Jun 15, 2011

Dresovi Partizana iz 90-tih godina

 * Blog koji sledi, o dresovima Partizana iz 90-ih godina dvadesetog veka, napisao je Dušan Filipović, navijač Partizana i takođe veliki ljubitelj dresova poput mene. Uživajte u ovom njegovom tekstu, pisanom na njegov osoben i duhovit način...

Za razliku od 80-ih, koje ćemo pamtiti po sjajnim dresovima ali sa svega nekoliko garnitura, sledećih dvadesetak godina situacija je potpuno drugačija.

Počnimo sa čuvenom sezonom 1989/90. Iako ova sezona ne pripada formalno devedesetim godinama prošlog veka, izbor dresova u ovoj sezoni imaće uticaja i na sam početak sledeće decenije. Dakle, sezona 1989/90, koju ćemo pamtiti po prezimljavanju u Evropi, kriminalnoj igri u nacionalnoj ligi i definitivno, bez konkurencije, najružnijim dresovima, možda ikada viđenim na fudbalskom terenu. Počeli smo je sa starim "Adidas" dresovima iz prethodne sezone, a u drugom delu sezone - novitet, a novitet je bio nepoznati proizvođač "Vocado" koju su držali "naši" ljudi iz Švajcarske, firma koja je valjda toliko zadužila Partizan da ne samo što su bili "tehnički" sponzor, već i generalni (u kombinaciji sa azijskom AIWA-om). To je verovatno prvi slučaj u istoriji domaćeg fudbala da se ime proizvođača opreme nosi na mestu predviđenom za generalnog sponzora. Izbacili su par garnitura dresova, sve ružniji od ružnijeg.

 Svakako, najjači utisak je ostavilo ovo, nazovi dres koji nosi Milan Đurđević:


Sledeća garnitura je bila nešto blaža, takozvana "light" varijanta, na slici Budimira Vujačića...


"Izbacili" su i klasične bele dresove koji su nam bili rezervna garnitura. Lično, posedovao sam jedan takav, nije mi naročito žao što nemam pojma gde se sad nalazi...zato je u arhivi ostao sačuvan ovaj na fotografiji Slobodana Krčmarevića:


U sezoni 1990/91 vratili smo se kakvoj-takvoj tradiciji. iako Partizan nije bio poznat po tankim prugama na rukavima (mada je bilo i takvih slučajeva, sezone 1966 i finale na Hejselu npr, kao i 1974), to je Švajcarce bar malo opralo nakon sramne debitantske sezone. Očigledno se radilo o nekoj vrsti saveta i upozorenja da je Partizan ipak jedan ozbiljan klub, čiji su dresovi ogledalo istog, te da ako žele da se sprdaju mogu komotno da se teraju u tri lepe...

Prva garnitura je izgledala ovako, a na slici je Predrag Mijatović na utakmici protiv Rada...


Pristojno i tradicionalno. U kombinaciji sa belim/crnim šorcevima delovali smo OK. U ovim smo dresovima odigrali i 6 evropskih utakmica. Jedna od njih je bila i utakmica protiv malteškog Hibernijansa gde se prvi put posle više od 30 godina vratila crveno-plava (kasnije bordo-teget, bordo-ljubicasta, bordo-plava) garnitura. Dres koji nije kao kasnije predstavljao identičan dizajn kao i crno beli (samo drugih boja) bio je pravo osveženje. Zbog preklapanja te dve jarke boje nisam ni uočio kako uopšte izgleda taj dres. Izgleda kao nešto podeljeno na pola dijagonalno (poput Monaka), sa belim šorcevima i štucnama. Ipak, ostao je snimak utakmice sa kojeg sam "zaledio" jedan od kadrova a na njemu Aleksandar Đorđević, strelac drugog gola...



U kojoj smo opremi igrali u San Sebastijanu, ne sećam se, ali u Milanu protiv Intera smo igrali kompletno beli...


Sezona 1991/92 je prošla u identičnim "Vocado" (Aiwa sponzor) dresovima, ovaj put sa malim slovima na grudima. 



 Ništa specijalno, ali bar bez nepotrebnih eksperimenata.

U sezoni 1992/93 počinje agonija. Nemogućnost poslovanja, sankcije, besparica... rezultirale su i raznoraznim krpama koje smo sklepali kako smo stigli. Prvo je nošen dres bez imena proizvođača, promovisan na derbiju u komšiluku...


Kasnije tokom te sezone, najčešće smo nosili dresove "Admiral" bez reklame, međutim takvih fotografija nema, bar ne iz te sezone. Dresovi su bili lepi, sa kragnom. U kombinaciji sa crnim šorcevima i belim štucnama. Međutim, sramna reklama "Dafiment banke", sramna i zbog samog pojma te kriminalne organizacije kao i samog natpisa koji je izgledao kao prikačen špenadlama:



Sezonu 1993/94 smo započeli "Admiralom"...



...a reklamu nismo imali. Dres je bio identičan prugastom dresu od prethodne godine. Negde u sred zimske sezone stigao nam je kontigent belih "Diadora" dresova koje smo nosili jako često. Gotovo na svim utakmicama uključujući i derbi sa C. zvezdom novembra 1993. godine. Tada se jedini put te sezone dogodilo da bele dresove kombinujemo sa belim šorcevima, u ostalim slučajevima šorcevi su bili crni. Vredna pomena je utakmica iz poslednjeg kola te jesenje sezone kada smo Vojvodinu pobedili sa 4-2. Evo detalja sa tog zimskog derbija u "rupi", radost Branka Brnovića posle gola...



Proleće smo nastavili sa belim dresovima bez sponzora. A onda iznenadjenje. Bio je to 95. derbi, odigran februara 1994. godine kada naši igrači izlaze u do tada neviđenim "Umbro" crno - belim dresovima, belim šorcevima i štucnama sa reklamom GOMA koja će nas pratiti do kraja sezone kao i dve sledeće. Dres se pojavio i nestao a do kraja sezone menjali smo već pomenute prugaste "Admiral" i bele "Diadora".


U 1994/95 opet lutamo. Koristimo dresove bez imena proizvođača, prugaste. Nažalost, nema slika tog dresa dostupnih na internetu.

U toku sezone dobijamo novog "tehničkog sponzora". Solidni japanski "Asics" i njihove 2 garniture. Crno-bela i bela. Dizajn veoma sličan prethodnom "Admiralu", raspored pruga se promenio i to je to. Tu sezonu osim gubitka oba trofeja, besramnoj krađi od strane zvezdinih babaroga u gotovo svim derbijima, pamtićemo i po dresovima sa ogromnom GOMA reklamom. Ipak, počelo je sa onim "Umbro" dresom sa derbija prethodne sezone. Jedno vreme smo ih nosili sa nečim poput crnog flora. Smatrao sam da je to zbog smrti Florijana Matekala, međutim kako je dotični preminuo 20.maja 1995. godine a slika sa kup derbija uslikana novembra 1994. godine, kasnije je bilo jasno zbog čega su bili tu - pošto "Asics" nije odmah mogao da isporuči novu garnituru dresova, preko "Umbro" znaka prišiven je znak japanske firme.


A evo i regularne "Asics" garniture...



Ova gornja slika je iz 1995/96 u kojoj se ništa nije promenilo. Zadržali smo dresove od prethodne godine s tim što smo bele jako retko koristili. Vredno pomena je i to što je na prvenstvenoj utakmici sa Čukaričkim na Banovom brdu u prvom kolu prolećnog dela, Partizan ponovio grešku iz 1987. godine kada je zbog nepostojanja adekvatne rezervne garniture nastupio na Kantridi u rezervnim dresovima Rijeke. Slična situacija se desila i na Banovom brdu. S obzirom da je Čuka belo-crna, nismo imali dresove koji bi se dovoljno razlikovali od njihovih te smo morali da nastupimo u nekakvim plavim trening dresovima, ko zna čijim. Ipak, ako ništa drugo obe te utakmice su nam se posrećile. Rijeku smo samleli sa 3-0 a Čuku sa 2-1 golom Vukićevića u poslednjem minutu.

Još jedna slika "Asics" dresa, sa derbija u proleće 1995/96.



Dolazimo do sezone 1996/97.Po prvi put u istoriji Partizan oblači čuveni "Nike". Iako su po meni ti dresovi bezrazložno izvikani i na ceni, mora se priznati da je to ipak bio veliki trenutak. Naći se u društvu velikana koje "Nike" oblači u to vreme, bilo je jako pohvalno. Nike nam je napravio 5 garnitura dresova za tu sezonu. Kao generalni sponzor pojavljuje se OKI. 

Standardni crno-beli koji se vizuelno malo po čemu razlikovao od prethodnog (nešto deblje pruge) ako izuzmemo hologram aplikacije Partizan po celom dresu kao i brendirani dres Ivice Kralja sa njegovim prezimenom. Ovo je dres koji je najvećim delom nošen u toj sezoni.


Ipak, počelo je sa ovim dresom u sredini koji nosi trener golmana Darko Belojević. Dizajn isti kao tadašnji dres Minhena 1860, samo u našim crno-belim bojama. Dres je nošen uglavnom na nekoliko prvenstvenih utakmica u sezoni 1996/97, u jesenjem delu.



 Nešto kasnije se prešlo na klasični prugasti, već prikazan iznad ove fotografije golmana.


Sezonu kasnije, prelazi se na bele kragne... те 1997/98. Identičnu opremu kao prethodne godine nosili smo u možda najgoroj sezoni u istoriji kluba. Porazi od Zagrepčana 0-5, C. zvezde 0-4, Vojvodine 5-6, sumnjive utakmice sa Obilićem, osvojen Kup koji niko ozbiljno i ne računa da je osvojen, onemogućile su me da se setim da li smo uopšte i jednom nastupili u nekoj garnituri osim standardne crno-bele.



Utakmica sa Čukaričkim koju sam pomenuo, igrana prethodne sezone, verovatno je naterala ljude u klubu da konačno naprave rezervnu garnituru koja bi mogla da se koristi protiv ekipa koje imaju boje slične nama. To se i desilo. "Nike" je te godine napravio dve garniture bordo-plavih dresova.

Prva koja nikada nije nošena bila je identična nasem primarnom crno-belom dresu iz te godine. Nešto svetlija varijanta bordo boje u kombinaciji sa plavom. Druga koja je nošena 2 puta na zvaničnim utakmicama te godine bila je identična "Minhen 1860" dresu. Tamno plava, gotovo teget u kombinaciji sa bordo bojom nošena je nekoliko puta. Ovde vidimo fudbalere Partizana u tom bordo-plavom dresu na utakmici protiv ČSK u Čelarevu:



Prvi put u prvoj zvaničnoj utakmici te godine, u pobedi protiv Makabi Haife u Izraelu (1-0 Svetličić) kao i u pobedi na Banovom brdu par meseci kasnije (3-1). Sezona koju ćemo pamtiti po  BSK Batajnici, Nacionalu, 3 pobede u 3 derbija...

 
Zatim, 1998/99. Još uvek "Nike". Ali sada sa generalnim sponzorom Verano motors / Peugeot. Moram da priznam da su te 90-te bile godine kada sam pratio reprezentaciju. Posebno košarkašku. Dugo sam se lomio da li da odem na 1.kolo prvenstva protiv Radničkog iz Niša (krajnje skromno samozvanog Reala sa Nišave ) s obzirom da je košarkaška reprezentacija (čitaj - Partizan+ Milenko Topić) igrala polufinale Mundijala sa Grčkom. Ipak sam otišao na JNA, a tamo neki novi Partizan. Sjajna ekipa, sjajna igra i fenomenalni dresovi. Iako se nekima nisu svideli, bili su zaista originalni. Niti jedan tim te godine nije nosio takve dresove. Beli sa 5 prugica preko stomaka i leđa, ne i sa strane, ne i na rukavima. Iako ne toliko tradicionalni, sigurno originalni i zanimljivi dresovi. Imali su i plave detalje na rukavu i kragni. Takođe su napravljene 2 garniture. Identičan dizajn samo su boje rezervnog dresa bile bordo-plave.



Sledi 1999/2000. Nakon rata i naše "pobede" nad NATO paktom, "Nike" je raskinuo saradnju sa Partizanom. Njihove dresove nosili smo još jesenju polusezonu 1999/00. Novitet je bio da smo u Evropi i derbijima nosili crne šorceve i bele čarape (neka kao svečana varijanta), kao na ovoj slici Saše Ilića snimljenoj protiv Rijeke...


...dok smo u prvenstvu kombinovali crne šorceve i čarape. Odigrali smo i nekoliko utakmica u Evropi koristeći obe garniture. Protiv Rijeke i Lidsa u gostima nosili smo bordo-plave, kao na gornjoj slici Mateje Kežmana.


Drugi deo sezone u nemogućnosti angažovanja neke kvalitetnije strane firme, opremom nas je snabdeo NAAI. Domaća firma čiju su opremu uglavnom nosile ostale prvoligaške i drugoligaške ekipe svoj najveći uspeh je imala u tih par meseci napravivsi nam pregršt, hajde da kažemo neozbiljnih dresova.

Od crno-belog koji je bio nalik "Vocado"-vom. Sa nekim nesrazmernim prugama, srednjom debelom, okolo tankim, nekim štraftama po rukavima, znakom firme u bojama duge, sve u svemu, kakvi dresovi, takvi i rezultati kluba.



Osim crno-belog, jednom je nošen i crveno-plavi (protiv Čuke, a koga drugog) sa sve belim (?) stucnama. Tu je bila i skroz bela garnitura koju smo nosili pred kraj sezone (možda i najpristojnija garnitura), kao i nesrećna crna protiv C. zvezde na njihovom terenu.


Bila je to retrospektiva dresova iz 1990-ih, još jednom hvala Dušanu na sjajnom tekstu!  

















Jun 8, 2011

Partizanovi časopisi

Kao i svako veliko i uspešno sportsko društvo, a uspešnijeg sportskog društva u Evropi od Partizana nema, i Partizan je oduvek imao svoja sopstvena glasila. Prvo štampano glasilo Partizana, prema mojim saznanjima, bio je "Sportski magazin".



List koji čak ni u svom nazivu nije imao klupsku odrednicu. Izlazio je sredinom pedesetih godina prošlog veka, i samim tim, najviše prostora u njemu bilo je posvećeno tadašnjim velikim asovima FK Partizan, kao najznačajnijeg kluba u okviru sportskog društva - Bobeku, Milutinoviću, Valoku, Čajkovskom...

Na ovoj slici je broj "Sportskog magazina" iz maja 1955. godine:


 Tu je i priča o ulozi Partizana u tadašnjem jugoslovenskom fudbalu... 


...kao i slike tadašnjih asova FK Partizan:



"Sportski magazin", očigledno, nije bio časopis dugog veka, ali ga je posle nekoliko godina, šezdesetih godina 20. veka, zamenio časopis koji je kasnije postao sinonim za Partizanovo glasilo - "Partizanov vesnik"


"Partizanov vesnik" je izlazio na ćirilici a bio je štampan u "Borbinoj" štampariji. Generacije i generacije navijača Partizana su odrasle čitajući ovaj klupski magazin koji, istina, sa grafičke strane i nije bio na posebnom nivou, ali je, bez patetike - imao dušu. Svakako da je najviše pažnje u "Partizanovom vesniku" bilo posvećeno fudbalu ali su svoje mesto u svakom broju nalazili i ostali klubovi sportskog društva, pre svih košarkaši. Duša ovog lista se ogledala u tome što je bio stecište ljudi koji su disali za Partizan i koje je, u uređivanju ovog lista vodila uvek i samo ljubav prema Partizanu. Red je pomenuti bar neka imena - Milica Stojadinović, Mića Jakovljević, Mile Kos, čije su stručne analize bile veoma čitane i koji se nije libio ni da oštro kritikuje, pa Šandor Berec, čije su fotografije obeležile decenije izlaženja "Partizanovog vesnika", Gane Milanović i njegove "crtice" pod nazivom "Crno-bele strele", kratka i duhovita zapažanja i opaske. 

Posebno mesto pripadalo je legendarnom Dušku Radoviću koji je od 1976. pa sve do svoje smrti 1984. godine davao poseban šmek ovom listu, pa su mnogi legendarni stihovi posvećenji njegovoj i našoj "crno-beloj" ljubavi svetlo dana ugledali prvo u "Partizanovom vesniku".


Kao što sam već pomenuo, sa estetske strane "Partizanov vesnik" nije bio časopis koji bi vam momentalno upao u oči. Neuglednog dizajna, štampan na običnom novinskom papiru, nije se mnogo razlikovao od dnevnih listova kao što su bili "Večernje novosti", "Sport" i "Borba". To nije smetalo mnogobrojnim navijačima Partizana da ga redovno kupuju, iz godine u godinu. Jer, kada otvorite njegove olovom umrljane stranice, osim pocrnelih prstiju imali ste i osećaj da ste među svojom porodicom.


 Tiraž je nekada rastao, nekada opadao, ali je ovaj list zadržavao svoj zavidni renome u svakom momentu. Tekstovi su bili ozbiljni, često analitički, odisali su promocijom Partizanovih sportista ali bez jeftinog glorifikovanja. Imao sam tada priliku da ponekad pogledam i glasila ostalih klubova "velike četvorke" i bez obzira što su sva ona bila štampana na kvalitetnijem i kolor papiru, nisu imali sadržaj i kvalitet "Partizanovog vesnika". Došao je tako "Partizanov vesnik" i do 500. broja, a uskoro ga i premašio...


Sredinom osamdesetih, ovaj Partizanov list je ponudio nešto novo - velike postere Partizanovih fudbalera u koloru, sa sjajnim kvalitetom fotografije, sa logom "Partizanovog vesnika" i autogramom igrača. Posteri su tada izlazili u svakom broju te 1983, 1984. i 1985. godine.



Evo i broja koji je bio u znaku tragične smrti Dragana Mancea:


"Partizanov vesnik" nije izbegao turbulencije nadolazeće krize. Prestao je da izlazi negde krajem 80-ih ili početkom 90-ih, tačnije, više je to bila pauza u izdavanju a ne klasičan prestanak rada. Pojavio se, redizajniran, 1994. godine, na kvalitetnijem papiru i  u drugačijem formatu. Ovo je bio broj koji je štampan uoči 100. derbija, u maju 1995:


Sve više se list otvarao prema navijačkom životu, pa je osim već uobičajenih sportskih sadržaja, u mnogim brojevima bila i poneka priča o legendarnim navijačima sa južne tribine, poput Voje Pančevca, Lea, Gige Zelenovića... 

Ipak, novi život "Partizanovog vesnika" nije bio dugog veka, pa je posle samo par godina prestao da izlazi. Ekonomski sunovrat, sumorne devedesete i nagli gubitak interesovanja za sve prave vrednosti (a "Partizanov vesnik" je svakako bio vrednost), nisu zaobišli ni ovaj časopis pa je pred početak 21. veka Partizan bio bez svog glasila.  

Ipak,  u septembru 2000. godine, pred utakmicu Partizan - Porto pojavljuje se "Samo Partizan". Novo Partizanovo glasilo, na kvalitetnom papiru i u koloru, formata sasvim prigodnog za tu vrstu časopisa. Prvi broj je obećavao, udela u njegovom uređivanju su, osim pokojnog Slobe Novakovića, imali i navijači...


Bilo je to pravo osveženje, dosta statistike i fotografija, ali se sve naglo promenilo i već od sledećeg broja ovaj novi časopis totalno menja koncepciju - bilo je očigledno da tu više nema "navijačke ruke", i uprkos mnogim kvalitetnim tekstovima, list se na neki način otuđio od suštine. A suština je bio Partizan i njegovi rezultati. Umesto toga, časopis je sve više naginjao elitizmu, donoseći iz broja u broj intervjue sa poznatim i uglednim navijačima Partizana kao i često preterane hvalospeve tadašnjim čelnicima kluba. Sami intervjui su bili kvalitetni i naravno preko potrebni, ali problem je bio u tome što su takvi sadržaji postali noseći deo lista. Rezultati i svakodnevni život kluba su bili u drugom planu. Promenio se i format, pa je časopis bio štampan u nekom, za klupsko glasilo sasvim neuobičajenom formatu. Evo i svih brojeva ovog časopisa koji je izlazio do 2004. godine. 


Po mišljenju autora ovog bloga, "Samo Partizan" je precizno odslikao lutanje u ideji kakvo treba da bude Partizanovo glasilo. Na primeru ovog lista najbolje se videlo da je bavljenje medijima u Partizanu prepušteno kampanjskoj akciji i nadahnutosti i entuzijazmu pojedinca. Pa dokle se izdrži. Bez jasne ideje i koncepcije, bez popularnosti i odjeka kod navijača, "Samo Partizan" je izdržao svega četiri godine, izlazeći u neredovnim razmacima, od mesec dana do tri meseca pauze. 

Ipak, bez obzira na sve, treba se setiti pokojnog Slobe Novakovića koji je "gurao" celu tu priču, bez obzira na zamerke časopisu. On je svakako bio neko ko je baštinio onaj stari "grobarski" duh oličen u Dušku Radoviću i "Partizanovom vesniku", ali kao pojedinac nije mogao sam. Ipak, ostao je "Samo Partizan" kao još jedan dokument Novakovićeve velike ljubavi prema klubu iz Humske 1 i sa ove distance, može se reći da je "Samo Partizan" drugo Slobino "čedo" posle Partizanove himne za koju je on napisao tekst. Nešto čime je Sloba sebe zauvek upisao u besmrtne Partizanovce.



Elem, sa dolaskom interneta sve manje je postojalo inetresovanje i potreba za klupskim glasilom. Nažalost. Tek krajem 2007. pojavljuje se "Izaberi Partizan" kao poduhvat grupe navijača i entuzijasta, ali o njemu ovom prilikom neće biti reči jer se ipak ne radi o zvaničnom glasilu Partizana. Ovaj časopis sa uspehom izlazi i danas, uz mnoštvo intervjua, sportskih i navijačkih reportaža u svakom broju, a akcenat je stavljen na navijački doživljaj Partizana.

Toliko o Partizanovim štampanim glasilima, uz nadu da će se jednog dana opet pojaviti onaj stari, dobri "Partizanov vesnik", pa makar i na običnom, novinskom papiru. Mislite o tome.