Dec 26, 2013

Foto arhiva - Stevan Vorgić





  Stevan Vorgić je bivši fudbaler Partizana koji je za klub iz Humske ulice nastupao od sezone 1949/50 pa sve do kraja sezone 1953/54. Za to vreme je učestvovao u osvajanju Kupa Jugoslavije 1952. godine. 

Statistika Stevana Vorgića, preuzeta sa www.partizan.rs:


Foto arhiva - Svetozar Jurišić


  Svetozar Jurišić je bivši fudbaler Partizana koji je za Partizan nastupao u sezonama 1952/53 i 1953/54. Sa Partizanom je osvojio Kup Jugoslavije 1952. godine. Pre Partizana, igrao je za šabačku Mačvu.

Statistika Svetozara Jurišića, preuzeta sa www.partizan.rs:


Dec 21, 2013

Foto arhiva, treneri Partizana - Josip Mića Duvančić



  Josip Mića Duvančić, bivši fudbaler i trener Partizana, rođen je 1935. godine u mestu Razvođe u Dalmaciji. Igrao je na poziciji napadača, a pre Partizana nastupao je za Špartu iz Belog Manastira. Član Partizana bio je od 1952. do 1958. i za to vreme osvojio je s Partizanom dva Kupa Jugoslavije. Karijeru je nastavio u Vojvodini, a zatim u Slobodi iz Tuzle i turskom Izmirsporu. Zanimljivo je da je Duvančić po završetku karijere fudbalera a pre početka trenerske karijere, radio kao nastavnik istorije i geografije u tuzlanskoj osnovnoj školi "Mejdan".




  Statistika Josipa Duvančića, preuzeta sa www.partizan.rs:


  Duvančić je mnogo poznatiji ljubiteljima fudbala kao trener koji je vodio čitav niz prvoligaških ekipa - Slobodu, Hajduk (s kojim je osvojio kup), niški Radnički (tri puta), Partizan, Osijek, Vojvodinu i Spartak, a radio je i u turskom Sarijeru. 

  Mića Duvančić je imao tu nepovoljnu okolnost da na klupu Partizana sedne u leto 1979, u sred turbulentnog perioda, neposredno nakon najlošije sezone u istoriji kluba. Pod vođstvom Duvančića, Partizan je na kraju zauzeo 13. mesto na tabeli, sa samo tri boda više od Osijeka koji je ispao iz lige. Ipak, treba naglasiti da je tokom te sezone Partizan jedno vreme figurirao i kao kandidat za plasman u Kup UEFA te da nije bio direktno ugrožen što se tiče opstanka, već to 13. mesto može da se pripiše očajnom finišu sezone - bez pobede u poslednjih osam kola! Od značajnijih rezultata te sezone, treba izdvojiti pobede nad Dinamom, Sarajevom i Hajdukom u prvenstvu, kao i nad Hajdukom u Kupu Jugoslavije. Po završetku sezone 1979/80, Mića Duvančić je ustupio mesto Kaloperoviću na klupi "crno-belih".

  Josip Mića Duvančić danas živi u Beogradu.

Nov 30, 2013

Sastav koji je pregazio Poljake

  Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, Partizan je tek s vremena na vreme nastupao u evropskim kupovima. Malo je dokumenata sa tih utakmica, pa je tim pre svaka fotografija iz tog doba veoma dragocena. Slika o kojoj danas pričamo je sa jednog od tih nastupa. Naime, 1. oktobra 1974, Partizan je dočekao poljski Gurnjik (Górnik Zabrze) u revanšu prvog kola Kupa UEFA.



S leva na desno - Paunović, Vulić, Milić, Živaljević, Kozić, Antić, Todorović, Vraneš, Vukotić, Zavišić i Bora Đorđević

  Posle remija u prvoj utakmici (2-2) Partizan je dočekao goste iz Poljske na Stadionu JNA, i treba istaći da Gurnjik ni izbliza nije bio naivan tim. Prethodnu sezonu oni su završili na drugom mestu poljskog šampionata, a radi se o timu koji je u Poljskoj najuspešniji po broju osvojenih titula. Četiri sezone pre ovog susreta s Partizanom, igrali su finale Kupa pobednika kupova, a na megdan Partizanu su izašli i poljski reprezentativci, Gorgon i čuveni Šarmah (Andrzej Szarmach).

  Ipak, Partizan je pokazao odličnu i efikasnu igru u revanšu u Beogradu, pa je sastav "crno-belih" sa slike savladao Poljake sa ubedljivih 3-0, golovima Momčila Vukotića u 21, Bore Đorđevića u 79. i Aranđela Todorovića u 89. minutu. Tako su se "crno-beli" u nadmoćnom stilu kvalifikovali za sledeće kolo Kupa UEFA 1974/75.


Deo izveštaja sa utakmice iz "Politike"

Nov 18, 2013

Treneri Partizana - Ante Mladinić (1929-2002)


  Ante Biće Mladinić, bivši trener Partizana, rođen je 1929. godine u Splitu. Fudbalom je počeo da se bavi u Hajduku, u kojem je pedesetih godina prošlog veka bio standardni prvotimac. Na kraju igračke karijere odlazi u RNK Split kojem pomaže da se plasira u Prvu saveznu ligu. 

 

  Po završetku karijere fudbalera, Mladinić se odlučuje da postane fudbalski trener i završava Višu trenersku školu u Beogradu. Ubrzo dobija ponudu iz matičnog kluba, Hajduka, da organizuje fudbalsku školu. Tu Mladinićev trenerski talenat dolazi do izražaja, pa je u narednim godinama u prvom timu Hajduka zaigrao niz igrača koje je on odškolovao - Boljat, Džoni, Jerković, Šalov, Bošković, Buljan, Šurjak, Peruzović, Jovanić, Mužinić, Žungul...praktično cela zlatna generacija "bilih".

  Ante Mladinić je dogurao i do mesta selektora reprezentacije Jugoslavije, na Prvenstvu Evrope koje se održalo upravo u Jugoslaviji, 1976. godine.


  Na mesto trenera Partizana, Mladinić dolazi 12. januara 1977. godine, tačnije u polusezoni 1976/77. Posle osvojene titule 1975/76, Partizan je slabije započeo naredni šampionat, pa je u oktobru klupu napustio Tomislav Kaloperović, osvajač sedme titule prvaka za Partizan. Do kraja polusezone na klupi Partizana bio je Zoran Miladinović. Dolaskom Mladinića, Miladinović postaje njegov prvi saradnik, ekipa se stabilizuje, ali na kraju Partizan završava na četvrtom mestu. Ipak, sezona nije uludo utrošena - ekipa se uigravala za ono što dolazi, a vreme je iskorišćeno i za aklimatizaciju novajlija - Borote i Hatunića. Zanimljivo je da je Partizan Mladiniću bio prva seniorska klupska ekipa koju je samostalno vodio!




  Onda dolazi sezona 1977/78, koja je Mladinića vinula među najbolje trenere Partizana u istoriji. Brzo se popularni "Biće" navikao na Beograd i Partizan. "Parni valjak" je mleo sve pred sobom. Samo dva poraza u tadašnjoj ligi, i to od Veleža i Slobode. Samo 19 primljenih golova, čak 54 osvojena boda. O nadmoći Partizana najbolje govori podatak da je od šest derbija sa ostalim timovima "velike četvorke", Partizan dobio pet! Jedini velikan koji je odoleo Partizanu bio je Hajduk, i to na prvom derbiju u sezoni, bilo je 0-0. Posebno je impresivan bio period od 23. aprila pa do 7. maja 1978, kada je, za samo dve nedelje, Partizan savladao Hajduk u gostima sa 2-1, Dinamo u Beogradu sa čak 5-0, OFK Beograd na Karaburmi sa 3-2 i na kraju istim rezultatom i C.zvezdu, 3-2 na Stadionu JNA! Proslava titule mogla je da počne...



  Nema sumnje da je najzaslužniji za ovu neverovatnu sezonu Partizana bio Ante Mladinić, koji je od Partizana stvorio mašinu. Sve je funkcionisalo kako treba - pre svega na terenu, zatim u klubu, a naravno, ogromnu podršku je klub dobijao sa tribina, koje su u proseku bile napunjene sa 28.000 navijača u toj sezoni! Ante Mladinić je često isticao navijače Partizana kao najfanatičnije koje je ikada video. Ovaj kompliment tim pre dobija na snazi kad se zna da je Mladinić bio dete Hajduka, a zna se koliko vernu i vatrenu publiku Hajduk ima u Torcidi. 



  Sezona 1978/79 je dočekana sa velikim ambicijama, pre svega u Kupu šampiona. Partizan planira da se pojača Sušićem iz Sarajeva i Džonijem iz Hajduka, od toga na kraju nije bilo ništa, ali dolazi Pavković iz Vojvodine, kao zamena za Vukotića koji odlazi u Bordo. Sezona počinje šokantnim porazom od Napretka u Beogradu od 0-3, sledi pobeda u Ljubljani od 4-2 a zatim pet nerešenih rezultata i pobeda u Kupu Jugoslavije nad OFK Beogradom. 


  A onda, sledi meč protiv drezdenskog Dinama u Kupu šampiona koji Partizan dobija sa 2-0. Sledi još jedan prvoligaški remi i još jedna pobeda, i čini se da se Partizan najzad stabilizuje. Tada se dešava meč koji je značio prekretnicu i za Partizan, i za Mladinića. Partizan pod nesrećnim okolnostima gubi revanš meč u Drezdenu, posle katastrofalne greške Petra Borote i lošeg izvođenja penala i biva eliminisan. Kola Partizana kreću nizbrdo, rađaju se svakojake intrige oko Mladinića, dobrim delom podsticane iz komšiluka, klub ne staje u odbranu svog trenera, pa uprkos osvajanju Srednjeevropskog kupa u smiraj 1978. godine, Partizan ostaje bez Mladinića na kraju kalendarske 1978. godine. "Crno-beli" ulaze u najveću krizu od osnivanja, koja će rezultirati jedva izborenim opstankom i 15. mestom, i oporavkom koji će trajati naredne četiri sezone. 



  Ante Mladinić je kasnije trenirao Hajduk, a naročito je imao uspeha kao trener mlađih kategorija u francuskom Bordou (Bordeaux). Među navijačima Partizana, ostaće zapamćen kao jedan od najboljih trenera svih vremena, ali i u njegovom slučaju se pokazalo prokletstvo Partizana oličeno u večito nesposobnim klupskim upravama, koje nisu nikada umele da stanu u zaštitu svojih vrhunskih trenera. Mladinić je te 1977. posejao klicu nečega što je moglo da rezultira velikim, evropskim Partizanom, ali kao i obično, vrh kluba je bio tragično nesposoban.


  Ante Biće Mladinić je preminuo 2002. godine u Zagrebu, posle teške bolesti, a sahranjen je na splitskom groblju Lovrinac.

Nov 6, 2013

Partizan vs Dynamo Berlin - fudbal, politika, doping

  Te jeseni 1983. godine, Partizan je, posle punih pet godina, opet imao priliku da izađe na evropsku scenu. Posle osvojene titule prvaka Jugoslavije, devete po redu, "crno-beli" su sa mnogo očekivanja startovali u Kupu evropskih šampiona.

  U prvom kolu, Partizan je bez većih problema u dve utakmice savladao norveški Viking (5-1 u Beogradu, 0-0 u Stavangeru), a onda je žreb bio nemilosrdan. Ne, nije Partizan tada izvukao ni Romu, ni Liverpul, ni HSV, već Dinamo iz Berlina. Zašto nemilosrdan žreb? Zato što su ti klubovi iz tadašnjeg "istočnog bloka" bili rivali koje ne biste nikada poželeli - po imenu ne baš atraktivni, ali izuzetno kvalitetni, odlično fizički pripremljeni (!) i nezgodni za sve naše timove. Zatim, to je bilo treće uzastopno učešće Partizana u Evropi i u Kupu šampiona u kojem Partizan za rivala dobija klub po imenu Dinamo ili Dynamo, kako god želite! Prvo je to bio kijevski Dinamo 1976, zatim drezdenski Dinamo 1978, i na kraju i berlinski Dinamo, 1983. Danas, tačno tri decenije od tog susreta sa berlinskim klubom koji je bio pod patronatom Štazija, nemačke tajne policije, ova utakmica ima višestruki značaj. Ne samo fudbalski. O tome nešto kasnije, u ovom tekstu...


Vukotić i Ernst

   U ta prva dva susreta sa klubovima pod imenom Dinamo, Partizan je bio eliminisan. Kijevski Dinamo sa Blohinom na terenu i Lobanovskim na klupi bio je mašina te 1976 (0-3, 0-2), a 1978. drezdenski Dinamo je tek posle penala i velikog kiksa Borote tokom utakmice, uspeo da eliminiše Partizan (2-0, 0-2). Svi smo se nadali da će 1983. biti uspešnija.

  Nažalost, već u prvom minutu prvog meča u istočnom Berlinu, odigranog 19.10.1983, Partizan plaća danak neiskustvu i prima gol. Strelac je bio Falko Gec (Falko Götz).  Pred kraj poluvremena i centarfor Ernst se upisuje u strelce i to je konačnih 2-0.

Detalj sa utakmice u Beogradu

   U Beogradu, 2. novembra 1983, neopisiva gužva. Meni kao navijaču je to bila prva evropska utakmica, a i danas pamtim potez vozača "sedamnaestice" koji je vozeći autobus iz Zemuna ka Konjarniku, samovoljno odlučio da vozilo na Autokomandi usmeri ka Stadionu JNA, na oduševljenje mene, mog oca i 99% putnika!

  A u Humskoj, krcate tribine su se nadale čudu. Malo je utakmica u novijoj istoriji Partizana, od 1966. pa do sada, bilo tako posećeno. Igra je bila izjednačena, Partizan je strpljivo napadao, a u 28. minutu došao do prednosti. Dževad Prekazi je izveo slobodan udarac sa preko 30 metara, topovski, kako on to ume, lopta je prevarila sjajnog golmana Rudvalajta (Bodo Rudwaleit) i to je bilo 1-0!



  Ipak, tih 1-0 je ostalo do samog kraja. Sledećih sat vremena i nešto malo više, bili su prožeti šansama Partizana, od kojih je bila najbolja ona Zvonka Živkovića u drugom poluvremenu, kada je Žile jednu loptu odbijenu od golmana Dinama poslao preko gola, iako smo je već svi videli u mreži. Uzalud huk sa tribina i pokliči "Beli, Beli!" (da, tako smo ih bodrili, jer uprkos crno-belom dresu oprema je ostavljala dominantno beli utisak). Od 60.minuta Nemci su imali i igrača manje, ali ni to nije bilo dovoljno Partizanu za prolazak dalje. Treba istaći da su gosti pribegavali veoma prljavoj igri, pa je na kraju utakmice, pri samom ulasku u tunel, došlo i do koškanja između naših igrača i golmana Rudvalajta. Mora se priznati, izuzetnog golmana Rudvalajta, koji je to veče bio najzaslužniji za prolazak Dinama u sledeće kolo!

  Ostao je žal za prolaskom u sledeću fazu, jer bili smo tako blizu, a ipak tako daleko. Prokletstvo zvano Dinamo se nastavilo. I treći put za sedam godina...


  Ova utakmica, sama po sebi, ne bi ostala u nekom posebnom sećanju, osim po velikoj poseti, golu Prekazija i pirovoj pobedi Partizana. Ono što joj i danas daje neku vrstu tajnovitosti i posebnosti, to su stvari koje su se desile van terena.

  Prvo je, još na dan utakmice, bilo primećeno da u sastavu Dinama ni među prvih jedanaest niti na klupi, nema dva igrača iz startne postave sa prve utakmice. Nedostajali su strelac prvog gola u Berlinu Falko Gec (Falko Götz) i Dirk Šlegel (Dirk Schlegel). Ubrzo se saznalo za pozadinu događaja - ova dva momka su iskoristila gostovanje u Beogradu da prebegnu u tadašnju SR Nemačku. Priče kažu da su taksijem došli do zapadnonemačke ambasade u Beogradu, a zatim vozom do Minhena. Put u Beograd za njih je ujedno bio i rastanak sa rigidnim istočnonemačkim komunističkim režimom. Posle godinu dana pauze, oba igrača su zaigrala za Bajer (Bayer) iz Leverkuzena. Šlegel kasnije nije napravio neku bitniju karijeru, dok je Gec ostavio veliki trag i u Leverkuzenu i u Kelnu.

  Drugi "vanfudbalski" aspekt ove utakmice otkriven je tek mnogo godina kasnije, tek sa padom Berlinskog zida. Berlinski Dinamo bio je miljenik Štazija, istočnonemačke tajne policije. Klub koji je dekretom morao da bude prvi. Klub koji je bio odabran kao fudbalski državni projekat DR Nemačke. Takav klub, kao ponos i dika rigidnog komunističkog režima, morao je da uživa sve privilegije ali i da zadobije sve mogućnosti kako bi bio još uspešniji. U tome se nisu birala sredstva...

  Jedna, nedavno objavljena knjiga, čiji je autor Kristof Birman, a zove se "Fudbalska matrica" (Cristoph Bierman, "Die Fußball-Matrix") baca novo svetlo na ovu utakmicu. Na 130. strani srpskog izdanja ove knjige piše sledeće: 

  "Dvadeset i četvrtog oktobra 1983. igrači Dinama iz Berlina su se, pred put na utakmicu za Evropski kup, podvrgli testu na doping i bili su puni amfetamina i metamfetamina. To je objavljeno u jednom Štazijevom dokumentu koji se 1994. pojavio u Gaukovoj arhivi. Čak 14 od 22 igrača su imali dramatično visoke vrednosti, koje su ostale svakako još iz igre u glavnoj ligi dva dana ranije. Manfred Hepner, kao opunomoćeni šef Službe za sportsku medicinu, jednog od glavnih dopera u DR Nemačkoj, užasnut je utvrdio da su igrači berlinskog kluba `snabdeveni neodgovarajućom dozom`. Naravno, nije bilo reči o brizi za zdravlje igrača, nego o strahu da ne padnu na doping testu".

  Utakmica Evropskog kupa koja se pominje u citatu i koja je sledila je utakmica Partizan - Dinamo Berlin u Beogradu! Jer, 24. oktobar 1983. je  datum između prve, berlinske utakmice, i revanša u Beogradu! Što jasno govori da su igrači Dinama u tom periodu bili napunjeni dopingom kao tovni pilići koncentratom. Redovne doping kontrole u evropskim fudbalskim kupovima postale su obavezne tek 1987. godine. Sada, trideset godina posle ove utakmice, postalo je jasnije zašto Partizan, osim nedostatka umešnosti i sportske sreće, nije uspeo da eliminiše istočne Nemce. Naravno, niko razuman ne tvrdi da bi Partizan (u slučaju da nije bilo tog dopinga ili da ga je bilo a da je otkriven) došao do završne faze Kupa šampiona niti je to cilj ovog teksta. Poenta je u tome da se na tu utakmicu i to vreme baci i drugo svetlo, osim onog sportskog.  I da se prisetimo jedne utakmice koja je prevazišla fudbalski okvir i duboko zašla u polja politike i zloupotrebe medicine, zahvaljujući tadašnjem Partizanovom rivalu.

Autor: Aleksandar Pavlović    

Oct 24, 2013

Dinamo zavejan u beogradskoj mećavi

  Partizan je svoju sedmu titulu prvaka Jugoslavije osvojio u sezoni 1975/76, a utakmica koja će biti opisana u ovom postu, svakako je jedna od najznačajnijih u tom pohodu. Bilo je to prvo kolo nastavka sezone, odnosno, 18.kolo prvenstva Jugoslavije. Partizan je prezimio na prvom mestu a derbi sa Dinamom bio je prvi, ali pravi test u nastavku sezone. Zagrebački Dinamo bio je uvek klub za respekt, iz vrha jugoslovenskog fudbala, a svaki derbi između ova dva člana "velike četvorke" može se danas sasvim slobodno ubrojiti u legendarne utakmice. Dakle, bio je 7. mart 1976, a samo dan ranije ništa nije nagoveštavalo kakvo snežno nevreme će se tokom noći spustiti na Beograd.

  Prava vejavica je preko noći pretvorila teren Stadiona JNA u belu podlogu, ali to nije bio problem da se utakmica odigra. Danas, u eri modernog fudbala, okovanog sterilnim pravilima, ovakva utakmica se ne bi ni igrala.


  Partizan je počeo meč u ovom sastavu:  Ivančević - Arsenović, Pejović, Tomić, Đurović, Kunovac - Zavišić, Todorović, Bjeković, Vukotić i Boško Đorđević.  U drugom poluvremenu, Todorovića je zamenio Grubješić, a Đorđevića Đorđić.

  Dinamo je nastupio u sledećem sastavu: Stinčić - Huljić, Jovićević, Zajec, Miljković - Blašković, Senzen, Tukša, Bonić, Kranjčar i Vabec. Tukšu je u toku utakmice zamenio Poljak.


  Dinamo je te sezone bio Partizanov dužnik, jer je u prvoj utakmici prvenstva, na Maksimiru, savladao Partizan sa 2-1. Ipak, snežni ambijent kao da je više odgovarao Partizanu. Pred više od 25.000 gledalaca, Partizan je, suprotno svim očekivanjima, sav posao završio već u prvom poluvremenu.

 Radmilo Ivančević pomaže Mariu Boniću posle jedne od akcija Dinama

Predrag Tomić šutira na gol Dinama

  Mreža zagrebačkih "modrih" načeta je u 23. minutu. Boško Đorđević je izveo korner, vrlo snažno, kao da je šutirao na gol. Lopta je prošla i Vukotića i Tomića, stigla je do Bjekovića, koji je topovskim udarcem uputio ka golu Dinama. Željko Stinčić je pokušao da interveniše, na gol liniji je bio i Srećko Huljić, ali uzalud, lopta se zarila u mrežu, 1-0 za Partizan i slavlje momaka u legendarnim belim dresovima!



  Već u 37. minutu Partizan duplira prednost - Ilija Zavišić je šutirao na gol Dinama, Stinčić kratko odbija loptu koju dočekuje Boško Đorđević i neodbranjivo je šalje u gol, 2-0 za Partizan!

Boško Đorđević (11) postiže drugi gol za Partizan
  Samo četiri minuta kasnije, "crno-beli" zadaju konačan udarac - Miljković gubi loptu koju uzima Nenad Bjeković, i akciju završava golom. To je 3-0 za Partizan, što je bio i konačan rezultat utakmice.Osim strelaca - dvostrukog strelca Nenada Bjekovića i Boška Đorđevića, kao najzapaženije igrače u timu Partizana novinari su izdvojili Vukotića i Kunovca, ali je epitet igrača utakmice ipak poneo Ilija Zavišić, koji je predstavljao nerešiv problem za zagrebačke "modre".

Treći gol Partizana - Bjeković

  Bila je to pobeda koja je ulila dodatno samopouzdanje igračima Partizana, jer kad se ubedljivo porazi ekipa poput Dinama, koja je oduvek bila u vrhu jugoslovenskog fudbala, onda je to bio jasan signal da je Partizan bio spreman za najviše domete.

 
Slavlje posle jednog od Partizanovih golova

  Za ovaj post korišćene su slike iz nedeljnog časopisa "Tempo" kao i podaci iz arhive navijača Partizana Slavka Kodruna.
 



 



Oct 19, 2013

Treneri Partizana - Mirko Damjanović (1937-2010)

  Nekadašnji trener Partizana, Mirko Damjanović, rođen je 1937. godine u Bugojnu. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, Mirko Damjanović je radio u omladinskoj školi Partizana, a u novembru 1973. godine postao je trener prvog tima Partizana, nasledivši na tom mestu Velibora Vasovića. Godinu dana je bio trener Partizana, a u novembru 1974, posle slabijeg starta u prvenstvu, napustio je klupu "crno-belih".

  Osim Partizana, Damjanović je vodio i vojnu reprezentaciju Zambije, beogradske klubove Rad i Sinđelić, Leotar iz Trebinja, Goliju iz Ivanjice i Smederevo, a trenersku karijeru je završio u Takovu iz Gornjeg Milanovca. Mirko Damjanović je preminuo u Beogradu, 26. decembra 2010. u 73. godini života.
 



Oct 1, 2013

"Svrake" po prvi put na meniju

  Na današnji dan pre petnaest godina, desila se jedna od najvećih pobeda Partizana u evropskim fudbalskim takmičenjima. Bila je to jesen 1998. godine, i poslednje izdanje Kupa pobednika kupova. Partizan je renovirao tim u odnosu na prethodnu, ne baš uspešnu sezonu, 1997/98. Vratili su se iz inostranstva Vuk Rašović, Đorđe Tomić i Nenad Bjeković junior, novi a mladi kapiten Saša Ilić je bio iskusniji za godinu dana, a iz zrenjaninskog Proletera je došao perspektivni Vladimir Ivić. Uz Krstajića, Stojanoskog, Troboka, Damjanca i Savića, bio je to primetno kvalitetniji tim u odnosu na prethodnu sezonu.


  Žreb je u pretkolu Partizanu dodelio gruzijski Dinamo Batumi. Posle "samo" 2-0 u prvom meču u Beogradu, revanš je pripao Gruzijcima sa 1-0, a Partizan je imao dosta sreće. Niko nije ni slutio, pa ni autor ovog teksta kao obični navijač Partizana, da će u narednom, prvom kolu, Partizan ispisati jednu od najlepših stranica svojih evropskih pohoda.

  Sledeći je bio engleski Newcastle United, ekipa iz vrha Premier lige. Klub crno-belih boja, popularne "svrake", klub u ekspanziji, koji je samo dve godine ranije ispustio već viđenu titulu prvaka Engleske. Ekipa koju je predvodio tada najbolji engleski strelac, Alan Shearer, a ostatak ekipe je bio skup sjajnih reprezentativaca - Englez David Batty, Velšanin - sada nažalost pokojni Gary Speed, Irac Shay Given, engleski veteran Stuart Pearce, Grk Dabizas, Gruzijac Ketsbaia, Peruanac Solano. Predvodio ih je sa klupe ekscentrični Holanđanin Ruud Gullit. Iskreno, domaća "objektivna" javnost nije davala "crno-belima" velike šanse. Ipak, svi kojima je Partizan u srcu, od trenera Tumbakovića, preko igrača i ljudi iz kluba pa sve do navijačke armije, potajno su se nadali uspehu, jer je ostrvski stil fudbala oduvek odgovarao Partizanu.

  Pa još kada je Partizan prvi meč na St. James Parku odigrao otresito i izgubio sa 2-1 (poveli Englezi golom Shearera, izjednačio Vuk Rašović s penala, a Dabizas doneo pobedu domaćinu), računica je bila jasna - jedan gol u mreži nas vodi dalje.


  Došao je dan revanša - 1. oktobar 1998. godine. Crno-bela navijačka armija u delirijumu, osećalo se u vazduhu da je to taj dan. U pozadini meča primetna je bila tenzija zbog situacije na Kosovu i Metohiji, evropske i svetske sile i NATO su pretili Srbiji, a bombardovanje Srbije u poslednji čas sprečeno. Engleski mediji su podgrevali atmosferu budalaštinama kako njihovu ekipu čekaju zloglasni "grobari" na "stadionu smrti". Kad se na to doda činjenica da je Srbiju veče pred utakmicu pogodio lakši zemljotres, znalo se da su svi uslovi za "grobarsko ludilo" ispunjeni.

  Stadion JNA je bio pun, onoliko koliko se to moglo. Naime, bio je to prvi meč sa stolicama na južnoj i severnoj tribini, s tim da stolice nisu ni bile postavljene na čitavom severu, pa je taj deo bio zatvoren za publiku. Grozničavo su postavljane stolice kako bi se ispoštovala pravila UEFA, pa je po slobodnoj proceni to veče bilo prisutno oko 25.000 navijača Partizana, ali i nekoliko stotina Engleza. Atmosfera je bila nezapamćena - taj optimizam se mogao osetiti u vazduhu, sat vremena pre početka ceo jug peva "Mi volimo i bodrimo..." na melodiju Englezima poznate "Take `em all!". Sticajem okolnosti, uspeo sam da nabavim kartu za zapadnu tribinu, pa sam imao savršen pogled na dešavanja na terenu. Kasnije, u svojim sećanjima na ovu utakmicu, Alan Shearer je rekao da nikada u karijeri nije igrao pred fanatičnijom i toliko neprijateljski nastrojenom publikom. A kada to kaže ikona engleskog fudbala, onda je to zaista bio kompliment za Partizanove navijače.

  Partizan je počeo u sastavu Damjanac - Rašović, Krstajić, Stojanoski, Savić - Trobok, Ivić, Ilić, Tomić - Bjeković, Kežman. U drugom poluvremenu, Krstajića, Kežmana i Bjekovića su zamenili Stojisavljević, Pažin i Tešović.

  Newcastle United je nastupio sa timom Given - Chavret, Dabizas, Griffin, Pearce - Batty, Glass, Solano, Speed - Ketsbaia, Shearer. 

  Počelo je oprezno sa obe strane. Od početka se videlo da je Mladen Krstajić uzeo "pod svoje" Shearera, koji nikako nije mogao da se snađe. Naši "crno-beli" su igrali pametno, upravo onako kako je jedino i moglo protiv ostrvske ekipe - "sakrili" su loptu, kombinovali kratkim pasovima i čekali pravi momenat, a kada se zna da je Partizan u veznom redu imao vrsne tehničare poput Ilića, Tomića, Ivića i Troboka, takva taktika bila je pun pogodak.


 Partizan je s vremena na vreme napadao, pogodio i prečku. Ipak, početkom drugog poluvremena, Ketsbaia je promašio idealnu priliku za goste, kada smo se već pomirili s tim da je lopta u golu. Samo nekoliko minuta kasnije, desio se ključni momenat na utakmici - Vladimir Ivić je bio u prodoru sa leve strane, ušao u šesnaesterac, Batty ga je povlačio za dres, trajalo je to i trajalo, da bi na kraju Ivić bio oboren...




...a za sudiju Manuela Diaza Vegu nije bilo sumnje - penal! Ludilo u Humskoj 1, loptu opet uzima Vuk Rašović. I kao i dve nedelje ranije, pribran je i precizan, Partizan vodi 1-0!




  Urnebes na tribinama, da li je moguće da će Partizan eliminisati klub koji raspolaže sa astronomskim budžetom, klub koji gledamo iz nedelje u nedelju kao značajnog člana najbolje engleske lige, koji uzima skalp timovima kao što su Manchester United, Liverpool, Arsenal...?

  Igrači Partizana majstorski privode utakmicu kraju, zasluženo prolaze  u naredno kolo, a nadmenim gostima ostaje da kukaju kako "penala nije ni bilo". Ruud Gullit ostaje u neverici, i on se žali na sudijski kriterijum, ne objašnjavajući gde se zagubio "seksi - fudbal", kako je on nazvao stil igre svoje ekipe. Doduše, to veče bilo je u Humskoj seksi-fudbala, samo što je u tom odnosu aktivan učesnik bio Partizan. Vuk Rašović je sa dva gola u obe utakmice poneo epitet junaka, ali je ceo tim odigrao taktički savršeno.


  Nastaje ludilo na ulicama Beograda, a nešto posle ponoći pojavljuju se prvi naslovi u beogradskim štampanim medijima - "Vuk pojeo `svrake` ", "Zemljotres u Beogradu", "Evro Partizan".



  U narednoj rundi Partizan je dobio za rivala rimski Lazio i bio eliminisan, krajnje časno. Lazio je u proleće 1999. i osvojio taj poslednji Kup pobednika kupova u istoriji. Srbija je samo nekoliko meseci posle susreta Partizana i Newcastle United-a  ipak bombardovana od strane NATO pakta. Ali, niko nije mogao da nam oduzme zadovoljstvo što su nam tog 1. oktobra "svrake" bile na meniju. A to nije bilo poslednji put.

  Podsetite se jedinog i pobedonosnog gola na utakmici Partizan - Newcastle:


Autor teksta: Aleksandar Pavlović


Sep 15, 2013

Dan kada je pao Real

  Istorija FK Partizan prepuna je detalja za ponos koji nisu toliko poznati najširoj javnosti. A nisu poznati ili iz razloga što Partizan iza sebe nema medijsku mašineriju koja će da stvara mitove kao što je to slučaj sa nekim drugim klubovima, ili iz razloga što ni sam klub ne čini dovoljno na promociji svoje slavne istorije.

  Jedan takav važan događaj desio se početkom 1956. godine. Nekoliko meseci ranije, Partizan je već ušao u istoriju kao klub koji je, uz lisabonski Sporting, otvorio najveće evropsko klupsko fudbalsko takmičenje - Kup evropskih šampiona, danas Ligu šampiona. Utakmica Sporting - Partizan 3-3, prva je u istoriji Kupa šampiona! 

  Pošto je u revanšu Partizan savladao Sporting sa 5-2, izborio je prolaz u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona, a tamo se namerio na slavni Real. Beli dres Reala nosili su Alfredo Di Stefano, Gento, Munoz, Castano...

  U prvoj utakmici, odigranoj 25.12.1955. u Madridu, Real je slavio sa 4-0, ali treba napomenuti da su tada Partizanu poništena dva regularna gola pri rezultatu 0-0, koja je postigao Miloš Milutinović. A onda je usledio revanš, mesec dana kasnije. Po strahovitoj zimi i snegom pokrivenom terenu Stadiona JNA, pred 40.000 gledalaca tog 29. januara 1956, Partizan je dočekao madridskog velikana bez mnogo nade u prolazak dalje...



  Na slici su timovi pred početak meča, a Partizanovi igrači sa slike, s leva na desno, su Bobek, Šoškić, Zebec, Miloš Milutinović, Lazarević,Valok, Herceg, Prvoslav Mihajlović, Kaloperović i Pajević.  Sticajem okolnosti, na slici se ne nalazi Bruno Belin, koji je takođe počeo utakmicu.


  Partizan je, tada u crveno-plavim dresovima, kao kapiten predvodio Stjepan Bobek, i na ovoj slici Bobek i kapiten Reala Munoz razmenjuju kapitenske zastavice. Tu je sudijska trojka koju je predvodio Švajcarac Joseph Gulde.


  Partizan je poveo u 24. minutu golom Miloša Milutinovića, a prednost je uvećana u 46. minutu, golom Prvoslava Bobe Mihajlovića. Vodila se žestoka botba po beogradskom snegu, igrači Reala nisu znali šta ih je snašlo, dok su momci u crveno-plavim dresovima Partizana kidisali kako bi pokušali nemoguće.

 

  Miloš Milutinović je u 87. minutu dao i treći gol za Partizan, a svoj drugi na utakmici, što je bilo sasvim dovoljno za paklen finiš. Nemoguće je bilo na vidiku. U poslednjem minutu Herceg pogađa stativu i Real se ipak na kraju izvukao. 


  Ipak, ta pobeda Partizana jedna je od najvećih u istoriji kluba. Pao je slavni Real, i to sa 3-0, a Partizan se, uprkos eliminaciji, dokazao kao velika evropska ekipa. Tek mnogo godina kasnije, čuveni predsednik Reala, Santiago Bernabeu, je u svojim memoarima priznao kako je na prvoj utakmici u Madridu bio prinuđen da po naređenju španskog diktatora Franka "ubedi sudiju" kako bi Real imao "korektno suđenje". Tom prilikom se Bernabeu javno izvinio i Milutinoviću i celoj ekipi Partizana, svestan da bi, da nije bilo tog momenta, Partizan bio taj koji bi prošao u sledeće kolo. Samim tim, istorija Kupa šampiona bi možda imala drugačiji tok, i veliko je pitanje da li bi Real nanizao šest osvojenih trofeja da nije na ovakav način došao do onog prvog, posle pobede nad Partizanom u četvrtfinalu. A takođe, pitanje je gde bi bio kraj Partizanovoj generaciji da joj je u Madridu dozvoljeno da ostvari rezultat kakav je trebao da bude.