Apr 25, 2013

Partizanovi fanzini - The PUP

Ako biste navijače Partizana upitali koji fanzin zauzima najistaknutije mesto među Partizanovim fanzinima, nema sumnje da bi odgovor bio - The PUP. Ovaj fanzin je izlazio od novembra 2000. do oktobra 2006. i njegovih 17 brojeva (od 00 do 16) svedoče o kvalitetu i popularnosti. Pisan u prepoznatljivom i duhovitom stilu, The PUP je bio fanzin koji nisu mogli svi da razumeju i prate. Naročito ne oni koji nisu deo crno-bele porodice.


Ironija, sarkazam, humor u stilu "Alan Forda", a neretko i humor na sopstveni račun - na račun Partizanovih sportista, rukovodilaca, navijača ali i Partizanovih neuspeha, bili su zaštitni znak ovog fanzina koji je uređivala grupa autora. Utisak je da je taj duh PUP-a preživeo i našao svoje mesto u današnjim fanzinima Partizanovih navijača, pre svega u fanzinu GTR.

Na sledećim slikama možete videti naslovne strane svih do sada objavljenih brojeva fanzina "The PUP". Najzaslužniji što su ove slike pred Vama su Dejan, Zgro i Dario, a autoru bloga je ostalo samo da to uobliči u ovaj post.


















Apr 20, 2013

Osvajači desete titule šampiona


- kliknite na sliku radi veće rezolucije -

Gore - Radanović, Milorad Bajović, Đelmaš, Vermezović, Živković, Stevanović
Srednji red - Milonja Đukić, Omerović, Rojević, Čapljić, Vučićević, Belojević, Nikodijević
Dole - Radović, Kolb, Župić, Smajić, Varga, Miodrag  Bajović.

Sastav Partizana na slici datira iz sezone 1985/86, kada su "crno-beli" osvojili desetu titulu šampiona Jugoslavije. Bila je to stresna sezona u kojoj su Partizan i C. zvezda do poslednjeg minuta vodili trku za prvaka. Samo nekoliko dana po završetku šampionata, usledio je "slučaj Šajber" kada je tadašnji predsednik FSJ, instruisan od rukovodstva našeg večitog rivala, poništio poslednje kolo. Partizan je ostao pri svom stavu i nije igrao ponovljeno kolo, ali eto, bilo je onih koje nije bilo sramota da priznaju da su namestili utakmicu, ne bi li uzeli pehar. Ipak, o tome drugom prilikom...uglavnom, posle par godina, Partizan je dobio i bitku "za zelenim stolom" i vratio titulu tamo gde joj je bilo mesto - u Humsku 1.


Apr 12, 2013

Treneri Partizana - Geza Kaločaj / Géza Kalocsay (1913-2008)

Geza Kaločaj je bio mađarski trener koji je vodio Partizan u sezoni 1957/58 i tada je klub iz Humske 1 zauzeo drugo mesto u prvenstvu Jugoslavije. Iako nije osvojio trofej sa Partizanom, zaslužan je za afirmaciju čuvenih "Partizanovih beba" koje su upravo pod trenerskim vođstvom Kaločaja dobile šansu u prvenstvu Jugoslavije.


Kao igrač, Kaločaj je nastupao i za Čehoslovačku i za Mađarsku, a branio je boje najboljih mađarskih klubova (Kišpešt - Honved, Ferencvaroš, Ujpešt), praške Sparte i francuskog Lila. Kao trener, posle Partizana radio je u vodećim mađarskim klubovima (Ujpešt, Ferencvaroš, MTK, Videoton), Standardu iz Liježa, Gurnjiku, azijskim klubovima, a bio je i selektor Pakistana.

Geza Kaločaj je preminuo je u septembru 2008. godine u Budimpešti.

Apr 6, 2013

Intervju: Rade Zalad, 05.04.2013.

Ovaj blog je zamišljen kao mesto na kojem ćemo evocirati uspomene na nekadašnje asove, utakmice i uspehe FK Partizan. Dok se drugi bave trenutnom situacijom u šampionatu, mladim nadama "crno-belih" i izgledima Partizana za osvajanje nove titule, mi radije idemo u prošlost, kako bismo je otrgli od zaborava.

Zato je posebno zadovoljstvo kada smo u situaciji da imamo za sagovornika nekoga od bivših asova Partizana. Naš današnji sagovornik je gospodin Rade Zalad, nekadašnji golman Partizana, koji je u redovima "crno-belih" proveo punih deset godina, od 1974. do 1984. godine. Rade je još pre tridesetak godina bio preteča današnjih golmana. U doba kada se na fizičku snagu i visinu nije mnogo računalo u tadašnjem fudbalu, on je bio izuzetak. Visok i markantan, svojom visinom ali i golmanskim umećem ulivao je sigurnost ekipi Partizana, sa kojom je osvojio tri titule šampiona i Srednjeevropski kup 1978. godine.


Crno-bela nostalgija: - Rade, rođeni ste 1956. godine. Imali ste sasvim dovoljno godina da kao dečak posmatrate Partizanov put do finala Kupa šampiona 1966. godine. Da li Vas je ta generacija približila Partizanu a sjajne odbrane Milutina Šoškića privukle golmanskom pozivu, ili su presudili neki drugi razlozi?

Rade Zalad: - Za Partizan sam počeo da navijam zato što je moj pokojni otac Marko bio veliki navijač Partizana i on me je od malih nogu usmerio ka Partizanu, hvala mu na tome. Šoškića i celu tu generaciju sam kao dečak gledao, naravno da su bili moji idoli, ali pravi razlog i pravi idol zbog kojeg sam se opredelio da budem golman bio je, u stvari, Gordon Benks, koji je 1966. branio za englesku reprezentaciju. Ja sam od tada pa do današnjih dana bio i ostao impresioniran njegovim odbranama i smatram da je to jedan od najboljih golmana koje sam  ikada u životu imao prilike da gledam. Tako da, kažem Vam - malo otac, malo Šoškić, malo Gordon Benks, i ja sam se opredelio da budem golman a za ljubav prema Partizanu mogu da zahvalim pokojnom ocu.


 Crno-bela nostalgija: Kako je tekao Vaš put do mesta prvog golmana Partizana? Kada ste počeli, kada ste priključeni prvom timu i na kraju, kada ste debitovali za seniore Partizana?

Rade Zalad: - Ja sam došao u Partizan 1970. godine. Pošto sam 1956. godište, četrnaest godina sam živeo u Kačarevu, mestu u Vojvodini. Tamo sam odrastao, tamo sam trenirao u lokalnom klubu Jedinstvo, i došao sam kao četrnaestogodišnjak do prvog tima sa specijalnom dozvolom. Kad sam došao u Partizan, imao sam ogromnu sreću da je trener pionira tada bio Stevan Vilotić, jedan fantastičan čovek koji mi je puno pomogao u karijeri i ja sam kasnije, nakon samo šest meseci boravka u Partizanu, selektiran u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije, čiji je tadašnji selektor bio moj kasniji trener u Partizanu, Ante Mladinić. Te davne 1970. godine, u jednoj maloj sobi u Makarskoj smo selektirani kao golmani Marjan Vlak, kasnije golman zagrebačkog Dinama, Slobodan Šujica i ja.

Tako je počeo moj razvojni put. U tom momentu ja sam bio četrnaesti ili petnaesti golman Partizana, mislim da je tada prvi golman bio Ćurković, da bih 1974. godine, samo četiri godine po dolasku u Partizan, debitovao za prvi tim u Mionici, kao dečak od sedamnaest godina.


 Crno-bela nostalgija: - Bili ste deo čuvenih šampionskih generacija Partizana, 1975/76 i 1977/78, iako niste zabeležili nijedan nastup u prvenstvu, što je i razumljivo jer tada ste bili mlad golman a između stativa je te 1977/78 bio čuveni Borota. Sa ove distance, možete li reći nešto više o toj generaciji 1977/78 koja je mlela sve pred sobom? Malo je slika i snimaka iz te sezone, pa je svaka reč i svako sećanje nekoga od članova te generacije veoma dragoceno. U čemu je bila tajna uspeha, kako Vas je za utakmice spremao i motivisao Ante Mladinić?

Rade Zalad: - Smatram da je Ante Mladinić najbolji trener kojeg sam u životu imao i jedan od najbojih trenera Partizana u njegovoj istoriji. Uz pomoć Zorana Miladinovića, koji je bio njegov asistent, napravio je sjajnu atmosferu. Oni su napravili familiju od tima. Trenirali smo strahovito naporno i tada, na pripremama te 1977. godine mi smo radili po metodama po kojima se radi danas. To samo govori u prilog tome koliki je vizionar bio Ante Mladinić i koliko je bio napredan kao trener. Rezultat toga je bilo jedno fantastično prvenstvo u kojem smo mi samleli sve protivnike i napravili najveću bodovnu razliku koja je do tada zabeležena u bivšoj Jugoslaviji. Mogu da kažem da sam u to vreme, kao rezervni golman prvog tima Partizana, bio golman mlade reprezentacije Jugoslavije a Pera Borota je bio golman reprezentacije, što je bio kuriozitet da iz istog kluba budu i golman mlade i golman "A" reprezentacije. Moram da napomenem da je te godine mlada reprezentacija osvojila prvenstvo Evrope, pobedom protiv tadašnje istočne Nemačke. Moj kolega iz mlade reprezentacije, moram i to da kažem, bio je Zvezdin golman Aleksandar Stojanović, s kojim sam i danas veliki prijatelj.
 
Crno-bela nostalgija:  - Da ostanemo u 1977/78. Te sezone, Partizan je imao prosek od oko 25.000 gledalaca na Stadionu JNA. Slike iz tog vremena govore da ste vi igrači i navijači bili jedna duša a dva tela? Podrška nije manjkala?

 Rade Zalad: - Malopre sam pomenuo da je tim bio kao jedna velika porodica, i tribine su to osećale. Mi smo svi delovali vrlo sinhronizovano i svi mi igrači koji smo bili na terenu ili klupi, osećali smo neviđenu energiju, neviđenu podršku naših navijača i obilato im vraćali velikim igrama i zalaganjem. Mislim da takva simbioza nikada pre ni posle toga nije postojala.

Rade Zalad (sasvim desno u gornjem redu), šampionska 1977/78

 Crno-bela nostalgija: - Punu afirmaciju ste stekli u sezoni 1978/79, u kojoj Partizanu nisu cvetale ruže. Veoma nezgodan momenat za afirmaciju. Šta je, po Vašem mišljenju, dovelo do sunovrata kluba, samo godinu dana posle osvajanja šampionske titule?

 Rade Zalad: - Nesređeni odnosi na relaciji uprava kluba - trener Mladinić doveli su do toga. Vrlo nefudbalske stvari su uticale na to da se poremeti jedinstvo u ekipi, da dođe do disharmonije i taj raspad sistema uticao je i na mesto na tabeli i na igre koje smo mi pokazivali, koje ni slučajno nisu bile adekvatne ugledu i renomeu Partizana. Tu, na žalost po mene, debitantsku sezonu, moram da pamtim do kraja života. Bio sam standardan golman ali imali smo jako, jako lošu atmosferu u ekipi, nije bilo "hemije", nije bilo svega onoga što nas je krasilo prethodnih sezona i to je dovelo do jednog jako lošeg Partizanovog položaja u prvenstvu. Mi smo tek u poslednjem kolu protiv podgoričke Budućnosti obezbedili opstanak.

Posle pobede nad C.zvezdom od 3-1, 7.12.1980.

Crno-bela nostalgija: - Iz te sezone, 1978/79, ostao je jedan detalj koji je nezasluženo pao u zaborav. Naime, u utakmici osmine finala Kupa Jugoslavije, a igrali su Velež - Partizan u Mostaru,  postavljen je jugoslovenski rekord koji ni do danas nije nadmašen. Posle 0-0 u regularnom delu utakmice, izvedena je najveća serija penala ikada, posle koje je Partizan pobedio sa 12-11! Bili ste golman Partizana na toj utakmici?

 Rade Zalad: - Jeste, to je bila utakmica za infarkt. Petar Borota je počeo tu utakmicu, branio je, i onda pred kraj smo videli da će se utakmica završiti nerešenim rezultatom, trener Mladinić je odlučio mene da uvede pošto je smatrao da imam dobar osećaj za odbranu penala i ja sam ušao poslednjih deset minuta. Utakmica se završila nerešeno, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. Ja mislim da sam odbranio četiri penala, ukupno je izvedeno 27 ili 28 penala, i tek posle te maratonske serije smo uspeli da pobedimo Velež. Kuriozitet sa te utakmice je taj da sam ja dao svoj prvi gol za Partizan, jer kompletna ekipa je izvodila penale i došlo se do toga da i ja šutiram, tako da sam i ja Njegušu dao gol i doprineo da ovom pobedom prođemo dalje i uđemo kasnije i u finale.

Zalad brani jedan od penala u legendarnoj mostarskoj utakmici

Crno-bela nostalgija: - Posle pet sušnih sezona, u Partizan se vratio legendarni Miloš Milutinović, a i titula se vratila u Humsku. Bila je to sezona 1982/83, a Vi ste bili prvi čuvar mreže i branili ste gol na 20 utakmica. Može se reći da je ta sezona kruna Vašeg boravka u Partizanu. Šta je ono najupečatljivije iz te sezone? Možda utakmica protiv Dinama na stadionu C. zvezde, kada je Partizan "iz prve" uradio ono što C. zvezda nije nikada u istoriji protiv zagrebačkog tima - okupio 90.000 gledalaca na utakmici protiv Dinama?

 Rade Zalad: - Jeste, ta sezona kod Miloša Milutinovića mi je donela treću titulu za vreme mog desetogodišnjeg igranja u Partizanu i mogu da kažem da je to generacija u kojoj su kao igrači stasali i Živković, i Varga, a pogotovo Dragan Mance koji je obeležio taj period Partizanove istorije, a naravno, tu je bio i Klinčarski, tu je bio Slobodan Rojević, Miodrag Radović, Miodrag Ješić, koji je imao sjajnu sezonu, Ljubomir Radanović, Neša Stojković, koji je bio u punoj igračkoj snazi, pa Vukotić, Aleksandar Trifunović...sve su to igrači, a možda ću nekog preskočiti...Zoran Dimitrijević Čava se tada pojavio, pa Vlada Vermezović...sve su to momci koji su dali ogroman doprinos da Partizan u jednoj jako zanimljivoj trci sa Dinamom prvi stigne na cilj.  

Početak sezone uopšte nije nagoveštavao da ćemo mi imati tako uspešnu i berićetnu sezonu i da ćemo biti prvaci. U prilog tome, setio bih se u ovom momentu utakmice sa Vardarom u Skoplju. Pred prepunim stadionom, Vardar sa Vasilom Ringovom i ostalim igračima iz tog doba. Prvo poluvreme, 0-0, i u 45. minutu penal za nas. Penal je uzeo da šutira Nikica Klinčarski, tada jedini Makedonac u našem timu, koji je rođeni Berovčanin. Šutne, i Georgijev mu odbrani penal. Poluvreme se završi 0-0. U drugom poluvremenu, u jednoj akciji su se sudarili Radanović i Stojković, pa su obojica morali da napuste teren. Već smo izvršili dve izmene, sudija je, koliko se sećam, u toj akciji svirao i jedanaesterac za Vardar a mi ostanemo sa devet igrača, da kažem "devetkovani" a ne desetkovani, i Vardar nas dobije 5-0!

Vraćamo se u Beograd, sledeća utakmica protiv Vojvodine. Sedimo utučeni i razočarani zbog visokog poraza, i onda u sredu izađemo i zgazimo Vojvodinu, isto tako sa 5-0, gde je Dragan Mance dao neke fantastične golove. U tri dana smo okrenuli čitavu atmosferu na našu stranu, i onda su došle one čuvene utakmice i sa Zvezdom, i sa Dinamom u Zagrebu kada smo dobili 4-3 i praktično overili šampionsku titulu. Miloš Milutinović je vratio onu "hemiju" koja je preko potrebna za velike domete, osetio je da mlada, talentovana a opet, dovoljno iskusna ekipa Partizana može da napravi velike stvari i on je na jedan zaista maestralan način to nama uspeo da usadi. Mi smo na kraju u jednoj vrlo tesnoj trci uspeli da preteknemo Dinamo koji je prethodne godine bio šampion.


Crno-bela nostalgija: - Bili ste među najboljim prijateljima pokojnog Dragana Mancea. Navijači "crno-belih" pamte i 1995. godinu, kada ste Vi i Miodrag Ješić bili među retkima koji su se setili legende južne tribine na desetu godišnjicu smrti. Gde Vas je zatekla vest o Draganovoj pogibiji, vi ste tada bili član Prištine?

Rade Zalad:- Završio sam trening u Prištini kada me je zatekla ta užasna vest, zvali su me iz Beograda da mi kažu. Čovek sa kojim sam delio sobu i bio više od prijatelja i druga, kad izgubite takvog prijatelja i deo vas ode s njim. To je bio jedan fantastičan momak i sjajan fudbaler koji sa toliko godina bio tako harizmatičan, sa toliko utakmica odigranih za Partizan, došao je do toga da i dan - danas deca koja tada nisu bila ni rođena skandiraju njegovo ime na jugu i hvala im zbog toga. On je jedan od ljudi koje ne treba nikada zaboraviti.

Dragan Mance, Rade Zalad i Miloš Milutinović

Crno-bela nostalgija: - Koji su bili razlozi za Vaš odlazak iz Partizana, krajem 1983/84? U naponu golmanske snage, otišli ste u Budućnost, a godinu dana kasnije i u Prištinu?

 Rade Zalad: - Ja sam ušao u neki sukob sa Milošem Milutinovićem jer sam smatrao da sam nepravedno zapostavljen. Činjenica je da smo se u to vreme za mesto prvog golmana Partizana borili Ranko Stojić i ja, smatrao sam, a i danas to smatram, da je bio favorizovan. Te sezone 1983/84, kada je i Moca Vukotić završio karijeru, meni je isticao ugovor, i tražio sam od uprave Partizana da mi daju napismeno da ću biti prvi golman. Oni to, naravno, nisu hteli da urade, oni su spremali mesto kapitena i traku za Ranka Stojića. Međutim, njemu su možda Dinamove pare bile preče, tako je izvagao, ne bih ulazio u njegove razloge, i čovek je otišao u Dinamo iz Zagreba. A meni su rekli da niko nikada u Partizanu nije dobio takvu garanciju, da bude prvi golman, da to ima na papiru, već da ću se ravnopravno boriti za mesto sa Fahrudinom Omerovićem kojeg su nameravali da dovedu.

Naravno, nisam se složio s tim, jer prethodne godine su me naučile da ta ravnopravna borba nikada nije bila ravnopravna i samim tim rešio sam da odem i pokažem i sebi i njima, u nekoj drugoj sredini , da vredim. Doneo sam pravu odluku, izabrao podgoričku Budućnost i napravio jedan od boljih poteza u životu. Tu sam branio godinu dana, bio najbolji igrač Budućnosti i posle toga otišao u Prištinu, i tu sezonu završio kao najbolji fudbaler Prištine i otvorio sebi vrata inostranstva, doduše prilično kasno, u 30. godini. Dobio sam ponudu iz Turske, otišao i proveo sedam nezaboravnih godina u Turskoj.

Rade Zalad kao golman šampionske ekipe Partizana 1982/83

Crno-bela nostalgija: -  Kakva fudbalska iskustva nosite iz Podgorice i Prištine?

Rade Zalad: - Imao sam veliku sreću da mi u Budućnosti trener golmana bude Momčilo Vujačić, bivši veliki golman Budućnosti, to je čovek koji je mnogo pomogao kako meni, tako i svim golmanima koji su tih godina branili za Budućnost. Sledeće sezone sam otišao u Prištinu, gde sam pored sebe imao sjajnu generaciju koja je bila i peta u Jugoslaviji, generaciju sa Vokrijem, Batrovićem, Mehinovićem, Šenguljom, Ramom, Šaljom, koji je igrao sa mnom i u Partizanu, Nedžipijem...to je bio jedan sjajan tim. I u jednoj i u drugoj sredini sam imao jako uspešnu sezonu i tada sam stekao mnogo dobrih prijatelja koje i danas viđam, i ta prijateljstva još traju.

 Crno-bela nostalgija: - Da još malo ostanemo u Prištini. Naime, Partizan se tada, te 1985/86 borio za titulu prvaka sa C. zvezdom. Svaki bod je bio bitan, a u finišu prvenstva C. zvezda je dočekala Prištinu. Dan pre utakmice, Vi kao golman Prištine izjavljujete: "Sutra ću sve učiniti da ostanem nesavladan i tako približim moj Partizan tituli prvaka". Mrežu, uprkos brojnim sjajnim odbranama, niste sačuvali, ali ovom izjavom ste još tada pokazali šta znači biti i ostati Partizanovac.

 Rade Zalad: - Te godine smo u prolećnom delu prvenstva gostovali kod Zvezde, a u jesenjem delu smo ih pobedili u Prištini 2-1. Pošto je Partizan bio u trci sa Zvezdom, trebala mu je velika gol - razlika, bili su egal sa Zvezdom. U Zvezdi su računali da ako nam daju šest ili sedam golova da će se izdvojiti u odnosu na Partizan. Ta moja izjava je bila reakcija na izjave Zvezdinih igrača kako će nam dati pola tuceta golova. Utakmica Zvezda - Priština se, na moju veliku žalost, završila 2-0 ali ja sam po ocenama svih izveštača bio igrač utakmice. To što sam uradio govori u prilog onome "jednom Partizanovac - uvek Partizanovac", ali smatram da to koliki si Partizanovac treba pokazati u svakoj prilici. Lako je reći, treba pokazati. Mislim da je to bila normalna reakcija, tako nešto bi rekao svaki igrač iz moje generacije koji bi bio u prilici da to uradi.

Crno-bela nostalgija: - Otisnuli ste se u inostranstvo u leto 1986. godine i proveli ste u Turskoj sledećih sedam godina. Branili ste za Eskišehir, Bešiktaš i Ankaraguču, a u dresu sva tri tima ste osvojili i Kup Turske. Koliko je tursko shvatanje fudbala drugačije od našeg, kakve uspomene Vas vežu za Tursku?

 Rade Zalad: - Turska je definitivno kruna moje karijere, jer sam branio za pomenuta tri prvoligaša. Kao što ste rekli, sa sva tri tima sam uzeo kup, a sa Bešiktašom sam bio dva puta i vicešampion i osvojio Superkup Turske. Brojni trofeji koje sam dobio tokom boravka u Turskoj i nastupa za turske klubove, dali su mi satisfakciju za sve one godine kada to nisam doživeo u mom Partizanu. Naravno, igrajući za turski klub, misli i srce su mi uvek bili na Topčiderskom brdu, šta moj Partizan radi...  

Ostaje žal što deo tih priznanja i pohvala koje sam dobio u Turskoj nisam dobio u Srbiji ali je sudbina tako htela i nije mi žao zbog toga. Mnogo lepih trenutaka i uspomena me vežu za tu zemlju i ostaju za ceo život.

Rade Zalad, golman Bešiktaša

Crno-bela nostalgija: - Posle igračke karijere, ostali ste u fudbalu. Bili ste trener golmana i u Partizanu i u reprezentaciji Srbije, sa kojom ste učestvovali na Svetskom prvenstvu 2010. godine. Koliko je teško, kad gledate sa pozicije trenera, stvoriti kvalitetnog golmana?

 Rade Zalad: - Prvi klub u kojem sam dobio šansu da radim bio je Obilić. U Obiliću su tada bili Dušan Kljajić, s kojim sam igrao u Turskoj, i Goran Jevtić, koji je u vreme dok sam ja bio prvotimac Partizana, bio mlad igrač Partizana. On je bio kapiten Obilića i pozvali su me jer u tom momentu nisu imali trenera golmana. Počeo sam kao trener golmana i posle šest meseci postao i sportski direktor Obilića, s tim da sam zadržao mesto trenera golmana. Ta ekipa je ušla u Prvu ligu. Leto posle toga u klub je došao pokojni Željko Ražnatović, s idejom da preuzme klub, što je i učinio posle dogovora sa vlasnicima firme "Kopenex".

U razgovoru sa Željkom Ražnatovićem ja sam izrazio želju da odem iz kluba. Rekao mi je "Ja bih voleo da ostaneš trener golmana, zašto ne bi ostao?"

Rekoh mu, "Vidi (znali smo se od ranije i imali korektan odnos), ja sam u ovom timu bio i trener golmana i sportski direktor. U bilo kojem drugom klubu mogu da budem trener golmana, ali sada da se sa pozicije sportskog direktora vraćam  s konja na magarca, neću". 

Pružio mi je ruku i razišli smo se na najkorektniji mogući način. Posle toga, opet su se ukrstili moji putevi i putevi Gorana Jevtića. Došao sam kod njega u Milicionar i tamo radio sa Đorđem Gerumom i Banetom Smiljanićem i proveo tri nezaboravne godine, kada je Milicionar bio član Prve lige. Moji golmani u to vreme bili su Oliver Kovačević i Ivan Ranđelović. Prvi je došao i do reprezentacije a drugi je niz godina branio u Zvezdi. Da pomenem i to da sam u Obiliću radio sa Radetom Mojovićem, nekada mladim golmanom Partizana, Radovanom Radakovićem, koji je posle branio za Zemun i Partizan, kao i sa Dušanom Odžaklićem. To su momci s kojima sam radio.

Na poziv Vladimira Petrovića, 2001. godine počinjem da radim u mladoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore, generacija Vidića, Dišljenkovića...da bih se 2005. vratio u moj Partizan i radio u njemu dve godine. Uzeli smo titulu 2004/05 sa Vladom Vermezovićem, a ja 2007. počinjem da radim u reprezentaciji Srbije u doba dok je selektor bio Havijer Klemente. U sezoni 2007/08 bio sam trener golmana u libijskom Al Itihadu koji je vodio Branko Smiljanić. Napravio sam malu pauzu u srpskoj reprezentaciji dok je selektor bio Đukić a onda nastavio u reprezentaciji sa Radomirom Antićem, od 2008. do 2010. Posle toga, boravio sam u Kataru sa Milovanom Rajevcem i do pre mesec dana u sofijskom CSKA sa Miodragom Ješićem. 

Što se tiče toga koliko je teško stvoriti golmana - danas je užasno teško jer su deca sve manje zainteresovana za fudbal. Sve manje strpljenja imaju i neće da uče. A još jedan problem naše profesije je što u mlađim kategorijama nekompetentni ljudi rade s decom. Partizan je izuzetak, jer je po procenama UEFA to druga škola u Evropi i postoji u klubu jasna koncepcija rada s mlađim kategorijama. Ali u nekim drugim klubovima, to je socijala, mesto da se udome bivši igrači kao i neki ljudi koji, na meni nepoznat način, dođu da rade s decom. I onda kasnije dobijete neadekvatno obučene igrače i golmane. Ja kad dođem u reprezentaciju, treba da učim te momke koji su dotle došli sa mnogo felera, nekim stvarima koje se uče sa dvanaest ili trinaest godina.

Rade Zalad kao trener golmana reprezentacije Srbije, sa Stankovićem (slika preuzeta sa sajta RTS-a)

 Crno-bela nostalgija: - Ko od Partizanovih ili uopšte srpskih golmana poseduje vrhunski kvalitet, čije odbrane Vam se sviđaju?

 Rade Zalad: - Sigurno je da je u poslednjih par godina Vladimir Stojković neko ko odskače u našoj sredini, golman koji ima fantastične predispozicije, i mislim da svoje odbrane još nije doveo na nivo koji poseduje. Zatim, Željko Brkić, koji je Bogom dan, Bog mu je obilato darovao kvalitete i ima sve što jedan golman mora da ima, ali nikako da postigne konstantnost u formi i da krene da brani na visokom nivou. Ne vidim nijednog mladog golmana u poslednje vreme, jer kao što vidite, vrtimo sve jedna ista imena, plus-minus dva čoveka. Znači, nemamo te mlade naraštaje i sada u mladoj reprezentaciji imamo užasno veliki problem ko će da brani. A mlada reprezentacija je uvek bila regrutni centar za "A" reprezentaciju. 

 Crno-bela nostalgija: - Svetsko prvenstvo je san svakog ko se bavi fudbalom. Vi ste taj san ostvarili kao trener golmana srpske reprezentacije. Da li je ta najveća smotra fudbala prevazišla sve ono što ste o njoj čitali pre nego što ste postali i njen učesnik?

 Rade Zalad: - San svakog ozbiljnog sportiste je da bude deo neke evropske ili svetske smotre. To je Olimpijada na globalnom nivou a za nas koji igramo fudbal, to su evropsko i svetsko prvenstvo. Ja sam svoj san ostvario tokom boravka i rada u reprezentaciji Srbije na SP 2010. i sve ono što ste do tada mislili o tome, sve te pretpostavke...sve to nije ništa dok ne dođete i postanete neposredan učesnik. To je jedno neverovatno iskustvo, nešto u čega je vredelo uložiti 30 ili 35 godina igračkog i trenerskog rada. Mislim da je to kruna karijere svakog sportiste.

Crno-bela nostalgija: - Bili ste član Partizana, osvajali titule, ostvarili uspešnu inostranu karijeru, proputovali svet, kao trener radili i za Partizan i za reprezentaciju Srbije. Ostaje li još neka neispunjena profesinalna želja i šta trenutno radite na polju fudbala i karijere?

 Rade Zalad: - Trenutno pratim šta se dešava u evropskom i svetskom fudbalu. Imam 57 godina, ne prestajem da učim. Smatram da onog dana kad prestanem da učim, da sam završio. Edukovanje je jako bitan segment u poslu kojim se bavim, novi trendovi, nova pravila koja se uvode kada je mesto golmana u pitanju. Samim tim što smo onemogućeni da igramo rukom na povratnu loptu, daje jednu novu dimenziju odbrane gola, novi sistem treninga. Znači, moje vreme, kada sam ja branio i ovo vreme se mnogo razlikuju jer je sada igra nogom mnogo zastupljenija. Zato u obuci mladih golmana mora da se vodi računa da deca budu pre svega selektirana kao dobri fudbaleri, da razumeju igru, pa tek onda da rade golmanske elemente. To je nešto čemu se ne posvećuje dovoljno pažnje u srpskom fudbalu i mislim da već osećamo posledice toga.

Što se tiče neostvarenih želja, pa ja bih voleo još neku titulu s Partizanom, još neko svetsko prvenstvo, ja sam pun ambicija, mlad sam, perspektivan, hahaha...šalim se, naravno. Spremam se, edukujem se, željan sam izazova, samo da me zdravlje posluži pa ćemo videti da se radujemo još nekoj Partizanovoj tituli, još nekoj evropskoj ili svetskoj smotri fudbala. Vreme koje je pred nama pokazaće koliko sam bio u pravu. 


Crno-bela nostalgija: - Da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima iz Partizana, što iz generacije krajem sedamdesetih, što sa početka osamdesetih?

Rade Zalad: - Naravno da se čujemo svi mi koji smo generacija, kad god možemo mi se vidimo, popijemo kafu...Partizan je to oduvek krasilo a krasi ga i danas, ljudi koji su igrali u Partizanu zauvek ga osećaju kao svoj klub i mi tu svoju  privrženost osećamo na taj način.

Crno-bela nostalgija: - Hvala Vam puno za ovaj intervju, koji će sigurno obradovati sve one koji se sećaju i Vaših nastupa u dresu Partizana i Vaše generacije. Sve najbolje u privatnom životu i u karijeri!

 Rade Zalad: - Ja bih se zahvalio Vama na izdvojenom vremenu, da me otrgnete od zaborava i posvetite mi ovoliko pažnje. Hvala na lepim željama i vremenu koje ste izdvojili, želim da još dugo budemo svedoci lepih stranica istorije koje će ova deca, koja sada igraju u Partizanu, ispisivati! 

* Razgovor vodio Aleksandar Pavlović, velika zahvalnost Zoranu Buriću za pomoć oko organizacije intervjua.