May 29, 2011

Foto arhiva - Nikolas Asprogenis (Νικόλας Ασπρογένους)


Nikolas Asprogenis, kiparski golman rođen 1986, bio je član Partizana od 2004. do 2007. godine. Za to vreme osvojio je sa "crno-belima" titulu šampiona u sezoni 2004/05. Navijačima Partizana ostaće najviše u uspomeni zbog penala koji je odbranio igraču Crvene zvezde, Ognjenu Koromanu, u 129. "večitom derbiju" u prolećnom delu sezone 2006/07. Statistika Asprogenisa preuzeta sa www.partizan.rs:



















May 23, 2011

Bip i njegovih pet minuta slave


"Jeb`o pendrek, jeb`o revolvere,
Kada bi mu do čoveka stalo
Preko noći prest`o bi da sere
I bio bi čovek, makar malo"


Bora Đorđević


 Pitate se kakve veze imaju ovi stihovi sa sportom? Imaju, imaju. Navijači i policija, duga je to priča. Priča puna netrpeljivosti, sukoba i antagonizma. Kao u starom dobrom crtanom filmu o Tomu i Džeriju. U Evropi su taj sukob sveli na neku prihvatljivu meru, doslednim poštovanjem zakona, kako od strane policije, tako i od strane navijača. Ovde, još smo svedoci nasilja na stadionima, i sa jedne i sa druge strane. Neobjašnjiva agresija nekih novih klinaca, kojima roditelji nisu objasnili da voleti svoj klub ne znači nositi nož i preklati momka iz suprotnog tabora, u sukobu sa "zavođenjem reda" od strane policije na srpski način. Pa tako, u Srbiji kad se kaže "policija je zavela red na tribini", to uglavnom znači da su u naletu organa reda stradali i pregaženi svi koji su se tu našli, i stari i mladi, i mladići i devojke, i očevi i deca...

 U nadi da će scene nasilja biti sve ređe na našim stadionima, ispričaću Vam ovu priču, tako svojstvenu svima onima kojima je Partizan u srcu. Tako "grobarsku" priču...

 Vraćam se u 14. jun 1986. godine. Te sezone je Prvenstvo Jugoslavije u fudbalu bilo izuzetno zanimljivo. Beogradski "večiti rivali" su do poslednjih minuta vodili bitku za titulu. Onda se ušlo u poslednje kolo. Da, ono čuveno kolo koje je samo par dana kasnije poništeno. Pod sumnjom je bilo puno rezultata - naših, Partizanovih 4-0 u Beogradu protiv Željezničara i više nego Zvezdinih 4-0 u Sarajevu (!), pa Dinamov "podvig" u Novom Sadu od 7-1 (baš koliko je trebalo za Kup UEFA), zatim susret Budućnosti i Sutjeske sa rezultatom 5-5...

Partizan je sa golom prednosti uzeo titulu, ali rezultati se poništavaju, pa su za sedam dana svi ponovo morali da igraju to isto kolo, i da tako indirektno priznaju da su "nameštali". Svi odigraše, osim Partizana. Ode titula, kasnije je sudskim postupkom vraćena, ali je ostalo sećanje na taj dan, prepun Stadion JNA i neverovatnu atmosferu. I naravno, na junaka ovog bloga.

Okupljanje navijača je počelo kod Terazijske česme. Kilometarska kolona navijača je krenula ka stadionu, a centar prestonice je odjekivao od pesme. Pravi karneval...



A na stadionu, gužva. Neopisiva. Bilo je takve frke i ranije, sigurno, ali ja pamtim da je takvo ludilo bilo samo u još dva navrata: Dinamo Berlin 1983. i Zvezda 1994. u Kupu.

Na tribinama oni stari, dobro poznati "talasi". Seća li se još neko "talasa" u ovo doba "all seated" stadiona? Vreme sparno, svi dehidrirali, ali kome to smeta kada se slavi titula? I onda kraj, slavlje i urnebes. Na teren se nije moglo, retkim navijačima je to uspelo, ali je, svejedno, bilo veselo i ludo. Da bi bilo još luđe, potrudio se On. Junak ove priče.

Slobodan Vajdić. Znam da Vam ime ne znači ništa. Kao da ste pročitali Petar Marković, Miloš Đorđević ili Milan Petrović. Ipak, Slobodan Vajdić je bio policajac. Tačnije, milicionar, kao se to nazivalo u ona, socrealistička vremena. I to saobraćajni milicionar. A za prijatelje je bio znan kao Boban, ili još popularnije, kao Bip. A Bip...mogu misliti zašto je poneo taj nadimak. Svaka sličnost sa nekada čuvenim beogradskim pivom je namerna. "Bip" je bio brend, i pre "Lava", i pre "Jelena", i pre "MB-a".

Slobodan zvani Bip je, dakle, bio na obezbeđenju te utakmice. Uzgred, tog dana poklopile su se kockice pa je on mogao da spoji i posao i zadovoljstvo. Jer, bio je veliki "grobar". To su, verovatno, znali samo njegovi najbliži i kolege. Tog dana, cela zemlja je saznala za njegovu navijačku strast. Kako?

 U minutima posle završetka te utakmice, dok su igrači i stručni štab Partizana na terenu proslavljali titulu šampiona, a navijači na tribinama nisu znali šta će od sreće i "ludila", milicionar Slobodan Vajdić alias Bip, seda na svoj službeni BMW motor i u naletu sreće zbog titule prvaka, počinje da vozi po terenu. Od "juga" ka "severu", i obrnuto. U loži Stadiona JNA neki od najviših funkcionera beogradske milicije. Zgranuti, besni, šokirani...

 "Šta radi onaj ludak??!!" 


U njihovim glavama se istog momenta rađa ideja o otkazu ovom fanatiku u uniformi. Jer, u to vreme socijalizma i strogih društvenih normi, svako iskakanje iz "šablona", naročito za ljude u državnoj službi, moglo je biti jako opasno.

 Ipak, Slobodan Vajdić, popularni Bip, nije mario za posledice, niti je u tom momentu o njima mogao ni da misli, ni da rasuđuje. Shvatam ga. Ko je navijač, on je uvek i pre svega navijač. Pa još "grobar". Svi smo mi prvo navijači, pa tek onda studenti, radnici, službenici, policajci...

 Njegov šou nije imao samo jednu tačku. Nastavio je da vozi motor bez ruku, pokazujući oduševljenje zbog šampionske titule...

 .
   ...da bi na kraju na sedište iza sebe postavio golmana Partizana Fahrudina Omerovića, pa i sa njim stigao da napravi koji krug po travi Stadiona JNA. 

Posle utakmice, i ja učestvujem u slavljeničkoj šetnji do "Konja". Glas pukao, žedan kao kamila, ali kakve to ima veze. Dolazim kući kasno, pred ponoć. Sutra, dolazi kod nas kući naš prijatelj, takođe zaposlen u saobraćajnoj miliciji i kolega našeg junaka. Kaže,

"Jesi li video mog Bipa? Ne znam šta mu bi, ovi odozgo su poludeli, svašta će biti".

Kao što rekoh, to poslednje kolo je poništeno. Počela je afera bez kraja, sa Slavkom Šajberom u glavnoj ulozi. Titula je naša, ne, nego je njihova, ma naša je osvojena na terenu...

 Pomalo nepravedno, ti događaji za "zelenim stolom" su bacili u senku to divno veče i neverovatnu atmosferu, i pre svega, taj "one man show" Slobodana Vajdića. Tek mnogo kasnije sam saznao da Bip ipak, tada nije ostao bez posla. Da li se završilo sve na nekom disciplinskom postupku, ne znam. Verovatno jeste. Znali su i pretpostavljeni, siguran sam, za njegovu strast prema crno-beloj boji.

 Znate kako se kaže - svako ima svojih pet ili petnaest minuta slave. Bip je svojih pet minuta fenomenalno iskoristio. Njemu je pet minuta bilo dovoljno. Uselio se u srca svih navijača, i pokazao da postoje i policajci sa dušom. Kao u onoj jeftinoj australijskoj seriji. Uglavnom, ta 1986. i titula Partizana su odavno u arhivi. Ostalo je sećanje na pun stadion, sjajnu atmosferu, proslavu titule, Bipove bravure na BMW-u, i poneka slika...



Ne znam gde je sada i šta radi Slobodan Vajdić Bip. Verujem da je živ i zdrav. Moguće je da negde krcka opušteno svoje penzionerske dane. Ko zna, možda nekad i pročita ovaj tekst njemu u čast. U to ime, u ime sećanja na ta sjajna i nezaboravna vremena, Bip, živeli!

***

Slobodan Vajdić Bip preminuo je 19.10.2011. godine. Ostaje zauvek sećanje na velikog Partizanovca. Neka mu je večna slava.


May 18, 2011

1975/76 - jedna luda sezona, esencija "grobarstva" i titula posle 11 godina

Sve je bliže i izvesnije osvajanje još jedne šampionske titule za Partizan. Možda je to pravi trenutak da se podsetimo jedne daleke i neobične sezone, koja se završila na najbolji mogući način po naš klub.
Bila je to sezona 1975/76, prva koju je autor ovog teksta upamtio i proveo aktivno prateći rezultate "crno-belih". Zato je ova priča pre svega lično sećanje - sećanje na prve prenose preko Radio Beograda, prve samolepive sličice i na prvu šampionsku titulu. A sve to upotpunjeno podacima dobijenim u nekom kasnijem periodu.


Partizanov tim na početku sezone 1975/76 

gore - Ivančević, Golac, Antić, Tomić, Đurović, Kozić.
dole - Bjeković, Zavišić, Vukotić, Boško Đorđević, Todorović. 

Bilo je to post-briselsko vreme, što se Partizana tiče. Posle najvećeg evropskog uspeha - drugog mesta u Evropi i poraza u finalu Kupa šampiona od Reala, 1966. godine, klub je zahvatila letargija. Nemoćni da se odupru odlivu asova posle nesrećnog finala i nesposobni da ustroje ozbiljnu klupsku organizaciju, klupski čelnici su iz godine u godinu posmatrali kako Partizan uglavnom statira u najjačoj jugoslovenskoj ligi. Dva druga mesta i boravak pri vrhu tabele bili su najveći dometi Partizana tih godina. A sa ove distance, nije da nije bilo vrhunskih igrača: Ćurković, Paunović, Vukotić, Bora Đorđević, Bjeković, Katić, Antić, Radaković...ipak, nešto je falilo. Verovatno to što je klub i dalje živeo od sećanja na 1966. i briselsko finale. Ni 1975/76 nije obećavala mnogo više, ali je verna Partizanova navijačka armija ostala i dalje uz klub. Tih godina, navijati za Partizan značilo je suprotstaviti se nadolazećem populizmu iz komšiluka, biti u senci medija koji su otvoreno favorizovali onaj drugi gradski klub.

Tim Partizana te sezone bio je svojevrsni miks već prekaljenih asova (Vukotić, Bjeković), zatim mladih ali afirmisanih igrača poteklih iz Partizanove škole (Nenad Stojković, Golac, Boško Đorđević) i igrača svojevremeno pridošlih iz manjih sredina (Ivančević, Aca Trifunović, Zavišić, Đurović, Perović, Istatov, Antić, Kunovac, Kozić...). Na klupi je sedeo Tomislav Kaloperović.

Pisati o toku prvenstva sa ove distance je možda nepotrebno. Ipak, ostaju u sećanju  pobede u Sarajevu od 3-1 protiv Željezničara i 5-3 protiv Sarajeva. Partizan se tokom šampionata iz senke nametnuo kao jedan od favorita iako su rezultati tima išli od sjaja do očaja. Ipak, na kraju jeseni Partizan završava na prvom mestu. Na sledećoj slici vidimo tim koji je pobedom nad Olimpijom u Beogradu sebi obezbedio nezvaničnu titulu "jesenjeg prvaka":


 Gore -  Kozić, Predrag Tomić, Arsenović, Boško Đorđević,  Đurović,  Ivančević. 
 Dole - Bjeković, Zavišić,  Todorović, Vukotić, Kunovac.

Kada je trebalo potvrditi šampionske ambicije, na proleće 1976. usledio je bolan poraz od C. zvezde od 1-4 na Stadionu JNA:



To nije pokolebalo "crno-bele" pa je usledila serija pobeda, dovoljna da se sa bodovnom zalihom uđe u derbi sezone protiv splitskog Hajduka na našem stadionu. Ogroman broj gledalaca, fantastična atmosfera...


 ...i utakmica koja će, uprkos katastrofalnom porazu, ući u Partizanovu istoriju kao primer pripadnosti voljenom klubu, bez obzira na rezultat. Uprkos brojnim šansama Partizana, samo je Hajduk pogađao tog popodneva pa su splitski "bili" došli i do 6-0 u sred Beograda, a kada je Partizan postigao utešni gol, stadionom se prolomio huk kao da je to bio gol za pobedu Partizana. Ali, semafor je bio bolno precizan:



Ostali su tadašnji "grobari" na tribinama i pevali Partizanu. Esencija "grobarstva". A ja sam, kao klinac, trpeo zadirkivanja komšije iz ulaza, starog Hajdukovog simpatizera. Nije lako "grobar" biti, pa čak ni mali. Saznao sam to tog popodneva na vrlo bolan način. Cena odrastanja uz voljeni klub, valjda...

Ipak, kao i posle poraza u "večitom derbiju", Partizan se pridigao u narednim utakmicama i ređao skoro sve pobede. Da sezona sasvim dobije epitet "lude", zaslužni su rezultati - pobede od 5-2 nad Vojvodinom u Beogradu i 3-0 u Zenici, uz već pomenute 3-1 i 5-2 u sred Sarajeva, a o 1-4 i 1-6 u derbijima već je i previše rečeno.

U poslednje kolo Partizan i Hajduk su ušli sa istim brojem bodova - 48. Hajduk je čekalo gostovanje na beogradskoj Karaburmi protiv OFK Beograda, a Partizan je gostovao u Ljubljani, domaćoj Olimpiji. Izgledalo je sve rešeno - Hajduk bi pobedom osvojio i prvenstvo jer je imao bolju gol razliku od Partizana. Partizan je samo čudo moglo da promoviše u šampiona. Sa druge strane, OFK i Olimpija nisu više imali nikakvih takmičarskih ambicija, ali su, kasnije se ispostavilo, igrali pošteno, ili tačnije - OFK se borio da pomogne Partizanu, a Olimpija Hajduku. Ipak, očekivalo se da Hajdukova "zlatna generacija" predvođena Šurjakom, Žungulom, Jerkovićem, Mužinićem...bez većih problema pobedi u Beogradu i osvoji treću uzastopnu titulu.

Ipak,na Karaburmi samo 1-1. Petar Borota je branio kao "lud" i sačuvao, uz pomoć drugova, remi do kraja utakmice. Bio je to remi za Partizan, koji, činilo se, nije umeo to da iskoristi. Jer, u Ljubljani je i dalje bilo 0-0. Iako je bar 5.000 "grobara" doputovalo u Ljubljanu, što iz Beograda, što iz cele države. Iako je cela Partizanova navijačka armija čekala kraj posta od 11 godina. Iako je i jedan klinac u beogradskom predgrađu sa svojim ocem željno čekao da reporter iz Ljubljane kaže "gol za Partizan!!!". Avaj, ništa od gola. Ostade samo nadoknada vremena. Partizanovci pod Bežigradom su već izgubili nadu, onima širom Jugoslavije prst je već krenuo ka dugmetu koje isključuje tranzistor, a mali dečak iz beogradskog predgrađa je već otišao pokunjen da se igra i ostavio oca samog pored tranzistora. A onda...


Goooooool!!!  U poslednjem napadu Bjeković postiže gol za Partizan, i to je tačka na prvenstvo - ogromna želja navijača Partizana za titulom je ispunjena, i posle 11 godina Partizan se vraća u Beograd kao šampion! Urnebes u mnogim domovima širom zemlje, onaj klinac od malopre već se našao na rukama svog oca, a u  Ljubljani ludilo, o kojem najbolje svedoče ove slike...


  

...ili još bolje, ovaj sjajan video, klasični "detektor laži" - ko se ne naježi gledajući ga, taj ne voli Partizan. Kratki prikaz atmosfere i dešavanja na terenu u Ljubljani, uz antologijski snimak radio - prenosa finiša utakmice na kraju ovog snimka:

  

Jednu, malo opširniju, priču o nezaboravnoj sezoni  1975/76 možete pogledati na ovom snimku. Obratite pažnju na izjave igrača pre utakmice, na izjave posle pobede, na slavlje golmana Ivančevića, na reči trenera Kaloperovića koji je u trenucima slavlja rekao da je najbolji Partizanov igrač te sezone bila Partizanova publika:

  

Bila je to nezaboravna sezona, koja je donela dugo čekani trofej i koja je svojom dramatikom još više učvrstila kod Partizanovih navijača ljubav prema klubu. Da je autor posta mogao birati sezonu za početak svog navijačkog života, bolju nije mogao odabrati. 

Ovo su igrači koji su prekinuli post od 11 godina:

  

- kliknite na slike za veću rezoluciju- 


Nadam se da ste vi "matori" osvežili sećanje, a vi mlađi nešto saznali iz ove priče o Partizanovoj 7. tituli prvaka. U čast generacije 1975/76, a u očekivanju 23. titule... 







May 15, 2011

Grb Partizana - istorijat

Kao što je svima poznato, FK Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. kao fudbalska sekcija tadašnje Jugoslovenske armije. Istovremeno sa fudbalskom, osnovane su i košarkaška, atletska, odbojkaška i šahovska sekcija. Kasnije su osnovane i ostale sekcije koje su uskoro prerasle u klubove sportskog društva pod kapom armije, po ugledu na moskovski CSKA ili sofijski CDNA (kasnije takođe CSKA).

U skladu sa tim, prvi grb koji je Partizan nosio imao je samo skraćenicu JA - Jugoslovenska armija. Delovao je vrlo jednostavno (plavi krug sa crvenom petokrakom oivičenom žutom bojom, sa slovima JA unutar nje) i nošen je veoma kratko na tadašnjim dresovima. Boja grba je identična tadašnjim klupskim bojama Partizana a one su bile plavo-crvene.


Veoma malo slika postoji iz tog vremena, ali ipak ostale su sačuvane neke na kojima fudbaleri Partizana nose dres sa ovim grbom. Radi se o slikama iz prve šampionske sezone, 1946/47.



Ubrzo, ne zna se tačno kada, grb doživljava velike promene i počinje da dobija oblik poznat sadašnjem rešenju. 


Dakle, središnji krug je bele boje sa crvenom petokrakom u njemu, nalazi se u plavom krugu u kojem je belim slovima napisano JUGOSLOVENSKA ARMIJA a oba kruga su oivičena žutim krugom preko kojeg se nalazi venac zelene boje. Na dnu grba su crveno-bele linije koje u stvari predstavljaju dršku od baklje čija se buktinja crvene boje nalazi na vrhu. Grb je, ustvari, jasna asocijacija na grb tadašnje države - Jugoslavije, uz razliku što su buktinje i zvezda na grbu Partizana zamenile mesta. Ovaj grb je aktuelan od 1947. godine, a vidimo ga i na slici Stjepana Bobeka...


...kao i na ovoj slici FK Partizan, pobednika Kupa iz 1947.


Sledi još jedna promena grba: 


Ovaj grb je aktuelan pedesetih godina prošlog veka, a izmena u odnosu na dotadašnje rešenje je što se po prvi put u grb ubacuje ime kluba u žuti spoljni krug (sa kojeg je "nestao" venac zelene boje). Dakle - PARTIZAN / ПАРТИЗАН i to crnim slovima, i ćirilicom i latinicom. Toliko o ćirilici, koju Partizan na grbu ima već dobrih 60 godina, za razliku od samozvanih čuvara srpstva koji ni dve decenije posle toga nisu imali grb na dresu a ćirilice su se setili kada je to postalo IN. 

Evo i ilustracija, igrači sa ovom varijantom grba na dresu:


Čebinac, Kovačević i Matekalo. Sudeći po slici, ovi naši igrači koji su sredinom šezdesetih bili perjanice šampionskog tima, ovde su u mlađem uzrastu, te se naslućuje da su u pitanju pedesete godine. 


Aleksandar Atanacković 

Kada polovinom te decenije Partizan, bar formalno, raskida veze sa armijom, dobija novi grb, tek neznatno modifikovan: 


Natpis JUGOSLOVENSKA ARMIJA nestaje iz grba a menja ga  SPORTSKO DRUŠTVO. Očigledno da je na ovoj slici koja sledi Stjepan Bobek u dresu sa baš takvim grbom. Pošto se bela boja dresa razlikuje od spoljašnjeg kruga na grbu, očigledno je da je taj krug na dresu žute boje i da je u pitanju grb kao na prethodnoj slici:


Ovaj grb ima svoj "rok trajanja" do 1959. kada Partizan menja svoje klupske boje iz plavo-crvenih u crno-bele, sasvim originalne i do tada nepoznate na fudbalskom nebu tadašnje Jugoslavije. Tada se uz SPORTSKO DRUŠTVO dodaje i pridev JUGOSLOVENSKO, a boja grba se drastično menja. Kompletan grb postaje crno-beli, uz crvenu buktinju i petokraku, dok drška baklje na dnu grba takođe dobija crno-bele boje. Tako dobijamo grb koji je Partizan nosio najvećim delom svoje istorije, grb poznat svima, grb koji je postao pravi brend i simbol Partizana:


Proslavili su ga mnogi asovi, od "Partizanovih beba"  poput Kovačevića i Pirmajera...

  

  
...preko asova iz šampionskih sezona 1975/76 i 1977/78 iz generacije Vukotića i Ace Trifunovića... 

  

  

...pa sve do osamdesetih i generacije legendarnog Dragana Mancea...


...zaključno sa 1992. godinom i ovom generacijom koja je imala tu čast da poslednja nosi takav grb, tačnije grb sa natpisom JSD. 


Od tada, Jugoslavija prestaje da postoji a umesto JSD u crni krug na grbu se po prvi put ubacuje naziv FUDBALSKI KLUB i takav grb ostaje do danas neizmenjen u pogledu reči koje se nalaze na grbu:


Zaključno sa sezonom iz koje potiče ova fotografija na kojoj je Lamine Diarra, znači 2007/08, koristi se i ovaj grb.  


Te 2007/08 Partizan osvaja svoju 20. titulu šampiona i na grb dodaje dve zvezdice kao simbol za 20 i više titula:

 
Na slici je Almami Moreira, u dresu sa grbom sa dve zvezdice...


...i Saša Ilić, na slici iz tekuće sezone:


Autor grba Partizana je akademski slikar Branko Šotra

Paralelno sa ovim grbom postojao je i alternativni grb, među navijačima popularno nazvan "lopata", grb koji je svoje mesto našao jedino na ulaznicama, suvenirima, godišnjim kartama i klupskim brošurama, ali nikada nije prišiven na dres Partizana:



Bila je to priča o grbu Partizana. Partizan je jedini klub bivše "velike četvorke" koji nije bitnije menjao izgled svog grba i koji ga je uvek nosio na dresu.





May 10, 2011

Dresovi Partizana iz `80-ih godina

Idemo dalje, u prikaz dresova koje je FK Partizan nosio od 1981. do 1990. godine. Decenija je počela u opremi beogradskog "Sporta" - poznati dizajn sa zvezdicama. Poslednja slika u prethodnom blogu predstavlja prvu garnituru koju je "Sport" predvideo za Partizan, a sada evo i dresa u kojem je Partizan manje-više redovno nastupao od 1980. do 1982. Ovaj prugasti dres je najčešće bio nošen uz crne šorceve i crne čarape. Na ovoj slici vidimo jednog od igrača koji je obeležio `80-te u Partizanu, Zvonka Živkovića :


Ponekad, iako u to vreme Partizan nije imao generalnog sponzora, pojedine firme su sponzorisale utakmicu po utakmicu, kao na primer na ovoj utakmici Partizana i Sarajeva sa početka osamdesetih. Zvonko Varga, još jedan od asova tog vremena, u dresu sa reklamom "Simpo":


Ovaj dres sa dugim rukavima je imao crnu kragnu (Rešad Kunovac i Nikica Klinčarski)...



...dok ista takva varijanta dresa ali sa kratkim rukavima, nije imala kragnu već tzv. "V" izrez u crnoj boji, kao na ovoj fotografiji Miloša Đelmaša:


Tih godina, Partizan je neretko nosio i bele dresove, ili u kombinaciji sa belim ili sa crnim šorcem. Počelo je sa ovom jednostavnom kombinacijom sa zvezdicama ukoso položenim na rukavima, kao na fotografiji Vukotića uz reklamu "Bačkatrans Vrbas"...



..i u kratkim rukavima, protiv Arsenala, sa modifikovanim okovratnikom...



...a nastavilo se sa zvezdicama na ramenima, na slici Novice Kostića...


...ili na kraju rukava, kao na ovom dresu Aleksandra Trifunovića, koji je imao i reklamu "FIAT":


Poseban kuriozitet je vezan za utakmicu zagrebačkog Dinama i Partizana iz šampionske 1982/83. U prvom poluvremenu Partizan je premijerno nastupio u "Sportovim" belim dresovima sa poprečnom crnom štraftom na grudima, a na ovoj slici vidimo momenat kada Mance postiže prvi gol za Partizan...


...dok je u drugom delu Partizan nastupio u tada već poznatoj garnituri, što nije sprečilo naš tim da slavi sa 4-3 na Maksimiru, a Mancea da proslavi još jedan svoj gol:


Legendarni dres sa crnom poprečnom štraftom zaslužuje da se još jednom prikaže:



I tako je era "Sporta" trajala do kraja 1982. godine. Završavam ovo poglavlje o tom periodu saradnje sa beogradskim proizvođačem sportske opreme uz tri slike kompletnog tima, prva je iz 1981. a sledeće dve iz 1982:




Na pola takmičarske sezone 1982/83, znači od početka kalendarske 1983. godine, otpočela je opet saradnja sa "Adidasom". To, za razliku od prethodnog perioda, donosi dresove najpoznatijeg svetskog proizvođača i sa primetno tanjim prugama:


Dres je prugasti sa belim rukavima, tako da je bela boja dominirala, naročito ako se zna da je tada ovaj dres nošen uz bele šorceve i čarape. To je stvorilo prepoznatljiv vizuelni identitet Partizanovih fudbalera u narednih nekoliko sezona. S vremena na vreme našla se na dresu i poneka reklama...


Postojale su dve varijante ovog dresa - sa crnom štraftom na kraju rukava i bez nje, kao što se može videti na prethodne dve slike. Dres dugih rukava je bio identičan...




Još dve slike ovog dresa koji je zaista ostao u sećanju, a na slikama su legendarni odbrambeni igrači Partizana, Ljubomir Radanović i Nenad Stojković:

   

Pojavljuje se i beli dres, prepoznatljiv "Adidasov" model, kao na ovim slikama Zvonka Živkovića i Dževada Prekazija:



Od sezone 1985/86 Partizan menja dizajn dresa i dres je tada sa crnim rukavima. Izmenjen je i okovratnik pa umesto "V" imamo belu kragnu, a umesto bele, u sredini je tanka crna štrafta. Sigurno jedan od vizuelno najmodernijih dresova tog doba:


Zvonko Varga u dresu bez reklame:


I Milko Đurovski u dresu sa reklamom sponzora "Iskra Delta", koja je zajedno sa ovim dresom obeležila osamdesete:


Sezonu kasnije dolazi do nove modifikacije - sve ostaje isto samo su rukavi opet beli. Još jedan od fenomenalnih dresova "Adidasa":


S vremena na vreme, istina retko, tih godina se nose i beli dresovi:



Poslednji "Adidasov" model je ovaj sa početka sezone 1987/88. Opet "V" izrez i opet bela štrafta u sredini:


Na slici je Kinez Đia, jedan od prva dva Partizanova strana igrača. 

Saradnja sa "Adidasom" trajala je punih sedam godina a pred kraj tog perioda dolazi i do promene sponzora pa umesto "Iskra Delte" pojavljuju se reklame firme "Beko" / "Lee Cooper". Na slikama su Nebojša Uške Vučićević i Predrag Vojvoda Spasić.


To je bilo to što se tiče "Adidasa". Verovatno je neki od ovih dresova prva asocijacija Partizanovim navijačima kada se pomene retro - dres.

Decenija se završava anonimnim švajcarskim "Vocado-m", nešto totalno drugačije u odnosu na sve do tada viđeno. Kao ilustracija, slike Budimira Vujačića, Bratislava Mijalkovića, Predraga Mijatovića i Milana Đurđevića. 

   


 To je ujedno i kraj osamdesetih, a u sledećem blogu sa dresovima iz devedesetih godina 20. veka i drugog autora...

Ako imate komentar ili zapaženje, otvorena je opcija komentara. Hvala!