Sep 27, 2014

Partizan lavljeg srca - četvrt veka od bitke u Glazgovu

  O Partizanovim učešćima u evropskim fudbalskim takmičenjima pod okriljem UEFA, mogli ste da čitate u jednom od prethodnih postova. Znamo svi da od finala Kupa evropskih šampiona 1966. godine, Partizan nikada više nije dosegao te evropske visine. Od tada pa sve do danas, tek na momente bi "crno-beli" bljesnuli u Evropi i podsetili na čuvene "Partizanove bebe" ili na generaciju Bobeka, Milutinovića, Valoka...


Naravno, daleko od toga da u međuvremenu nije bilo značajnih pobeda i odličnih izdanja u Evropi, ali nedostajao je kontinuitet. Ipak, uz respekt koji zaslužuju plasmani Partizana u grupnu fazu Lige UEFA / Evrope ostvareni u poslednjoj deceniji, kao i proleće u Evropi 2004/05 i sjajan dvomeč sa Anderlehtom u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2010, četiri Partizanova duela u Evropi se posebno izdvajaju. Bile su to četiri utakmice koje su nas podsećale kako Partizan može da bude silan u Evropi. Četiri utakmice za antologiju, i zanimljivo, sve četiri protiv ostrvskih klubova: prvo, najveći preokret u istoriji Kupa UEFA i pobeda od 4-0 nad Kvins Park Rendžersom (QPR) u novembru 1984, posle 2-6 u Londonu, zatim pobeda nad Njukaslom u poslednjem izdanju Kupa pobednika kupova 1998/99, još jedna eliminacija "svraka" iz 2003. godine za plasman u Ligu šampiona, kao i antologijski duel protiv Seltika (Celtic) iz septembra 1989, u Kupu pobednika kupova.

  Danas se navršava četvrt veka, punih 25 godina od tog duela u Glazgovu. Bilo je to prvo kolo Kupa pobednika kupova, u kojem je Partizan debitovao tek te 1989. godine. Razlog je taj što je Partizan imao predugu pauzu u osvajanju domaćeg kupa - poslednji trofej u tom takmičenju pre 1989. godine, "crno-beli" su osvojili daleke 1957, kada su još bili crveno-plavi. A tada, Kup pobednika kupova nije postojao kao takmičenje.

  Posle prve utakmice odigrane u Mostaru, Partizan je stekao prednost od 2-1. Mostar je bio domaćin "parnom valjku" zbog kazne UEFA izrečene usled incidenata na utakmici Partizana i Rome (4-2 za Partizan), godinu dana ranije. Goran Milojević i Milan Đurđević su bili strelci za Partizan u Mostaru, a u periodu između dva okršaja sa Seltikom, Partizan je ostao i bez trenera. Ostavku je podneo Momčilo Vukotić, i to posle neuspeha protiv Dinama i izgubljenog penal-boda. Iako je primljen gol na "domaćem terenu", igrači Partizana su verovali u prolaz dalje, o čemu svedoči i izjava Aleksandra Đorđevića "Politici", posle prve utakmice u Mostaru:


 Uprkos ovim optimističkim očekivanjima među igračima, "crno-beli" su otišli u Glazgov prežaljeni od domaće javnosti. Ekipu je predvodio Ivan Golac, do tada pomoćni trener, koji je u Glazgovu prvi put dobio priliku da samostalno vodi ekipu. Planirano je bilo u klubu, samo kao prelazno rešenje do izbora novog trenera. Međutim, ta noć na Parkhed stadionu, današnjem Seltik Parku, odrediće bližu budućnost Ivana Golca kao trenera. Utakmica u Glazgovu ostaće upisana u istoriji Partizana kao jedna od najvećih, i ne samo to - ovaj meč je i danas oličenje svega najlepšeg što fudbal može da pruži: golovi, preokreti, drama, sjajna publika. I nije to sve - ta utakmica je vinula u legendu jednog izuzetnog radio-komentatora, danas pokojnog Jordana Ivanovića.

  Televizijskog prenosa, dakle, nije bilo. Kada se sagleda situacija sa ove distance, upravo je taj nedostatak "žive slike" iz Glazgova i doprineo da Jordan Ivanović izvuče ono najbolje profesionalno iz sebe i tako verno prenese događaje na Parkhedu, pa smo imali utisak kao da, osim tona, imamo i sliku sa terena. Osim toga, nemogućnost da se utakmica prati putem televizije, dodala je dozu mistike i legende ovom duelu. Te večeri, mase Partizanovaca bile su pripijene uz svoje radio-aparate, a glas Jordana Ivanovića bio je jedini kontakt sa dešavanjima u Glazgovu. Glas od kojeg smo očekivali da nam na kraju tih stresnih 90 minuta saopšti lepe vesti.

  Partizan je meč počeo, od broja 1 do 11, sa sledećom postavom: Pandurović - Stanojković, Spasić - Milanič, Petrić, Vujačić - Đorđević, Milojević, Šćepović, Đurovski i Bogdanović. Nema potrebe opisivati dešavanja na terenu jer ih je nemoguće opisati. Radi preciznosti, treba reći da je Partizan poveo već u osmom minutu golom Vujačića, da je poluvreme završeno 1-1, da je Seltik dolazio u prednost od 2-1 i 3-2, ali je Partizan uspevao da izjednači golovima Đorđevića i Đurovskog, da bi posle dva gola Seltika u finišu i prednosti od 5-3, Šćepović uspeo da zakuca glavom loptu u mrežu golmana Bonera i tako ostavi čitav stadion u šoku. Seltik - Partizan 5-4, i Partizan je, na osnovu više golova postignutih u gostima, prošao u sledeće kolo!

eurocupshistory.com

  Na kraju, plasmanom u dalje takmičenje nagrađen je tim koji se nije predavao ni posle pet primljenih golova. Neposredno pre gola Slađana Šćepovića, sve nas je već obavila tuga zbog eliminacije. Posebno zbog činjenice da je Partizan postigao tri gola u gostima a ipak će biti eliminisan. Momci u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Duga lopta levo ka Spasiću, on je šalje na sasvim drugu stranu ka Đurovskom, Milko je centrira u srce šesnaesterca i...ostalo je istorija:

Foto - dailyrecord.co.uk

  Utakmica kakvu su to veče odigrali Seltik i Partizan, dešava se jednom u nekoliko decenija. Partizan je i pre ovog dvomeča imao uspeha sa ostrvskim ekipama. Recept za igru protiv njih se sastojao u tome da se ostrvskom načinu igre, sa puno preskakanja sredine terena, centaršuteva i skokova, suprotstavi tako što će se lopta "spustiti na zemlju". Finom tehnikom i lucidnošću protiv trke i fizike. Paradoksalno je da je Partizan u Glazgovu upravo ušao u ritam Seltika i bio prinuđen da igra na njegov način - skoro svi Partizanovi golovi postignuti su posle klasičnih "ostrvskih akcija" - duge lopte i centaršutevi (prvi i četvrti gol), preskakanje sredine terena (treći gol, Đurovski). Čak je i drugi gol Partizana, koji je postigao Đorđević, postignut posle njegovog presinga na odbranu Seltika i otete lopte na protivničkoj polovini, što baš i nije bila odlika naših ekipa. Partizan je eliminisao Seltik njegovim oružjem! Karakter ekipe je najbolje opisao pokojni Jordan Ivanović, oslanjajući se na britansku istoriju - Partizan lavljeg srca!

  Još jedan paradoks ove utakmice je u tome što je Poljak Darijuš Đekanovski postigao četiri gola za Seltik, ali je njegova ekipa ipak bila eliminisana!

Foto - The Celtic Wiki

Foto - The Celtic Wiki

 Uloga Ivana Golca u uspehu je bila značajna - Ivan je bio veliki motivator a za njega britanski ambijent nije bio nepoznanica. Igrajući u Sautemptonu, dobro je upoznao britanski mentalitet i njihov pogled na fudbal. Sigurno je da je dobro pripremio momke u crno-belom za ono što ih je očekivalo te noći u Glazgovu. Trener na zameni je svoju ekipu, otpisanu od skoro svih, osim od navijača, odveo u sledeće kolo, izbacivši Seltik!
 
  Šta je sve donela nezaboravna noć u Glazgovu?
 
  Posle ove utakmice, Ivan Golac je postao i zvanično trener Partizana. Više nije bilo ni potrebe ni logike tražiti drugog čoveka, jer onaj koji eliminiše Seltik na takav, fascinantan način, zaslužuje klupu Partizana. Odigraće Partizan pod njegovim vođstvom još mnogo sličnih i stresnih utakmica са pozitivnim ishodom (Dinamo, Osijek, Groningen).

  Partizan je skinuo skalp velikanu evropskog fudbala i napisao jednu od najlepših stranica u istoriji kluba. Te sezone, dogurao je do četvrtfinala Kupa pobednika kupova.

  Jordan Ivanović je za svoj antologijski radio-prenos dobio nagradu "Zlatni mikrofon". Njegov radio-prenos sa Parkhed stadiona je vrh profesije koji će teško biti dostignut. 

  Utakmica je ušla u legendu, kao sublimacija svega lepog što fudbal čini najvažnijom sporednom stvari na svetu. A ono što je Partizan tada uradio na Seltikovom terenu, ostao je domaći zadatak za sve evropske klubove: Partizan je jedini klub koji je Seltiku dao četiri gola u sred Glazgova, u takmičarskim evropskim utakmicama! Niko pre ni posle Partizana nije uspeo u tome! 


  Ako bi se tražila jedna reč da opiše ovaj istorijski meč, neka to bude završni komentar britanskog komentatora sa utakmice: unbelievable!


Poslušajte i antologijski prenos pokojnog Jordana Ivanovića:


  Četiri Partizanova gola u Glazgovu, eliminacija slavnog Seltika, sjajan ambijent, Milkovo "lomljenje kičme" golmanu Boneru, Đorđevićev salto, Šćepovićevo zakucavanje za tajac na Parkhed stadionu, prenos Jordana Ivanovića, četiri gola Đekanovskog, devet golova na utakmici...i više nego dovoljno za status istorijske, legendarne i antologijske utakmice. Toliko legendarne da sećanje na nju ne bledi ni četvrt veka kasnije.

* Zabranjeno preuzimanje teksta bez navođenja izvora teksta ili dozvole autora.

Sep 16, 2014

Partizanovi transferi kroz istoriju, 4. deo (prva polovina `80-ih)

  Prisećajući se fudbalskih transfera vezanih za FK Partizan u doba Jugoslavije, dolazimo i do početka osamdesetih godina 20. veka. Početkom te decenije, Partizan je bio u procesu stabilizacije posle haotične situacije u klubu i jedva izborenog opstanka u sezoni 1978/79. Oporavak je bio dug i spor, a to se reflektovalo i kroz transfer politiku. Mnogo igrača je dolazilo u klub a samo retki su se izborili za crno-beli dres.

  Okosnicu tima su činili već prekaljeni asovi iz šampionske generacije 1977/78 - Vukotić, Stojković, Trifunović, Klinčarski, Zavišić, Hatunić i Prekazi, uz mlade a već standardne prvotimce Zalada, Smajića, Živkovića, Ješića, Radovića i Vargu, a krupnim koracima ka prvom timu su grabili vezni igrač Zoran Čava Dimitrijević (takođe dete Partizana), odbrambeni fudbaler Vladimir Vermezović (podmladak) i krilo Miloš Đelmaš (FK Beograd sa Karaburme). Jedan od onih koji nisu ostavili značajniji trag, uprkos nespornom kvalitetu, bio je Novica Kostić, ofanzivni vezni igrač koji je došao iz Napretka.

Rojević i Radanović - od Sutjeske i Lovćena do Partizanovih asova

  Uz već pomenutog Dragana Mancea, naredne 1981. godine u klub stižu igrači od kojih će neki narednih godina biti okosnica šampionske generacije - levi bek Slobodan Rojević (Sutjeska), centarhalfovi Ljubomir Radanović (Lovćen) i Dragi Kaličanin (Borac iz Čačka). Sva trojica su ostavila značajan trag u klubu, a to se posebno može reći za Ljubomira Radanovića, koji je kasnije postao kapiten Partizana i reprezentativac Jugoslavije, a u legendu je ušao golom koji je postigao u Splitu protiv Bugarske, za prolaz na EP 1984.

  Sa ovim snagama Partizan je ušao u sezonu 1982/83 i uprkos svim očekivanjima, osvojio titulu prvaka, devetu po redu! Trener Miloš Milutinović je napravio sjajan spoj mladosti i iskustva, a osim pomenutih "starosedelaca" koje su predvodili Vukotić, Stojković, Trifunović, Prekazi, Klinčarski, Ješić, Varga i Živković, bila je to sezona pune afirmacije  Miodraga Radovića, Čave Dimitrijevića i Zvonka Popovića (podmladak Partizana), ali pre svega pojedinih igrača koji su par godina ranije pristigli u klub. Dragan Mance (30 utakmica, 15 golova u šampionskoj sezoni), Ljubomir Radanović (34 utakmice, 3 gola) i Slobodan Rojević (32 utakmice, 1 gol) su bukvalno eksplodirali u toj sezoni i pokazali se kao prava pojačanja. Osećaj Partizanovih stručnjaka da prepoznaju mlade talente koji će kasnije stasati u kvalitetne igrače opet je bio nepogrešiv.

  Da je posao dovođenja igrača takav da nikada ne možete očekivati stoprocentan uspeh, jer uvek ima igrača koji se iz raznih razloga nisu potvrdili, jasno je svakome ko poznaje fudbal. Tako se i  Partizanu desilo da početkom te decenije dovede već afirmisanog Seada Sarajlića iz tuzlanske Slobode (1982) i darovite Radomira Radulovića (Proleter) i Ismeta Ugljanina (Novi Pazar, godinu ranije) ali ovi momci nisu u crno-belom dresu pokazali sve što znaju. Njima možemo pridodati i Zorana Ristovića, Borisava Petrića i danas pokojnog Nenada Stavrića. Doduše, Sead Sarajlić je u šampionskoj sezoni 1982/83 odigrao 11 utakmica.

Sead Sarajlić- velika očekivanja koja se nisu ispunila

  Dakle, opet se recept iz sezone 1975/76 pokazao kao uspešan - titulu su doneli Partizanovi "starosedeoci" uz igrače dovedene iz drugoligaških klubova. Među osvajačima titule 1982/83 nije bilo nijedno zvučno pojačanje, iz reda onih čiji prelasci iz tima u tim predstavljaju "transfer bombe" !

  Sa manje-više istim snagama Partizan je krenuo u odbranu titule u sezoni 1983/84. Dugogodišnji prvotimac Aleksandar Trifunović odlazi u Askoli, odlazi i Slobodan Pavković, a nova lica bili su Zoran Martinović (Radnički Niš, afirmisani prvoligaški fudbaler), bek Slavko Karanović iz Kikinde, Kujtim Šalja (Lirija, Prizren) i Uroš Milutinović (podmladak Partizana, sin Miloša Milutinovića). Osim Kujtima Šalje, koji je odigrao značajan broj utakmica u sezoni 1983/84 ali je već sledeće godine otišao u Prištinu, ostali igrači nisu ostavili bitan trag u Partizanu.

  Partizan završava sezonu na drugom mestu, iza Zvezde, u Kupu šampiona biva eliminisan u drugom kolu od berlinskog Dinama, a punu afirmaciju su stekli Dragi Kaličanin i Zvonko Popović, uz tada mladog Gorana Stevanovića (Partizanovo dete). U polusezoni, jedan od asova, Dževad Prekazi, napušta Partizan i potpisuje za splitski Hajduk, što je bio jedan od bitnijih prelazaka između ova dva kluba. I dok je odlazak Prekazija u Split krajem 1983. godine izazvao umereno nezadovoljstvo navijača Partizana kao i pogrdna skandiranja Dževadu Prekaziju na prvoj sledećoj utakmici na kojoj je nastupio za Hajduk protiv Partizana (maj 1984, na stadionu Crvene zvezde pred 70.000 gledalaca), šokantni prelazak Ranka Stojića u Dinamo u leto 1984. je bio smatran izdajom kluba. Istog tog leta 1984, posle skoro petnaest godina u prvom timu Partizana, oprašta se legendarni Momčilo Vukotić. Partizan osim Stojića, napušta i dugogodišnji as Nenad Stojković (Monako), a "crno-beli" ostaju bez oba dotadašnja golmana - osim Stojića, odlazi i Rade Zalad, u titogradsku Budućnost. Praznine nastale odlaskom tolikog broja odličnih igrača i prvotimaca valjalo je nadoknaditi...

 Tuzlak koji se dokazao u Partizanu 

  Sledi popunjavanje ekipe. Iz OFK Beograda je došao Nebojša Vučićević, velemajstor s loptom i sjajni dribler, iz Rijeke afirmisani prvoligaški bek Nikola Marjanović (ponikao u Crvenoj zvezdi), a umesto golmanskog tandema Zalad - Stojić Partizan angažuje mladog reprezentativca i golmana Slobode Fahrudina Omerovića, kao i Darka Belojevića iz užičke Slobode. U prvi tim ulazi vezni igrač Radosav Nikodijević, stasao u Partizanovom podmlatku, a dolaze i tri mlada igrača, vezista Jovica Kolb iz zemunske Galenike i napadači Slađan Šćepović (FAP, Priboj) i Milonja Đukić iz malog crnogorskog kluba Crvena Stijena. Bilo je tu još novajlija koji su se kratko zadržali, kao što su Jovica Simanić (Proleter) i Saša Petrović (Mačva).

  Od svih ovih novajlija, status stalnog ili povremenog prvotimca u sezoni 1984/85 su stekli  Omerović,  Marjanović, Vučićević, Đukić, Kolb i Nikodijević, dok je Šćepović bio neko na koga se računalo u budućnosti. Nikodijević je bio osveženje i zabeležio je solidan broj nastupa, Đukić je bljesnuo sa dva gola Hajduku, Omerović je prigrabio dres sa brojem 1, Marjanović "dvojku" kao bek a Vučićević se odmah nametnuo kao majstor fudbala. Ranije pristigli Kaličanin, Radanović i Rojević su bili "zacementirani" u prvih jedanaest.

Virtuoz s loptom - Nebojša Uške Vučićević

  Ta sezona donosi šampionsku titulu ekipi Sarajeva, a Partizan je završava na trećem mestu. Ostala je u sećanju legendarna utakmica u Kupu UEFA protiv Kvins Park Rendžersa, 4-0 u Beogradu, kao i tri dobijena derbija u Beogradu, i to ovim redosledom: 2-0 protiv Dinama, 2-1 protiv Zvezde i 4-1 protiv Hajduka. Iz Evrope Partizan biva eliminisan od Videotona, koji će doći do finala Kupa UEFA.

  Posebno je bila zanimljiva utakmica protiv Dinama u prvom kolu, na Stadionu JNA. Bio je to debi Ranka Stojića za Dinamo, i to baš protiv bivšeg kluba u kojem je stekao afirmaciju - Partizana. Stojić je bio izložen uvredama sa tribina, primio je dva gola a kod navijača je ostao zauvek obeležen kao neko ko je "izdao" klub. Prekazi svojim odlaskom u Hajduk nije ni izbliza navukao toliki gnev navijača, jer je otišao zbog sukoba sa trenerom i klubom, a pre toga je već mnogo dao Partizanu, s kojim je uzeo dve titule prvaka. Danas, Prekazijev status kod navijača Partizana nije okrnjen tim odlaskom u Hajduk. Za razliku od njega, navijači Ranku Stojiću nikad nisu oprostili prelazak na Maksimir, jer su smatrali da iza toga stoji samo novac i bolji ugovor. Afirmaciju i mesto u prvom timu je već ranije stekao u Partizanu.

  Sezona 1984/85 se pokazalo vrlo značajnom - iako Partizan nije osvojio trofej, bezbolno je izvršena delimična smena generacija. Odlasci Vukotića, Stojkovića, Prekazija, Zalada i Stojića, pa i nešto ranije Trifunovića, nisu se bitnije odrazli na rezultate i Partizanov renome.

  Razlog tome je taj što su prethodno dovedena pojačanja do 1984/85 pokazala da su kvalitet za Partizan i  izneli su teret te sezone. Radanović, Omerović, Rojević, Vučićević...uz mlade Stevanovića i Dimitrijevića, a predvođeni već odavno standardnim prvotimcima poput Mancea, Živkovića, Varge, Ješića, Klinčarskog...

  Po završetku sezone 1984/85, Partizan napuštaju Miodrag Ješić (Altaj, Turska), Nikola Marjanović (Vojvodina) i Dragi Kaličanin (Saragosa). U klub dolaze braća, desni bek Miodrag i desno krilo Milorad Bajović iz Sutjeske, defanzivni vezni igrač Bajro Župić iz Novog Pazara, kao i dva mlada igrača od kojih se dosta očekivalo u godinama koje su dolazile - Goran Bogdanović iz Smedereva i napadač Milinko Pantić iz Jedinstva iz Malog Zvornika.


  Ali, prava "bomba" je došla iz Sarajeva - u Partizan prelazi Vlado Čapljić, mladi centarhalf Željezničara i reprezentativac Jugoslavije! Dolaskom Čapljića, Partizan i preko transfer politike dokazuje da je definitivno klub iz samog vrha jugoslovenskog fudbala. Rezultatima se u taj vrh već svrstao od sezone 1982/83. Prestaje zadovoljavanje malim stvarima, godine krize i apatije su daleko iza, a klub puca na dominaciju u domaćem fudbalu. Dolazak Čapljića bio je samo početak, još veće "bombe" uslediće godinu dana kasnije, ali o tome u sledećem nastavku posvećenom drugoj polovini osamdesetih...

 Do tada, rezime Partizanovih transfera početkom osamdesetih:

- selektiranje igrača iz drugih klubova koji će postati dugogodišnji oslonac ekipe- Mance, Rojević, Radanović, Omerović, Vučićević...
- konstantno popunjavanje tima Partizanovom decom - Dimitrijević, Vermezović, Popović, Stevanović, Nikodijević... 
- odlazak istinskih asova i bitnih prvotimaca od 1983. poput Vukotića, Stojkovića, Trifunovića, Zalada, Prekazija, Stojića, Ješića...
- delimična ali uspešna smena generacija u leto 1984.

* Zabranjeno preuzimanje teksta bez navođenja izvora teksta ili dozvole autora.


 

 

Sep 11, 2014

Prvi susret Partizana i Dinama u istoriji

  Na ovim stranicama već ste imali prilike da pročitate tekstove o prvoj utakmici između Partizana i Hajduka kao i o prvom susretu Partizana i Crvene zvezde.


  Došao je na red i na trećeg Partizanovog rivala iz nekadašnje "velike četvorke", ekipu Dinama iz Zagreba. Poslednje u nizu velikih rivalstava ali ne i najmanje bitno - naprotiv. Upravo je susret sa Dinamom bio prvi koji je Partizan odigrao kad su u pitanju članovi "velike četvorke". Naime, Partizan je sa Dinamom odmerio snage 24.3.1946. godine, mesec dana kasnije, 21.4.1946. igrali su Partizan i Crvena zvezda i na kraju, 12.5.1946. igrali su Partizan i Hajduk. Za nepunih pedeset dana Partizan je odigrao tri prijateljska meča kao uvod u stotine okršaja koje će imati protiv ovih velikana jugoslovenskog fudbala u narednim decenijama.

  Dinamo je osnovan 1945. godine, na razvalinama predratnih zagrebačkih klubova koji su sa dolaskom nove, socijalističke vlasti, ukinuti - Građanskog, HAŠK-a i Konkordije. Iako je Dinamo bio novi klub, sa imenom u duhu novog socijalističkog vremena, za stanovnike Zagreba on je bio prirodni naslednik Građanskog, tim pre što je plava boja Dinama asocirala ljude na Građanski.

 
"Beli" (Partizan) protiv "plavih" (Dinamo) na stadionu zagrebačke Slobode

  Prvi, prijateljski, meč između Dinama i Partizana odigran je na stadionu zagrebačke Slobode, 24. marta 1946. godine. To je stadion na kojem danas igra NK Zagreb, u Kranjčevićevoj ulici. Kao što se može videti na fotografiji iznad, gostovanje Partizana, tada ekipe Doma Jugoslovenske armije, pobudilo je veliko interesovanje. Gledalište je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta. Prema pisanju tadašnjeg zagrebačkog lista "Narodni sport", preteče "Sportskih novosti", utakmicu je posmatralo 16.000 gledalaca. 

  Domaći Dinamo je nastupio u sastavu  Monsider - Cimermančić, Lojen - Reiss, Horvat II, Pleše - Beda, Kacian, Reberski, Golob i Strugar.

  Za Partizan su igrali Šoštarić - Brozović, Popesku - Atanacković, Đurđević, Simonovski - Mihajlović, Palfi, Bobek, Matekalo i Krnić. 
 


  Interesovanje za utakmicu je bilo ogromno, "Politika" od 25. marta 1946. piše o 16.000 gledalaca kao "rekordnoj cifri". Fotografija iznad to najbolje potvrđuje - gledaoci su se tog dana popeli čak i na stub za električnu rasvetu kako bi pogledali ovu utakmicu! 

  "Politika" dalje ovako opisuje samu utakmicu:

"Današnja utakmica bila je vrlo živa i zanimljiva i protekla u tempu koji je retko viđen na zagrebačkim igralištima. Oba tima dala su odličnu igru u kojoj je svaki protivnik pokazao svoje specifične osobine. `Dinamovci` su igrali vrlo požrtvovano i poletno, a njihova gavna karakteristika bila je savršeno pokrivanje protivničkih igrača. Partizan sa svoje strane suprotstavio je takođe veliki elan, požrtvovanje i uigranost, ali njegovi igrači nisu bili dovoljno efikasni. Skoro celo drugo poluvreme, izuzev dva-tri naleta domaćih, Partizan je proveo u neprestanim napadima na protivnički gol, ali su mu nedostajali završni udarci. Mora se priznati da je Dinamo u svojim vratima imao Monsidera, golmana koji je danas bio nepobediv."

  Na kraju, prvi susret Dinama i Partizana završen je pobedom Dinama od 1-0. Jedini gol postigao je napadač "plavih" Reberski u 21. minutu. Na trećoj, i poslednjoj fotografiji sa ove utakmice, vidimo jedan od bezuspešnih napada Partizana na gol Dinama:



  Bio je to prvi meč u istoriji između Partizana i Dinama, između zagrebačkih "modrih" i beogradskih "crno-belih" . Ova dva kluba odigrala su u narednih 45 godina preko stotinu sjajnih utakmica. Partizan je u ligaškim mečevima bio uspešniji za pet pobeda, dok je Dinamo u takmičenju za Kup Jugoslavije (Kup Maršala Tita) iamo jednu pobedu više. Naravno, bilo je još mnogo prijateljskih susreta poput ovog prvog iz marta 1946. godine, upravo opisanog . 


  Iako je od svih članova "velike četvorke" Dinamo osvojio najmanje titula državnog prvaka tokom trajanja Jugoslavije (četiri), taj podatak je vrlo varljiv. Radi se o klubu koji je najviše puta bio vicešampion - čak jedanaest puta, dok je u ukupnom ligaškom bilansu od Partizana bio slabiji samo za pet poraza (ili četiri, prema zagrebačkim izvorima), od Crvene zvezde za dva poraza, a od Hajduka je imao dve pobede više. Na "večnoj tabeli" koju čine međusobni susreti članova "velike četvorke" od 1946. do 1991, Dinamo je zauzeo treću poziciju, sa samo pet bodova iza Partizana i jedanaest više od Hajduka. Svi ovi podaci govore o snazi Dinama tokom trajanja jugoslovenske lige.

   Bio je to još jedan izlet u istoriju i prve dane Partizana. Ovim putem izražavam zahvalnost autorima sjajne stranice povijestdinama.com za pomoć koju su pružili u stvaranju ovog teksta, ustupanjem statističkih podataka sa ove utakmice.

* Zabranjeno preuzimanje delova teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora ili navođenja izvora teksta.




 





 

Sep 6, 2014

Misterija zvana Živko Lukić

  Bavljenje istorijom jednog fudbalskog kluba, pa makar i preko uređivanja ovakvog bloga, donosi razne zanimljive priče, poznanstva i anegdote. Veoma često, veće zadovoljstvo od opisivanja već poznatih utakmica, za autora predstavlja momenat kada se otkrije nečija nepoznata biografija, kada se "iskopa" slika malo poznatog igrača Partizana, ili kada se autoru javi potomak, sin ili ćerka nekog od bivših asova i pošalje fotografije svog oca, bivšeg Partizanovog fudbalera.

  Ovo je jedna takva priča, klasična underground priča, nikako mainstream. Ona nema mnogo direktne veze sa uspesima Partizana ili sa njegovom tradicijom, a njen akter je neko sasvim nepoznat. Ipak, tanka nit koja povezuje "junaka" ovog teksta sa Partizanom, svedoči o tome kako je nekada ime Partizana bilo samo po sebi ulaznica za veliki fudbalski svet. Priča pred Vama nije spektakularna, ali je svakako neobična, tajnovita, pa čak i komična.

  Pre godinu dana, autora ovog bloga je kontaktirao gospodin Mišel Kolar, autor bloga "psg.canal - historique" koji se bavi istorijom Pari Sen Žermena, na sličan način kao što se "Crno-bela nostalgija" bavi istorijom Partizana. Povod njegovog obraćanja bio je pokušaj da sazna nešto više o izvesnom Živku Lukiću, bivšem fudbaleru pariskog kluba, ali i Partizana.

  Po čemu je poznat Živko Lukić? Ovaj fudbaler, iako je apsolutno nepoznat sportskoj javnosti, je prvi stranac u istoriji Pari Sen Žermena! Radi podsećanja, Pari Sen Žermen, ili u daljem tekstu PSG, je jedan od najmlađih evropskih klubova. Osnovan je 1970. godine, kada je grupa pariskih poslovnih ljudi rešila da fuzijom dva manja kluba stvori klub koji će biti dostojan reprezent francuske prestonice. Dakle, sasvim je razumljiva bila želja francuskog kolege da sazna nešto više o fudbaleru koji je poneo laskavo zvanje prvog stranog fudbalera u istoriji PSG.

Živko Lukić, sasvim desno u tamnom dresu

  Podaci Francuza o Živku Lukiću su vrlo šturi. Čuveni nedeljnik "Frans fudbal" ga je u avgustu 1970. predstavio kao pojačanje koje dolazi iz Partizana, rođenog 5. jula 1944. godine, visokog 169 centimetara i teškog 65 kilograma, brata takođe bivšeg Partizanovog fudbalera Ilije Lukića. Ilija Lukić je, u vreme kada je Živko Lukić debitovao za PSG, bio već zapažen i afirmisan navalni igrač Rena (Stade Rennais). A to je vrlo bitno za celu priču.


  Akter ove priče, Živko Lukić, je 14. avgusta 1970. odigrao probnu utakmicu za PSG protiv pariske ekipe Red Star i svojim nastupom ubedio Francuze da ga angažuju. Podatak da je bio član Partizana, kao i da je brat (?) afirmisanog Ilije Lukića, mogao je samo da mu koristi u tome. Samo dve nedelje kasnije, 29. avgusta 1970, PSG je odigrao svoju prvu takmičarsku utakmicu, protiv ekipe Keli (US Quevilly). Zadatak Živka Lukića je bio da neutrališe plejmejkera Kelija, Daniela Orlavila. Iako je PSG pobedio sa 3-2, Lukić je taj zadatak katastrofalno obavio, Orlavil se poigravao sa našim fudbalerom, a te pomalo komične duele i superiornost Orlavila u duelima sa Lukićem opisao je i bivši predsednik Pari Sen Žermena Gi Kresent u autobiografiji iz 1992. godine. Bila je to prva, ali i poslednja takmičarska utakmica Živka Lukića za pariski klub. Neslavno se završila njegova pariska epizoda, klupski čelnici su mu se zahvalili na saradnji, a o njegovoj daljoj karijeri nema više nikakvih podataka. Ipak, zvanje prvog stranca u istoriji Pari Sen Žermena ostaće zauvek da stoji uz ime Živka Lukića. Ko je, uopšte, bio taj čovek?


Živko Lukić pred svoj jedini meč u dresu PSG - donji red, drugi s leve strane. Foto - www.paris-canalhistorique.com

  Počinje potraga. Internet pretraživači ne daju nikakve podatke. Ipak, ulaskom na zvanični sajt FK Partizan i uvidom u arhivu svih fudbalera u istoriji kluba, dolazim i do imena Živka Lukića:




Vrlo je moguće da je to taj isti fudbaler. Ipak, i u Partizanu je ostavio jako skroman trag - odigrao je samo jednu utakmicu, prijateljsku, internacionalnog karaktera. Nešto još bitnije - čak i ako je to taj Živko Lukić, on nikako nije rođeni brat Ilije Lukića jer imena očeva ova dva igrača su različita. Živkov otac je Blagoje, Ilijin otac je Borivoje. Ovo je statistika Ilije Lukića u dresu Partizana, njegovo ime je na sajtu Partizana odmah ispod Živkovog:



  Ilija Lukić je ostavio nešto značajniji trag u Partizanu, a pre Partizana, za koji je nastupao u sezoni 1966/67, igrao je za Železnik i Prištinu, a posle "crno-belih" igrao uspešno  za već pomenuti Ren, a pre toga za Ouklend, holandski Herakles, kao i još neke francuske i austrijske klubove, a  zatim se dugo bavio trenerskim poslom u osam zemalja na tri kontinenta! Dakle, Ilija nikako nije bio fudbalski anonimus. Za Živka se to ne bi moglo reći.

Ilija Lukić - značajna igračka i trenerska karijera

  Pokušavam da saznam nešto više od prijatelja, žive enciklopedije Partizana. Ako on ne zna, ne zna niko. Pamti apsolutno svakog fudbalera koji je u poslednjih pedeset i kusur godina prošao kroz Humsku 1. Reče da mu je pomalo poznato to ime, ali ništa više osim toga. I on se daje u potragu, kontaktira jednog od najboljih Partizanovih igrača u istoriji, pravu legendu kluba i člana najuspešnije generacije Partizana, koja je igrala finale Kupa šampiona 1966. godine. U pitanju je takođe čovek sa sjajnom memorijom, a kao dugogodišnji trener i funkcioner Partizana, pamti stotine bivših članova kluba. Ni on ne može da se seti Živka Lukića, ali u jedno je siguran jer poznaje Iliju Lukića - potvrđuje da Živko i Ilija Lukić sigurno nisu braća! Bar ne rođena.

  Ono što je sigurno je sledeće: Živko Lukić jeste nastupio za Partizan u jednoj utakmici; moguće je da je to isti Živko Lukić koji je odigrao i jednu utakmicu za PSG ; Živko Lukić nije rođeni brat Ilije Lukića. I to je sve.

I tu je kraj potrage. Ko je Živko Lukić, kada je igrao za Partizan, gde je igrao i da li je uopšte igrao fudbal posle Pari Sen Žermena, da li je uopšte Partizanov Živko Lukić isti Živko Lukić koje je igrao za PSG, gde je sada i da li je među živima - sve to ostaje nepoznato.


  Mnogo je igrača koji su u Partizanu ili nekom drugom klubu odigrali samo jednu utakmicu. Ali, za ogromnu većinu njih, naročito za one koji su igrali od šezdesetih pa dalje, postoje jasni tragovi, biografski podaci i činjenice o karijeri pre i posle Partizana. Ne i za Živka Lukića. Zato ne čudi pretpostavka koja ide toliko daleko i koja provejava kroz tekst na francuskom blogu o istoriji PSG - da je njihov prvi stranac Živko Lukić neko ko je bio daleko od ozbiljnog fudbalera ali je umešno iskoristio ugled Partizana i svog prezimenjaka Ilije Lukića, kako bi sebi obezbedio mesto u pariskom klubu.

  Jedna stvar nikako nije pod znakom pitanja - ime Partizana bilo je tih godina dovoljna preporuka i ulaznica za evropsku fudbalsku scenu.   


* Zabranjeno preuzimanje delova teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora ili navođenja izvora teksta. Korišćene fotografije sa bloga psg.canal - historique.