May 29, 2013

Intervju: Vladislav Đukić, 29.05.2013.

Pričati o Partizanovoj ekipi krajem osamdesetih godina prošlog veka a ne pomenuti našeg današnjeg sagovornika jednostavno je nemoguće. Odlikovala ga je visina i sjajna igra glavom, ali je uprkos visini posedovao i odličnu tehniku, pa je ovaj beskompromisni strelac pogađao protivničke mreže jednako uspešno i glavom i nogom. Zvezda, Hajduk, Dinamo, Roma, Rijeka, Sloboda...skoro da nije bilo iole bitnije ekipe kojoj nije dao gol ili dva. Naš današnji sagovornik je Vladislav Đukić, koji je od 1988. do 1992. u 67 takmičarskih nastupa za Partizan (prvenstvo, kup, Evropa) postigao 24 gola.


Crno-bela nostalgija:  - Vladislave, da otvorimo ovaj intervju jednim neuobičajenim pitanjem. Jedna od prvih asocijacija na Vas je "avion" kojim ste proslavljali svoje golove u dresu Partizana. Zašto baš na taj način ili jednostavno nemate objašnjenja, možda je to spontano u naletu emocija izlazilo iz Vas?

Vladislav Đukić: -  Sigurno to nije bilo unapred smišljeno radovanje već želja da se to radovanje uradi nekako drugačije od drugih igrača.

 Crno-bela nostalgija: - Prvoligašku afirmaciju i ime ste stekli u dresu Prištine u sezoni 1986/87, a pre toga ste igrali za Napredak, da biste početkom 1988. prešli u Partizan. Upoznajte mlađe navijače Partizana sa Vašim fudbalskim počecima i gde ste sve trenirali i igrali pre dolaska na prvoligašku scenu?

 Vladislav Đukić: - Fudbal sam počeo da igram u Vrnjačkoj banji, a zatim su sledili kraljevačka Sloga , Napredak iz Kruševca, pa Priština i na kraju dolazak u Partizan.


Vladislav Đukić kao fudbaler Prištine

 Crno-bela nostalgija: - Koje trenere biste izdvojili iz tog perioda, ko je najviše uticao na Vaše formiranje kao fudbalera?

 Vladislav Đukić: - Imao sam sreću da sam imao dobre trenere ali i dobre ličnosti kao sto su : Veličković, Petaković, Bogdan Pantelić, Srećko Petković, Ivan Ivanović, Vlada Milosavljević, Đorđe Gerum, Mića Duvančić, Milovan Đorić, Fahrudin Jusufi, Miloš Milutinović, Jovica Škoro ...

 Crno-bela nostalgija: - Tadašnja jugoslovenska fudbalska javnost je za Vas saznala kada ste u dresu Prištine pokazali svoj golgeterski potencijal. Recite nam nešto o tom periodu, o prvim utiscima sa prvoligaških terena, o sjajnom golgeterskom tandemu Đukić - Batrović?

 Vladislav Đukić: - Vreme provedeno u Prištini je nezaboravno, igrali smo dobar fudbal na uvek punom stadionu. Sa Zoranom Batrovićem me veže veliko drugarstvo a po mom mišljenju bili smo najbolji tandem u Prvoj ligi u tom periodu.

 Crno-bela nostalgija: - Početkom 1988. godine dolazite u Partizan, zajedno sa Zoranom Batrovićem. Šta je najviše uticalo da dođete baš u Partizan? 

Vladislav Đukić: - Te godine sam u Prištini igrao dobro ali je na ponudu Partizana uticao rezultat koji je Priština te godine ostvarila - opstanak u ligi i plasman u polufinale kupa Jugoslavije. Iako su me tražili gotovo svi klubovi tadašnje Prve lige odlučio sam se za Partizan.

 Crno-bela nostalgija: - Nije Vam trebalo puno vremena za adaptaciju u velikom klubu - već u toj polusezoni (proleće 1987/88) rešetali ste mreže rivala. Davali ste golove C.zvezdi, Rijeci, Slobodi tri gola u pobedi od 5-2... Bio je to atomski fudbal ali titula je izmakla za jedan bod. Šta Vam je ostalo najupečatljivije iz te polusezone? 

 Vladislav Đukić: - Teško da se taj period može opisati u dve rečenice . Ali u najkraćem - bilo je to vreme velikih sukoba u upravi koje se prenosilo i na ekipu. Međutim, kvalitet igrača je bio neverovatan, rad trenera gotovo savršen a podrška publike fascinantna uz navijanje koje je davalo dodatnu snagu. Ušli smo bili u takvu formu da se nismo nikoga plašili . Bili smo puni samopouzdanja i fizički spremni i za nas nije bilo protivnika koji je mogao da nas pobedi u tadašnjoj ligi. Da su Zečević i Jusufi bili u normalnim odnosima bili bismo sigurno prvaci Evrope.


Vladislav Đukić proslavlja jedan od golova, levo je Vokri

Crno-bela nostalgija: - Krenuli ste silovito i u narednoj sezoni, i Vi kao golgeter i Partizan kao tim. "Overili" ste svojim golovima te 1988/89 i zagrebački Dinamo, splitski Hajduk, opet ste dali gol Zvezdi i doprineli da je eliminišemo iz Kupa Jugoslavije i kasnije ga osvojimo. Ipak, slažete li se da je Vaša najbolja partija u dresu Partizana ona protiv Rome, kada ste dali dva gola rimskoj "vučici"? 

 Vladislav Đukić: - Mislim da je tu utakmicu dobro odigrao ceo tim a uz navijanje kakvo je bilo na toj utakmici nemoguće je igrati slabo.

 Crno-bela nostalgija: - Sa Zoranom Batrovićem ste predstavljali ubitačan tandem. S kim ste se još, od Partizanovih igrača, sjajno slagali na terenu?

 Vladislav Đukić: - Pored Batrovića, izuzetno sam cenio Radanovića, Brnovića, Sredojevića, Kataneca, Vokrija, Vučićevića, Župića, Šćepovića, Bajovića, Omerovića, Smajića, Spasića ...

Crno-bela nostalgija: - Došli ste i do dresa reprezentacije Jugoslavije, odigrali dve utakmice i postigli jedan gol. Da li žalite što nije bilo više nastupa u plavom dresu?

Vladislav Đukić: - Ko je bio selektor dobro je da sam i toliko odigrao...


Đukić u prodoru pored odbrane zagrebačkog Dinama

Crno-bela nostalgija: -  Posle Partizana, putevi karijere su Vas odveli u italijansku Ćezenu. Jedan ste od retkih Partizanovih igrača koji je u to doba dogurao do Serije A. Šta biste nam izdvojili kao najzanimljivije iz tog perioda provedenog u Italiji? 


Vladislav Đukić: - Izdvojio bih opstanak u ligi, zatim i to da sam bio dobro primljen od strane navijača, ne baš dobar odnos sa nekim glavnim igračima, dok trenera baš i nisam cenio. 


Crno-bela nostalgija: - U jesen 1990. vraćate se u Partizan i ostajete još godinu i po dana u crno-belom dresu. Karijeru završavate 1993. u Napretku. Da li je na kraj karijere uticalo zasićenje ili povrede, imali ste tek 31 godinu?

Vladislav Đukić: - U Partizan se vraćam na poziv divnog trenera i čoveka Miloša Milutinovića i to je možda najsrećniji period u mom fudbalskom životu. Ali kako u životu sve što je lepo kratko traje, tako se neki pametnjaković setio da promeni Miloša i dovede Osima ...

Crno-bela nostalgija: - Posle karijere bavili ste se trenerskim poslom u Napretku i niškom Radničkom. Da li imate ambicija i želje da se opet vratite na veliku scenu i šta mislite o poziciji trenera u srpskom fudbalu? 

Vladislav Đukić: - Ko ima podršku nekog političara ili menadžera taj će biti trener. Nisu mi u dva navrata dali da upišem Pro-licencu a bez nje ne mogu da sedim na klupi ekipa iz saveznog ranga.


 Crno-bela nostalgija: - Šta mislite o današnjem Partizanu i prepoznajete li među sadašnjim Partizanovim fudbalerima nekoga ko po stilu igre podseća na Vas? Možda Aleksandar Mitrović?

 Vladislav Đukić: - Partizan je u ovom trenutku naš najbolji klub, što je dokazao u derbiju. Mitrović je dobar igrač i sigurno će biti mnogo bolji od mene.

 Crno-bela nostalgija: - Da li ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima iz Partizana, da li često imate prilike da se sretnete?

 Vladislav Đukić: - Često se čujem ali se ređe viđam sa bivšim saigračima.


 Crno-bela nostalgija: - Hvala Vam puno što ste izašli u susret, odazvali se na poziv za ovaj intervju i tako nas podsetili na neko pređašnje vreme vezano za Partizan. Želimo Vam puno sreće i uspeha i na ličnom i na profesionalnom planu!

 Vladislav Đukić: - Pozdrav svim navijacima Partizana!

 Gol Vladislava Đukića Crvenoj zvezdi, na 82. derbiju (0:56): 



 * Intervju priredio Aleksandar Pavlović


















May 11, 2013

Korak od sna: Partizan - Real Madrid 1-2, finale KEŠ, 11.05.1966.

Jedanaesti maj je u istoriji FK Partizan i dan najvećeg uspeha, ali istovremeno i dan najveće tuge. Tog dana, 1966. godine, Partizan je zastao na korak od ostvarenja sna. Igrao je finale Kupa evropskih šampiona protiv madridskog Reala, poveo 1-0 ali nije imao snage da sačuva prednost do kraja.

Pokušaću, iako sam rođen posle briselskog finala, da ukratko iznesem razloge tog poraza. Na osnovu svega onoga što se o toj utakmici moglo čuti, pročitati, videti...


Bio je to neverovatan pohod generacije "Partizanovih beba" kroz Kup šampiona. Redom su padali sledeći rivali - šampion Francuske Nant (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3-0 u Beogradu, 0-1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1-4 u Pragu, 5-0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske Mančester Junajted (2-0 u Beogradu, 0-1 u Mančesteru). Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja.

Činilo se da ništa ne može zaustaviti Partizan na putu ka tituli evropskog šampiona. Tim pre jer je rival u briselskom finalu bio Real, koji je bio relativno lakši protivnik od Intera, s kojim se sastao u polufinalu.

Suva faktografija kaže da su za Partizan te noći igrali Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Da je bilo 46.745 gledalaca, da je sudio Nemac Rudolf  Kreitlein. Da je Partizan poveo u  55. minutu golom Velibora Vasovića, da je Real preokrenuo rezultat golovima Amansia u 70. i Serene u 76. minutu. I da je Real te noći postao prvak Evrope.




Vodeći gol Partizana, strelac Vasović, i slavlje posle gola

Koji su bili razlozi da Partizan zastane na poslednjem stepeniku? Pre svega, to je apsolutna nedoraslost uprave FK Partizan kvalitetu sopstvene ekipe i tadašnjem finalu. Treba znati da je to bilo socijalističko vreme, da su u Partizanu na čelu kluba mahom bila vojna lica (iako je Partizan formalno još ranije prestao da bude vojni klub) koja su imala veoma kruta shvatanja fudbala i svega što fudbal prati. Partizanov tim je za tri svetlosne godine bio ispred kvaliteta ljudi koji su vodili klub!



Šansa Milana Galića

Ekipa Partizana je bila sjajno selektirana, prvo u mlađim kategorijama od strane Florijana Matekala (zato se često ta generacija naziva "Matekalovim bebama") a zatim je kroz rad Stjepana Bobeka izbrušena u jugoslovenskom šampionatu, kada je za pet godina osvojila četiri titule prvaka. Selekcija je bila takva da su igračima iz Partizanove škole (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević) vremenom pridodati tada najbolji fudbaleri iz ostalih klubova - Pirmajer (FK Novi Sad), Rašović (podgorička Budućnost), Bečejac i Galić (obojica iz zrenjaninskog Proletera). Ta ekipa je bila svesna svoje moći, poigravala se sa rivalima u domaćoj ligi, ali nažalost, nije imala autoritet iznad sebe koji bi je spremio za najvažniji meč, onaj u Briselu. 


Prilika Reala iz prvog poluvremena

Abdulah Gegić, koji je bio trener u toj sezoni, bio je, bez ikakve sumnje, odličan stručnjak. Ali sa ove distance, ekipi Partizana je pre bio potreban odlučni vojskovođa koji će uvesti totalnu disciplinu pred finale.

 A discipline nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe i značaja utakmice, i toga šta utakmica donosi. Po Partizanovom kampu su uoči finala vršljali menadžeri, obećavajući kule i gradove momcima koji su posle finala imali zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi su oni bili telom u Briselu, a duhom na nekom od inostranih stadiona gde su očekivali da nastave karijeru. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred utakmicu života...


Posebno treba naglasiti nešto što bi zavredilo nagradu za fudbalski idiotizam veka, kad bi takva nagrada postojala. Dan pre utakmice, rukovodstvo Partizana je dozvolilo fudbalerima da ceo dan provedu u šopingu sa svojim devojkama i suprugama! Pa probajte da zamislite momke koji u utorak troše snagu, energiju i noge po briselskim ulicama i robnim kućama a u sredu ih čeka utakmica karijere, za prvaka Evrope! 

Čak i u tim okolnostima, Partizan je stvarao šanse u finalu, šanse koje je bilo teže promašiti nego iskoristiti. Pa su "crno-beli" čak i poveli, ali radost je trajala samo petnaest minuta. Najpre je Amansio "lomio" Vasovića na nekih dvadeset metara od gola, a Vasović nije našao za shodno da ga faulira. Pravdao se kasnije Vasović svojim džentlmenskim pogledom na fudbal. Prilično neuverljivo, s obzirom na to da Vasović nikada nije važio za "bubicu"na terenu, već je pored ogromnog kvaliteta koji je imao, umeo da bude i prgav i da pređe granice fer-pleja. Nešto kasnije Serena je iz daljine savladao Šoškića i to je bilo konačnih 2-1 za Real.

Velibor Vasović, koji je postigao jedini gol za Partizan u finalu, od potencijalnog junaka došao je do zvanja tragičara utakmice, ali realnije je reći da su tragičari bili svi ti momci koji su to veče poraženi na Hejselu. 




Naravno, zašto Partizan te noći nije postao šampion Evrope najmanja je krivica na fudbalerima. Oni ostaju zapisani kao najuspešnija Partizanova generacija i njihovo mesto na tom tronu niko ne može da dovede u pitanje. Najveći krivac za briselski poraz je nesposobna uprava kluba, koja je u svom posedu imala pravo fudbalsko blago ali nije imala pojma šta s njim da radi. Koliko god bilo prestrogo, možda je prava ocena nesrazmere Partizanove ekipe i Partizanove uprave iz 1966. sadržana u čuvenoj latinskoj izreci Margaritas ante porcos - ne bacajte bisere pred svinje. To briselsko finale kao da je istorija FK Partizan u malom - istorija sjajnih igrača i neretko sjajnih ekipa, ali i istorija nesposobnih uprava. Ta briselska kob kao da je pratila naš klub tokom čitave istorije.

Da su čelnici Partizana te godine bili bar približno na nivou ekipe, Partizan bi postao prvak Evrope. I ne samo to, Partizan bi možda taj uspeh ponovio. Partizan bi verovatno učvrstio svoju dominaciju u domaćem fudbalu. Zadobio bi medijsku naklonost i znao bi kako dalje da je koristi. Stekao bi Partizan još više navijača, iako je ta generacija najzaslužnija što Partizan danas ima ogromnu navijačku armiju.


Da su, ali nisu. Umesto toga, klub je upao u desetogodišnji post, period bez ijednog trofeja, iako je dobar deo briselske generacije ostao i dalje u klubu, a nadolazili su novi asovi - Paunović, Bora Đorđević, Ćurković, Hošić, Katić, Bjeković, Vukotić... Apatija, malodušnost i odsustvo bilo kakve vizije zavladali su Humskom 1. Post je prekinut tek deset godina kasnije, kada je Partizan te 1975/76 osvojio svoju sedmu titulu prvaka Jugoslavije.

Zato je najuputnije da se svakog 11. maja, uz počast koju odajemo najboljoj Partizanovoj generaciji - generaciji "Partizanovih beba", kritički osvrnemo i na razloge koji su uticali da Partizan zastane na korak od sna. A razlozi nisu bili na terenu, već u kancelarijama i glavama onih koji su vladali Partizanom.

Davno je bila 1966, a čini se da se malo toga promenilo, i da bi i danas na terenu bilo mnogo bolje, samo kad bi bilo pameti u glavama i vizije u kancelarijama Humske 1. Dok se to ne promeni, sve dok se ne pojave neke nove pametne glave na čelu kluba i sve dok se radikalno ne provetri višedesenijska ustajala atmosfera u prostorijama u Humskoj ulici, briselski uspeh neće biti nadmašen. A biće nadmašen, kad-tad. Kakvi bismo bili Partizanovci da u to ne verujemo i da to ne zahtevamo? Da, zahtevamo!

May 7, 2013

Četrdeset i kusur godina unazad

Slika koja je pred vama je jedna od najkvalitetnijih timskih fotografija Partizana sa početka sedamdesetih godina prošlog veka. Na slici je sastav Partizana u leto 1970. godine. Pored fotografije celog tima, tu su i autogrami svih fudbalera. Kliknite na sliku radi veće rezolucije:


Gore: trener Gojko Zec, Slavko Drljača, Đuro Marić, Nenad Bjeković, Vlada Pejović, Blagoje Paunović, Nikola Budišić, Ljubomir Mihajlović i Ivan Ćurković.

Dole: Miloš Radaković, Mane Bajić, Svemir Đorđić, Ilija Katić, Borivoje Đorđević, Slobodan Petrović, Momčilo Vukotić i Milan Damjanović.

Ovaj sastav je igrao u sezoni 1969/70 i osvojio drugo mesto, ali na slici s njima je Gojko Zec, koji je na kraju te sezone preuzeo Partizan i trenirao ga sledeće dve i po godine. Nedugo posle nastanka ove fotografije Bajić, Damjanović i Mihajlović su nastavili karijere u Francuskoj. Tako da je ova fotografija poslednja timska u dresu Partizana za ove naše pomenute "Francuze".

Nažalost, više nisu među živima Milan Damjanović, Mane Bajić i Gojko Zec.

May 2, 2013

Treneri Partizana - Stjepan Bobek (1923-2010)

Čuveni Stjepan Štef Bobek, osim što je bio (po mnogima) najbolji fudbaler u istoriji Partizana, takođe je bio i jedan od najboljih trenera koje je naš klub imao. U nekoliko navrata je vodio "crno-bele" - najpre u sezonama 1960/61 i 1961/62 i oba puta je osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a zatim je vodio ekipu i u najvećem delu sezone 1962/63, kada je Partizan po treći put uzastopno postao šampion. Tek pred kraj te sezone ekipu je preuzeo Kiril Simonovski.



U te tri sezone Bobek je oblikovao i igrački usavršio čuvene "Partizanove bebe" koje su u sezoni 1965/66 stigle do finala Kupa evropskih šampiona, tako da se može reći da je upravo on njihov fudbalski otac.

Po odlasku iz Partizana trenirao je varšavsku Legiju (u kojoj je i počeo trenersku karijeru 1959. godine) i atinski Panatinaikos, sa kojim je uzeo dve titule prvaka i jedan kup Grčke. Na klupu Partizana ponovo je seo u jesen 1967. i tu ostao pune dve godine, do jeseni 1969. godine.



Kasnije ga je trenerska karijera odvela u Olimpijakos, Altaj iz Izmira, zagrebački Dinamo (od 1972. godine), ponovo u Panatinaikos u sezoni 1974/75, da bi inostranu trenersku karijeru završio u Esperanci iz Tunisa.

Od 1978. do 1981. popularni Štef je radio u Jugoslaviji, trenirajući skopski Vardar i zemunsku Galeniku, današnji Zemun. Karijeru trenera je morao da prekine usled srčanih problema.




U istoriji Partizana veoma malo je ljudi koji su dali toliki doprinos i kao igrači i kao treneri, kao što je to uradio Stjepan Bobek.Kada se na njegove uspehe doda činjenica da je Štef važio za velikog čoveka i džentlmena sjajnih manira, utisak o njemu postaje potpun.

Iako rođeni Zagrepčanin, slavu i ime je stekao u Beogradu, u kojem je zasnovao i porodicu. Beograd ga je prihvatio kao svog, da bi na kraju Beograd postao i njegova večna kuća.