Nov 30, 2013

Sastav koji je pregazio Poljake

  Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, Partizan je tek s vremena na vreme nastupao u evropskim kupovima. Malo je dokumenata sa tih utakmica, pa je tim pre svaka fotografija iz tog doba veoma dragocena. Slika o kojoj danas pričamo je sa jednog od tih nastupa. Naime, 1. oktobra 1974, Partizan je dočekao poljski Gurnjik (Górnik Zabrze) u revanšu prvog kola Kupa UEFA.



S leva na desno - Paunović, Vulić, Milić, Živaljević, Kozić, Antić, Todorović, Vraneš, Vukotić, Zavišić i Bora Đorđević

  Posle remija u prvoj utakmici (2-2) Partizan je dočekao goste iz Poljske na Stadionu JNA, i treba istaći da Gurnjik ni izbliza nije bio naivan tim. Prethodnu sezonu oni su završili na drugom mestu poljskog šampionata, a radi se o timu koji je u Poljskoj najuspešniji po broju osvojenih titula. Četiri sezone pre ovog susreta s Partizanom, igrali su finale Kupa pobednika kupova, a na megdan Partizanu su izašli i poljski reprezentativci, Gorgon i čuveni Šarmah (Andrzej Szarmach).

  Ipak, Partizan je pokazao odličnu i efikasnu igru u revanšu u Beogradu, pa je sastav "crno-belih" sa slike savladao Poljake sa ubedljivih 3-0, golovima Momčila Vukotića u 21, Bore Đorđevića u 79. i Aranđela Todorovića u 89. minutu. Tako su se "crno-beli" u nadmoćnom stilu kvalifikovali za sledeće kolo Kupa UEFA 1974/75.


Deo izveštaja sa utakmice iz "Politike"

Nov 18, 2013

Treneri Partizana - Ante Mladinić (1929-2002)


  Ante Biće Mladinić, bivši trener Partizana, rođen je 1929. godine u Splitu. Fudbalom je počeo da se bavi u Hajduku, u kojem je pedesetih godina prošlog veka bio standardni prvotimac. Na kraju igračke karijere odlazi u RNK Split kojem pomaže da se plasira u Prvu saveznu ligu. 

 

  Po završetku karijere fudbalera, Mladinić se odlučuje da postane fudbalski trener i završava Višu trenersku školu u Beogradu. Ubrzo dobija ponudu iz matičnog kluba, Hajduka, da organizuje fudbalsku školu. Tu Mladinićev trenerski talenat dolazi do izražaja, pa je u narednim godinama u prvom timu Hajduka zaigrao niz igrača koje je on odškolovao - Boljat, Džoni, Jerković, Šalov, Bošković, Buljan, Šurjak, Peruzović, Jovanić, Mužinić, Žungul...praktično cela zlatna generacija "bilih".

  Ante Mladinić je dogurao i do mesta selektora reprezentacije Jugoslavije, na Prvenstvu Evrope koje se održalo upravo u Jugoslaviji, 1976. godine.


  Na mesto trenera Partizana, Mladinić dolazi 12. januara 1977. godine, tačnije u polusezoni 1976/77. Posle osvojene titule 1975/76, Partizan je slabije započeo naredni šampionat, pa je u oktobru klupu napustio Tomislav Kaloperović, osvajač sedme titule prvaka za Partizan. Do kraja polusezone na klupi Partizana bio je Zoran Miladinović. Dolaskom Mladinića, Miladinović postaje njegov prvi saradnik, ekipa se stabilizuje, ali na kraju Partizan završava na četvrtom mestu. Ipak, sezona nije uludo utrošena - ekipa se uigravala za ono što dolazi, a vreme je iskorišćeno i za aklimatizaciju novajlija - Borote i Hatunića. Zanimljivo je da je Partizan Mladiniću bio prva seniorska klupska ekipa koju je samostalno vodio!




  Onda dolazi sezona 1977/78, koja je Mladinića vinula među najbolje trenere Partizana u istoriji. Brzo se popularni "Biće" navikao na Beograd i Partizan. "Parni valjak" je mleo sve pred sobom. Samo dva poraza u tadašnjoj ligi, i to od Veleža i Slobode. Samo 19 primljenih golova, čak 54 osvojena boda. O nadmoći Partizana najbolje govori podatak da je od šest derbija sa ostalim timovima "velike četvorke", Partizan dobio pet! Jedini velikan koji je odoleo Partizanu bio je Hajduk, i to na prvom derbiju u sezoni, bilo je 0-0. Posebno je impresivan bio period od 23. aprila pa do 7. maja 1978, kada je, za samo dve nedelje, Partizan savladao Hajduk u gostima sa 2-1, Dinamo u Beogradu sa čak 5-0, OFK Beograd na Karaburmi sa 3-2 i na kraju istim rezultatom i C.zvezdu, 3-2 na Stadionu JNA! Proslava titule mogla je da počne...



  Nema sumnje da je najzaslužniji za ovu neverovatnu sezonu Partizana bio Ante Mladinić, koji je od Partizana stvorio mašinu. Sve je funkcionisalo kako treba - pre svega na terenu, zatim u klubu, a naravno, ogromnu podršku je klub dobijao sa tribina, koje su u proseku bile napunjene sa 28.000 navijača u toj sezoni! Ante Mladinić je često isticao navijače Partizana kao najfanatičnije koje je ikada video. Ovaj kompliment tim pre dobija na snazi kad se zna da je Mladinić bio dete Hajduka, a zna se koliko vernu i vatrenu publiku Hajduk ima u Torcidi. 



  Sezona 1978/79 je dočekana sa velikim ambicijama, pre svega u Kupu šampiona. Partizan planira da se pojača Sušićem iz Sarajeva i Džonijem iz Hajduka, od toga na kraju nije bilo ništa, ali dolazi Pavković iz Vojvodine, kao zamena za Vukotića koji odlazi u Bordo. Sezona počinje šokantnim porazom od Napretka u Beogradu od 0-3, sledi pobeda u Ljubljani od 4-2 a zatim pet nerešenih rezultata i pobeda u Kupu Jugoslavije nad OFK Beogradom. 


  A onda, sledi meč protiv drezdenskog Dinama u Kupu šampiona koji Partizan dobija sa 2-0. Sledi još jedan prvoligaški remi i još jedna pobeda, i čini se da se Partizan najzad stabilizuje. Tada se dešava meč koji je značio prekretnicu i za Partizan, i za Mladinića. Partizan pod nesrećnim okolnostima gubi revanš meč u Drezdenu, posle katastrofalne greške Petra Borote i lošeg izvođenja penala i biva eliminisan. Kola Partizana kreću nizbrdo, rađaju se svakojake intrige oko Mladinića, dobrim delom podsticane iz komšiluka, klub ne staje u odbranu svog trenera, pa uprkos osvajanju Srednjeevropskog kupa u smiraj 1978. godine, Partizan ostaje bez Mladinića na kraju kalendarske 1978. godine. "Crno-beli" ulaze u najveću krizu od osnivanja, koja će rezultirati jedva izborenim opstankom i 15. mestom, i oporavkom koji će trajati naredne četiri sezone. 



  Ante Mladinić je kasnije trenirao Hajduk, a naročito je imao uspeha kao trener mlađih kategorija u francuskom Bordou (Bordeaux). Među navijačima Partizana, ostaće zapamćen kao jedan od najboljih trenera svih vremena, ali i u njegovom slučaju se pokazalo prokletstvo Partizana oličeno u večito nesposobnim klupskim upravama, koje nisu nikada umele da stanu u zaštitu svojih vrhunskih trenera. Mladinić je te 1977. posejao klicu nečega što je moglo da rezultira velikim, evropskim Partizanom, ali kao i obično, vrh kluba je bio tragično nesposoban.


  Ante Biće Mladinić je preminuo 2002. godine u Zagrebu, posle teške bolesti, a sahranjen je na splitskom groblju Lovrinac.

Nov 6, 2013

Partizan vs Dynamo Berlin - fudbal, politika, doping

  Te jeseni 1983. godine, Partizan je, posle punih pet godina, opet imao priliku da izađe na evropsku scenu. Posle osvojene titule prvaka Jugoslavije, devete po redu, "crno-beli" su sa mnogo očekivanja startovali u Kupu evropskih šampiona.

  U prvom kolu, Partizan je bez većih problema u dve utakmice savladao norveški Viking (5-1 u Beogradu, 0-0 u Stavangeru), a onda je žreb bio nemilosrdan. Ne, nije Partizan tada izvukao ni Romu, ni Liverpul, ni HSV, već Dinamo iz Berlina. Zašto nemilosrdan žreb? Zato što su ti klubovi iz tadašnjeg "istočnog bloka" bili rivali koje ne biste nikada poželeli - po imenu ne baš atraktivni, ali izuzetno kvalitetni, odlično fizički pripremljeni (!) i nezgodni za sve naše timove. Zatim, to je bilo treće uzastopno učešće Partizana u Evropi i u Kupu šampiona u kojem Partizan za rivala dobija klub po imenu Dinamo ili Dynamo, kako god želite! Prvo je to bio kijevski Dinamo 1976, zatim drezdenski Dinamo 1978, i na kraju i berlinski Dinamo, 1983. Danas, tačno tri decenije od tog susreta sa berlinskim klubom koji je bio pod patronatom Štazija, nemačke tajne policije, ova utakmica ima višestruki značaj. Ne samo fudbalski. O tome nešto kasnije, u ovom tekstu...


Vukotić i Ernst

   U ta prva dva susreta sa klubovima pod imenom Dinamo, Partizan je bio eliminisan. Kijevski Dinamo sa Blohinom na terenu i Lobanovskim na klupi bio je mašina te 1976 (0-3, 0-2), a 1978. drezdenski Dinamo je tek posle penala i velikog kiksa Borote tokom utakmice, uspeo da eliminiše Partizan (2-0, 0-2). Svi smo se nadali da će 1983. biti uspešnija.

  Nažalost, već u prvom minutu prvog meča u istočnom Berlinu, odigranog 19.10.1983, Partizan plaća danak neiskustvu i prima gol. Strelac je bio Falko Gec (Falko Götz).  Pred kraj poluvremena i centarfor Ernst se upisuje u strelce i to je konačnih 2-0.

Detalj sa utakmice u Beogradu

   U Beogradu, 2. novembra 1983, neopisiva gužva. Meni kao navijaču je to bila prva evropska utakmica, a i danas pamtim potez vozača "sedamnaestice" koji je vozeći autobus iz Zemuna ka Konjarniku, samovoljno odlučio da vozilo na Autokomandi usmeri ka Stadionu JNA, na oduševljenje mene, mog oca i 99% putnika!

  A u Humskoj, krcate tribine su se nadale čudu. Malo je utakmica u novijoj istoriji Partizana, od 1966. pa do sada, bilo tako posećeno. Igra je bila izjednačena, Partizan je strpljivo napadao, a u 28. minutu došao do prednosti. Dževad Prekazi je izveo slobodan udarac sa preko 30 metara, topovski, kako on to ume, lopta je prevarila sjajnog golmana Rudvalajta (Bodo Rudwaleit) i to je bilo 1-0!



  Ipak, tih 1-0 je ostalo do samog kraja. Sledećih sat vremena i nešto malo više, bili su prožeti šansama Partizana, od kojih je bila najbolja ona Zvonka Živkovića u drugom poluvremenu, kada je Žile jednu loptu odbijenu od golmana Dinama poslao preko gola, iako smo je već svi videli u mreži. Uzalud huk sa tribina i pokliči "Beli, Beli!" (da, tako smo ih bodrili, jer uprkos crno-belom dresu oprema je ostavljala dominantno beli utisak). Od 60.minuta Nemci su imali i igrača manje, ali ni to nije bilo dovoljno Partizanu za prolazak dalje. Treba istaći da su gosti pribegavali veoma prljavoj igri, pa je na kraju utakmice, pri samom ulasku u tunel, došlo i do koškanja između naših igrača i golmana Rudvalajta. Mora se priznati, izuzetnog golmana Rudvalajta, koji je to veče bio najzaslužniji za prolazak Dinama u sledeće kolo!

  Ostao je žal za prolaskom u sledeću fazu, jer bili smo tako blizu, a ipak tako daleko. Prokletstvo zvano Dinamo se nastavilo. I treći put za sedam godina...


  Ova utakmica, sama po sebi, ne bi ostala u nekom posebnom sećanju, osim po velikoj poseti, golu Prekazija i pirovoj pobedi Partizana. Ono što joj i danas daje neku vrstu tajnovitosti i posebnosti, to su stvari koje su se desile van terena.

  Prvo je, još na dan utakmice, bilo primećeno da u sastavu Dinama ni među prvih jedanaest niti na klupi, nema dva igrača iz startne postave sa prve utakmice. Nedostajali su strelac prvog gola u Berlinu Falko Gec (Falko Götz) i Dirk Šlegel (Dirk Schlegel). Ubrzo se saznalo za pozadinu događaja - ova dva momka su iskoristila gostovanje u Beogradu da prebegnu u tadašnju SR Nemačku. Priče kažu da su taksijem došli do zapadnonemačke ambasade u Beogradu, a zatim vozom do Minhena. Put u Beograd za njih je ujedno bio i rastanak sa rigidnim istočnonemačkim komunističkim režimom. Posle godinu dana pauze, oba igrača su zaigrala za Bajer (Bayer) iz Leverkuzena. Šlegel kasnije nije napravio neku bitniju karijeru, dok je Gec ostavio veliki trag i u Leverkuzenu i u Kelnu.

  Drugi "vanfudbalski" aspekt ove utakmice otkriven je tek mnogo godina kasnije, tek sa padom Berlinskog zida. Berlinski Dinamo bio je miljenik Štazija, istočnonemačke tajne policije. Klub koji je dekretom morao da bude prvi. Klub koji je bio odabran kao fudbalski državni projekat DR Nemačke. Takav klub, kao ponos i dika rigidnog komunističkog režima, morao je da uživa sve privilegije ali i da zadobije sve mogućnosti kako bi bio još uspešniji. U tome se nisu birala sredstva...

  Jedna, nedavno objavljena knjiga, čiji je autor Kristof Birman, a zove se "Fudbalska matrica" (Cristoph Bierman, "Die Fußball-Matrix") baca novo svetlo na ovu utakmicu. Na 130. strani srpskog izdanja ove knjige piše sledeće: 

  "Dvadeset i četvrtog oktobra 1983. igrači Dinama iz Berlina su se, pred put na utakmicu za Evropski kup, podvrgli testu na doping i bili su puni amfetamina i metamfetamina. To je objavljeno u jednom Štazijevom dokumentu koji se 1994. pojavio u Gaukovoj arhivi. Čak 14 od 22 igrača su imali dramatično visoke vrednosti, koje su ostale svakako još iz igre u glavnoj ligi dva dana ranije. Manfred Hepner, kao opunomoćeni šef Službe za sportsku medicinu, jednog od glavnih dopera u DR Nemačkoj, užasnut je utvrdio da su igrači berlinskog kluba `snabdeveni neodgovarajućom dozom`. Naravno, nije bilo reči o brizi za zdravlje igrača, nego o strahu da ne padnu na doping testu".

  Utakmica Evropskog kupa koja se pominje u citatu i koja je sledila je utakmica Partizan - Dinamo Berlin u Beogradu! Jer, 24. oktobar 1983. je  datum između prve, berlinske utakmice, i revanša u Beogradu! Što jasno govori da su igrači Dinama u tom periodu bili napunjeni dopingom kao tovni pilići koncentratom. Redovne doping kontrole u evropskim fudbalskim kupovima postale su obavezne tek 1987. godine. Sada, trideset godina posle ove utakmice, postalo je jasnije zašto Partizan, osim nedostatka umešnosti i sportske sreće, nije uspeo da eliminiše istočne Nemce. Naravno, niko razuman ne tvrdi da bi Partizan (u slučaju da nije bilo tog dopinga ili da ga je bilo a da je otkriven) došao do završne faze Kupa šampiona niti je to cilj ovog teksta. Poenta je u tome da se na tu utakmicu i to vreme baci i drugo svetlo, osim onog sportskog.  I da se prisetimo jedne utakmice koja je prevazišla fudbalski okvir i duboko zašla u polja politike i zloupotrebe medicine, zahvaljujući tadašnjem Partizanovom rivalu.

Autor: Aleksandar Pavlović