Nov 18, 2014

Grobari sanke - evi go, evro gol, evri go...


* Tekst pred vama je objavljen u fanzinu "4.X 1945." a uz odobrenje autora Igora Todorovića objavljujemo ga i ovde, jer se savršeno uklapa u duh bloga "Crno-bela nostalgija".


   Nedavno sam prelistavao album sa starim grobarskim fotkama, i naletim na onu gde je u gro planu zastava „Naš ponos, naša nada“, mala tribina, žičana ograda, sneg... Setim se da je to prijateljska tekma koju je Partizan odigrao protiv novosadske Slavije... krenu fleševi, naviru sećanja, ukapiram da sam tu tekmu u jednom tekstu koji sam pisao za PUP zamenio nekom drugom, ali nema veze.


   Drugar iz kraja, takođe Grobar, pročita u novinama da Partizan dolazi u Novi Sad i to na Salajku, da odigra prijateljsku tekmu kojom će lokalni klub obeležiti 60. rođendan. Obojica znamo onako površno gde je to, a ja kao ekspert kojeg je ćale vodio dva puta na Slaviju, „naravno da znam gde je stadion“. On na službenom putu, a ja baš i ne bih da kažem kevi gde idem, nego, napolju vejao sneg, pokupim sanke i kao idem da se sankam. Nađem se sa drugarom i krenemo u pravcu Salajke, sve sa sankama. Bar smo ubeđeni bili da idemo u pravcu Salajke. Stigosmo posle lapo sata do terena kad na tabli piše „FK Železničar Novi Sad“, i tad ukapiramo da smo, odnosno, da sam zajebao. Jebem ti i Salajku i Slaviju i mene. Pitamo nekog čoveka koji se tu muvao kako da dođemo do Slavije, i on nam kaže da po ovakvom vremenu imamo možda i pola sata pešačenja, ali kao nije frka, idemo dalje, nećemo zakasniti.

   Opalimo kroz industrijsku zonu, ali se to naše pešačenje poprilično oteglo. Jebe nas sneg, ali još više sanke koje nam samo smetaju. Kada smo ukapirali da postoji šansa da zakasnimo na tekmu, jer još uvek nismo bili sigurni koliko smo daleko od stadiona, odlučimo da negde sakrijemo sanke pa da se vratimo po njih kada krenemo kući. Nađemo neku raspalu brvnaru i šiblje, smestimo ih tu i skinemo teret s vrata. Još uvek nismo bili sigurni koliko ima do stadiona, ali na stotinak metara ispred nas ugledasmo grupu od desetak ljudi sa crno-belim šalovima i kapama, što nas je silno obradovalo. Pojurimo za njima i nastavimo da ih pratimo. Među njima prepoznamo jednog starijeg Grobara iz našeg kraja (mi 11, on 15 godina), ali pošto su nam ostali bili nepoznati i svi dosta stariji od nas, bilo nam je neprijatno da im priđemo. Išli smo na distanci za njima ka odredištu, sada već ponosni što ćemo uskoro videti Partizan. Taj naš gari sa štajge bio je najglasniji i najluđi u toj grupi. Sve vreme puta dok se išlo ka stadionu on je skakao, gurao ostale i pevao „Evi go“, uz često zaustavljanje kako bi nategnuo vinjak. Ništa nam nije bilo jasno, šta mu znači to što peva.

   Konačno stigosmo pred stadion, gde se oni izljubiše sa još nekim Grobarima koji su stigli ranije. Tu nas je prepoznao naš pijani gardru i počeo da nas grli. Nas trojica zagrljeni, skačemo u krug i pevamo taj njegov „Evi go“, tada sam skontao da je često u evi ubacivao i slovo R, pa je jednom to bio evi a drugi put evri go. Ulazimo na tribinu, nas dvojica stajemo uz njihovu grupu u kojoj ih je bilo tridesetak. Okačili su svoj transparent „Partizan naš ponos, naša nada...“  i krenuli sa navijanjem. Nakon svake pesme, naš stariji drugar je zakuvavao to njegovo „Evi, evri - ili kakav već - go“, što je dobar broj njih prihvatao. 


   Svaki gol Partizana proslavljali smo kao da je odlučujući, grleći se i valjajući po snegu. Zimske, dečije radosti! Završila se tekma, mi još dugo stojimo ispred svlačionica i čekamo da se pojavi bilo ko od igrača da ga pozdravimo. Prođe tu možda i pola sata, ljudi se raziđoše, ali nas dvojica i naš stariji drugar sa nekom svojom dvojicom, ostadosmo najuporniji da čekamo igrače. Sve vreme se guramo, grudvamo, skačemo i pevamo taj „evi go“ koji se sada već premundurio u „evro gol“ (što mi je jedino i imalo smisla u tom trenutku). Drugar u tom našem ludiranju pada u sneg, ja ga dižem, kad ispred nas Đelmaš i Nikodijević.

   Auu, sunce ti jebem. I šta sad!? Ništa, naravno! Skamenismo se, kao da smo videli bogove, nema šanse da je iko od treme bio sposoban da izusti i jednu reč. Izlazili su potom jedan za drugim Uške, Bajro, pa Bajović, Varga, Stevanović... Oči samo što nam ne ispadnu, usta raščepljena...  

  Belojević pogleda u nas: „Kako ste Partizanovci?“, usledilo je pitanje... a mi kao da smo nešto zgrešili, onako u glas odgovorismo: „Dobro“ i ni reč više. Kako je autobus sa jesenjim prvacima, budućim šampionima Jugoslavije, krenuo da napušta Salajku, tako smo i mi ponovo dobili muda... trčali smo za njim, mahali šalovima i pevali „Evi go“, naš novi hit. 



  Smrznuti, mokri, umorni, stigosmo nazad u naš kraj, rastanem se od drugara, krenem ka svojoj zgradi i tada ukapiram da mi fale sanke. E, jebem ti sanke. Keva će me ubiti ako me vidi bez njih,  a svakako mi ne gine ozbiljna lekcija obzirom da sam pola dana bio van kuće i da sam se vratio bukvalno zaleđen... Jebi ga, morao sam po sanke. Ulična rasveta odavno se popalila kada sam konačno stigao kući. Visoka temperatura me je oborila iste večeri, ali je srce bilo puno. Video sam iz bliza svoje idole i čak „razgovarao“ sa Belojevićem. U glavi mi je sve vreme odzvanjala pesma „Evi go“. 


  Sa tim starijim likom posle sam se često viđao. Igrali smo fudbal i basket na istom terenu, nedaleko od železničke stanice. Često je nas par klinaca išlo na štajgu da prati Grobare koji bi išli vozom na tekme. Kada smo izgubili od Borusije na JNA, kasnije iste godine, spuštao sam se sa ćaletom sa stadiona prema Autokomandi, kad tamo neka gužva, dvojica saobraćajaca podižu nekog lika sa tramvajskih šina. Približismo se da vidimo šta se dešava, kad ono moj stariji gari, pijan, viče pandurima: „Pustite me, neka me pregazi tramvaj, ne treba mi život kada smo izgubili!“

  Ja se zaklonio iza ćaleta, da me ovaj slučajno ne prepozna pa da mi se još i javi... kako bih objasnio matorom ko mi je to?! Ovi ga podigoše, a on nastavi ka stanici. Sve vreme je bio pedesetak metara ispred nas. I naravno, pevao taj čuveni „Evi go“.

 Igor Todorović Zgro

Nov 15, 2014

Partizan - vesnik prvoligaškog fudbala u Kragujevcu

  Znamo da je Partizan prvi šampion u istoriji posleratne Jugoslavije, prvi pobednik nacionalnog kupa, klub koji je otvorio najelitnije evropsko takmičenje - Kup evropskih šampiona. Takođe, Partizan je prvi istočnoevropski klub koji je došao do finala tog takmičenja.

  Ipak, u istoriji kluba sa Topčiderskog brda ima još dosta skrivenih rekorda, zanimljivosti i rariteta. Posebno je zadovoljstvo kada smo u prilici da na ovim stranicama prezentujemo neku od tih zanimljivosti. Jedna od njih vezana je za 1964. godinu.

  Krajem kalendarske 1964. godine (ili krajem jesenjeg dela sezone 1964/65) Partizan je odigrao prijateljsku utakmicu protiv slavnog Milana, o kojoj je već bilo reči u jednom od postova na blogu.

  Epilog incidenata koji su se desili na toj utakmici bio je nepovoljan po Partizan - "crno-beli" su kažnjeni sa dve prvenstvene utakmice igranja van Beograda, iako je utakmica sa Milanom bila međunarodna i prijateljskog karaktera! Zaista čudan kriterijum nacionalnog fudbalskog saveza.

  Prvu od dve utakmice kazne, Partizan je odigrao u Novom Sadu, kao "domaćin" protiv OFK Beograda, i ta utakmica je završena nerešeno, 3-3. Sledeći meč na kojem je Partizan morao da bude domaćin van Beograda odigran je u Kragujevcu, 29.11.1964. protiv Zagreba.


  Partizan je pobedio sa 3-1, golove za beogradski tim su postigli Pirmajer, Galić i Kovačević, dok je strelac za Zagreb bio Kralj. Ono što ovu utakmicu izdvaja od ostalih, osim mesta odigravanja, je činjenica da je taj okršaj Partizana i Zagreba prva prvoligaška utakmica u istoriji grada Kragujevca!

  Kragujevčani su do tada imali prilike da gledaju samo drugoligaški fudbal, njihov Radnički je bio jak drugoligaš ali mu je tih godina plasman u elitni rang stalno izmicao. Zato i nije čudo što su tribine kragujevačkog stadiona tog prazničnog dana, 29. novembra 1964, bile ispunjene do poslednjeg mesta! Na tribinama je bilo oko 25.000 gledalaca, što najbolje ilustruje sledeća slika...


  Odlukom da svoju utakmicu igra u Kragujevcu, iako je mogao da ugosti NK Zagreb i u mnogo bližim gradovima - Novom Sadu ili Zrenjaninu, Partizan je učinio zadovoljstvo i čast Kragujevčanima, omogućivši im da budu svedoci jedne od utakmica u najvišem rangu. Sigurno je da je takva odluka bila od koristi kako ljubiteljima fudbala iz Kragujevca, tako i Partizanu - promovisan je prvoligaški fudbal, a Partizan je dodatno učinio na svojoj popularizaciji.

  Kragujevčani su imali šta da vide - četiri gola na utakmici, dva renomirana rivala (Zagreb je tada bio ekipa iz sredine tabele), ali i sjajnu generaciju "Partizanovih beba" u uzletu, "beba" koje su samo godinu dana kasnije počele svoj fenomenalni pohod do finala Kupa šampiona.


  Za Partizan, ovo je bila tek jedna od utakmica, ali za Kragujevac, ovo je bio dan koji je ušao u istoriju fudbala u ovom gradu. Beogradski Partizan je tog 29.11.1964 odlučio da baš u Kragujevac po prvi put dovede prvoligaški fudbal. Partizan je, na taj način, bio vesnik prvoligaškog fudbala u najvećem šumadijskom gradu. Naime, pet godina kasnije, u leto 1969. godine, posle mnogo pokušaja i lokalni Radnički je postao član najbolje fudbalske lige u Jugoslaviji. Danas, pedeset godina kasnije, kada su se mnogi lokal-patriotizmi u Srbiji izvitoperili u iracionalnu i bolesnu mržnju prema Beogradu, valjalo bi podsetiti na ovu utakmicu.

"Politika"
 

Nov 1, 2014

Šest godina bez bordo-plavog dresa!

  Klupske boje i dresovi su stubovi na kojima počiva vizuelni identitet jednog kluba. Partizan je, promenom svojih boja sa crveno-plavih na crno-bele, u martu 1959. godine , stekao osoben vizuelni identitet, jedinstven na tadašnjim jugoslovenskim prostorima. Crno-bela boja je postala sinonim za Partizan, a Partizan se tako uvrstio u red retkih svetskih klubova koji nose ovu avangardnu, uvek modernu kombinaciju - Juventus, Njukasl, PAOK, Udineze, Botafogo...
 
  Naredne tri decenije, otišlo se u drugu krajnost. Dok smo s ponosom nosili crno-beli dres, onaj prvi, crveno-plavi,  potisnut je u zaborav, sećanja na njega su bila prekrivena prašinom, istom onom prašinom koja je prekrivala stare fotografije na kojima je Partizan bio još uvek crveno-plavi.  

Kao crveno-plavi slavili sa 7-1 protiv C. zvezde, 1953.

  Svaki ozbiljan klub mora da poseduje bar dve različite garniture sportske opreme. Prvu, osnovnu, onu po kojoj je poznat, i drugu, za slučaj da kao gost igra utakmicu protiv rivala koji ima identične boje ili boje koje su slične njegovoj. Tokom postojanja Jugoslavije, Partizan nije imao mnogo takvih situacija - naime, bio je jedini klub u najvišem rangu koji je nosio crno-belu boju. Čak i kada bi se desio susret sa ekipom čija se oprema donekle podudara sa Partizanovom (a to je pretežno bio slučaj u nekom od evropskih takmičenja), taj problem se rešavao tako što je Partizan nosio crni šorc i crne čarape ili sasvim beli dres. Takvi primeri su susreti sa "belima" iz Lidsa u Kupu sajamskih gradova 1967. ili susret sa Portimonenseom u Kupu UEFA 1985. (Partizan u belom dresu na svom terenu, gost u crno-belom).

  Ipak, sve je to bila vrsta improvizacije. Bilo je očigledno da je Partizanu osim crno-belog i čisto belog dresa, potrebna još jedna garnitura, sasvim različita od ove dve. Slučaj sa utakmice između Rijeke i Partizana, iz 31. kola sezone 1987/88, je najbolja potvrda za ovu konstataciju. Naime, igrači oba kluba su istrčali na teren u skoro identičnoj, pretežno beloj opremi. Jedina razlika bila je u dresu - dok je Partizan nosio svoj prugasti, crno-beli (sa dominantnom belom bojom), Riječani su na svom belom dresu nosili tri poprečne plave pruge. Sudija Bezjak je posle samo dva minuta prekinuo igru i naložio ekipi Partizana da promeni dres. Riječani su izašli u susret gostima pa je Partizan do kraja utakmice igrao u pozajmljenim, svetlo plavim dresovima Rijeke, što ga nije sprečilo da ubedljivo savlada domaći tim sa 3-0.

"Plavi" Partizan slavio u Rijeci, 1988.

  Najzad, dve godine kasnije, u Partizanu shvataju neophodnost postojanja dresa u alternativnoj boji i 18. septembra 1990. godine, Partizan posle više od tri decenije uvodi u svoju opremu rezervni, crveno-plavi dres. Susret sa malteškim klubom Hiberniansom u Kupu UEFA bio je idealna prilika za povratak korenima i promociju - Hibernians je takođe nosio crno-bele dresove kao osnovne. Dizajn tih crveno-plavih dresova Partizana nije bio baš najsrećniji, ali eto, tehnički sponzor "Vocado" se bar po nečemu dobrom upisao u istoriju kluba, posle onih skandaloznih dresova sa rombovima i kvadratima. 

  Svest o potrebi crveno-plavog dresa opet se gubi u narednih nekoliko godina. Sledi, doduše, vreme sankcija UN, osnovni problem je kako uopšte nabaviti kvalitetnu opremu u crno-beloj boji, ko još da misli o rezervnoj, crveno-plavoj garnituri? Tek sa dolaskom američke firme "Nike", u leto 1996. godine, Partizan opet dobija rezervni dres u boji sasvim drugačijoj od crno-bele. Ovog puta, bio je to bordo-teget dres. Da li zbog toga što crvena boja suviše podseća na komšijski klub, ili zbog lepšeg slaganja bordo boje uz tamno plavu, svejedno. Partizan je dobio dres koji je mogao da koristi na gostovanju protiv timova crno-bele boje, a klub je preko ponovnog uvođenja ovakvog dresa, tek neznatno tamnije nijanse u odnosu na crveno-plavu, rešio da na taj način ispoštuje sopstvenu tradiciju. Premijera tog dresa se desila u Kupu UEFA, na gostovanju Makabiju iz Haife, a kako je izgledao taj dres možete videti na sledećoj slici. U pitanju je prijateljski susret Partizana sa ekipom Zadrugara iz Lazareva, levo na slici je Darko Tešović u bordo-plavom dresu:




Sezona sa sezonom, smenjuju se dresovi a sa njima i novi dizajn gostujućeg, bordo-plavog dresa. Igrajući svoje utakmice krajem devedesetih kao gost Njukaslu, Lidsu i Rijeci, Partizan nastupa u bordo-plavoj kombinaciji.

Milorad Peković
 
  Kada za sponzora u leto 2000. dolazi "Puma", i ta firma snabdeva Partizan sličnim dresom, a po skromnom mišljenju autora ovog teksta, taj bordo-plavi dres je nešto najlepše što je Partizan nosio kao gostujući dres. Zauvek je ovekovečena generacija koja je osvojila nacionalni kup 2001. godine, upravo u prugastom rezervnom dresu:



  Tradicija se nastavlja i sa dolaskom italijanskog tehničkog sponzora, firme "Kappa". Tada se, u avgustu 2003. tokom susreta poslednje runde kvalifikacija za Ligu šampiona između Partizana i Njukasla, događa presedan. Partizan je već spremio svoje tradicionalne crno-bele dresove, dok su "crno-beli" iz Njukasla na meč došli sa svojim rezervnim dresovima u sivoj boji. Pošto je sudija smatrao da su crno-belo i sivo boje koje su slične i donose problem pri posmatranju utakmice, Partizan je kao domaćin morao da igra u bordo-plavoj opremi. U istoj opremi je igrao i u revanšu, i to se pokazalo kao talično - Partizan je tog leta po prvi put ušao u Ligu šampiona.



  I tako, ređaju se narednih godina utakmice u gostima - Dnjepar, Artmedija, Petah Tikva, Groningen...u kojima Partizan i dalje nastupa u svojim rezervnim bordo-plavim dresovima. Sve do 26. oktobra 2008. godine, kada je Partizan nastupio na Banovom brdu kao gost Čukaričkom i poslednji put nosio bordo-plavi dres!



  Navršilo se ovih dana punih šest godina kako se Partizan odrekao svog rezervnog, bordo-plavog dresa. Šest godina kako se Partizan odrekao svoje tradicije. Zanimljivo, to je period kada je na scenu stupila nova uprava kluba, na čelu sa predsednikom Đurićem. Tada kreće neka nova moda - rezervni crni dresovi, koje  Partizan nikada ranije nije nosio. Tu su i gostujuće garniture u beloj i sivoj boji, i da se ne lažemo - sve tri boje su lepe, ali šta nedostaje bordo-plavoj? 

  U prilog vraćanju bordo-plavog dresa kao gostujućeg, pored istorijskih i emotivnih, idu i sasvim racionalni razlozi. Ovosezonski meč protiv Nefčija u Bakuu, ekipe sa crno-belom opremom je pravi primer. Iako Partizan ove sezone ima sivi dres kao alternativni, u Bakuu je morao da nastupi u prošlogidišnjem crnom dresu, zbog slaganja boja sa domaćom ekipom. Sa bordo-plavim dresom to ne bi bio problem.

  Koliko god da vam se pitanje bordo-plavog dresa čini kao "bavljenje detaljima i sitnicama", upravo se na tim "sitnicama" vidi veličina i ozbiljnost jednog kluba. Već šest godina Partizanom vladaju ljudi koji nemaju osnovnu svest niti znanje o istoriji kluba, o njegovim prvobitnim bojama, o potrebi da se poštuju pravila UEFA i da se poseduje i komplet opreme u bojama suprotnim od osnovne. Priče koje su dolazile nezvaničnim kanalima do navijača, kako "Adidas" nije u situaciji da izradi dres u bordo-plavoj boji su vređanje inteligencije navijača.

 Pre će biti da upravu Partizana ne dotiče ama baš ništa što nije vezano za njihove lične interese i beskrajnu rasprodaju mladih igrača, koju oni sprovode iz meseca u mesec. Oni nemaju ni minimalnu svest o veličini i značaju Partizana, o njegovoj istoriji, identitetu, bojama. Polupismenoj direktorki marketinga je bitnije da se na društvenim mrežama pohvali novim cipelicama, "ajfonom 6" i odsedanjem u luksuznim hotelima u Cirihu. Ako se napravi i poneki "selfi", pa šta više tražiti od nje, malo li je?

  I sve dok takvi vedre i oblače voljenim klubom, čekaćemo na omaž tradiciji i na vraćanje bordo-plavog dresa kao rezervnog. Do tada, neka tekstovi poput ovog sačuvaju iskru nade da će neki novi ljudi umeti da cene istoriju kluba.