Dec 27, 2014

Foto arhiva - Slavko Banduka (1947-1992)

  Slavko Banduka, bivši golman Partizana, rođen je 1947. godine u Sarajevu. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, tačnije - u leto 1967. došao je u Partizan ali nije uspeo da izbori status prvotimca.

  Slavko Banduka je tragično završio, izgubivši život kao vojnik Republike Srpske u okolini Sarajeva, 1992. godine. 


Dec 17, 2014

"Evo kako mi se desio Partizan..."

  Danas nije neobično da žene i devojke prate fudbal i sport. Ali, kada devojke baš strastveno navijaju za neki klub, to je ipak malo ređi slučaj, mada, ni to nije neka senzacija. Ako je devojka toliko posvećena pa uređuje i blog o svom klubu, onda je to već za rubriku "Verovali ili ne". 

  Naša današnja sagovornica se zove Ágnes, voli fudbal, prati sport, navija za Partizan i uređuje blog o JSD Partizan. Ono najneverovatnije tek sledi - Ágnes uopšte nije iz Srbije, već dolazi iz druge zemlje, nama susedne Mađarske!

  Takva priča jednostavno mora da ostane zabeležena na ovom blogu. Iako ovaj intervju neće obilovati sa puno nostalgije, posvećenost Partizanu koju gaji naša sagovornica, čini da ova priča bude sasvim  u duhu ovog bloga.

Crno-bela nostalgija: - Agnes, pre nego što pređemo na teme vezane za Partizan, reci nam prvo, kada i kako je uopšte došlo do toga da se zainteresuješ za fudbal?

  Ágnes: - Moj otac je bio fudbalski sudija u mladosti. Fudbal je za njega bio i ostao sve. Moja najranija sećanja vezana za tatu su ona kako on sedi ispred televizora i gleda utakmicu ili lista sportsku štampu. Ja sam imala oko jedanaest ili dvanaest godina kada sam mu se jednom pridružila dok je gledao fudbal na televiziji  Ne sećam se tačno kada sam se baš zainteresovala za fudbal (i sport generalno), samo sam u jednom momentu shvatila da sve češće i češće gledam fudbalske utakmice. Otac mi je objasnio neka osnovna pravila, kao na primer ofsajd, a ostalo sam shvatila kroz posmatranje utakmica.

  Crno-bela nostalgija: - Da li navijaš za neki mađarski klub ili si ranije navijala? Možeš li malo da nam približiš situaciju u mađarskom fudbalu?

 Ágnes: - Kada sam bila u dobu između 13 i 15 godina, navijala sam za Ferencvaroš, ali to je potrajalo samo dve-tri godine. Onda sam izgubila zanimanje i za Ferencvaroš i generalno za mađarski fudbal. Mađarski fudbal, poput mnogih drugih stvari u Mađarskoj, ima tendenciju da živi od svoje prošlosti i ne pravi nikakav korak napred.

Partizan - Ferencvaroš, jul 1959.

  Ukratko, što se tiče mađarskog fudbala, mislim da je on precenjen. I od strane novinara, ali i od strane trenera i igrača. Velike svote novca se ulažu u fudbal a nivo fudbala kao i nivo treniranja igrača su na tragično niskom i razočaravajućem nivou. Igrači su takođe precenjeni, zarađuju previše s obzirom na njihov, ne baš visok, nivo kvaliteta, a i nisu nešto zainteresovani da napreduju.

  Crno-bela nostalgija: - Ali, pored svih tih mađarskih i evropskih klubova, ti navijaš za Partizan! Zašto baš Partizan i kako je sve to počelo?

 Ágnes: - Deceniju unazad izgubila sam iluzije o mađarskom fudbalu i razočarala se u njega. Godinama mi nijedan tim nije bio blizak srcu - naravno, bilo je, a i sada ima odličnih timova u celom svetu, ali nešto je uvek nedostajalo. Preplaćeni igrači, nedovoljna posvećenost igri, ili je čak i fudbal sam po sebi bio dosadan i nekako suviše robotizovan. U jednom momentu sam shvatila da mi nijedan klub nije posebno omiljen. A onda, u jesen 2012, upoznala sam prijatelja iz Beograda koji mi je približio Partizan. On je veliki navijač Partizana, a "zarazio" me je način na koji je on pričao o Partizanu, utakmicama, igračima, i o tome kako Partizan utiče na svakodnevni život mnogih ljudi. Ja nikada ranije, ali zaista nikada u svom životu, nisam videla takvu strast i posvećenost jednom klubu. Nisam ni znala da tako nešto postoji. 

  Ubrzo sam pronašla sebe kako po internetu tragam za rezultatima Partizana a krajem 2012. sam preko interneta odgledala i prvu utakmicu Partizana.

  Crno-bela nostalgija: - Kakva je bila reakcija tvoje okoline kada je shvatila da si navijač kluba iz druge države? Da li im je bilo pomalo čudno?

 Ágnes: - Skoro svi Mađari manje ili više podržavaju neki strani tim, a mnogi čak ne navijaju ni za jedan domaći klub, usled niskog kvaliteta fudbala u Mađarskoj. Tako da i nije baš neobično da ljudi ovde navijaju za neki strani klub. Možda sama činjenica da navijam za srpski klub umesto nekog od trenutno popularnih, kao što su Mančester Junajted, Liverpul, Bajern, Barselona, Real...dovede do toga da ljudi u momentu podignu obrve i razrogače oči, ali brzo pređu preko toga i samo konstatuju - "OK, ako se tebi tako sviđa". 

Agnes na Stadionu Partizana

 Crno-bela nostalgija: - Da li si uspela da posetiš Beograd i Humsku ulicu i da li planiraš da pogledaš uživo neku utakmicu Partizana?

Ágnes: - Da, da i da! Dva puta sam posetila Beograd, 2013. i 2014. godine, i ne mogu da dočekam da opet dođem. Oba puta sam posetila Humsku ulicu, i pošto je tada bila letnja pauza u sezoni, nisam imala prilike da prisustvujem nekoj od utakmica. Obišla sam stadion i okolinu, a ovog leta mi se ukazala prilika da posetim i Partizanovu trofejnu salu, a ti ljubazni ljudi iz kluba su mi čak dozvolili da siđem i dole na teren, da vidim te čuvene reflektore i dodirnem travu. Momenat koji neću nikad zaboraviti! A plan mi je da naredne godine dođem i konačno pogledam neku utakmicu Partizana uživo sa tribina. 

Crno-bela nostalgija: - Tvoj blog o Partizanu je fenomenalan. Tačnije, dva bloga, pošto ti paralelno vodiš blog o Partizanu i na engleskom i na mađarskom. Da li si za sada dobila neke povratne reakcije?

Ágnes: - O, puno hvala! Do sada ipak nisam dobila neke komentare ili povratne reakcije vezane za moj blog.

Crno-bela nostalgija: - Ko je tvoj omiljeni Partizanov igrač?
 
Ágnes: - Teško pitanje. Ima ih više. Znam da su među igračima "zlatnog doba" najbolji bili Stjepan Bobek i Zlatko Čajkovski. U generacijama koje su dolazile posle njih, najbolji su bili Momčilo Vukotić, Zvonko Varga i Dragan Mance, kao i Predrag Mijatović. Od sadašnje generacije, izdvajam Sašu Ilića, Andriju Živkovića i Petra Škuletića, ali i Milana Lukača, koji je nekoliko puta dokazao da je odličan golman. Ali, i među ostalim sportistima JSD Partizan ima velikih imena. Znam da je, posebno u vaterpolu, Partizan imao velike igrače, kao što su Muškatirović i Sandić.

  Crno-bela nostalgija: - Od kako si počela da pratiš Partizan, možeš li izdvojiti najuzbudljiviju utakmicu, posle koje si bila sasvim srećna i oduševljena?

 Ágnes: - Izdvajam dve, posle kojih sam bila u stanju da odletim i na Mesec. Prva je bila 144. "večiti derbi", koji smo dobili u finišu fantastičnim slobodnim udarcem Jojića, a druga - 146. derbi, kada je Lukač odbranio dva penala a mi na kraju pobedili 2-1.

 Crno-bela nostalgija: - Šta si to pronašla u Partizanu? Da li je to samo klub za koji navijaš ili je to nešto više, poput pokreta ili ideje?

 Ágnes: - Zadivljena sam neverovatnom podrškom koju ekipa ima, bez obzira da li je u pitanju fudbal, košarka, vaterpolo, ili neki drugi sport. Mnogi navijači prate ne samo fudbal i košarku, već bukvalno svaki sport u kojem Partizan nastupa. Takvu simbiozu navijača i kluba nisam do sada nigde videla, osim u Partizanu. Takve navijače niko nema, oni su više od familije. Takođe, moram da pomenem igrače - bez obzira bili oni fudbaleri, košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši, rukometaši...oni mi deluju kao da su spremni da izginu na terenu čak i kada je rezultat naizgled beznadežan. Mnogi sportisti u svetu su spremni da izginu za novac koji su tražili i dobili za ugovor,samo ovde su spremni da izginu za tim. Mislila sam da je takav stav zauvek nestao, ali srećom, vidim da i dalje postoji.

 I još jedna stvar - dok u svetu mladi sportisti jedva čekaju da odu preko granice i potpišu unosan ugovor za strani klub, Partizanovi sportisti često radije ostaju ovde i odbijaju povoljne ponude iz Evrope. Takva lojalnost me ostavlja bez reči. 

Moram još ovo da istaknem - trudim se da ispratim i zabeležim svaki nastup Partizanovih sportista, posebno u sportovima s loptom, a ne samo fudbal. Partizanovo sportsko društvo je puno mladih i talentovanih sportista sa velikim entuzijazmom, nadam se da će Evropa to prepoznati i uvažavati.

 Crno-bela nostalgija: - Hvala ti za ovaj intervju, želimo ti puno uspeha s tvojim blogom kao i sve najbolje u privatnom životu!

Ágnes: - Hvala i Vama za intervju! 

Za kraj, posetite ove dve adrese i uverite se sa koliko posvećenosti Agnes prati JSD Partizan i piše o Partizanu:

JSD Partizan fan blog in English

 JSD Partizan szurkolói blog


  Priredio - Aleksandar Pavlović
.

Dec 14, 2014

Zaboravljeni trofej - Mitropa (SE) kup 1978.

  Listajući brošure i monografije FK Partizan, ili dok posećujete Partizanovu zvaničnu internet stranicu,  u zaglavlju ćete naći podatak da je Partizanov jedini evropski trofej Srednjeevropski kup, osvojen 1978. godine. Ovo najstarije fudbalsko takmičenje u Evropi, pod originalnim nazivom Mitropa Cup, osnovano je još daleke 1927. godine. Kao što mu samo ime kaže, učešće u ovom takmičenju uzimale su ekipe iz srednje Evrope - Austrije, Češke, Mađarske, Jugoslavije, Italije...

  U samom početku, predratni jugoslovenski klubovi koji su učestvovali u ovom takmičenju nisu imali mnogo uspeha, pa su trofeje osvajali Ferencvaroš, Ujpešt, Sparta, Slavija, Austrija, Rapid, Bolonja...to je bilo sasvim razumljivo jer su te zemlje srednje Evrope upravo bile sredine iz kojih je fudbal i došao na naše prostore, pa su bile na znatno većem stepenu fudbalskog razvoja.

  Po završetku Drugog svetskog rata Mitropa kup je obnovljen 1951. godine i sve do pojave evropskih fudbalskih kupova pod organizacijom UEFA, Mitropa kup je bio najreprezentativnije fudbalsko takmičenje u Evropi. Međutim, pojavom Kupa evropskih šampiona, Kupa pobednika kupova i Kupa UEFA, Mitropa kup je iz godine u godinu menjao format, pa čak i ime (Zentropa kup, Dunavski kup) i pri tom je rapidno gubio na svom značaju. Uz nekoliko pauza, prestao je da postoji 1992. godine, ali je zauvek zapisano da je ovo evropsko takmičenje doživelo čak 52 sezone.

  Pre Partizana, ovo takmičenje su od jugoslovenskih klubova osvajali Crvena zvezda i Čelik po dva puta, kao i Vojvodina jednom, a kasnije su trofej prigrlili Iskra iz Bugojna i banjalučki Borac.

  Partizanu je sezona Srednjeevropskog kupa 1977/78  dobro došla, kad već nije izborio neko of UEFA takmičenja u sezoni 1976/77 (4. mesto na tabeli, iza Slobode). Mitropa kup je bio idealan za uigravanje, ispostaviće se kasnije, šampionske ekipe pod vođstvom Ante Mladinića. Takmičenje je bilo podeljeno u dve grupe, a u Partizanovoj su bili italijanska Peruđa i Zbrojovka iz čehoslovačkog Brna.

  Drugu grupu su činili Vojvodina, Honved i bečki Rapid, koji je ubrzo odustao od takmičenja, tako da su Honved i Vojvodina odlučivali o prvaku grupe.


  Počelo je furiozno, 28. septembra 1977. Partizan je ubedljivo savladao Zbrojovku sa 5-1 na Stadionu JNA. Pred oko 10.000 gledalaca, golove su postigli Vukotić (2), Trifunović, Grubješić i Prekazi.

  Usledilo je gostovanje u Peruđi, 14. decembra 1977. i poraz od 1-2, a jedini gol za Partizan postigao je Nenad Stojković. Peruđa je te iste sezone osvojila sedmo mesto u Seriji A, ostavivši iza sebe Romu, Lacio, Fiorentinu...

  Još jedno gostovanje, utakmica u Brnu protiv Zbrojovke, donelo je pobedu Partizana od 3-2. Da ovaj protivnik nije bio ni najmanje naivan, govori činjenica da je Zbrojovka tih sezona u svom šampionatu, imala identičan plasman kao i Partizan - naime, 1976/77 su završili kao četvrti u čehoslovačkom prvenstvu, a u sezoni odigravanja Mitropa kupa osvojili su u svojoj ligi titulu šampiona, upravo kao i Partizan. Dakle, Zbrojovka je tada bila najbolji tim Čehoslovačke. Pobedu "crno-belima" su svojim golovima doneli Santrač, Vukotić i Jović.

Trifunović, Boško Đorđević i Vukotić slave Vukotićev gol u Brnu

  Konačno, usledio je odlučujući duel za prvaka grupe. Partizan je 19. aprila 1978. pred 15.000 gledalaca bio domaćin Peruđi, savladao je sa 4-0 i time obezbedio plasman u finale Srednjeevropskog, Mitropa kupa! Golove su postigli  Klinčarski, Santrač, Jović i Zavišić. Na poluvremenu je rezultat bio 0-0 ali je u nastavku Partizan postigao četiri gola. Tabela je imala sledeći izgled:
 
 1.Partizan Beograd      4  3  0  1  13- 5   6
 2.Perugia               4  2  1  1   3- 5   5
 3.Zbrojovka Brno        4  0  1  3   3- 9   1


Partizan - Peruđa 4-0, izlazak na teren

  Ipak, odustajanje Rapida od takmičenja u drugoj grupi, jasno je pokazivalo da Mitropa kup više nije bio na zadovoljavajućem organizacionom nivou. Honved je savladao Vojvodinu sa 6-0, u revanšu izgubio sa 1-2, što je bilo dovoljno za prolazak u finale i susret protiv Partizana.

  Ali, na finale se čekalo do 13. decembra 1978. Finale se igralo u Beogradu, a tada, na megdan Honvedu je izašao bitno drugačiji tim Partizana od onog koji je izborio finale. Partizan je sezonu 1977/78 završio trijumfalno, ali je u jesen 1978. nastupila velika kriza rezultata i rukovođenja klubom, a nekih od igrača koji su izborili finale Mitropa kupa više nisu bili u Partizanu.

  U finalu, Partizan je savladao Honved 1-0, golom Trifunovića sa penala i tako osvojio svoj jedini međunarodni trofej.


Ilija Zavišić, kapiten, sa peharom pobednika Mitropa kupa
 
  Iako se osvajanje Srednjeevropskog kupa nikako ne može meriti sa Partizanovim učešćem u finalu Kupa šampiona 1965/66, niti se pobede nad Peruđom i Zbrojovkom mogu jednako vrednovati kao mnoge druge Partizanove evropske pobede, ne smemo ići u drugu krajnost i zaboravljati ovaj uspeh. Iako je u vreme Partizanovog osvajanja Mitropa kupa ovo takmičenje postalo organizaciono problematično a ugledom daleko od takmičenja koje je u isto vreme organizovala UEFA, najmanje što možemo je da osvežimo sećanje na generaciju koja je osvojila ovaj trofej, pružajući sjajne partije.

Gore - Đurović, Živković, Klinčarski, Stojković, Kozić, Lazičić.
Dole - Zavišić, Jović, Prekazi, Trifunović i Zalad.
  
 
 
  
 


Dec 4, 2014

Pola miliona poseta!

  Pre nešto više od tri i po godine, pokrenut je blog "Crno-bela nostalgija". Želja je bila da se na jednom mestu grupišu sve one brojne slike Partizanovih fudbalera, koje ste mogli da vidite na internetu, po navijačkim forumima i portalima. Da se sve te slike koliko-toliko skupe u jednu celinu, da ovaj blog bude mesto na kojem ćete moći da nešto više saznate o bilo kojem fudbaleru iz istorije Partizana. Čuli ste za Iliju Katića, Branka Zebeca, Čedomira Lazarevića i Blagoja Istatova, ali rođeni ste mnogo godina posle njihove karijere u Partizanu? "Crno-bela nostalgija" je mesto gde možete da pronađete ove, i još stotine drugih igrača koji su nosili dres Partizana. "Crno-bela nostalgija" je ideja promocije i čuvanja istorije FK Partizan.


  Do sada, postavljene su slike skoro svih iole bitnih igrača u periodu 1945-2012. Negde su napisane i biografije, negde nisu - treba da imate u vidu da je ovo blog koji uređuje pojedinac uz pomoć prijatelja, u slobodno vreme. Tako da će svi igrači doći na red.

  Osim profila igrača, tu su i moji tekstovi kao autora i pokretača bloga (ali i tekstovi mojih prijatelja) o nezaboravnim utakmicama, sećanja na trenutke iz istorije kluba, pregled razvoja Partizanovog grba i dresa, a posebno mesto zauzimaju intervjui sa bivšim igračima Partizana.

  Blog se promoviše preko Facebook grupe i Twitter naloga, i to svakako doprinosi velikoj poseti. Blog nije komercijalan i ne zarađuje na Partizanovom imenu, već naprotiv - promoviše FK Partizan. Prate nas i sa nama su u kontaktu bivši Partizanovi igrači, što daje posebnu težinu ideji koja je u osnovi bloga.

  Veliku zahvalnost za učešće i pomoć u radu ovog bloga dugujem mojim drugarima Partizanovcima, jer bez njihove pomoći i podrške blog ne bi izašao iz anonimnosti - Igoru, Dejanu, Saletu, Periši, Mileti, Dušanu, Milanu, Nemanji...kao i svima Vama koji šaljete slike, komentare i predloge. Takođe, hvala svim našim bivšim igračima koji su se odazvali pozivu za intervju, kao i prijateljskim blogovima i sajtovima.


  Za ove tri i po godine, ovaj blog je došao do broja od 500.000 poseta! Preko "Crno-bele nostalgije" stečena su brojna prijateljstva, poznanstva, rodile su se neke neverovatne priče, kontaktirali su nas potomci bivših igrača Partizana, naši navijači iz susednih država, kao i ljudi sa svih krajeva sveta, a teče i saradnja sa autorima sličnih blogova i stranica posvećenih ostalim klubovima (hvala i njima na saradnji).

  Ako ste bar jednom na ovom blogu našli nešto za Vašu dušu, preporučili, šerovali, lajkovali, retvitovali...cilj bloga je ispunjen. Nastavljamo dalje, polako ali sigurno, uz naš Partizan i Vašu podršku.

 Aleksandar

  

 

 




Nov 18, 2014

Grobari sanke - evi go, evro gol, evri go...


* Tekst pred vama je objavljen u fanzinu "4.X 1945." a uz odobrenje autora Igora Todorovića objavljujemo ga i ovde, jer se savršeno uklapa u duh bloga "Crno-bela nostalgija".


   Nedavno sam prelistavao album sa starim grobarskim fotkama, i naletim na onu gde je u gro planu zastava „Naš ponos, naša nada“, mala tribina, žičana ograda, sneg... Setim se da je to prijateljska tekma koju je Partizan odigrao protiv novosadske Slavije... krenu fleševi, naviru sećanja, ukapiram da sam tu tekmu u jednom tekstu koji sam pisao za PUP zamenio nekom drugom, ali nema veze.


   Drugar iz kraja, takođe Grobar, pročita u novinama da Partizan dolazi u Novi Sad i to na Salajku, da odigra prijateljsku tekmu kojom će lokalni klub obeležiti 60. rođendan. Obojica znamo onako površno gde je to, a ja kao ekspert kojeg je ćale vodio dva puta na Slaviju, „naravno da znam gde je stadion“. On na službenom putu, a ja baš i ne bih da kažem kevi gde idem, nego, napolju vejao sneg, pokupim sanke i kao idem da se sankam. Nađem se sa drugarom i krenemo u pravcu Salajke, sve sa sankama. Bar smo ubeđeni bili da idemo u pravcu Salajke. Stigosmo posle lapo sata do terena kad na tabli piše „FK Železničar Novi Sad“, i tad ukapiramo da smo, odnosno, da sam zajebao. Jebem ti i Salajku i Slaviju i mene. Pitamo nekog čoveka koji se tu muvao kako da dođemo do Slavije, i on nam kaže da po ovakvom vremenu imamo možda i pola sata pešačenja, ali kao nije frka, idemo dalje, nećemo zakasniti.

   Opalimo kroz industrijsku zonu, ali se to naše pešačenje poprilično oteglo. Jebe nas sneg, ali još više sanke koje nam samo smetaju. Kada smo ukapirali da postoji šansa da zakasnimo na tekmu, jer još uvek nismo bili sigurni koliko smo daleko od stadiona, odlučimo da negde sakrijemo sanke pa da se vratimo po njih kada krenemo kući. Nađemo neku raspalu brvnaru i šiblje, smestimo ih tu i skinemo teret s vrata. Još uvek nismo bili sigurni koliko ima do stadiona, ali na stotinak metara ispred nas ugledasmo grupu od desetak ljudi sa crno-belim šalovima i kapama, što nas je silno obradovalo. Pojurimo za njima i nastavimo da ih pratimo. Među njima prepoznamo jednog starijeg Grobara iz našeg kraja (mi 11, on 15 godina), ali pošto su nam ostali bili nepoznati i svi dosta stariji od nas, bilo nam je neprijatno da im priđemo. Išli smo na distanci za njima ka odredištu, sada već ponosni što ćemo uskoro videti Partizan. Taj naš gari sa štajge bio je najglasniji i najluđi u toj grupi. Sve vreme puta dok se išlo ka stadionu on je skakao, gurao ostale i pevao „Evi go“, uz često zaustavljanje kako bi nategnuo vinjak. Ništa nam nije bilo jasno, šta mu znači to što peva.

   Konačno stigosmo pred stadion, gde se oni izljubiše sa još nekim Grobarima koji su stigli ranije. Tu nas je prepoznao naš pijani gardru i počeo da nas grli. Nas trojica zagrljeni, skačemo u krug i pevamo taj njegov „Evi go“, tada sam skontao da je često u evi ubacivao i slovo R, pa je jednom to bio evi a drugi put evri go. Ulazimo na tribinu, nas dvojica stajemo uz njihovu grupu u kojoj ih je bilo tridesetak. Okačili su svoj transparent „Partizan naš ponos, naša nada...“  i krenuli sa navijanjem. Nakon svake pesme, naš stariji drugar je zakuvavao to njegovo „Evi, evri - ili kakav već - go“, što je dobar broj njih prihvatao. 


   Svaki gol Partizana proslavljali smo kao da je odlučujući, grleći se i valjajući po snegu. Zimske, dečije radosti! Završila se tekma, mi još dugo stojimo ispred svlačionica i čekamo da se pojavi bilo ko od igrača da ga pozdravimo. Prođe tu možda i pola sata, ljudi se raziđoše, ali nas dvojica i naš stariji drugar sa nekom svojom dvojicom, ostadosmo najuporniji da čekamo igrače. Sve vreme se guramo, grudvamo, skačemo i pevamo taj „evi go“ koji se sada već premundurio u „evro gol“ (što mi je jedino i imalo smisla u tom trenutku). Drugar u tom našem ludiranju pada u sneg, ja ga dižem, kad ispred nas Đelmaš i Nikodijević.

   Auu, sunce ti jebem. I šta sad!? Ništa, naravno! Skamenismo se, kao da smo videli bogove, nema šanse da je iko od treme bio sposoban da izusti i jednu reč. Izlazili su potom jedan za drugim Uške, Bajro, pa Bajović, Varga, Stevanović... Oči samo što nam ne ispadnu, usta raščepljena...  

  Belojević pogleda u nas: „Kako ste Partizanovci?“, usledilo je pitanje... a mi kao da smo nešto zgrešili, onako u glas odgovorismo: „Dobro“ i ni reč više. Kako je autobus sa jesenjim prvacima, budućim šampionima Jugoslavije, krenuo da napušta Salajku, tako smo i mi ponovo dobili muda... trčali smo za njim, mahali šalovima i pevali „Evi go“, naš novi hit. 



  Smrznuti, mokri, umorni, stigosmo nazad u naš kraj, rastanem se od drugara, krenem ka svojoj zgradi i tada ukapiram da mi fale sanke. E, jebem ti sanke. Keva će me ubiti ako me vidi bez njih,  a svakako mi ne gine ozbiljna lekcija obzirom da sam pola dana bio van kuće i da sam se vratio bukvalno zaleđen... Jebi ga, morao sam po sanke. Ulična rasveta odavno se popalila kada sam konačno stigao kući. Visoka temperatura me je oborila iste večeri, ali je srce bilo puno. Video sam iz bliza svoje idole i čak „razgovarao“ sa Belojevićem. U glavi mi je sve vreme odzvanjala pesma „Evi go“. 


  Sa tim starijim likom posle sam se često viđao. Igrali smo fudbal i basket na istom terenu, nedaleko od železničke stanice. Često je nas par klinaca išlo na štajgu da prati Grobare koji bi išli vozom na tekme. Kada smo izgubili od Borusije na JNA, kasnije iste godine, spuštao sam se sa ćaletom sa stadiona prema Autokomandi, kad tamo neka gužva, dvojica saobraćajaca podižu nekog lika sa tramvajskih šina. Približismo se da vidimo šta se dešava, kad ono moj stariji gari, pijan, viče pandurima: „Pustite me, neka me pregazi tramvaj, ne treba mi život kada smo izgubili!“

  Ja se zaklonio iza ćaleta, da me ovaj slučajno ne prepozna pa da mi se još i javi... kako bih objasnio matorom ko mi je to?! Ovi ga podigoše, a on nastavi ka stanici. Sve vreme je bio pedesetak metara ispred nas. I naravno, pevao taj čuveni „Evi go“.

 Igor Todorović Zgro

Nov 15, 2014

Partizan - vesnik prvoligaškog fudbala u Kragujevcu

  Znamo da je Partizan prvi šampion u istoriji posleratne Jugoslavije, prvi pobednik nacionalnog kupa, klub koji je otvorio najelitnije evropsko takmičenje - Kup evropskih šampiona. Takođe, Partizan je prvi istočnoevropski klub koji je došao do finala tog takmičenja.

  Ipak, u istoriji kluba sa Topčiderskog brda ima još dosta skrivenih rekorda, zanimljivosti i rariteta. Posebno je zadovoljstvo kada smo u prilici da na ovim stranicama prezentujemo neku od tih zanimljivosti. Jedna od njih vezana je za 1964. godinu.

  Krajem kalendarske 1964. godine (ili krajem jesenjeg dela sezone 1964/65) Partizan je odigrao prijateljsku utakmicu protiv slavnog Milana, o kojoj je već bilo reči u jednom od postova na blogu.

  Epilog incidenata koji su se desili na toj utakmici bio je nepovoljan po Partizan - "crno-beli" su kažnjeni sa dve prvenstvene utakmice igranja van Beograda, iako je utakmica sa Milanom bila međunarodna i prijateljskog karaktera! Zaista čudan kriterijum nacionalnog fudbalskog saveza.

  Prvu od dve utakmice kazne, Partizan je odigrao u Novom Sadu, kao "domaćin" protiv OFK Beograda, i ta utakmica je završena nerešeno, 3-3. Sledeći meč na kojem je Partizan morao da bude domaćin van Beograda odigran je u Kragujevcu, 29.11.1964. protiv Zagreba.


  Partizan je pobedio sa 3-1, golove za beogradski tim su postigli Pirmajer, Galić i Kovačević, dok je strelac za Zagreb bio Kralj. Ono što ovu utakmicu izdvaja od ostalih, osim mesta odigravanja, je činjenica da je taj okršaj Partizana i Zagreba prva prvoligaška utakmica u istoriji grada Kragujevca!

  Kragujevčani su do tada imali prilike da gledaju samo drugoligaški fudbal, njihov Radnički je bio jak drugoligaš ali mu je tih godina plasman u elitni rang stalno izmicao. Zato i nije čudo što su tribine kragujevačkog stadiona tog prazničnog dana, 29. novembra 1964, bile ispunjene do poslednjeg mesta! Na tribinama je bilo oko 25.000 gledalaca, što najbolje ilustruje sledeća slika...


  Odlukom da svoju utakmicu igra u Kragujevcu, iako je mogao da ugosti NK Zagreb i u mnogo bližim gradovima - Novom Sadu ili Zrenjaninu, Partizan je učinio zadovoljstvo i čast Kragujevčanima, omogućivši im da budu svedoci jedne od utakmica u najvišem rangu. Sigurno je da je takva odluka bila od koristi kako ljubiteljima fudbala iz Kragujevca, tako i Partizanu - promovisan je prvoligaški fudbal, a Partizan je dodatno učinio na svojoj popularizaciji.

  Kragujevčani su imali šta da vide - četiri gola na utakmici, dva renomirana rivala (Zagreb je tada bio ekipa iz sredine tabele), ali i sjajnu generaciju "Partizanovih beba" u uzletu, "beba" koje su samo godinu dana kasnije počele svoj fenomenalni pohod do finala Kupa šampiona.


  Za Partizan, ovo je bila tek jedna od utakmica, ali za Kragujevac, ovo je bio dan koji je ušao u istoriju fudbala u ovom gradu. Beogradski Partizan je tog 29.11.1964 odlučio da baš u Kragujevac po prvi put dovede prvoligaški fudbal. Partizan je, na taj način, bio vesnik prvoligaškog fudbala u najvećem šumadijskom gradu. Naime, pet godina kasnije, u leto 1969. godine, posle mnogo pokušaja i lokalni Radnički je postao član najbolje fudbalske lige u Jugoslaviji. Danas, pedeset godina kasnije, kada su se mnogi lokal-patriotizmi u Srbiji izvitoperili u iracionalnu i bolesnu mržnju prema Beogradu, valjalo bi podsetiti na ovu utakmicu.

"Politika"
 

Nov 1, 2014

Šest godina bez bordo-plavog dresa!

  Klupske boje i dresovi su stubovi na kojima počiva vizuelni identitet jednog kluba. Partizan je, promenom svojih boja sa crveno-plavih na crno-bele, u martu 1959. godine , stekao osoben vizuelni identitet, jedinstven na tadašnjim jugoslovenskim prostorima. Crno-bela boja je postala sinonim za Partizan, a Partizan se tako uvrstio u red retkih svetskih klubova koji nose ovu avangardnu, uvek modernu kombinaciju - Juventus, Njukasl, PAOK, Udineze, Botafogo...
 
  Naredne tri decenije, otišlo se u drugu krajnost. Dok smo s ponosom nosili crno-beli dres, onaj prvi, crveno-plavi,  potisnut je u zaborav, sećanja na njega su bila prekrivena prašinom, istom onom prašinom koja je prekrivala stare fotografije na kojima je Partizan bio još uvek crveno-plavi.  

Kao crveno-plavi slavili sa 7-1 protiv C. zvezde, 1953.

  Svaki ozbiljan klub mora da poseduje bar dve različite garniture sportske opreme. Prvu, osnovnu, onu po kojoj je poznat, i drugu, za slučaj da kao gost igra utakmicu protiv rivala koji ima identične boje ili boje koje su slične njegovoj. Tokom postojanja Jugoslavije, Partizan nije imao mnogo takvih situacija - naime, bio je jedini klub u najvišem rangu koji je nosio crno-belu boju. Čak i kada bi se desio susret sa ekipom čija se oprema donekle podudara sa Partizanovom (a to je pretežno bio slučaj u nekom od evropskih takmičenja), taj problem se rešavao tako što je Partizan nosio crni šorc i crne čarape ili sasvim beli dres. Takvi primeri su susreti sa "belima" iz Lidsa u Kupu sajamskih gradova 1967. ili susret sa Portimonenseom u Kupu UEFA 1985. (Partizan u belom dresu na svom terenu, gost u crno-belom).

  Ipak, sve je to bila vrsta improvizacije. Bilo je očigledno da je Partizanu osim crno-belog i čisto belog dresa, potrebna još jedna garnitura, sasvim različita od ove dve. Slučaj sa utakmice između Rijeke i Partizana, iz 31. kola sezone 1987/88, je najbolja potvrda za ovu konstataciju. Naime, igrači oba kluba su istrčali na teren u skoro identičnoj, pretežno beloj opremi. Jedina razlika bila je u dresu - dok je Partizan nosio svoj prugasti, crno-beli (sa dominantnom belom bojom), Riječani su na svom belom dresu nosili tri poprečne plave pruge. Sudija Bezjak je posle samo dva minuta prekinuo igru i naložio ekipi Partizana da promeni dres. Riječani su izašli u susret gostima pa je Partizan do kraja utakmice igrao u pozajmljenim, svetlo plavim dresovima Rijeke, što ga nije sprečilo da ubedljivo savlada domaći tim sa 3-0.

"Plavi" Partizan slavio u Rijeci, 1988.

  Najzad, dve godine kasnije, u Partizanu shvataju neophodnost postojanja dresa u alternativnoj boji i 18. septembra 1990. godine, Partizan posle više od tri decenije uvodi u svoju opremu rezervni, crveno-plavi dres. Susret sa malteškim klubom Hiberniansom u Kupu UEFA bio je idealna prilika za povratak korenima i promociju - Hibernians je takođe nosio crno-bele dresove kao osnovne. Dizajn tih crveno-plavih dresova Partizana nije bio baš najsrećniji, ali eto, tehnički sponzor "Vocado" se bar po nečemu dobrom upisao u istoriju kluba, posle onih skandaloznih dresova sa rombovima i kvadratima. 

  Svest o potrebi crveno-plavog dresa opet se gubi u narednih nekoliko godina. Sledi, doduše, vreme sankcija UN, osnovni problem je kako uopšte nabaviti kvalitetnu opremu u crno-beloj boji, ko još da misli o rezervnoj, crveno-plavoj garnituri? Tek sa dolaskom američke firme "Nike", u leto 1996. godine, Partizan opet dobija rezervni dres u boji sasvim drugačijoj od crno-bele. Ovog puta, bio je to bordo-teget dres. Da li zbog toga što crvena boja suviše podseća na komšijski klub, ili zbog lepšeg slaganja bordo boje uz tamno plavu, svejedno. Partizan je dobio dres koji je mogao da koristi na gostovanju protiv timova crno-bele boje, a klub je preko ponovnog uvođenja ovakvog dresa, tek neznatno tamnije nijanse u odnosu na crveno-plavu, rešio da na taj način ispoštuje sopstvenu tradiciju. Premijera tog dresa se desila u Kupu UEFA, na gostovanju Makabiju iz Haife, a kako je izgledao taj dres možete videti na sledećoj slici. U pitanju je prijateljski susret Partizana sa ekipom Zadrugara iz Lazareva, levo na slici je Darko Tešović u bordo-plavom dresu:




Sezona sa sezonom, smenjuju se dresovi a sa njima i novi dizajn gostujućeg, bordo-plavog dresa. Igrajući svoje utakmice krajem devedesetih kao gost Njukaslu, Lidsu i Rijeci, Partizan nastupa u bordo-plavoj kombinaciji.

Milorad Peković
 
  Kada za sponzora u leto 2000. dolazi "Puma", i ta firma snabdeva Partizan sličnim dresom, a po skromnom mišljenju autora ovog teksta, taj bordo-plavi dres je nešto najlepše što je Partizan nosio kao gostujući dres. Zauvek je ovekovečena generacija koja je osvojila nacionalni kup 2001. godine, upravo u prugastom rezervnom dresu:



  Tradicija se nastavlja i sa dolaskom italijanskog tehničkog sponzora, firme "Kappa". Tada se, u avgustu 2003. tokom susreta poslednje runde kvalifikacija za Ligu šampiona između Partizana i Njukasla, događa presedan. Partizan je već spremio svoje tradicionalne crno-bele dresove, dok su "crno-beli" iz Njukasla na meč došli sa svojim rezervnim dresovima u sivoj boji. Pošto je sudija smatrao da su crno-belo i sivo boje koje su slične i donose problem pri posmatranju utakmice, Partizan je kao domaćin morao da igra u bordo-plavoj opremi. U istoj opremi je igrao i u revanšu, i to se pokazalo kao talično - Partizan je tog leta po prvi put ušao u Ligu šampiona.



  I tako, ređaju se narednih godina utakmice u gostima - Dnjepar, Artmedija, Petah Tikva, Groningen...u kojima Partizan i dalje nastupa u svojim rezervnim bordo-plavim dresovima. Sve do 26. oktobra 2008. godine, kada je Partizan nastupio na Banovom brdu kao gost Čukaričkom i poslednji put nosio bordo-plavi dres!



  Navršilo se ovih dana punih šest godina kako se Partizan odrekao svog rezervnog, bordo-plavog dresa. Šest godina kako se Partizan odrekao svoje tradicije. Zanimljivo, to je period kada je na scenu stupila nova uprava kluba, na čelu sa predsednikom Đurićem. Tada kreće neka nova moda - rezervni crni dresovi, koje  Partizan nikada ranije nije nosio. Tu su i gostujuće garniture u beloj i sivoj boji, i da se ne lažemo - sve tri boje su lepe, ali šta nedostaje bordo-plavoj? 

  U prilog vraćanju bordo-plavog dresa kao gostujućeg, pored istorijskih i emotivnih, idu i sasvim racionalni razlozi. Ovosezonski meč protiv Nefčija u Bakuu, ekipe sa crno-belom opremom je pravi primer. Iako Partizan ove sezone ima sivi dres kao alternativni, u Bakuu je morao da nastupi u prošlogidišnjem crnom dresu, zbog slaganja boja sa domaćom ekipom. Sa bordo-plavim dresom to ne bi bio problem.

  Koliko god da vam se pitanje bordo-plavog dresa čini kao "bavljenje detaljima i sitnicama", upravo se na tim "sitnicama" vidi veličina i ozbiljnost jednog kluba. Već šest godina Partizanom vladaju ljudi koji nemaju osnovnu svest niti znanje o istoriji kluba, o njegovim prvobitnim bojama, o potrebi da se poštuju pravila UEFA i da se poseduje i komplet opreme u bojama suprotnim od osnovne. Priče koje su dolazile nezvaničnim kanalima do navijača, kako "Adidas" nije u situaciji da izradi dres u bordo-plavoj boji su vređanje inteligencije navijača.

 Pre će biti da upravu Partizana ne dotiče ama baš ništa što nije vezano za njihove lične interese i beskrajnu rasprodaju mladih igrača, koju oni sprovode iz meseca u mesec. Oni nemaju ni minimalnu svest o veličini i značaju Partizana, o njegovoj istoriji, identitetu, bojama. Polupismenoj direktorki marketinga je bitnije da se na društvenim mrežama pohvali novim cipelicama, "ajfonom 6" i odsedanjem u luksuznim hotelima u Cirihu. Ako se napravi i poneki "selfi", pa šta više tražiti od nje, malo li je?

  I sve dok takvi vedre i oblače voljenim klubom, čekaćemo na omaž tradiciji i na vraćanje bordo-plavog dresa kao rezervnog. Do tada, neka tekstovi poput ovog sačuvaju iskru nade da će neki novi ljudi umeti da cene istoriju kluba. 




 

Oct 25, 2014

"Slučaj Šajber" i Partizanovi transferi u drugoj polovini osamdesetih

  Peti deo serijala o transferima Partizana biće prožet još nekim dešavanjima sa polovine osamdesetih, vrlo bitnim za taj period. Dakle, leto 1985. godine bilo je prekretnica - Partizan je tada, posle dužeg vremena, angažovao državnog reprezentativca (Vlado Čapljić, Željezničar) i najavio mnogo veće ambicije u pogledu dovođenja igrača iz drugih klubova. Bio je to tek uvod u burno leto 1986. godine, kada je Partizan napravio pometnju na tadašnjem domaćem fudbalskom tržištu!

  Ipak, da bismo u potpunosti razumeli sve ono što se dešavalo u leto 1986, treba imati u vidu finiš sezone 1985/86. Tada su Partizan i Crvena zvezda ušli bodovno poravnati u poslednje kolo a u slučaju istog broja bodova odlučivala je gol razlika, koja je za jedan gol bila na strani Partizana. U 34.kolu, Partizan je bio domaćin Željezničaru a Zvezda je gostovala Sarajevu, tada još uvek aktuelnom šampionu. Oba beogradska kluba su pobedila svoje sarajevske rivale sa po 4-0, titula prvaka je na osnovu bolje gol razlike pripala Partizanu, ali je radost uskoro bila pomućena samovoljom tadašnjeg predsednika FSJ Slavka Šajbera, koji je poništio kompletno 34. kolo usled niza sumnjivih rezultata i naredio da se za sedam dana odigra ponovljeno kolo! I sve to bez ikakvih dokaza. Jedino je Partizan odbio da igra ponovljeni meč, izgubio je od Željezničara "za zelenim stolom" 0-3, a Zvezda je, gle čuda, izgubila sa 1-2 od Sarajeva koje je samo nedelju dana pre toga pobedila sa 4-0! Ipak, cilj je ostvaren, C. zvezdi je dodeljena titula prvaka jer je posle ponovljenog 34. kola ona imala bolju gol-razliku. Očigledno da Zvezdi, kao i svim ostalim klubovima (osim Partizana) nije bio nikakav problem da ponovnim igranjem 34. kola praktično priznaju da su učestvovali u nameštanju.

Šampioni 1985/86 - besramno oduzet nastup u Kupu šampiona

 Cilj opravdava sredstvo, a jedini cilj ove Šajberove lakrdije bio je da se Crvena zvezda na silu ustoliči kao šampion. Jer, da nije bilo tako, da je cilj bio regularnost šampionata, Šajber bi poništio kompletno prvenstvo i nikome ne bi bila dodeljena titula. Nepobitna je činjenica da je jedini klub koji je imao koristi od Šajberovih mera bila C.zvezda. Dodeljena joj je titula, i igrala je u narednom Kupu evropskih šampiona, umesto Partizana, koji je to pravo izborio prvim mestom posle 34 utakmice. Ovaj šampionat, kao i onaj naredni koji je Partizan (uz još nekoliko klubova) započeo sa -6 bodova, na kraju je sudskom odlukom dodeljen Partizanu, te je time samo potvrđen plasman koji je ostvaren na terenu. Nažalost, dva oteta nastupa u Kupu šampiona Partizanu niko nije mogao da vrati. Naravno, daleko od toga da utakmice poslednjeg kola 1985/86 nisu izazivale sumnju, ali način kako je čitava situacija rešena (bez ikakvih dokaza, brzim i naprasnim odlukama o ponavljanju poslednjeg kola) jasan je pokazatelj da je inicijatorima čitave te akcije priča o regularnosti bila samo paravan za uske, klupske interese.

  I samo još jedna stvar oko poslednjeg kola 1985/86 - pošto se s vremena na vreme "pravdoljubiva" sportska javnost često pita kako je to Partizan mogao da postigne četiri gola protiv Željezničara na svom terenu, hajde da pogledamo još neke činjenice. Kako to da se niko ne pita kako je Crvena zvezda postigla četiri gola protiv aktuelnog prvaka Sarajeva u gostima? Kako to da Sarajevo, koje do tada nije imalo nijedan poraz na svom terenu, bude potučeno 0-4 od Zvezde? Kako to da Sarajevo uspe u toj sezoni da savlada na Koševu Hajduk sa 2-0, Željezničar sa 2-1, odigra nerešeno sa Partizanom (1-1) i Dinamom (0-0),a  kiksne baš u poslednjem kolu protiv Zvezde i to sa neverovatnih 0-4?

  Istovremeno, Željezničar je te sezone katastrofalno gubio u gostima protiv Hajduka (0-5) i Veleža (2-6), ubedljivo bio poražen od Vardara (2-4) i Sutjeske (1-4), kući ubedljivo gubio od Partizana (0-2) i Zvezde (2-5), ali eto, samo je poraz od Partizana od 0-4 bio sumnjiv tobožnjim "borcima za regularnost jugoslovenskog fudbala". Danas, skoro tri decenije kasnije, jasno je da iza celog "slučaja Šajber" nije stajala nikakva borba za regularnost jugoslovenskog fudbala, već namera krugova iz beogradske "Madere", tog legla fudbalskih mešetara, da se šampionat na silu prekroji po željama Crvene zvezde.

  U tom svetlu treba posmatrati i prelazni rok u leto 1986. Ovakvim raspletom prethodnog šampionata, antagonizam između beogradskih "večitih rivala" dostigao je kulminaciju i često je prelazio u čistu mržnju. Čitavo leto bilo je u znaku "slučaja Šajber".

  Partizan napuštaju asovi koji su učestvovali u osvajanju titule prvaka, Zvonko Varga, Zvonko Živković, Miodrag Radović, Slobodan Rojević i Radosav Nikodijević. A onda sledi prava "bomba" prelaznog roka - iz Crvene zvezde u Partizan prelazi njen najbolji igrač i strelac, Milko Đurovski! Zatreslo se Topčidersko brdo od tog transfera, niko nije verovao da će se posle 23 godine i prelaska Vasovića iz Partizana u Zvezdu, desiti takav transfer, da neki igrač pređe iz jednog beogradskog velikana u drugi!

  Partizan se na taj način ne samo pojačao, već donekle i revanširao Zvezdi za otimanje titule u prethodnom prvenstvu. Neobično su izgledali sportski časopisi tih dana, sa slikama Milka Đurovskog u prugastom dresu, ali ne u Zvezdinom, već onom sa tamnijim nijansama, crno-belim. Đurovski je naprečac postao ljubimac Partizanovih navijača, a on je to umeo da uzvrati golovima. To nije bilo sve - Partizan dovodi još dva reprezentativca. Iz Dinama dolazi vezni igrač Srečko Katanec (ponikao u Olimpiji) a iz Prištine Fadilj Vokri, snažni centarfor. Stvorena je veoma moćna ekipa!

Đurovski, Katanec i Vokri

Standardni prvotimac uskoro postaju i mladi odbrambeni igrači Aleksandar Đorđević i Darko Milanič, ponikli u Partizanovoj školi. Tačnije, Darko Milanič je do Partizanovih mlađih kategorija došao iz rodne Izole. U Humsku 1 dolazi i bek Isa Sadriju.

  Tu sezonu, 1986/87, Partizan je takođe završio na prvom mestu, prema svim očekivanjima. Nažalost, pošto je lakrdijaška odluka o oduzimanju šest bodova i dalje bila na snazi, u Kup šampiona odlazi skopski Vardar. Titula iz 1986/87 je kasnije priznata Partizanu, onako kako i dolikuje - da prvak bude tim koji je do trofeja stigao igrama na terenu, a ne po fudbalskim forumima.

Navijači dočekuju Vokrija

  Naredne 1987/88, dolazi do smene na klupi i na golu. Trener Bjeković odlazi u Nicu a na njegovo mesto dolazu legendarni Fahrudin Jusufi. Golmana Fahrudina Omerovića, koji je morao na odlsuženje vojnog roka, zamenjuje golman pristigao iz Budućnosti, Branislav Đukanović. Sasvim zapažen prvoligaški golman koji je imao tu nesreću da katastrofalno brani na derbiju protiv C. zvezde, pa je taj meč obeležio njegov boravak u Humskoj 1. Napustio je Partizan posle godinu dana. 

  Partizan igra atraktivno, sa puno trčanja i postignutih golova, ali biva eliminisan iz Kupa UEFA od albanskog Fljamurtarija. U polusezoni, Đurovski i Vokri odlaze u vojsku, a Partizan se pojačava tandemom napadača iz Prištine, Vladislavom Đukićem i Zoranom Batrovićem. Ova dva igrača bila su pravo osveženje, rešetali su mreže rivala u drugom delu šampionata 1987/88 ali titula zamalo odlazi u komšiluk.

Vladislav Đukić i Vokri

 Posebnu zanimljivost početkom 1988. godine prestavljao je dolazak dvojice Kineza u Partizan - centarfor Liu i centarhalf Đia, bili su prvi stranci u istoriji Partizana! Njihovi nastupi u dresu Partizana izazivali su pažnju ljubitelja fudbala širom Jugoslavije, tim pre što su dolazili iz fudbalski egzotične zemlje.



Stjepan Bobek sa Partizanovim Kinezima


  Leto 1988. predstavljalo je za Partizan leto velike nade. Očekivalo se da tim, koji je mleo svoje rivale u drugom delu prethodne sezone, nastavi istim stazama i da se dodatno pojača. Ekipu su, istina, napustili Katanec i Đelmaš, ali su došli vezni igrač Dragoljub Brnović (Budućnost), štoper Gordan Petrić (OFK Beograd, član zlatne "čileanske" generacije) i bek Borče Sredojević (Rijeka). Član Partizana postaje i tada anonimni Predrag Spasić iz Kragujevca, odbrambeni igrač, koji će uskoro postati reprezentativac Jugoslavije! To nije bilo sve - taman se slegla prašina oko Milka Đurovskog a Partizan ponovo dovodi jednog igrača direktno iz Crvene zvezde! Dres crveno-belih boja zamenio je za crno-beli sjajni vezista Goran Milojević, koji je tek u Partizanu doživeo punu afirmaciju. 

Goran Milojević 

  Od sredine osamdesetih i "slučaja Šajber", Partizan i Zvezda započeli su trku za primat u domaćem fudbalu, pa se to najbolje videlo na primeru transfera. Nažalost, to leto 1988. godine bilo je i leto propuštenih prilika - dva igrača, koja su već bila viđena u Partizanu, završila su u Zvezdi! Centarfor Darko Pančev iz Vardara i vezni igrač Dejan Savićević iz Budućnosti, svojim prelaskom u Zvezdu su bitno odredili tok narednih nekoliko godina u jugoslovenskom i evropskom fudbalu!

  Uprkos tome, Partizan je i dalje imao odličnu ekipu. Nažalost, kako je to često bilo u istoriji kluba iz Humske, unutrašnji sukobi su potresli Partizan, smenjen je trener Jusufi, Kinezi napuštaju klub, ekipa je pala u donji deo tabele i tek u proleće 1989. godine dolazi do stabilizacije prilika, pa Partizan osvaja i Kup Jugoslavije posle 32 godine!

  Prvenstvo te 1988/89 osvaja Vojvodina, čija će tri igrača u naredne tri godine Partizan dovesti u svoje redove. Igral odbrane Budimir Vujačić je pristigao u leto 1989. godine, vezni igrač Slaviša Jokanović 1990. a napadač Ljubomir Vorkapić 1991. godine.

  Pre toga, u leto1989. Partizan postaje jači za desnog beka Vardara, Vujadina Stanojkovića i centarfora OFK Beograda, Milana Đurđevića. Dakle, Partizan je, uz Crvenu zvezdu, doveo skoro sve što vredi na domaćem tržištu. Ono što je propušteno u slučaju Dejana Savićevića, na neki način se vratilo kroz angažovanje Predraga Mijatovića, tada mladog fudbalera Budućnosti, a kasnije vedete Partizana, Valensije i Reala, zvezde evropskog fudbala!

  Mijatović je član Partizana postao krajem 1989. godine. Bio je to jedan od najvećih transfera u istoriji kluba, a Mijatović je u Humskoj 1 završio suprotno svim očekivanjima! Naime, njegov prelazak u splitski Hajduk bio je skoro gotova stvar. Ipak, Partizan se uključuje u trku, a velikog udela u tome da Mijat ipak završi u Beogradu a ne u Splitu, imala je i politička situacija u Jugoslaviji, koja se sve više otimala kontroli i postajala sve zapaljivija. Predrag Mijatović će sledeće tri i po godine provesti u Partizanu i znatno doprineti da Partizan osvoji Kup Jugoslavije 1992. i šampionat 1992/93.


  Tendencija dovođenja najboljih jugoslovenskih igrača nastavljena je i početkom devedesetih - tada su u Partizan došli vezni igrač (a po potrebi i bek) Džoni Novak iz ljubljanske Olimpije, već pomenuti Slaviša Jokanović i Ljubomir Vorkapić iz Vojvodine, levo krilo i povratnik Slobodan Krčmarević iz OFK Beograda, vezni Branko Brnović iz Budućnosti i levi bek Nebojša Gudelj iz trebinjskog Leotara. Ipak, osim domaćih trofeja, ovi momci nisu uradili ništa više u Evropi. Četvrtfinale Kupa kupova u sezoni 1989/90 bio je najbolji rezultat Partizana u to vreme (koji je ostvarila generacija pre Novaka, Jokanovića, Vorkapića...). Kasnije su usledile sankcije UN, našim klubovima je bio onemogućen nastup u međunarodnim takmičenjima.

  Kao zaključak ovog nastavka, treba istaći da je Partizan u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih dovodio sve same asove jugoslovenskog fudbala, uz već potvrđene prvoligaške igrače. Ipak, opet je plaćen danak svađama u vrhu kluba. Primat u trci sa Zvezdom je izgubljen - komšije su bile snalažljivije i umešnije, osim dovođenja igrača koji su im doneli prevagu (Pančev, Savićević), bili su lišeni sukoba u vrhu kluba, u kojima Partizan, nažalost, nije oskudevao. Sukob civilne i vojne struje u jesen 1988. ostavio je dugoročne posledice, pa se tek početkom devedesetih Partizan vraća na šampionske staze. Nažalost, bilo je kasno - komšije su već osvojile trofej Kupa šampiona,  dobar deo zasluga za taj uspeh mogu da pripišu Partizanovim funkcionerima koji su im svojom nesposobnošću prepustili neke od najbitnijih pojačanja.

 O Partizanovim pojačanjima od devedesetih pa sve do danas, neće biti reči, jer ovim nastavkom se završava serijal o transferima. Period od poslednjih dvadeset godina je daleko bliži, pa nema potrebe posebno podsećati na transfere Kežmana, Vukića, Drulovića, Vesta, Ivića, Diare, Tošića, Fejse, Moreire, Žuke, Klea...i ostalih momaka koji su Partizanu doneli dominaciju u domaćem fudbalu.






  

Sep 27, 2014

Partizan lavljeg srca - četvrt veka od bitke u Glazgovu

  O Partizanovim učešćima u evropskim fudbalskim takmičenjima pod okriljem UEFA, mogli ste da čitate u jednom od prethodnih postova. Znamo svi da od finala Kupa evropskih šampiona 1966. godine, Partizan nikada više nije dosegao te evropske visine. Od tada pa sve do danas, tek na momente bi "crno-beli" bljesnuli u Evropi i podsetili na čuvene "Partizanove bebe" ili na generaciju Bobeka, Milutinovića, Valoka...


Naravno, daleko od toga da u međuvremenu nije bilo značajnih pobeda i odličnih izdanja u Evropi, ali nedostajao je kontinuitet. Ipak, uz respekt koji zaslužuju plasmani Partizana u grupnu fazu Lige UEFA / Evrope ostvareni u poslednjoj deceniji, kao i proleće u Evropi 2004/05 i sjajan dvomeč sa Anderlehtom u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2010, četiri Partizanova duela u Evropi se posebno izdvajaju. Bile su to četiri utakmice koje su nas podsećale kako Partizan može da bude silan u Evropi. Četiri utakmice za antologiju, i zanimljivo, sve četiri protiv ostrvskih klubova: prvo, najveći preokret u istoriji Kupa UEFA i pobeda od 4-0 nad Kvins Park Rendžersom (QPR) u novembru 1984, posle 2-6 u Londonu, zatim pobeda nad Njukaslom u poslednjem izdanju Kupa pobednika kupova 1998/99, još jedna eliminacija "svraka" iz 2003. godine za plasman u Ligu šampiona, kao i antologijski duel protiv Seltika (Celtic) iz septembra 1989, u Kupu pobednika kupova.

  Danas se navršava četvrt veka, punih 25 godina od tog duela u Glazgovu. Bilo je to prvo kolo Kupa pobednika kupova, u kojem je Partizan debitovao tek te 1989. godine. Razlog je taj što je Partizan imao predugu pauzu u osvajanju domaćeg kupa - poslednji trofej u tom takmičenju pre 1989. godine, "crno-beli" su osvojili daleke 1957, kada su još bili crveno-plavi. A tada, Kup pobednika kupova nije postojao kao takmičenje.

  Posle prve utakmice odigrane u Mostaru, Partizan je stekao prednost od 2-1. Mostar je bio domaćin "parnom valjku" zbog kazne UEFA izrečene usled incidenata na utakmici Partizana i Rome (4-2 za Partizan), godinu dana ranije. Goran Milojević i Milan Đurđević su bili strelci za Partizan u Mostaru, a u periodu između dva okršaja sa Seltikom, Partizan je ostao i bez trenera. Ostavku je podneo Momčilo Vukotić, i to posle neuspeha protiv Dinama i izgubljenog penal-boda. Iako je primljen gol na "domaćem terenu", igrači Partizana su verovali u prolaz dalje, o čemu svedoči i izjava Aleksandra Đorđevića "Politici", posle prve utakmice u Mostaru:


 Uprkos ovim optimističkim očekivanjima među igračima, "crno-beli" su otišli u Glazgov prežaljeni od domaće javnosti. Ekipu je predvodio Ivan Golac, do tada pomoćni trener, koji je u Glazgovu prvi put dobio priliku da samostalno vodi ekipu. Planirano je bilo u klubu, samo kao prelazno rešenje do izbora novog trenera. Međutim, ta noć na Parkhed stadionu, današnjem Seltik Parku, odrediće bližu budućnost Ivana Golca kao trenera. Utakmica u Glazgovu ostaće upisana u istoriji Partizana kao jedna od najvećih, i ne samo to - ovaj meč je i danas oličenje svega najlepšeg što fudbal može da pruži: golovi, preokreti, drama, sjajna publika. I nije to sve - ta utakmica je vinula u legendu jednog izuzetnog radio-komentatora, danas pokojnog Jordana Ivanovića.

  Televizijskog prenosa, dakle, nije bilo. Kada se sagleda situacija sa ove distance, upravo je taj nedostatak "žive slike" iz Glazgova i doprineo da Jordan Ivanović izvuče ono najbolje profesionalno iz sebe i tako verno prenese događaje na Parkhedu, pa smo imali utisak kao da, osim tona, imamo i sliku sa terena. Osim toga, nemogućnost da se utakmica prati putem televizije, dodala je dozu mistike i legende ovom duelu. Te večeri, mase Partizanovaca bile su pripijene uz svoje radio-aparate, a glas Jordana Ivanovića bio je jedini kontakt sa dešavanjima u Glazgovu. Glas od kojeg smo očekivali da nam na kraju tih stresnih 90 minuta saopšti lepe vesti.

  Partizan je meč počeo, od broja 1 do 11, sa sledećom postavom: Pandurović - Stanojković, Spasić - Milanič, Petrić, Vujačić - Đorđević, Milojević, Šćepović, Đurovski i Bogdanović. Nema potrebe opisivati dešavanja na terenu jer ih je nemoguće opisati. Radi preciznosti, treba reći da je Partizan poveo već u osmom minutu golom Vujačića, da je poluvreme završeno 1-1, da je Seltik dolazio u prednost od 2-1 i 3-2, ali je Partizan uspevao da izjednači golovima Đorđevića i Đurovskog, da bi posle dva gola Seltika u finišu i prednosti od 5-3, Šćepović uspeo da zakuca glavom loptu u mrežu golmana Bonera i tako ostavi čitav stadion u šoku. Seltik - Partizan 5-4, i Partizan je, na osnovu više golova postignutih u gostima, prošao u sledeće kolo!

eurocupshistory.com

  Na kraju, plasmanom u dalje takmičenje nagrađen je tim koji se nije predavao ni posle pet primljenih golova. Neposredno pre gola Slađana Šćepovića, sve nas je već obavila tuga zbog eliminacije. Posebno zbog činjenice da je Partizan postigao tri gola u gostima a ipak će biti eliminisan. Momci u crno-belim dresovima nisu tako mislili. Duga lopta levo ka Spasiću, on je šalje na sasvim drugu stranu ka Đurovskom, Milko je centrira u srce šesnaesterca i...ostalo je istorija:

Foto - dailyrecord.co.uk

  Utakmica kakvu su to veče odigrali Seltik i Partizan, dešava se jednom u nekoliko decenija. Partizan je i pre ovog dvomeča imao uspeha sa ostrvskim ekipama. Recept za igru protiv njih se sastojao u tome da se ostrvskom načinu igre, sa puno preskakanja sredine terena, centaršuteva i skokova, suprotstavi tako što će se lopta "spustiti na zemlju". Finom tehnikom i lucidnošću protiv trke i fizike. Paradoksalno je da je Partizan u Glazgovu upravo ušao u ritam Seltika i bio prinuđen da igra na njegov način - skoro svi Partizanovi golovi postignuti su posle klasičnih "ostrvskih akcija" - duge lopte i centaršutevi (prvi i četvrti gol), preskakanje sredine terena (treći gol, Đurovski). Čak je i drugi gol Partizana, koji je postigao Đorđević, postignut posle njegovog presinga na odbranu Seltika i otete lopte na protivničkoj polovini, što baš i nije bila odlika naših ekipa. Partizan je eliminisao Seltik njegovim oružjem! Karakter ekipe je najbolje opisao pokojni Jordan Ivanović, oslanjajući se na britansku istoriju - Partizan lavljeg srca!

  Još jedan paradoks ove utakmice je u tome što je Poljak Darijuš Đekanovski postigao četiri gola za Seltik, ali je njegova ekipa ipak bila eliminisana!

Foto - The Celtic Wiki

Foto - The Celtic Wiki

 Uloga Ivana Golca u uspehu je bila značajna - Ivan je bio veliki motivator a za njega britanski ambijent nije bio nepoznanica. Igrajući u Sautemptonu, dobro je upoznao britanski mentalitet i njihov pogled na fudbal. Sigurno je da je dobro pripremio momke u crno-belom za ono što ih je očekivalo te noći u Glazgovu. Trener na zameni je svoju ekipu, otpisanu od skoro svih, osim od navijača, odveo u sledeće kolo, izbacivši Seltik!
 
  Šta je sve donela nezaboravna noć u Glazgovu?
 
  Posle ove utakmice, Ivan Golac je postao i zvanično trener Partizana. Više nije bilo ni potrebe ni logike tražiti drugog čoveka, jer onaj koji eliminiše Seltik na takav, fascinantan način, zaslužuje klupu Partizana. Odigraće Partizan pod njegovim vođstvom još mnogo sličnih i stresnih utakmica са pozitivnim ishodom (Dinamo, Osijek, Groningen).

  Partizan je skinuo skalp velikanu evropskog fudbala i napisao jednu od najlepših stranica u istoriji kluba. Te sezone, dogurao je do četvrtfinala Kupa pobednika kupova.

  Jordan Ivanović je za svoj antologijski radio-prenos dobio nagradu "Zlatni mikrofon". Njegov radio-prenos sa Parkhed stadiona je vrh profesije koji će teško biti dostignut. 

  Utakmica je ušla u legendu, kao sublimacija svega lepog što fudbal čini najvažnijom sporednom stvari na svetu. A ono što je Partizan tada uradio na Seltikovom terenu, ostao je domaći zadatak za sve evropske klubove: Partizan je jedini klub koji je Seltiku dao četiri gola u sred Glazgova, u takmičarskim evropskim utakmicama! Niko pre ni posle Partizana nije uspeo u tome! 


  Ako bi se tražila jedna reč da opiše ovaj istorijski meč, neka to bude završni komentar britanskog komentatora sa utakmice: unbelievable!


Poslušajte i antologijski prenos pokojnog Jordana Ivanovića:


  Četiri Partizanova gola u Glazgovu, eliminacija slavnog Seltika, sjajan ambijent, Milkovo "lomljenje kičme" golmanu Boneru, Đorđevićev salto, Šćepovićevo zakucavanje za tajac na Parkhed stadionu, prenos Jordana Ivanovića, četiri gola Đekanovskog, devet golova na utakmici...i više nego dovoljno za status istorijske, legendarne i antologijske utakmice. Toliko legendarne da sećanje na nju ne bledi ni četvrt veka kasnije.

* Zabranjeno preuzimanje teksta bez navođenja izvora teksta ili dozvole autora.