

"Dobrodošli na Stadion Rajko Mitić" - "Četiri utakmice, dva gola za Partizan".

Rajko Mitić, peti s leva na slici iznad, CDKA - Partizan


149. derbi, foto - Sportski žurnal

  Naravno, bio je ovo način da se "pecnu" navijači najvećeg rivala, koristeći jednu nepobitnu činjenicu. Naime, Rajko Mitić je u dresu Partizana odigrao, kako transparent kaže (ali ne samo transparent već i zvanična statistika), četiri utakmice i postigao dva gola. Tema ovog posta biće upravo gosti u dresu Partizana, tačnije poznati, neretko i slavni fudbaleri koji su bili članovi drugih klubova, ali su kao gosti Partizana na turnejama i pojedinim utakmicama skupili i nekoliko nastupa za "crno-bele".

  Kako i zašto je dolazilo do toga da najbolji igrači nekih klubova igraju kao gosti za Partizan?

  Pošto su se "gostovanja" igrača dešavala od četrdesetih pa zaključno sa polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, glavni razlog te pojave bile su želje određenih klubova da se pojačaju pred inostrane turneje. Naročito je to bilo prisutno u doba kada je i Rajko Mitić nastupao za Partizan - naime, tada još nisu formirani evropski fudbalski kupovi, pa su turneje po inostranstvu bile jedine šanse da se pokaže kvalitet u okršajima sa evropskim i svetskim klubovima, kao i da se igra za prestiž jugoslovenskog fudbala u celini. Naravno, bilo je i slučajeva kada su neki igrači kroz instituciju "gostovanja" na turneji bili proveravani kao potencijalna pojačanja kluba u kojem gostuju. Vladalo je zdravo rivalstvo između klubova, niko nije pomišljao da ne pusti svog igrača da pojača drugi klub na nekoliko utakmica, a postojalo je i nešto što se zvalo "državni interes". Kasnije, sa potpunom profesionalizacijom fudbala, nestala je i institucija gostovanja igrača u drugom klubu.

  Počelo je sa Rajkom Mitićem, kada je Partizan u pitanju. "Prva Zvezdina zvezda" odigrala je 4 utakmice za Partizan na turneji po tadašnjem SSSR-u.  Bili su to sledeći nastupi:

1. CDKA - Partizan 1-0, Moskva, 28.07.1946. (CDKA je prvobitno ime za moskovski CSKA)
2.  Reprezentacija Lenjingrada - Partizan 1-2, Lenjingrad, 01.08.1946, Mitić strelac jednog od dva gola Partizana
3. Dinamo (Moskva) - Partizan 4-1, Moskva, 06.08.1946.
4. Dinamo (Tbilisi) - Partizan  1-2, Tbilisi, 11.08.1946, Mitić opet strelac jednog od dva gola za Partizan

  Na sve četiri utakmice odigrane u Partizanu na sovjetskoj turneji, Rajko Mitić je nosio dres sa brojem 8. Dakle, da li je Rajko Mitić zaista nosio razdeljak na desnu stranu u spomen na sjaj kraljevine i Kralja Petra - to ne zna niko osim, možda, Matije Bećkovića, ali da je Čika Rajko nastupao i za Partizan - nepobitna je činjenica.

  Još jedan velikan našeg fudbala nosio je dres Partizana kao gost. As Vojvodine, Vujadin Boškov, igrao je za Partizan protiv tada moćnog Honveda, 17. novembra 1954. godine. Partizan je slavio sa 3-2 na toj utakmici, ostvario u to vreme jednu od najvećih pobeda, a na slici vidimo nedavno preminulog Vujketa kako se u crveno-plavom dresu Partizana pozdravlja sa jednim od mađarskih igrača pred početak meča:


 Još jedan bivši igrač Crvene zvezde nastupao je na istoj utakmici za Partizan. Bio je to Sava Antić, doduše u to vreme fudbaler posleratnog BSK-a, današnjeg OFK Beograda. Za Zvezdu je igrao od 1948. do 1952. godine.

 Čitavu deceniju kasnije, Partizan odlazi na turneju po Meksiku, u okviru koje igra nekoliko pojedinačnih prijateljskih utakmica ali i učestvuje na tada čuvenom turniru Pentagonal / Heksagonal. Ekipu  beogradskih "crno-belih" pojačavaju dva reprezentativca - igrač Vojvodine Silvester Takač i bek Sarajeva Svetozar Vujović. Na toj turneji Vujović je odigrao osam utakmica, dok je Takač nastupio u pet mečeva i dva puta se upisao u strelce. Bile su to utakmice Partizan - Sao Paolo 3-1 i Partizan - Reprezentacija Moskve 1-1. Ako kliknete na sledeću sliku, videćete sastav Partizana na jednoj od tih utakmica, a u sastavu i Svetozara Vujovića u gornjem i Silvestera Takača u donjem redu, njihova imena su obeležena:


  I Takač i Vujović ostavili su veliki trag u svojim klubovima, Vojvodini i Sarajevu. Obojica su bili članovi prvih šampionskih generacija ova dva kluba, Takač je sa Vojvodinom osvojio titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1965/66 a već naredne sezone Svetozar Vujović je postao prvak sa Sarajevom.

Svetozar Vujović kao član Sarajeva sa Vladicom Kovačevićem

  U isto vreme kada su Takač i Vujović bili gosti Partizana u Meksiku, te 1964. godine, mladi tim Partizana otišao je na tradicionalni turnir u italijanski Vijaređo, a kao gost u našem timu nastupio je Adolf Lambi, tada standardni igrač zrenjaninskog Proletera, a kasnije takođe član šampionske generacije Vojvodine iz 1965/66.
 
Adolf Lambi


   Nešto kasnije, 1969. godine, gol Partizana u dva prijateljska meča, protiv banjalučkog Borca i francuskog Sent Etjena, branio je golman kruševačkog Napretka, Vladimir Milosavljević.

  Još jedan renomirani jugoslovenski golman branio je mrežu Partizana kao gost na internacionalnoj utakmici. Dragan Mutibarić, dugogodišnji golman Vardara, branio je za "crno-bele" 11. maja 1971. godine u Valensiji, kada je Partizan savladao Valensiju 1-0, golom Vukotića.

  Poznati napadač Željezničara, a kasnije i Dinama, Fikret Mujkić, takođe je obukao dres Partizana. Desilo se to 3. decembra 1974. godine kada je Partizan u Diseldorfu igrao protiv Fortune. Mujkić je zamenio Boška Đorđevića i postigao jedan od dva gola za Partizan, utakmica je završena 2-2.

  Gostovanja renomiranih domaćih igrača se i završavaju sa tom 1974. godinom. Pre nastupa Mujkića, iste godine, na poznatom  "Trofeju Marjan" u Splitu, u dresu Partizana su nastupili reprezentativci Jugoslavije i članovi Veleža, golman Enver Marić i vezista Franjo Vladić. Njihov nastup za Partizan bio je u sklopu što bolje pripreme za reprezentativne mečeve,  a utakmice koje su odigrali za Partizan - protiv Dinama i Crvene zvezde, bili su svakako dobar test.  Bilo je to jedno od poslednjih, ako ne i poslednje gostovanje nekih vrhunskih domaćih igrača u dresu Partizana. I dalje mnogi igrači nastupaju u prijateljskim utakmicama kao "gosti", ali mahom se tu radi o igračima koji pokušavaju da se nametnu. Profesionalni fudbal je postao suviše skupa igračka kako bi se dozvolilo da vrhunski igrači nastupajući za drugi klub rizikuju povredu.

Enver Marić i Franjo Vladić u dresu Partizana

Naravno, nisu gostovanja bila jednosmerna, nisu samo igrači drugih klubova nastupali za Partizan. Naš Marko Valok je, na primer, nastupao kao gost za Zvezdu. I drugi Partizanovi asovi su nastupali za druge klubove, a jedna od slika, iz arhive porodice Vislavski, nastala je 1961. godine, kada je Partizanov as Joakim Vislavski (drugi s leva u gornjem redu) kao gost nastupio za ekipu splitskog Hajduka. 

Foto - arhiva porodice Vislavski

  Šta je svrha ovog teksta? Svakako to nije namera da svojatamo i proglašavamo Partizanovima legendarne igrače drugih klubova. Pišući ovaj tekst želeo sam samo da podsetim na neka davna vremena kada rivalitet nije bio pitanje života i smrti. Ali i da podsetim čitaoce na to da su i mnogi velikani našeg fudbala, iako nikada nisu bili članovi Partizana, ugradili poneki, dragoceni kamenčić u ogromni mozaik istorije Partizana.