Aug 31, 2014

Partizanovi transferi kroz istoriju, 3. deo (druga polovina `70-ih)

  Dolazimo do trećeg nastavka serijala o Partizanovim transferima kroz istoriju. Od početka sedamdesetih pa sve do polovine te decenije, Partizan je dovodio i domaće asove i neafirmisane igrače, sve njih kombinovao sa momcima poniklim u sopstvenoj školi, ali titule nije bilo. Navršila se i čitava decenija bez trofeja, ušlo se u jedanaestu sušnu godinu.

  Tada, u leto 1975. godine, trener Tomislav Kaloperović se odlučuje da pojača ekipu sa, za širu javnost, manje poznatim igračima. U Humsku 1 dolaze golman Radmilo Ivančević (Šumadija, Aranđelovac), bek Borislav Đurović (Sutjeska, Nikšić), vezni igrač Rešad Kunovac (užička Sloboda) i napadač Vukan Perović (takođe iz Sutjeske, kao i Đurović). Većinu njih sportski nedeljnik "Tempo" je ovako predstavio, u broju 494, leto 1975. godine:

 

  Navijači Partizana, poučeni iskustvom iz proteklih deset godina, tog leta nisu ni u najluđim snovima očekivali titulu. Naročito kada su videli da je Partizan pojačan igračima iz drugoligaškog društva. Ipak, čudo se desilo! Trener Kaloperović je pronašao onaj "tajni sastojak" koji je nedostajao svih tih godina i uspeo da posle jedanaest godina dovede "parni valjak" do sedme titule prvaka! Više o tom podvigu možete da pročitate na jednom od ranijih postova.

  Strelac gola u Ljubljani koji je doneo titulu, Nenad Bjeković, odigrao je pod Bežigradom i svoju poslednju utakmicu u "crno-belom" dresu i otišao i Nicu. Kao zamena, stiže iz kragujevačkog Radničkog Slavoljub Sava Paunović, koji se u Humskoj zadržao samo godinu dana.

  Osim Save Paunovića, Partizan te 1976. godine posle dužeg vremena dovodi dva afirmisana prvoligaška igrača - golmana Petra Borotu iz OFK Beograda i centarhalfa Jusufa Hatunića iz tuzlanske Slobode. Ironijom sudbine, samo dve godine ranije, upravo je Hatunić slomio nogu mladom Partizanovom igraču Zoranu Raciću na terenu Stadiona JNA, a Racić više nikada nije zaigrao u Partizanu. Ipak, Hatunića su navijači lepo prihvatili. Nije se sve završilo samo sa transferom ovih igrača - Partizan angažuje i beka Tomislava Kovačevića iz čačanskog Borca, a početkom 1977. Partizan, posle bledog učinka u jesenjem delu 1976/77 menja i trenera. Ante Mladinić, do tada selektor jugoslovenske reprezentacije, po prvi put preuzima jedan prvoligaški klub i seda na klupu Partizana umesto Tome Kaloperovića! Osim selektorskog posla, bio je poznat kao čovek koji je stvorio zlatnu Hajdukovu generaciju. Prvoligaška pojačanja i afirmisani trener bili su najava velikih ambicija.

Petar Borota

  U leto 1977. Partizan dovodi i mladog ali talentovanog centarfora Milovana Jovića iz beogradskog Rada, a konkurenciju u špicu napada posle prvog dela sezone 1977/78 pojačava i kralj strelaca, Slobodan Santrač, iz OFK Beograda! Upravo će Borota i Hatunić, uz već uigrane Stojkovića, Đurovića i Golca, biti od ključnog značaja za samo 19 primljenih golova u sezoni 1977/78. Te sezone, Partizan je nadmoćno osvojio šampionat, oborio mnoge rekorde, a u direktnim susretima sa ostalim članovima "velike četvorke" - C.zvezdom, Hajdukom i Dinamom, od šest utakmica ostvario pet pobeda i jedan jedini remi, sa Hajdukom u Beogradu! Doprinos novajlija - Borote, Hatunića i Santrača, bio je nemerljiv! Svakako, nikako se ne smeju zanemariti ni Partizanovi starosedeoci - Vukotić, Stojković, Trifunović, Zavišić, Đurović, Golac, Prekazi, Boško Đorđević, Kozić, Klinčarski...
 
Slobodan Santrač

  I u toj sezoni Partizan je nastavio sa praksom dovođenja mladih a darovitih igrača, koji su neko vreme proveli u Partizanovim mlađim kategorijama, a onda postali zvezde prvog tima. Nešto ranije, tako je u klub stigao Dževad Prekazi, koji se te 1977/78 potpuno afirmisao, a krajem te šampionske sezone na vrata prvog tima su kucali Zvonko Varga, mladi špic igrač iz Crvenke, ofanzivni vezni Zvonko Živković iz zemunske Galenike, kao i Sead Mašić (Bosanski Brod) i Vlada Lazičić. U narednih nekoliko godina Varga i Živković će biti standardni prvotimci "crno-belih" a i Mašić će upisati solidan broj nastupa u odbrani Partizana. Iz mlađih kategorija dolazi i golman Rade Zalad, koji će punu afirmaciju ostvariti u nastupajućoj sezoni 1978/79, kao i desno krilo Miloš Đelmaš.

  Nažalost, leto i jesen 1978. godine će doneti velike turbulencije u klubu. Kao da je i tok prelaznog roka naslutio takva dešavanja - u Partizanu su već bili viđeni sjajni Safet Sušić, najbolji igrač Sarajeva, kao i Hajdukov bek Vilson Džoni. Džoni se ipak odlučuje za Dinamo, a Sušić na volšeban način ostaje u Sarajevu i narednih nekoliko godina. Umesto Momčila Vukotića, alfe i omege Partizanove ekipe, koji odlazi u Bordo, Partizan angažuje Slobodana Pavkovića iz Vojvodine. Nažalost, Pavković nikada nije iskazao pun potencijal u dresu Partizana, pre svega zbog brojnih povreda.


Slobodan Pavković - iz Vojvodine u Partizan

  I ne samo to - usled nesrećnog ispadanja iz Kupa šampiona od drezdenskog Dinama i lošijeg starta u prvenstvu, Partizan nije stao iza svog trenera Mladinića, koji krajem kalendarske 1977. napušta klub. Raspada se i šampionska generacija - već su otišli Vukotić u Bordo i Golac u Sautempton, a posle serije loših nastupa i Borota napušta Partizan. Ceo klub upada u veliku krizu od koje će se oporavljati narednih nekoliko godina, a te 1978/79 tek u poslednjem kolu su "crno-beli" izborili opstanak. Bio je to jedinstven slučaj u jugoslovenskom fudbalu, da šampion bude na ivici ispadanja iz lige! Igranje u finalu Kupa Jugoslavije i poraz od Rijeke bili su slaba uteha.

  Taj period posle 1978/79, što se transfera tiče, obeležilo je i lutanje u izboru igrača. Od nekoliko novajlija, poput Miodraga Stevanovića (OFK Beograd), Stojiljkovića, Tomaševića, Vladimira Jocića (došao iz niškog Radničkog), Milana Babića (Napredak), Zorana Lilića...samo su Jocić, Lilić i Babić odigrali značajniji broj utakmica. Zanimljivo je da su Jocić i Babić u mlađim kategorijama bili članovi Crvene zvezde (Babić čak i prvotimac) ali su preko Radničkog i Napretka došli u Partizan!

  Partizan su na površini održavali već afirmisani starosedeoci - Vukotić, koji se 1979. vratio u Partizan iz Bordoa, Hatunić, Klinčarski, Stojković, Trifunović...

  Ipak, nije sve tako crno - pored već pomenutih Varge, Živkovića, Đelmaša i Mašića, u prvi tim do kraja decenije pristižu Partizanova deca - vezni igrač Miodrag Ješić i bek Miodrag Radović, zatim golman Ranko Stojić (Zvezdara) i daroviti Admir Smajić (Radnik, Bijeljina). Upravo će oni biti deo ekipe koja će posle pet godina povratiti titulu na Topčidersko brdo. Jedan od medijski najslabije ispraćenih transfera u to vreme, u leto 1980. godine, pokazaće se kao događaj od velikog uticaja na budućnost kluba - Partizan i zemunska Galenika vrše trampu. U Zemun odlazi kralj jugoslovenskih strelaca, Slobodan Santrač, a iz Galenike u Partizan dolazi mladi, talentovani, ali nepoznati centarfor - Dragan Mance.

Došao tiho, a ušao u legendu - Dragan Mance

  Neka Manceov dolazak bude i poslednji pomenuti transfer u ovom delu, koji je obradio period od 1975. do 1980, period u kojem je Partizan krenuo sa drugoligaškim pojačanjima, preko prvoligaških asova pa sve do osipanja i stagnacije, kako u pogledu transfera, tako i u pogledu uspeha. Od titule pa do jedva izborenog opstanka. Sledi uskoro i novi nastavak, koji će se baviti transferima s početka osamdesetih, koje su značile stabilizaciju kluba i njegovo definitivno pozicioniranje u vrhu jugoslovenskog fudbala.

* Zabranjeno preuzimanje teksta bez navođenja izvora ili dozvole autora.
 

Aug 23, 2014

Partizanovi transferi kroz istoriju, 2. deo (prva polovina `70-ih)

  Prvi nastavak iz ovog serijala o transferima FK Partizan bavio se mahom šezdesetim godinama prošlog veka, formiranjem generacije "Partizanovih beba", kao i godinama posle briselskog finala Kupa šampiona, kada je rasprodata moćna ekipa. Došli smo do kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog veka.

  Pored već pomenutih Hošića, Katića, Živaljevića i Bjekovića, koji su kao pridošlice imali veliki uticaj na igru Partizana krajem šezdesetih, treba obavezno pomenuti još jednog bitnog igrača u tom periodu koji je došao u Partizan kao afirmisan igrač. Bio je to Svemir Đorđić, koji je 1968. godine pristigao iz novosadske Vojvodine, kao afirmisan prvoligaški igrač sredine terena. Narednih osam godina on će biti jedan od najzapaženijih igrača "crno-belih", pa pošto je njegovo prisustvo u ekipi obeležilo sedamdesete, nije neka velika greška što ga pominjemo u ovom, drugom nastavku. 



Svemir Đorđić, na utakmici Partizan - Bor

  I početkom sedamdesetih, nastavlja se tradicija dovođenja mladih i neafirmisanih fudbalera. U tom kontekstu najznačajnije novajlije su Radomir Antić (užička Sloboda) i Refik Kozić (Istra Pula). Posebno je zanimljivo kako je angažovan Refik Kozić - njega su Partizanovi ljudi zapazili tokom zimskih priprema u Medulinu, dok je branio boje Istre, doveli ga u klub, i narednih desetak godina Kozić je bio jedan od najstandardnijih Partizanovih igrača. Antić je takođe ostavio veliki trag u Partizanu, odigravši veliki broj utakmica.

  Ipak, toj generaciji Partizanovih fudbalera titula prvaka stalno izmiče, svake sezone se pojavljuje nekoliko novih imena i kao da se luta u traženju dobitne kombinacije. Sa ove distance gledano, možda je u tom periodu umesto osvežavanja igračkog kadra, koji je svakako bio jak (Ćurković, Paunović, Damjanović, Dane Petrović, Budišić, Bora Đorđević, ranije pomenuti Katić, Živaljević, Hošić...samo su najpoznatiji od tadašnjih igrača) bilo mnogo potrebnije osvežavanje uprave novim ljudima.

  Dešavaju se i transferi nekih poznatijih igrača - iz niškog Radničkog u leto 1971. dolazi golman Miodrag Knežević ali se zadržava samo jednu sezonu. Njegov klupski drug iz Niša, Nenad Cvetković, o kojeg se grabi cela "velika četvorka", dolazi u Partizan godinu dana kasnije, 1972. godine. Bio je to, posle Nenada Bjekovića, najbolji i "najzvučniji" napadač koji je potpisao za Partizan. Njegov dolazak u ekipu, nenaviknutu na dolaske "zvezda" prelaznih rokova, rađa i određene nesuglasice unutar tima, a prema kasnijim svedočenjima nekih od igrača, još tada su postojale podele igrača na "klanove" i "ekipe". Nenad Cvetković je bio član Partizana četiri godine, postigao značajan broj golova ali nikada nije dosegao visine koje su mu bile predviđane.

Nenad Cvetković

  Međutim, drugi centarfor, koji je preko Mačve i niškog Radničkog došao u Partizan 1971. godine kao mlad igrač, ostavio je ništa manji trag u Humskoj 1. Reč je o pokojnom Pavlu Grubješiću, koji je skoro deset godina bio Partizanov napadač. Nikada nije važio za prvu napadačku opciju, ali je, naročito u drugoj polovini sedamdesetih, često bio standardan i postigao je solidan broj golova. Još jedan igrač iz Mačve nešto kasnije prelazi u Partizan. Bek Dragan Arsenović, nažalost ni on više nije među živima, dolazi 1974. godine u Humsku 1, i narednih nekoliko godina po dolasku imaće, uglavnom, zapaženu ulogu u timu Partizana.

  Jedno mesto u timu je bilo posebno osetljivo. Naime, odlaskom Ivana Ćurkovića u Sent Etjen, 1972. godine, Partizan nastoji da mu nađe dostojnu zamenu, ali uprkos brojnim pokušajima, golmani koji su branili mrežu "crno-belih" nisu bili na tom nivou. Menjali su se na golu Partizana u prvoj polovini sedamdesetih Mladen Furtula (Sutjeska, Foča), Partizanova deca Zlatko Milić (kroz kaljenje u Rijeci vratio se u Partizan), Slavko Drljača, Vojislav Marković, kasnije i novajlija Blagoje Istatov (Belasica iz Strumice). Iako je svako od njih imao određeni kvalitet, to nije bilo dovoljno da se ustale na golu i nametnu kao dugoročno rešenje za Partizanovu "jedinicu".

  Kad već pričamo o prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, treba pomenuti da je i tada kroz Partizan prošlo dosta igrača koji su imali samo epizodne uloge. To je neminovnost fudbala jer nemoguće je da se baš sve novajlije nametnu. Tako su kroz Partizan prodefilovali Kurčubić, Radojković, Hadžiabdić, Salihodžić, Ringov...ali njih se danas kao članova Partizana sećaju samo najzagriženiji hroničari istorije kluba. Zanimljiv je slučaj Vasila Ringova, koji u Partizanu nije spojio više od par zvaničnih mečeva, ali je kasnije doživeo svoje zvezdane trenutke u dresu Vardara i postao jedan od najboljih jugoslovenskih napadača.

  To nije bio slučaj sa Ilijom Zavišićem, koji je kao mladić došao u Partizan iz kluba Hajduk Veljko iz Negotina, dve sezone proveo u Boru na pozajmici, a onda se na velika vrata vratio u Partizan i do kraja sedamdesetih prigrabio dres s brojem 7, postavši jedna od ikona druge polovine sedamdesetih, pa i državni reprezentativac. Ako je neki klub umeo da afirmiše i prepozna igrača iz manje sredine, to je bio Partizan.

Ilija Zavišić - od Negotina i Bora do Partizana i reprezentacije

   Jedan transfer iz leta 1973. zaslužuje posebnu pažnju, iz dva razloga. Reč je o Miroslavu Boškoviću, popularnom Galebu, kako su ga nazvali navijači Hajduka, čiji je bio dugogodišnji prvotimac. On je bio prvi igrač Hajduka koji je prešao u Partizan, ali nije samo to bio kuriozitet vezan za njega. Bošković je, iz duboko ličnih razloga koji nisu imali veze ni sa Hajdukom ni sa Splitom kao gradom, poželeo da ode u Partizan, ali mu tadašnji propisi FSJ nisu to dozvoljavali. Bošković se upustio u pravnu bitku i na Ustavnom Sudu uspeo da izdejstvuje promenu propisa a samim tim i svoj prelazak iz Hajduka u Partizan! Ovaj odbrambeni igrač, tada već bivši reprezentativac Jugoslavije, proveo je u Partizanu dve sezone.
 
Miroslav Bošković, na "večitom derbiju" - iz Hajduka u Partizan preko Ustavnog suda
  
 Kroz čitav ovaj period, do leta 1975. godine, u tim Partizana pistižu, osim novih igrača sa strane, i momci ponikli u Partizanovoj školi fudbala. Neki od njih, poput Ivana Golca, Boška Đorđevića, Aranđela Todorovića, Predraga Tomića i Nenada Stojkovića, postaće standardni prvotimci i kasnije osvajači titula prvaka s Partizanom. Neki drugi su imali manje zapažene uloge ali su ipak igrali po par sezona za Partizan - Zoran Cvetanović, Novica Vulić i Zoran Racić. Poslednjeg je lom noge zauvek odvojio od fudbala (Partizan - Sloboda, oktobar 1974.) a i bek Vulić je bio sklon povredama. 

 Kao zaključak za ovaj period prve polovine sedamdesetih, treba istaći da se u to vreme u jugoslovenskim najboljim timovima igrački kadar nije toliko čest menjao kao što je to danas slučaj.  Provereni i kvalitetni igrači su ostajali i po desetak godina u prvom timu i postojala je starosna granica za odlazak u inostranstvo. Veoma retki su bili transferi između klubova "velike četvorke" (Bošković je izuzetak), a najveće "bombe" prelaznih rokova su bili dolasci talentovanih i dokazanih igrača iz manjih prvoligaških sredina u velikane - Meškovića (Sloboda), Boriše Đorđevića (Bor) i Oblaka (Olimpija) u Hajduk, Kneževića i Cvetkovića iz Radičkog u Partizan, Mujkića (Željezničar) i Šarovića (Proleter) u Dinamo, Stepanovića (OFK Beograd) u Crvenu zvezdu.

  Što se Partizana tiče, transferi u tom periodu od 1970. do 1975. obeleženi su sledećim činjenicama: 

- "lutanje" u izboru golmana po odlasku Ćurkovića
 - redovno popunjavanje tima iz sopstvene omladinske škole (Golac, Boško Đorđević, Todorović, Predrag Tomić, Stojković, Vulić...)
- dolazak afirmisanih igrača, čak i reprezentativaca (Knežević, Cvetković, Bošković)
- selekcija mladih i talentovanih igrača iz provincije koji će postati stub tima (Antić, Kozić, Zavišić, Grubješić, Arsenović)
 
  Dolazimo do polovine sedamdesetih i sezone 1975/76, kada je selektiran tim koji je osvojio titulu prvaka 1975/76, ali o tim pojačanjima, kao i o najznačajnijim Partizanovim transferima do kraja sedamdesetih, više reči u sledećem nastavku.

 *  U tekstu su korišćene slike iz nekadašnjeg časopisa "Tempo". Zabranjeno preuzimanje teksta bez dozvole autora.

Aug 16, 2014

Partizanovi transferi kroz istoriju, 1.deo (šezdesete)

  Danas, kada je finansijska situacija u Partizanu toliko loša da Partizan mora prvo da proda nekog od igrača kako bi doveo pojačanja, kada su rubrike o prelaznom roku skoro prazne i sve je manje momaka koje imamo priliku da slušamo kako su "ostvarili dečački san", možda je pravi momenat da se podsetimo kako je to nekada izgledalo kada igrač menja klub, dolazi u Partizan ili napušta Humsku 1.

  FK Partizan, osnovan od strane Jugoslovenske Armije, imao je u prvim godinama svog postojanja privilegiju da dovede mnoge tadašnje asove, koji su, hteli-ne hteli, karijere nastavljali u Partizanu. Tako je Partizan doveo mnoge fudbalere koji su kasnije postali legende kluba, među njima su Bobek, Zebec, Čajkovski...

Kada su u pitanju transferi između Partizana i Zvezde, oni su bili dosta česti u prvim godinama postojanja ova dva kluba, kada još nije vladao toliki antagonizam između dva gradska rivala. Tada su iz kluba u klub prelazili igrači kao što su Milivoje Đurđević, Milovan Ćirić, Jovan   Jezerkić, Ranko Borozan, Božidar Drenovac, Miomir Petrović.

Božidar Drenovac - jedno od prvih pojačanja iz C.zvezde

  Ipak, prisustvo vojske u klubu je imalo i svoju lošu stranu - najviše iz razloga što su ti "ljudi u šinjelima" sa svojim krutim shvatanjima bili daleko iza vremena u kojem su živeli. Nisu shvatali da je sport oblast života koja se ne može uređivati krutim vojnim pravilima, već zahteva širinu, fleksibilnost i diplomatiju. I u tome treba tražiti razlog zašto je Partizan u dva navrata više od decenije čekao titulu prvaka (što na najbolji način obara tezu o Partizanu kao "povlašćenom vojnom i državnom klubu") i zašto kasnije nije bio konkurentan ostalim klubovima kada je trebalo dovesti nekog velikog igrača.

  U ovom tekstu akcenat će biti na transferima u periodu od šezdesetih godina prošlog veka pa dalje. Naime, tada se - početkom šezdesetih, u Jugoslaviji desila totalna profesionalizacija fudbala, a vremena kada su igrači po dekretu dolazili u Partizan ostala su daleko iza.  Od prelaska u Partizan radi redovna tri obroka i osnovne egzistencijalne sigurnosti nije ostalo ništa, šezdesetih se iz kluba u klub prelazilo za ogromne sume novca.
   
  Veliko bogatstvo Partizana bila je kroz istoriju njegova omladinska škola, kojoj su temelje udarili Špic i Matekalo, i koja je dala mnoštvo sjajnih igrača. Na taj način je i formirana čuvena generacija "beba" iz 1966. godine. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, Partizanovoj deci - Šoškiću, Jusufiju, Vasoviću, Davidoviću, Kovačeviću, Mihajloviću, Bajiću...pridodati su najbolji i najperspektivniji mladi jugoslovenski igrači: Ivan Ćurković iz Veleža, Milan Vukelić iz Vojvodine, Milan Galić i Radoslav Bečejac iz zrenjaninskog Proletera, Lazar Radović i Branko Rašović iz titogradske Budućnosti, Mustafa Hasanagić iz Priboja, Josip Pirmajer iz FK Novi Sad. Bio je to sjajan recept, ta ekipa je osvojila ukupno četiri titule prvaka Jugoslavije, došla do finala Kupa šampiona i klubu iz Humske donela stotine hiljada novih navijača širom bivše države!

Pojačanja iz 1958/59 - Galić, Radović i Vukelić

  Pre nego što je ta čuvena generacija došla skoro do vrha Evrope, red je pomenuti jedan veliki transfer koji je uzburkao fudbalske strasti u Beogradu i tadašnjoj državi. Velibor Vasović je u leto 1963. godine napustio Partizan, razočaran odnosom kluba prema njemu, i otišao pravo u Crvenu zvezdu, za tri miliona tadašnjih dinara, što je u ono vreme bila ogromna suma! Ovejani mešetar poput Zvezdinog "tehnika" Ace Obradovića nije propustio poklon na tacni. Za novac su se već nekako snašli. Kad je mogla da se "nabavi"  lova za stadion za 100.000 ljudi, šta je spram toga novac za jednog igrača?

Vasović kao zvezdaš, u sredini, između Džajića i Kostića...

...a onda opet Partizanovac, na slici sa Rašovićem i Bečejcem, i sve to za manje od godinu dana

  U Zvezdi je Vasović proveo samo jednu polusezonu i odigrao samo 13 prvenstvenih utakmica, a onda još tokom te polusezone odlučio da prihvati poziv Partizana i vrati se nazad! Nekoliko meseci nije igrao po završetku te polusezone - bio je na platnom spisku Zvezde, trenirao s Partizanom i čekao dogovor klubova da se vrati nazad u Humsku! Najzad, klubovi su se dogovorili, Vasović se iz Zvezde vratio u Partizan, a u suprotnom smeru otišao je Zvezdan Čebinac.
 
Svi zadovoljni zbog obostrano dobrog posla 11. avgusta 1964: Velibor Vasović, Zvezdan Čebinac, predstavnik Partizana Milomir Strizović, generalni sekretar Beogradskog fudbalskog saveza Konstantin Zečević i predstavnik Crvene zvezde dr Aleksandar Obradović  Foto - "Politika"

  Tokom šezdesetih, a pre Vasovića i Čebinca, vredan pomena je prelazak  Branka Zebeca iz Partizana u Zvezdu, 1959. godine, kao i Antuna Rudinskog iz Zvezde u Partizan, 1962. godine.

  Oduvek su Partizan i C. Zvezda vodili ljutu borbu kako bi privoleli igrače iz drugih sredina za prelazak u njihove redove. Od bitke za Miloša Milutinovića, pedesetih godina prošlog veka, pa kasnije. Kao jedan od najneverovatnijih transfera bio je prelazak Stevana Ostojića iz niškog Radničkog u C.zvezdu, 1964. godine, posle dešavanja po kojima bi se mogao snimiti i triler. On je potpisao predugovor s Partizanom, pa onda usled mnogo bolje novčane ponude C. zvezde na kraju i otišao u taj klub, pošto je i bukvalno bio skrivan od strane čelnika Zvezde. Taj transfer je samo razotkrio ono što je bila javna tajna - postojanje "crnih fondova" u formalno amaterskom jugoslovenskom fudbalu, koji je praktično duboko zagazio u profesionalizam. Takođe, ovaj transfer je potvrdio da je uprava našeg večitog rivala u tom periodu imala znatno sposobnije, prepredenije i beskrupuloznije ljude, koji su, za razliku od Partizana koji se oslanjao na anahrone vojne kadrove, svoju podršku imali u vrhu srpske policije.

  Vratimo se slavnoj generaciji "Partizanovih beba". Nažalost, kratkovidošću uprave, ta generacija sa Hejsela je rasprodata bez ikakvog plana. Tog leta, 1966. godine, Partizan napuštaju  Jusufi, Galić, Šoškić, Kovačević i Vasović. Polovina tima iz briselskog finala! Godinu dana kasnije, Partizan napušta i Radoslav Bečejac, reprezentativac i odlazi u ljubljansku Olimpiju, što je bila senzacija prve vrste. Taj transfer je srušio sve rekorde i izazvao skandal. Olimpija, kao klub koji je tražio mesto u vrhu jugoslovenskog fudbala, nije žalila para da dovede Bečejca, ali nikada nisu uspeli da postanu bitan faktor u domaćem fudbalu.



 U narednih par godina, te afirmisane igrače iz generacije "beba" su zamenili golobradi momci ponikli u Partizanovoj školi (Bora Đorđević, Damjanović, Vukotić, Paunović, Pejović, Radaković, Miodrag i Slobodan Petrović, Tošić...), i manjim beogradskim klubovima (Budišić - Radnički Beograd, Vidović - Borča) i nekoliko pridošlica sa strane, iz manjih klubova. Veliki transferi su izostajali, Partizan je morao da se zadovolji neafirmisanim i manje poznatim igračima ali neki od njih su se pokazali kasnije kao velika pojačanja. To su, pre svih, bili vezni igrač Idriz Hošić (došao iz Famosa i u narednim godinama bio jedan od najboljih u crno-belom timu), zatim Ilija Katić (brzonogi napadač koji je došao iz tadašnjeg drugoligaša Slavonije - današnji NK Osijek) i centarfor Miodrag Živaljević, koji je u sezoni 1968/69 došao iz Radničkog iz Kragujevca. Taj period s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, je obeležen i dovođenjem nekoliko igrača koji nisu ostavili dublji trag u klubu, ali su ipak upisali po jednu ili više sezona u Partizanu - bek Marić (užička Sloboda), krilo Pogarčić (Bor), Ljuan Prekazi (Trepča), Čičić (FAP), napadač Jeremić (Radnički Niš)...

  Godine 1968, još jedan igrač iz generacije "Partizanovih beba" zamenio je Partizan drugim domaćim klubom - posle Bečejca koji je otišao u Olimpiju, Josip Pirmajer je dres Partizana zamenio opremom Vojvodine. 

  Leto 1969. godine donosi najzad jedan od zvučnijih transfera - u Partizan dolazi najdarovitiji jugoslovenski napadač, Nenad Bjeković iz zrenjaninskog Proletera. Uz novac, Proleter je dobio i par igrača pride (Vidović, golman Marković...). Bjeković je igrač koji će u Humskoj ostvariti potpunu afirmaciju, postati najbolji napadač "crno-belih", stići do reprezentacije, a golom u 90. minutu poslednje utakmice prvenstva 1975/76 doneti Partizanu i jedanaest godina čekanu titulu prvaka!


  Kao rezime transfera šezdesetih godina prošlog veka, treba istaći da se Partizan posle raspada generacije iz Brisela, opredelio za igrače iz sopstvene škole, a selekcija je dopunjavana mahom neafirmisanim mladim igračima. Od "bombi" - ni traga ni glasa, sve do dolaska Bjekovića, o koga se otimala cela "velika četvorka" a on je ipak završio na Topčiderskom brdu. Ako bi se birao klub iz kojeg je Partizan doveo najbolja pojačanja, onda je to, bez ikakve sumnje, zrenjaninski Proleter, koji je Partizanu posle Galića (došao u  Partizan krajem pedesetih), dao još dva igrača vrhunske klase - Bečejca i Bjekovića.


  U narednom nastavku biće reči o transferima ostvarenim u sedamdesetim godinama prošlog veka.
 

* Za potrebe teksta korišćen je materijal iz digitalne arhive "Politike", slike iz "Tempa" i sa bloga "Yugopapir". Zabranjeno preuzimanje teksta bez dozvole autora.
 

Aug 1, 2014

Bio jednom jedan "lampaš"

  Identitet i istoriju jednog fudbalskog kluba (a Partizan nije izuzetak) određuju ne samo njegovi uspesi, fudbaleri i treneri koji su tu istoriju pisali, već i fudbalski objekti. Stadion je neodvojivi deo istorije svakog fudbalskog kluba, i odavno su stadioni prestali da budu samo uobličene gomile betona i gvožđa. Za svakog navijača oni imaju emotivni značaj a njihove tribine predstavljaju svojevrsne hroničare života kluba i čuvare sećanja na mnogobrojne pobede, poraze i najveće trenutke u istoriji kluba.

  Ipak, kada jedan poseban deo stadiona postane pojam za sebe tokom decenija, onda zaslužuje posebnu pažnju. Upravo to je slučaj sa nekadašnjim semaforom "lampašem" na Stadionu Partizana. Bio je jedna od prvih asocijacija na Partizan, Stadion JNA, Topčidersko brdo i Humsku ulicu. Do kraja pedesetih, jug Partizanovog stadiona krasio je klasični manuelni semafor, na kojem su se ručno menjali brojevi. Neke divne uspomene su vezane i za njega...





A onda, 1957. godine, postavljen je novi, elektronski semafor, jedan od simbola kluba iz Humske ulice.

Koliko puta ste svi vi, dok još niste dolazili na utakmice, imali priliku da čujete reportera u radio-prenosu kako kaže da "veliki semafor na južnoj tribini pokazuje da je u toku finiš utakmice"...

 

 U vreme kada je postavljen, semafor "lampaš" bio je jedan od najsavremenijih u Evropi. Koliko je postojanje takvog semafora bilo ispred svog vremena, naročito za prilike u tadašnjoj Jugoslaviji, govori i podatak da je naš "večiti rival", koji se i danas hvali veličinom svog stadiona, elektronski semafor instalirao tek početkom osamdesetih godina prošlog veka - četvrt veka posle Partizana. Skoro dve decenije komšije su se hvalisale "našim najvećim stadionom", tim čudom arhitekture i Krcunove finansijske akrobacije, stadionom na kojem se rezultat menjao ručno.

  Slike koje ćete imati prilike da vidite u ovom tekstu na najbolji način dočaravaju taj pionirski poduhvat postavljanja prvog elektronskog semafora u Jugoslaviji, na Stadionu JNA. Čak i danas, neupućeni posmatrač bi mislio da su ove slike nastale u unutrašnjosti nekakvog svemirskog broda...







  Kilometri kablova sa unutrašnje a stotine sijalica sa spoljne strane semafora, i sve to postavljeno pod krov ozidane kućice na sredini južne tribine. Upravo su te lampice i kumovale nadimku ovog semafora - "lampaš".



  I tako je počela nova era u životu tadašnjeg Stadiona JNA ali i fudbala na ovim prostorima. Moralo je proći još mnogo godina dok i ostali klubovi sa prostora tadašnje države nisu sebi obezbedili ovakve ili slične semafore. Za to vreme, na velikom semaforu Stadiona JNA, bile su ispisane neke od najlepših ali i najbolnijih stranica istorije kluba, veličanstvene pobede, retki katastrofalni porazi, trijumfi nad "večitim rivalom", rekordne evropske pobede...









  I ne samo to - opraštali smo se putem "lampaša" od naših tragično nastradalih velikana...


  I tako sve do 3. decembra 2011. godine, kada je čuveni "lampaš" otišao u penziju. Svaki navijač Partizana je imao osećaj da se oprašta od živog bića a ne od velike hrpe metala, kablova i zastarele elektronike. Bila je to utakmica Partizana i kragujevačkog Radničkog, poslednji put su zasijale lampice na velikom semaforu, da označe pobedu Partizana od 3-0, uz prigodnu poruku...


  Pune 54 godine krasio je ovaj semafor južnu tribinu stadiona u Humskoj ulici. Za nekoliko godina, neki novi klinci neće verovati našim pričama kako je postojala takva tehnologija, kako smo se zabavljali gledajući pokušaje operatera u kućici koji minutima ispravlja pogrešno upisano prezime igrača, kako smo jedini u državi imali tako moderan semafor...
  Ostaju ove slike, kao sećanje na "lampaš" i nezaboravni deo istorije Partizana.