Jan 31, 2014

Slavkove sveske ili kako se u Mežici voleo Partizan

Pre oko dve godine, napravili smo naš virtuelni kutak na Facebook-u, gde mi, malo matoriji Partizanovci, ali i oni mlađi, opušteno i sa nostalgijom ćaskamo o starim Partizanovim vremenima, razmenjujemo slike i utiske. Vremenom se formiralo nekakvo jezgro od desetak ljudi koji redovno postavljaju i razmenjuju slike crno-belog tima. U društvu sa nama su i neki od bivših Partizanovih asova, koji sa nama dele uspomene i sećanja, pojašnjavaju neke dileme u vezi fotografija.
Nedavno, primetio sam čoveka koji redovno prati sadržaj stranice. Vidim po imenu i prezimenu da je ovaj gospodin Slovenac, da jako dobro poznaje istoriju Partizana, da odlično govori srpski. Ne sećam se tačno kako je počela konverzacija između nas dvojice, uglavnom, razmenili smo fotografije nekih Partizanovih igrača iz ranih sedamdesetih.
Par dana kasnije, dobijam poruku, šalje je isti taj čovek. Slovenac, Slavko Kodrun:
“Zahvaljujem se vama i drugima za sve ove slike i time na sećanja na dane kad sam se kao mladić radovao uspesima i tugovao porazima Partizana. Sećam se da sam kao 15-godisnjak vodio svesku i u nju lepio sve sa utakmicama Partizana.Mislim, da još uvijek je negde imam i ako je pronađem, poslaću vam koju sliku iz nje. Pozdrav!”

Postajem zaintrigiran. Slovenija je podneblje u kojem su ljudi tradicionalno naklonjeni zimskim sportovima, a ovaj čovek ne samo da voli fudbal, nego je i navijač Partizana! Uglavnom, na kraju dogovaramo da Slavko meni pošalje tu svesku, da ja skeniram slike i da mu je onda vratim.
I stiže paket, prilično težak. A u njemu, ne jedna, već četiri sveske formata A 4, tvrdih korica. A unutra – riznica i blago. Od 1975/76, pa naredne tri-četiri sezone, Slavko Kodrun je iz utakmice u utakmicu vodio dnevnik, pisao rezultate, statistiku, strelce, analizirao utakmice – i takmičarske i prijateljske, sastavljao profile igrača, a sve to na slovenačkom jeziku i ilustrovano precizno lepljenim slikama iz “Tempa” i “SN revije”. Preciznost i sistematičnost s kojom je to radio je neverovatna, a rukopis savršen! Imao sam utisak da listam sportski časopis. Ostajem zapanjen, da je čovek koji nije iz Beograda, kojem srpski nije maternji jezik, koji živi u malenom rudarskom mestu nadomak austrijske granice, sa tolikom strašću pratio Partizan! Moje oduševljenje je tim veće što je 1975/76 prva sezona kada sam (kao đak prvak) počeo pomno da pratim rezultate Partizana, imajući svest o utakmicama, rezultatima i igračima.
Šaljem mejl mojim drugarima s kojima delim ovaj hobi. Dejanu, Igoru, Saletu…skeniram stranicu iz sveske da vide. Ne veruju ni oni šta vide, oduševljeni su. I kaže svako od njih, “Pa sličan dnevnik sam i ja vodio. I mislio da sam lud, da jedino ja to radim. Sad vidim da nisam lud. Ima nas dosta, Partizanovih fanatika!”
Tada sam rešio da uz pristanak gospodina Slavka Kodruna napišem ovaj tekst o njemu. Strast ovog čoveka prema Partizanu, pa makar i da je trajala samo u mladalačko doba, mora biti zabeležena! Ta čista i neiskvarena emocija mladića iz sedamdesetih, koji živi 500 ili 600 kilometara od Beograda i koji je svoju sportsku naklonost poklonio baš beogradskom Partizanu, a ne Olimpiji, a ne Mariboru ili možda Dinamu, kao bližim klubovima. Sledi priča Slavka Kodruna, čoveka koji je načeo šestu deceniju života. Ako očekujete u njoj pojmove kao što su “korteo”, “odrađeno gostovanje” i “odlično izdanje tribine”, nije kasno da odustanete, jer tih stvari ovde nema. Ima samo čiste emocije, ničim uslovljene, nilim proračunate. Slavko priča:
  ”Ja sam Slavko Kodrun, iz Mežice, Slovenija. Kršteno ime mi je Alojz, ali svi me zovu Slavko. Počeo sam da navijam za Partizan 1968, kad mi je prijatelj od mog brata poklonio novčanik sa slikom Partizana na jednoj strani a na drugoj je bila  zgodna djevojka. Tako sam rano zavoleo Partizan i djevojke! Omiljeni igrači su mi bili Istatov, Knežević, Cvetković i Radaković. Radio sam u rudniku olova u Mežici, bio poslovođa. U Beogradu sam bio dva puta. Jednom, 1988, gledao sam derbi na Zvezdinom stadionu. Sećam se da mi je kartu kupio drug iz Beograda, navijač C. zvezde. Drugi put sam u Beogradu bio turistički, pre tri godine. Zanimljivo je da sam bio još i na Poljudu i Maksimiru, ali nikada na Stadionu JNA. Planiram da dođem naredne godine, na neku od utakmica…
… Inače, gledao sam Partizan četiri puta u Ljubljani. Naravno, onu istorijsku, 1:0 Bjekovic i još tri utakmice. Nažalost, Partizan nije pobedio na te ostale tri…Šteta što nemam karte s tih utakmica. U Maksimiru, gledao sam Partizan s prijateljima – tri dinamovca, koji su me poveli u Zagreb pod jednim uslovom, da na stadionu ne vičem za Partizan. Nažalost, nije ni bilo prilike, Dinamo je pobedio 2:0. A u Splitu…Bio sam na odmoru u Makarskoj i na povratku odlučio sam, da s prijateljem, velikim dinamovcem, da odemo u Split na utakmicu Hajduk protiv Želje. Tako dobijemo sobu kod nekog domaćina koji je bio veoma ljubazan, kao ono, `Vi Slovenci, dobri, vredni` i ne znam šta još. Pijemo i pričamo i onda nas pita, `A momci, za koga navijate u fudbalu?` Mi se pogledamo i znamo tu može da bude frke i drug odmah kaže i slaže – Hajduk! Ja pomislih, ako kažem Partizan, neće dobro završiti, ali da kažem Hajduk – neću. Pa tako slažem da navijam za našu jadnu Olimpiju. Šjor nas malo gleda i kaže meni `Dobro Slovenac, navijaj za Olimpiju, to može, ali da je jedan od vas kazao Dinamo ili NE DAJ BOŽE ZVEZDU ILI PARTIZAN, odmah bih vas izbacio u noć!!!`
 Kasnije, pitao sam njegovu ćerku da li se otac šalio, a ona kaze da se ćale u tom pitanju ne šali. Prije odlaska priznao sam joj da sam navijač Partizana i ona se samo nasmješi i kaže da je ona sumnjala u ono o Olimpiji…
 … Kad sam joj priznao da navijam za Partizan, ona mi reče da na stadionu, ako sedim pored Hajdukovaca, slučajno ne navijam glasno za Želju. Stvarno, sedimo baš sa grupom Hajdukovaca. I onda Željo da gol i ja skocim sa stolice i viknem `TO, TO!`  ali u tom momentu setih se djevojke i pomislih – dobro, da me tuku zbog Partizana pa hajde, ali zbog Želje neću. I tako još u istom trenutku počnemo da jadikujemo: `Jao, jao, pa šta radi naša odbrana?` i sve se dobro zavrsilo. A Hajduk i pobedi na kraju 2:1…
 … Što se tiče bivše države, moj omiljeni glumac bio je Čkalja a pevač (kada  previše popijem) je Miroslav Ilić, a mislim da su oba zvezdaši… Ali, u principu,  najbolji pevač za mene je bio i ostao Gospodin Dragan Stojnić. Njegova `Bila je tako lijepa`, to je nešto što se ne zaboravlja…

 …To je momčad navijača Partizana iz mog grada, iz, ja mislim, 1979. godine! Većina tih momaka na slici su Slovenci i roditelji su im rođeni Slovenci. A prvi koji čuči s desne strane je Franc Ravsar, najveći Partizanovac koga sam poznavao. Nažalost, umro je pre nekih 10 godina…A ja stojim, drugi s leve strane.
U Mežici nije bilo dosta Partizanovaca. Ova slika je s turnira velike četvorke koji se redovno, svake godine održavao. Ostali timovi imali su višak igrača, a mi bismo jedva skrpili ekipu. No, ipak, te godine vođeni našim velikim strategom Francem bili smo prvi! Šteta što on nije vodio sveske. On je znao svaki detalj i svakog igrača od osnivanja Partizana! Na sakou je imao značku Partizana i uvijek kad bi došao u kafanu, pre nego što će da sedne za stol, izvuče maramu i briše značku. Takvih navijača nema više…
… Moram da se dotaknem i perioda posle 1991. Moram da priznam, da usled raspada zajedničke države i lige više nisam toliko kao pre pratio igre i rezultate Partizana. Ipak, i dan danas kad me ljudi sretnu, kažu `Kako tvoj Partizan?`
I još jedna priča, bilo je to odmah posle onog kratkog rata u Sloveniji. Sedimo ja i još jedan vatreni navijač Partizana u kafani i tako pričamo i sećamo se baš tih utakmica velike četvorke u našem gradu. I pita me on da li još imam onu pesmu `Volim Partizan`. Danas se i ne sećam više zašto i kako sam je baš tada imao kod sebe, i kažem mu da mi je kaseta u džepu. On pozove konobaricu i kaže joj neka je stavi u kasetofon. I tako cela kafana sluša te 1991.  `Volim Partizan crno-bele boje`. Sigurno se nije sviđala mnogima ali odsvirana je do kraja!
… Još bih možda samo napomenuo da i danas, kad više nema Jugoslavije (priznajem, bio sam veseo i ponosan kad je Slovenija postala svoja država) ja se radujem svakom međunarodnom uspehu timova iz bivše Juge i stvarno sam se radovao uspehu Bosne. Jedino se još, ne znam zašto, ne mogu radovati uspehu hrvatske reprezentance, ali to je verovatno onaj rivalitet kao između Partizana i Zvezde. I naravno, i danas pratim koliko mogu igre Partizana i jedva čekam da opet pobede Zvezdu, pa makar tamo bili moji zemljaci Stojanović i Pečnik.”
Bila je to priča Slavka Kodruna. Priča o ljubavi prema Partizanu, lišenoj bilo kakvih interesa, čistoj i iskrenoj. A priča Slavka Kodruna je ujedno i priča svih onih Partizanovaca, koji su, stotinama kilometara daleko od Beograda, strepeli, radovali se i tugovali uz svoj Partizan. Živ bio, legendo, i čekamo te u Beogradu. Na našem, Partizanovom i tvom, Stadionu JNA.
Zabeležio i priredio: Aleksandar Pavlović

Jan 27, 2014

Partizanovac u Arizoni - Boris Teoharević


  Blog "Crno-bela nostalgija" je navikao svoje čitaoce da na specifičan način čuva tradiciju FK Partizan. Pored legendarnih utakmica i velikih asova, na ovom mestu možete videti slike i biografije skoro svih onih fudbalera koji su oblačili crno-beli dres kluba iz Humske, poznatih i manje poznatih. Naš današnji sagovornik je jedan od onih igrača koji zbog spleta okolnosti nije uspeo da ostvari seniorsku karijeru u Partizanu, ali je kao član jedne od najdarovitijih generacija kluba i te kako kompetentan da sa nama podeli sećanje na te dane i Partizan.

  Boris Teoharević, naš današnji sagovornik, je na preporuku svog prijatelja, takođe bivšeg Partizanovog fudbalera Aleksandra Đorđevića, došao do bloga "Crno-bela nostalgija", poslao nam neke od slika, a kada je još u kontaktu sa autorom bloga objasnio neke neverovatne okolnosti i zajedničke prijateljsko - rodbinske veze, ideja za intervju se nametnula sama od sebe. Redovi koji slede približiće Vam neobičnu životnu i fudbalsku sudbinu ovog "Partizanovog deteta".


Crno-bela nostalgija: - Pre svega, hvala Vam, Borise, na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. Upoznajte čitaoce "Crno-bele nostalgije" sa Vašim fudbalskim počecima...

 Boris Teoharević: - Bukvalno sam odrastao na Stadionu JNA. Mala grupa klinaca od sedam godina  počela je da trenira na tartan terenu Partizanovog stadiona. Treneri su bili Nenad Bjeković, Vladica Kovačević i Čika Conja Matekalo. Zanimljivo je da smo Vuk Rašović,  Vanja Radinović i ja bili među tim sedmogodišnjacima, i da smo posle toga proveli jedanaest godina zajedno, igrajući za sve omladinske selekcije Partizana. Sva trojica smo i potpisali profesionalne ugovore kao omladinci. I danas smo ostali veliki prijatelji.

Crno-bela nostalgija: - Ko Vam je bio fudbalski uzor ili omiljeni igrač, bilo u Partizanu, bilo u nekom drugom klubu iz Evrope, i na kojem ste mestu u timu igrali?

Boris Teoharević: - Samo jedan je Maradona, genije sa loptom, čigra na terenu i čigra van terena. Ta energija  koju je on nosio sa sobom je neponovljiva. Pre njega sam veoma cenio Mišela Platinija, i kasnije Roberta Bađa. Kao i oni, i ja sam bio igrač sredine terena. U početku po desnoj strani, a kasnije kao ofanzivna polutka.

 
Omladinci FK Partizan 1989, Boris Teoharević sasvim desno u gornjem redu

 Crno-bela nostalgija: - Vaša generacija u mlađim kategorijama FK Partizan je nosila nadimak "Pustinjska oluja". Ko je sve sa Vama bio deo te ekipe, kako ste se razvijali kao fudbaleri i šta je Vas i Vaše drugove sprečilo pa da i u seniorskoj konkurenciji, kao cela generacija, proslavite ime Partizana? Slobodno nam opišite neke od zanimljivosti vezanih za tu Vašu generaciju...

Boris Teoharević: - Kao što  sam več rekao, nekoliko dečaka je bilo u Partizanu od sedme godine. Svake godine na desetine, pa čak i stotine dečaka je prolazilo kroz treninge i probe, ali se zadržavao  samo  mali broj njih. Ta selekcija se gradila dugo. U startnoj postavi u omladinskoj ekipi su bili: Savo Milošević, Darko Ramovš, Ivica Kralj, Albert Nađ, Đorđe Tomić, Dejan Marković, Zoran Tešović, Sale Stanojević, Vuk Rašović, Vanja Radinović i ja. Imali smo najbolje moguće uslove i naš fudbalski rast su pratili najbolji stručnjaci sa naših prostora za rad sa mladima: Vladica  Kovačević i Florijan Matekalo. Od desete godine bili smo gosti na svakom važnijem turniru u Evropi i imali smo neverovatan uspeh. Naše redovne “žrtve” bile su mnoge velike evropske ekipe. Dva puta za redom smo kao omladinci osvojili “Kvarnersku rivijeru”, najprestižniji turnir u bivšoj Jugoslaviji. Prve godine sam na tom turniru dobio nagradu za najboljeg strelca i najboljeg igrača u grupnoj fazi.

   Zanimljivo je da smo u domaćem prvenstvu redovno “drali” crveno- bele. Interesovanje za “mali derbi” je bilo neverovatno. Hiljadu ljudi je pratilo svaki  meč, i za nas klince su to bile velike utakmice. Meni je najdraži poslednji derbi u omladinskoj ligi kada smo ih pobedili sa 1:0, a ja sam postigao jedini pogodak savladavši Zvonka Milojevića na njihovom golu.

  Sve je izgledalo kao bajka, a onda su nam se svima desile devedesete.… Meni lično najgore godine života. Po završetku prvenstva, svi smo počeli da pravimo velike planove u vezi igračke karijere, ostala je da se odigra još samo jedna zaostala utakmica protiv OFK Beograda na Karaburmi. U toj poslednjoj utakmici u omladincima ja sam, posle jednog nesmotrenog starta protivničkog igrača, slomio nogu. Da nesreća bude jos veća, odlučio sam da u septembru 1991. odem na odsluženje vojnog roka, i dobijam poziv za služenje u Knin. Tada su vec počeli problemi u Kninu, tako da se regruti nisu slali u Knin na obuku. Put je promenjen na “sigurnije” mesto -  Trebinje. Dva dana posle mog dolaska u Trebinje, počeo je i tamo rat i tako se nastavio moj lični i profesionalni sunovrat.

  Dakle, baš kada smo izlazili iz omladinskog pogona 1991, počeo je rat. Kao što su tih dana ljudi gubili živote, kuće, poslove...tako su mnogi iz moje generacije izgubili fudbalske karijere. Tih dana se fudbal nije više igrao u zemlji, niti je iko razmišljao o tome. Polovina igrača iz omladinaca, među kojima sam bio i ja, odlučila je da odsluži vojsku. Svi smo završili na ratištu i nismo videli fudbalski teren više od godinu dana. Svi smo se, hvala Bogu, vratili živi, ali je svako od nas iz nekog razloga imao velikih problema da se vrati na fudbalsku scenu. Meni lično, sudbina nije dala mira, pa mi je otac, sa kojim sam imao poseban odnos, poginuo neposredno posle dolaska iz vojske. Tada su počela lutanja po našoj i stranim ligama, problemi na terenu i van njega. 

     Teoharević, sasvim levo               

  Crno-bela nostalgija: - Život Vas je odveo "preko bare". Igrali ste  mali i veliki fudbal, u kojim sredinama ste sve nastupali i kakve ste uspehe postizali?

Boris Teoharević: - Kao ni u drugim oblastima u zemlji, tako ni u domaćem prvenstvu jednostavno nije bilo novca ni za golo preživljavanje o kojem sam tada, nažalost, morao sam da mislim. Tako  sam  odlučio da se oprobam u Americi, u malom fudbalu. Zbog problema sa vađenjem vize (bombardovanje Beograda) nisam uspeo da stignem na početak sezone u Majami. Potpisao sam za klub Florida Thundercats dva  meseca pre kraja sezone, tako da je ta epizoda kratko trajala. Umesto produžetka ugovora, Milan Mandarić je odlučio da ugasi taj projekat i ja sam opet bio bez ugovora. Srećom, prijatelj mi je preporučio mali tim u Arizoni gde sam uspeo da nađem dom. Iako taj tim nije bio na visokom nivou, uspeo sam da se vratim fudbalu i da započnem trenersku karijeru, kojom se i  danas bavim.


 Crno-bela nostalgija: - Kako Amerikanci doživljavaju ovaj naš evropski fudbal, tačnije "soccer"?
 

Boris Teoharević: - U Americi trenutno vlada groznica za našim fudbalom. Liga nikad nije bila bolje organizovana, stadioni su puni, a kvalitet fudbala je na najvišem nivou do sada.  MLS je na pravom putu da postane destinacija za velike igrače.


Što se tiče razvojnog fudbala,  Amerika je, po mom mišljenju, otišla korak dalje od svih. Razlog tome je što se fudbal propagira kao sport za sve one koji bi da žive u zdravom telu  i u sportskom duhu, ne samo za talentovanu decu. Stvoreni su razni takmičarski  nivoi gde postoji mesto za svakog zainteresovanog mladog fudbalera, bez obzira na to koliko je talentovan. Milioni dece se bave fudbalom i sve više njih se zalubljuje u sport . To je broj jedan sport u Americi za decu ispod 16 godina, i sport broj jedan za žene.
 

 Crno-bela nostalgija: - U Finiksu vodite školu fudbala. Imaju li mali Amerikanci talenta poput evropske dece? Da li i tamo propagirate ime i tradiciju Partizana?

Boris Teoharević: - Puno u životu dugujem Čika Conji, Vladici Kovačeviću i Nenadu Bjekoviću. Oni su me naučili koliko je važan rad sa decom. Iako sam radio kao trener na koledžu, moja prava ljubav je rad sa mladim igračima. Moji trinaestogodišnjaci su trenutno rangirani kao treći u Americi, dok sam sa U-16 ekipom bio na završnom takmičenju za prvaka Amerike. Talenata ima sve više i više, i trenutno se najbolji fudbal igra u Kaliforniji, Teksasu, i Njujorku. 

  Partizan je uvek prisutan u mom radu. Svaki klub  u kojem radim mora da ima crno- belu opremu. Moj bozićni kamp je crno- beli i  redovno dovodim svoje prijatelje iz Srbije kao goste kampa. Vanja Radinović je sada već stalni član mog kampa. Pre nekoliko godina sam u dva navrata dovodio grupu Amerikanaca u Beograd kao goste Partizana, i svi su bili oduševljeni Beogradom i Partizanom. Tri godine za redom vodim fudbalske misije u Africi, gde pomažem humanitarnim grupama u Keniji i Ugandi, organizovanjem fudbalskih kampova za siročad iz severoistočnog regiona (Sudan, Ruanda, Somalija). Ali, o tome nekom drugom prilikom.


 Crno-bela nostalgija: - Pratite li igre Partizana, da li ste u kontaktu sa bivšim klupskim drugovima ili nekim ljudima iz kluba?

Boris Teoharević: - Naravno, sa skoro celom ekipom sam u kontaktu zahvaljujući Fejsbuku,  Vanja Radinović i ja se čujemo redovno. Posetio sam ga pre dva meseca i u Kini dok je radio sa Dalianom. Kada je reprezentacija Jugoslavije igrala sa Meksikom u Finiksu, video sam se sa svima i pokazao im lepote našeg grada. Kad god sam u Srbiji, odem na stadion ili na Teleoptik da posetim sve članove kluba. Redovno pratim događanja u klubu, i zahvaljujem Bogu na internetu i Balkaniyum.tv-u preko kojih pratim prenose svih utakmica.

Crno-bela nostalgija: - Da li žalite što svojevremeno niste nastavili seniorsku karijeru u Partizanu ili ipak sve to posmatrate na način da je tako moralo biti?

Boris Teoharević: - Iako nisam imao neku zadivljujuću karijeru u fudbalu, ja i danas provodim dane na fudbalskom terenu i zarađujem novac na osnovu svojih iskustava i fudbalske veštine. Sve to dugujem godinama provedenim u Partizanu. Iako su dešavanja u našoj zemlji puno uticala na tok moje karijere, neke moje lične odluke su ipak bile presudne za nju. Sva  dobra i loša iskustva su od mene načinila čoveka kakav sam danas, tako da gledajući iz ove perspektive -  nemam za čim da žalim.



Crno-bela nostalgija: - Veliko hvala, Borise, za ovaj intervju i želimo Vam puno uspeha u karijeri i privatnom životu!

Boris Teoharević: - Hvala vama za rad koji ulažete na prikazivanju istorije našeg omiljenog kluba.  Želim vam puno uspeha u budućnosti. Hvala vam na pozivu, i pozdrav svim navijačima "crno belih"!


 * Detalje iz rada kampa Borisa Teoharevića možete pogledati na adresi www.fcphoenixaz.com odakle su i preuzete poslednje tri slike u intervjuu.

Autor: Aleksandar Pavlović



  

Jan 22, 2014

Foto arhiva - Nenad Đukanović


  Nenad Đukanović, nekadašnji igrač Partizana, rođen je 1971. godine u Obrenovcu. Seniorsku karijeru je počeo 1988. godine u Radničkom iz Beograda a afirmaciju stekao u dubrovačkom GOŠK Jugu godinu dana kasnije. Posle Sutjeske, čačanskog Borca i Čukaričkog, Nenad Đukanović 1996. godine dolazi u Partizan u kojem ostaje dve sezone i nastupa na mestu beka. S Partizanom je osvojio titulu prvaka 1996/97 i Kup Jugoslavije 1997/98. Posle Partizana, odlazi u Hercules Alicante, a zatim nastupa za još nekoliko domaćih klubova (Železnik, Čukarički, Rad, Hajduk Kula...) pre završetka karijere.


  Statistika Nenada Đukanovića, preuzeta sa www.partizan.rs:




Jan 15, 2014

Foto arhiva - Tomislav Filipović



  Tomislav Filipović je bivši odbrambeni igrač Partizana, koji je za "crno-bele" nastupao u sezoni 1967/68 i odigrao nekoliko prvenstvenih utakmica, a nastupao je takođe i u Kupu Jugoslavije.


Jan 12, 2014

Foto arhiva - Miodrag Pregelj





Miodrag Pregelj je bivši fudbaler Partizana koji je za "crno-bele" igrao u sezoni 1966/67.Igrao je na poziciji halfa.

Jan 7, 2014

Foto arhiva - Dimitrije Stefanović


  Dimitrije Diša Stefanović, bivši fudbaler Partizana, rođen je u Šapcu. Prve fudbalske korake načinio je u nižerazrednom šabačkom klubu Trgovački tokom nemačke okupacije, a 1946. godine prelazi u Mačvu. Bio je jedan od najistaknutijih članova generacije Mačve koja je 1951. izborila ulazak u tadašnje prvoligaško društvo. Godine 1952. prelazi u Partizan, sa kojim osvaja Kup Jugoslavije iste godine, pobedom u finalu nad Crvenom zvezdom od 6-0. Usled povrede, napušta Partizan i vraća se u Mačvu, a nešto kasnije odlazi u subotički Spartak gde boravi od 1954. do 1961. godine. Ponovo se vraća u Mačvu, a 1964. postaje i trener "crveno-crnih". Dobar deo trenerske karijere je proveo u Tunisu, čitavih trinaest godina.

  Statistika Dimitrija Stefanovića, preuzeta sa www.partizan.rs:
 

Jan 6, 2014

Foto arhiva - Ivan Rajić


  Ivan Rajić je bivši igrač Partizana koji je nastupao za "crno-bele" u sezonama 1961/62 i 1962/63. Rajić je učestvovao u osvajanju dve titule prvaka Jugoslavije, upravo u tim sezonama. 

  Statistika ivana Rajića, preuzeta sa www.partizan.rs:



Jan 5, 2014

Foto arhiva - Vladimir Ruman


  Vladimir Ruman je bivši golman Partizana, koji je za klub iz Humske 1 nastupao od sezone 1950/51 pa sve do kraja sezone 1952/53. Sa Partizanom je osvojio Kup Jugoslavije 1952. godine. 

  Statistika Vladimira Rumana, preuzeta sa www.partizan.rs:




Jan 1, 2014

Osvajanje Kupa Jugoslavije 1952. godine

  Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, bio je najmasovnije fudbalsko takmičenje u Jugoslaviji. Karakteristika tih prvih sezona u Kupu Jugoslavije bila je da se takmičenje igralo u jednoj kalendarskoj godini - počinjalo je krajem avgusta, a završavalo se za Dan Republike, oko 29. novembra.

   Svoj drugi trofej u tom takmičenju, fudbaleri Partizana su osvojili 1952. godine. Do trofeja ih je vodio trener Toni Pogačnik.


 U ovom postu prisetićemo se puta Partizana ka drugom trofeju u Kupu, kroz slike koje možete videti samo na ovom blogu.

  U kvalifikacijama igranim od 17. do 23. avgusta 1952. godine, Partizan je prvo savladao Radnički u Kragujevcu sa 5-4, a zatim i ekipu BSK-a sa 2-1. Naravno, reč je o tzv. "novom" BSK-u, klubu nastalom od beogradskog Metalca, koji sa slavnim i predratnim BSK-om nema nikakve veze.




  Na slici iznad vidimo sastav Partizana koji je nastupio protiv BSK-a. Naravno, to su godine kada je Partizan nosio svoju prvobitnu klupsku boju, crveno-plavu. Sudeći prema ovoj fotografiji kao i bojama BSK-a, na ovoj utakmici Partizan je nastupio u crvenim dresovima i plavim šorcevima.

  Dakle, Partizan je pobedio 2-1, a na sledećoj slici je jedan od Partizanovih golova sa te utakmice:



  Usledila je osmina finala i pobeda Partizana na Cetinju protiv Lovćena, od 3-0, a onda i duel u četvrtfinalu, na Stadionu JNA, protiv Hajduka. Ta utakmica je odigrana 5. oktobra 1952. godine, a Partizan je savladao velikog rivala sa 5-0!

  Na sledećim fotografijama možete da vidite nekoliko detalja sa te utakmice. Prvo, intervenciju golmana Slavka Stojanovića ispred napadača Hajduka...



...zatim, akciju Partizana u kojoj učestvuje Todor Veselinović...



...a na kraju, i gol Marka Valoka:


  U polufinalu, Partizan je odmerio snage sa niškim Radničkim i pobedio 4-1, ova ekskluzivna fotografija je nastala tog dana - 2. novembra 1952. na Čairu, a možete se uveriti kako je izgledao teren...


  I onda, veliko finale, odigrano 29. novembra 1952. godine, za Dan republike. Partizan je naneo pravu katastrofu Crvenoj zvezdi i slavio sa 6-0! Pred 50.000 gledalaca utakmicu je sudio Vasa Stefanović, a Partizan je nastupio u sastavu Stojanović, Belin, Čolić, Čajkovski, Stefanović, Jovanović, Valok, Veselinović, Bobek, Atanacković, Zebec.


 Foto - "Politika"

 Golove za Partizan su postigli Valok u 13.minutu, Zebec u 25, opet Valok u 35, pa opet Zebec u 49, Bobek u 80. i na kraju Veselinović u 84.minutu. Posle ove veličanstvene pobede, fudbaleri Partizana - tadašnji beogradski "crveno-plavi" su prigrabili drugi trofej nacionalnog kupa!


  Bilo je to podsećanje na Partizanov trijumfalni pohod na trofej u Kupu Jugoslavije 1952. godine, i još jedan izlet u slavnu Partizanovu prošlost.