Jul 8, 2014

Odlazak Partizanovog plemića


 Po prvi put na ovim stranicama pišem o nekome ko nije bio ni Partizanov as, ni trener, ni funkcioner. A osećam da moram nešto da napišem, jer je bio možda i najveći od nas, posvećenih crno-beloj boji. Neka tiha i dostojanstvena tuga, ali i ponos i zahvalnost, prisiljavaju me da ih izrazim kroz slova i reči. A da, pri tom, probam da ne odem u patetiku.


  Juče je umro Bora Todorović. Čovek, Glumac, Umetnik, Partizanovac. Kad čovek napusti svet u 84. godini, ne može se govoriti o šoku i tragediji. Ali, može se govoriti o velikom gubitku, pre svega za njegovu porodicu a onda i za našu kulturu. Bora je juče, svojim odlaskom, u meni izazvao nekakvu dostojanstvenu tugu, žal, i desetine uspomena. U moru sećanja i reči oproštaja od Bore, meni je najpreciznija ona rečenica Dušana Kovačevića, koji je rekao da običan svet u Srbiji oseća da je izgubio nekog svog.

  Odrastao sam uz domaće filmove. Moj pokojni otac je obožavao asove srpske i jugoslovenske komedije. Svako malo, on bi pominjao neke tamo, meni nepoznate "Diplomce". Gledajući naše komedije, primetio sam da je Bora Todorović bio jedini koji je nepogrešivo, u svakom momentu, svakom svojom grimasom i svakim svojim gegom, umeo da mu "nađe žicu" i njega, čoveka kojeg je teško bilo oduševiti, nasmeje do suza.

Bora Todorović u školskoj povorci, treći s leva (foto - stranica "Crno-beli Beograd")

  Harizma i talenat koje je Bora emitovao bili su skoro opipljivi. Bila je potrebna samo jedna scena pa da vas bespovratno osvoji to večito spadalo i taj neprevaziđeni i šarmantni zajebant našeg filma. Da vam se useli u srce, zauvek.

  Bora je voleo Partizan. Voleo ga je na svoj način. Ona specifična i duboka naklonost prema klubu, kada ti je Partizan kao deo porodice, kao brat, kao nešto što si dobio rođenjem i što se nikada ne dovodi u pitanje.  Voleo je Partizan nenametljivo, ali time njegova ljubav prema "crno-belima" nije bila manje vredna - naprotiv. Nije nikada samoreklamerski mahao svojom pripadnošću Partizanu, kao što nikad nije mahao ni svojim srpstvom, ni beogradskim poreklom. A u sebi je sublimirao one najlepše osobine koje može da ima neko ko se zove i Beograđaninom, i Srbinom, i Jugoslovenom, i Partizanovcem. Ili jednostavnije rečeno - Čovekom. Neko ko je sa jedanaest ili dvanaest godina u ratnom vihoru prehranjivao porodicu, jer je već sa tri godine ostao bez oca, mogao je da izraste samo u Čoveka. Iskrenog, prirodnog, šarmantnog, gospodstvenog.

Bora Todorović i Bata Živojinović na 54. derbiju, 27.10.1974. (foto - "Mozzart sport")

  Bili smo ponosni što je Bora Todorović navijač Partizana. Kad onako, neobavezno, s društvom nabrajate ko od poznatih za koga navija, pa dođete do Bore, bio je to tas na vagi koji preteže. Ime posle kojeg je svaki dalji argument one druge strane suvišan. U poznim životnim godinama, kada je ostavio glumu, pozorište i film, Bora nije ostavio Partizan. Svi mi koji smo redovni na Partizanovim utakmicama, viđali smo ga svih ovih godina. Nema veze protiv koga -  Rad, Vojvodina ili komšije. I nije važno gde - Humska, Karaburma, Jagodina...

Bora Todorović i navijač Partizana Zoran Marković, OFK Beograd - Partizan 1-3, 2008.

 Vitalan i uvek nasmejan, bio je kao večiti dečak. Godine su mu dodavale bore ali su ga činile samo šarmantnijim. Bilo je toliko prirodno i normalno videti Boru kako se u poznim godinama bez problema penje do vrha istoka Humske 1, da smo mislili da je neprolazan i večit, kao i njegove uloge.

Sa Nenadom Bjekovićem, u Partizanovim prostorijama

  Juče, njegova velika i čista duša se preselila na nebo, gde ga čeka probrano crno-belo društvo - Duško Radović, Mija Aleksić, Zoran Radmilović, Sloba Novaković, Petar Banićević, Slobodan Aligrudić...

  Bora Todorović je zauvek otišao ali ostale su njegove uloge, njegovo delo i njegova veličina. I primer, obrazac, domaći zadatak, kako je moguće biti istovremeno umetnik, prijatelj, gospodin, šarmer, Beograđanin, Srbin, Jugosloven, Partizanovac. Biti velikan a sa obe noge na zemlji. Biti svoj, a opet, svakome neizmerno drag.

  Ako je, kao što reče Duško Vujošević, navijanje za Partizan neka vrsta plemstva, juče nas je napustio naš najveći plemić.

  Večna ti slava, dragi naš Boro.

Aleksandar Pavlović


   





  


 

  

 

Jul 5, 2014

24."večiti derbi" - prvi derbi u crno-belom

  Nedavno, u jednom od prethodnih postova na blogu precizirano je kada je Partizan prvi put obukao crno-beli dres u nekoj takmičarskoj utakmici. Bila je to sezona 1958/59, njen prolećni deo, a ovog puta prisetićemo se i prvog "večitog derbija" u crno-beloj opremi, odigranog upravo te sezone.

  Bilo je to 10. maja 1959. godine. Partizan je, samo formalno, bio gost Crvenoj zvezdi. Naime, tada su naše komšije svoje utakmice u kojima su bili domaćini, igrali na Partizanovom stadionu, tačnije, Stadionu JNA. Da li se današnje generacije navijača kluba sa "našeg najvećeg stadiona", dok posprdno govore o "armijskom pašnjaku" odriču i tih utakmica, dela svoje istorije, kao i legendarne utakmice protiv Mančester Junajteda (posle koje se desila tragedija na minhenskom aerodromu) koje su im puna usta, to ostavljamo njima i njihovom mentalnom sklopu.

  Mi ćemo se baviti 24. "večitim derbijem". Kao što je očigledno sa fotografija koje slede, Stadion JNA je bio krcat, preko 50.000 gledalaca je prisustvovalo utakmici, sudio je arbitar Trajan Ivanovski iz Skoplja, a timovi su nastupili u sledećim sastavima, predvođeni trenerima Špicom (Partizan) i Pavićem (C.zvezda) :

C.zvezda - Beara - Durković, Stojanović, Borozan, Spajić, Tasić - Stipić, Šekularac, Milošević, Maravić i Kostić.

Partizan - Šoškić - Belin, Jusufi, Jončić, Pajević, Miladinović - Čebinac, Radović (Vukelić), Kaloperović, Galić i Mihajlović.


 Pre ovog susreta, C.zvezda je imala dva boda prednosti u odnosu na Partizan i Vojvodinu, koja je takođe bila u trci za šampionski pehar. Bila je to liga sa dvanaest prilično ujednačenih klubova.

  Partizan je tog 10. maja 1959. godine, po prvi put u jednom "večitom derbiju" nastupio u crno-belim dresovima, koji će u narednim decenijama biti neizostavni deo identiteta kluba. I bilo je, kao što se i kaže u našem narodu, prvo pa muško.


  "Crno-beli" su pobedu nagovestili već u 17. minutu. Desilo se to na južnoj polovini terena. Posle šuta Zorana Miladinovića, Beara je uspeo da zaustavi loptu ali tek pošto je ona prešla gol liniju. Igrači Zvezde su izjednačili u finišu prvog poluvremena, posle snažnog šuta Maravića.

  Partizan je u novu prednost došao golom Tomislava Kaloperovića u 77. minutu, a sudbinu C.zvezde je zapečatio Milan Galić u 85. minutu, tako što je loptu ubačenu sa strane, sa "peterca" sproveo u mrežu.


  Ovom pobedom, Partizan se izjednačio na čelu tabele sa Crvenom zvezdom. Ipak, nije uspeo i da je prestigne do kraja šampionata, pa je završio na drugom mestu. Ali, ova utakmica je vredna da ostane zabeležena jer imala je sve odlike velike utakmice i "večitog derbija". Veliki broj gledalaca, puno golova, vizuelno novi Partizan u avangardnim crno-belim dresovima, a naravno i priličan broj asova jugoslovenskog fudbala u oba tima.

Fotografija iz nedeljnog sportskog lista "Futbal"

  Reprezentativci Beara, Durković, Šekularac i Kostić u crveno-belom, kao i Šoškić, Belin, Jusufi, Miladinović i Galić u crno-belom beogradskom klubu, samo su najsjajnija imena od onih koja su nastupala za beogradske rivale u to doba.


  Prošlo je od tog derbija više od pet decenija, ali ti asovi (od kojih mnogi više nisu među živima) zaslužuju da se ne zaborave, u kojem god klubu da su igrali. Golove sa 24. derbija između Partizana i Crvene zvezde možete pogledati na sledećem linku: