May 22, 2017

Jedan poziv menja sve (Nikolić Marko, jedan je Nikolić Marko)

  Jedan lični osvrt

  Da odmah odagnamo dileme, ako ih neko ima zbog naslova. Kao navijač Partizana, nikad nisam bio sklon idolopoklonstvu, iako je, razume se, među igračima svih generacija bilo igrača i trenera koji su mi posebno prirasli srcu. Neki zbog umeća i veštine, neki zbog harizmatične pojave, borbenosti, ljudskih kvaliteta. Bilo je i onih drugih, ali nećemo o njima u dane slavlja a i jako ih je malo. Ipak, uvek mi je u prvom planu bio uspeh Partizana, a tek onda je na red dolazila navijačka simpatija prema nekoj određenoj ličnosti sa terena ili klupe.

  Drugi Marko (ne Nikolić, već jedan od naših drugara sa istoka) me je dugo nagovarao da napišemo tekst o epskoj prolećnoj polusezoni 2013/14, kada nismo bili prvi, ali smo bili sami protiv svih, a na terenu i klupi pokazali suštinu Partizana. Nismo ni slutili da pred našim očima kreće da se odvija jedna, mnogo luđa, sezona. Sve ono iz 2013/14 pa puta tri...sezona prepuna inata, simbolike, energije, emocija i suve partizanštine.


  Sujeta, prvi deo

  Bila je jesen 2013. a ja sam bio na zapadnoj tribini novosadskog stadiona, zajedno sa sjajnim i probranim crno-belim društvom. Kiša je padala kao sumanuta čitavog dana, a naš Partizan je gostovao Vojvodini koju je trenirao Marko Nikolić, već afirmisani trener. Pre tog meča, Nikolić je imao prilično uspešnu evropsku kampanju sa Vojvodinom. Nisu ušli u Ligu Evrope, ali bila je to najbolja evropska sezona Vojvodine u poslednjih petnaestak godina. Partizan je trenirao Vuk Rašović. Posle Partizanove dominacije u prvom poluvremenu, Vojvodina se sabrala i u nastavku nas je bukvalno probušila po našem levom boku. Najmanje deset akcija preko te strane, dve su im urodile plodom. Vulićević i Alivodić bili su nerešiva enigma za naš tim. Na kraju, 2-1 za Vojvodinu. Oni su iskoristili svoje šanse, mi naše nismo i to je bilo to. Nikolić je sjajno iskoristio naše slabe strane.

  Par meseci kasnije, tadašnja uprava Partizana je rešila da smeni Rašovića, iako je držao prvo mesto na tabeli, i to upravo Markom Nikolićem! Upamtite ovaj detalj. Bio sam izričito bio protiv tog poteza, a u razgovorima sa drugarima sa tribine iznosio sam razloge: nije to pitanje ličnih naklonosti ka Rašoviću ili Nikoliću, ništa protiv nekoga od njih. Jer, nije problem do trenera, problem je u upravi kluba koja ga je ostavila bez špic igrača. Jednog su prodali (Mitrović), drugi se razboleo (Fofana), treći je bio povređen (Kojić) pa na teren mora i dete od 16 godina (Šaponjić). Uostalom, nije bilo nikakve logike da se smenjuje trener koji je prvi na tabeli! Držao sam se tog stava sve do prve utakmice u Humskoj. Kada sam video borbu i požrtvovanje tima, kojeg su sudije opasno krenule da sakate, bilo je jasno da ih moramo maksimalno podržati. Od klupe do terena. Svoju sujetu sam kao navijač ostavio po strani. Ne moram da budem u pravu. Ako novi trener radi u interesu kluba, imaće moju maksimalnu podršku. A bilo je jasno da je  Nikolić, kao i Rašović pre njega, maksimalno fokusiran na uspeh ekipe.

Prolećna polusezona 2013/14

  Ono što se dešavalo tog proleća bilo je neverovatno. Da se ne lažemo, imali smo u jesen svojih slabih trenutaka kao ekipa ali ipak smo držali prvo mesto. Bilo je utakmica gde su sudijske odluke išle u našu korist, bilo je i onih gde su nas oštetili. Ali ono što se dešavalo u drugom delu sezone ličilo je na komediju. Poništava nam se kao suza čist gol u Novom Pazaru, ne svira nam se očigledan penal protiv Radničkog, dosuđuje se penal za Vojvodinu protiv Partizana, posle prekršaja na 18 metara (!), a sve to krunisano je u ,,večitom derbiju" kada ,,najbolji srpski sudija" za osam minuta svira dva penala za Zvezdu (jedan je zaista bio komičan) a naš golman Lukač brani oba, ali se sudija pravi slep na dva puta očigledniji penal nad našim Ninkovićem. Na kraju, naša pobeda od 2-1, a ta pobeda pokazala je fajterski i partizanski duh naših fudbalera. Bilo je jasno da su bili motivisani do neba. Podsetimo se da je na dan utakmice na najposećenijem portalu u Srbiji osvanuo sraman tekst o tobožnjoj ,,nameri fudbalera i igrača Partizana da prekinu derbi". Naši igrači su pretresani na ulazu, kao da su uljezi na svom stadionu. Ne zaboravimo ni stranačku propagandu čitavog tima Zvezde posle meča sa Radničkim, kamufliranu u ,,rođendansku tortu za Bajkovića", pokazivanje golmana Rada u levu stranu gola, u koju će mu (gle čuda!) sekund kasnije šutirati penal igrač Zvezde, odbranu OFK Beograda koja se ponašala isto tako ,,žustro" kao godinu dana kasnije na Vračaru. Bilo je jasno ko mora da bude šampion.


  Marko Nikolić je ostao bez trofeja, ali niko mu to nije zamerio. Protiv ,,više sile" se nije moglo. U onakvoj ligi ni Bajern ne bi bio prvak.

  Jesenja polusezona 2014/15

  Partizan kreće u novu sezonu vrlo sigurno. Dobijamo dva derbija, protiv Vojvodine i Zvezde, a Nikolić u svega nekoliko meseci dva puta uzastopno uzima skalp najvećem rivalu. Završavamo polusezonu na prvom mestu, a Nikolić biva kažnjen zabranom vođenja ekipe na tri meča, iako je u Novom Pazaru bio i fizički ugrožen od domaćih navijača. Još tada smo dobro upamtili sudiju Glođovića...

  Uprava Partizana se menja, dolazi nova garnitura u klub i oni ne samo što ne čine ništa da se Nikoliću smanji nerazumna suspenzija, već ga posle dva remija smenjuju sa mesta trenera! Tako je Nikolića zadesilo isto što i njegovog prethodnika na klupi, Rašovića. Detalj na koji smo podsetili - da se smenjuje trener koji je u tom momentu prvoplasiran na tabeli, a Nikolić je napravio i korak više - uveo je klub u Ligu Evrope! Umesto Nikolića dolazi Milinković, a čelnici kluba, od kojih su neki i dalje u Humskoj, vređaju nam inteligenciju objašnjavajući kako je to bio potez kojim bi se ,,spasila titula prvaka". Kao da je Nikolić ne bi osvojio.

  Još jedan trener je potrošen, kao da se nešto urotilo protiv Marka Nikolića, kao da mu trofej s Partizanom nije suđen. Prvi mu je otet sramnim suđenjem i tokom šampionata čiji je ishod još u januaru 2014. svima bio jasan, a drugi mu je otet nerazumnim i samoubilačkim potezom uprave kluba.

  Posle Nikolića, Partizan je potrošio još tri trenera - Milinkovića, Drulovića a kasnije i Tomića. Klub upada u institucionalnu krizu, počinje borba za vlast u klubu a ekipa u prvenstvu zaostaje preko 20 bodova. Brojni promašaji u selekciji igrača, klupska nesloga, nedostatak rezultata, a na sve to se nadovezalo i skandalozno suđenje Glođovića u derbiju na našem stadionu. Pravi košmar!

 Kraj pre početka i sujeta (drugi deo)

 Partizan kreće u sezonu 2016/17 sa Ivanom Tomićem na klupi. U kvalifikacijama za Ligu Evrope Partizan dobija najneugodnijeg protivnika, poljsko Zaglebje. U prvom meču, u Beogradu, Partizan dominira ali ostaje 0-0, a u revanšu Partizan jednostavno ne ume da odgovori na prljavu i agresivnu igru domaćina. Bio je to smušeni, uplašeni, jalovi i nedovoljno agresivni Partizan. Opet meč bez golova ali ispadamo na penale!

  Na sve to se nadovezuje katastrofalan start u domaćem šampionatu, najslabiji od 1979/80! Samo jedan bod u dva kola i jedanaesto mesto! Tomić nema druge nego da napusti klupu, a uprava Partizana kao da tada shvata sve razmere hazarderskog poteza u proleće 2015. kada su smenili Nikolića! Što se nas navijača tiče, nema onoga ko nije osećao neverovatnu frustraciju. Sezona nam je upropašćena a da nije čestito ni počela. Ako smo i imali neke nade u uspeh u Superligi (i pored favorizovane Zvezde), nestale su posle očajnog starta. Da je neko tada pitao navijače Partizana, na uzorku od stotinu bar njih 98 bi poželelo da se sezona odmah završi i da se koliko sutra krene sa novom.

  A onda se dešava čudo. Svetlost u tunelu, makar bila slaba kao upaljena šibica u mrklom mraku, ali ipak svetlost. Citirajmo našeg ,,grobara" Caneta - jedan poziv menja sve.

  Uprava Partizana, koja je pre samo godinu i po dana smenila Marka Nikolića, poziva ga nazad u klub! A Marko, u sred pregovora sa Slovanom iz Bratislave, reši da ostavi sujetu po strani, da se ne obazire na način kako je otišao iz Partizana i da prihvati poziv, te da se vrati u Partizan! Ako mi je nešto izmamilo osmeh nade na lice tih dana, bila je to informacija da se Marko vratio! S jedne strane, bio sam siguran da ćemo imati zašto da idemo na stadion - gledaćemo makar borbeniji i fajterski orijentisan Partizan, kao tokom 2014. godine, u Nikolićevom prvom mandatu. A opet, s druge strane, bilo mi je žao Nikolića što će potrošiti u Partizanu još jednu godinu bez šampionske titule. Ne zato što je loš trener, naprotiv, već zato što su stvari debelo otišle po zlu. Veliki zaostatak na startu sezone i povlašćeni položaj Crvene zvezde, zbog koje se menjaju i pravila o broju stranaca, Zvezde koja je instalirala svoje ljude u savez, koja dovodi čitavu igračku legiju stranaca a da niko ne pita ni kako ni zašto, dok im klub stenje pod teretom od ko zna koliko miliona evra duga.

  Vežite se, polećemo!

  Dobro, nismo odmah poleteli. Na Nikolićevom debiju protiv Vojvodine, šokantan poraz od 1-3! Stvari postaju još crnje, samo jedan bod od devet mogućih i samo dva rivala ispod Partizana na tabeli, zauzimamo tek 14. mesto! Slede dve pobede (Javor i Čukarički), pa još jedan poraz, od Spartaka u Novom Sadu. Bila je to poslednja gorka pilula. Nikolić u hodu vrši selekciju, lišava se nekih igrača a neke reaktivira. To ide do te mere da su igrači koji kod Tomića uopšte nisu bili ne u prvom, nego ni u pedesetprvom planu, kod Nikolića dobili šansu. Uostalom, pogledajte sastav na Nikolićevom debiju protiv Vojvodine i uporedite ga sa sastavom Partizana u drugom delu sezone: od sastava koji je izgubio 1-3 od novosadske ekipe, čak osam igrača više nije u Partizanu!

  Marko Nikolić je u hodu vršio selekciju i ujedno je jurio rezultat. U pravo vreme je u formu ušao Leonardo, pristigao nam je Uroš Đurđević, i uz fanatični rad Marka Nikolića, to su bili ključni faktori za napredak ekipe.

  Nikolić dobija i svoj treći derbi protiv Zvezde, golom Leonarda. Tada se osmeh definitivno vratio u Humsku 1. Sledi čak 31 meč bez poraza u prvenstvu, malo je nedostajalo da i Vojvodini vratimo milo za drago na njenom terenu.


  U nastavku sezone još jedan okršaj sa Zvezdom, u kojem je do kraja ogoljena priroda našeg rivalstva. Protivnici nam daju apsolutno neregularan gol, iz gol-auta, dolazi do materijalne povrede pravila, a polovičnu pravdu donosi Uroš Đurđević, golom u samom finišu na sjajan centaršut Vulićevića. Istog onog Vulićevića za kojeg se polušapatom komentarisalo kako to ,,nije više onaj isti Vule kao pre povrede". Nikolić je i njega vratio u staru formu. Taj Urošev gol je kod mene, poput neke iskre, izazvao prve smele, optimističke misli. Možda baš ovaj gol odluči prvenstvo? Bio je to takav tabu da se nije smeo nikome ni reći. Jer, kako doći do titule u šampionatu u kojem se rivalu sviraju penali koji se ne sviraju ni na školskom igralištu, kako do trofeja pored sudija koji ne vide aut od pola metra ali onda sležu ramenima i nevoljno se, maltene, izvinjavaju igračima Zvezde što je Partizan, ipak, izjednačio? Kako do trofeja u prvenstvu u kojem Vojvodina razbija Zvezdu u prvom poluvremenu sa 2-0, a onda izlazi na rekreativno trčanje u drugom delu, bez pokušaja da makar izblokira centaršuteve Zvezdine navale? Sve je bilo jasno svakome ko ima oči i funkcionalne moždane ćelije, ali i obraz da prizna ono što su oči videle a razum jasno obradio.

  Paralelno sa prvenstvom teče i takmičenje u Kupu Srbije, gde Partizan ređa pobede i dolazi do finala, koje nas čeka narednog vikenda.

  Tada,  u martu i aprilu, i dalje verujem u naš tim, još više nego pre, ali ne verujem u trofej, ne verujem u pravdu, ne verujem u ovakvo takmičenje u kojem gledamo skandal za skandalom. Marko veruje, i igrači veruju. Pobeđujemo Zvezdu na njenom terenu sa 3-1, odmah potom i Vojvodinu. Samo jedan kiks Zvezde nas deli od sna. Priznajemo, i dalje ne verujem. Znamo gde živimo.


  Kratak susret dvojice autora ovog teksta sa Markom Nikolićem, posle prvenstvene pobede nad Vojvodinom, kod klupskog autobusa: - Marko, čestitke tebi i igračima na sjajnoj borbi i uspesima. Znaj da svi mislimo da ste za nas već šampioni, šta god se desilo do kraja prvenstva i šta god tabela na kraju pokazala. 

  ,,A šta bi moglo da se desi do kraja prvenstva, neće se desiti ništa" - mislim u sebi. Ima li te, pravdo? Nikolić će i treći put ostati bez titule prvaka, a da je njegov tim, naš Partizan, ubedljivo najbolji.

  Dešava se čudo. Zvezda gubi na Voždovcu (duboki naklon, gospodine Stolica!) i Partizan izbija na prvo mesto! Kreće da se budi neverovatna energija među pristalicama Partizana! Na kup utakmicu protiv Vojvodine dolazi 23.000 ljudi! Sve se skupilo, sve se sjedinilo u jedan ogroman vulkan podrške Partizanu. Skupilo nam se i Zaglebje, i protežiranje rivala, i Majo Vujović, i Srđan Obradović, i penali za njih u Novom Pazaru, Bačkoj Palanci i svuda preko zemlje Srbije, i onaj Vuković koji besramno preti ,,e zbog ove pesme ćemo pustiti Zvezdu", i pokušaj da nam uđu na tribinu, i likovanje nad našim konstantnim ukazivanjem na skandalozno favorizovanje Zvezde, i sudijska komedija na meču Zvezda - Vojvodina, i bes, i inat, ma sve!

 E, pa ne može, bre! Niste sami u univerzumu, nije vaše sve, i nož i pogača, ne postojite samo vi, nije sve ovo pravljeno za vas! Narodski jednostavno, količina njihove bahatosti koja nas je pritiskala bila je toliko velika da je morala da pukne, kao mehur od sapunice. I uzalud kazne igranja pred praznim stadionom, uzalud nagla ažurnost saveza da se kazne Partizan i Nikolić. Ove tri poslednje utakmice  - Voždovac bez publike ali sa navijačima ispred stadiona, Radnički u Nišu i Mladost na kraju...nešto su što će se zauvek pamtiti.



  Partizan je po 27. put osvojio šampionat države! Nikad čistije, a nikad draže! Ono veče, posle pobede nad Voždovcem, prisustvovali smo svi nadrealnim scenama. Pola sata po okončanju utakmice, susrećemo jedni druge na platou. Grlimo se kao da smo osvojili Ligu Evrope, u najmanju ruku. Pa onda Niš, kada je nas preko 12.000 došlo na Čair. Kulminiralo je jučerašnjim spektaklom u Humskoj, protiv Mladosti.

  Pred sam kraj ovog opširnog teksta, samo par statističkih podataka iz ove sezone koji dovoljno govore o igri Partizana i trenerskom rukopisu Marka Nikolića, a u nastavku sledi podrobnija analiza:

- i u sezoni 2009/10 Partizan je u finišu prvenstva izbio na prvo mesto, tada se to desilo nakon 83% odigranih utakmica. Sada je Partizan preuzeo prvu poziciju tek tri kola pre kraja, kada je 91% šampionata bilo već za nama!

- fudbaleri Partizana u u ovom šampionatu postigli čak 13 golova udarcima van šesnaesterca!

- ne računajući penale i slobodne udarce, Partizan je čak 12 golova dao posle prekida (11 posle kornera!)

- Leonardo je postigao svih 6 golova Partizana iz slobodnih udaraca!

- u tri meča protiv Zvezde, Partizan je ostvario dve pobede i jedan remi

  Kaže se da je politika umetnost mogućeg, ali ništa manje, ta se sentenca može primeniti i na fudbal. Marko Nikolić i njegovi igrači su dokaz toga. Umetnost je bila izvući najviše moguće iz ekipe u ponoru, rezultatski uzdrmane, oporaviti je, prekomponovati u hodu, beležiti pobede, biti jači od nepravdi, motivisati igrače da onako iznureni ginu u poslednjih pet minuta protiv Voždovca, Vojvodine... A Marko Nikolić je to uspeo. I više od toga - on i njegovi igrači su nam vratili osmehe, radost, ulili ogromnu energiju. Doveli su hiljade ljudi na stadion, učinili da do juče zavađena braća sa dve tribine zajedno navijaju sa platoa. I pokazali da se ipak okreće. I da ima smisla. Hvala im!

  Ova sezona će ući u nezaborav ne samo zbog neočekivanog ishoda, povoljnog po Partizan, koji se kao Feniks digao iz pepela. Već i zbog toga što su u jednom, naizgled običnom sportskom nadmetanju, ispričane mnoge velike životne istine koje su se sada, upečatljivije nego ikada, potvrdile: o potrebi da se prevaziđe sujeta u svakom od nas, o kompromisu bez kojeg nema probijanja kroz život, o radu koji se uvek na kraju isplati, o veri i neodustajanju, o ideji koja drži ljude zajedno, o bahatosti koja se vrati kao bumerang, o tome da nijedan detalj nije toliko mali da ne bi mogao da utiče na nešto veliko, o nekoj, makar imaginarnoj sili, koja na kraju sve dovede u red i svakome da ili oduzme prema zaslugama. 

 Jedan poziv iz avgusta meseca je promenio sve.  A od avgusta do sada, sva naša energija, sav ponos, inat, bes, prkos, ljubav prema klubu, sve je to stalo u jučerašnji dan.

  Znam, kad bih živeo hiljadu godina,
  Ceo bi mi život stao u jedan dan.
  Jedan poziv menja sve...




ANALIZA: MARKO NIKOLIĆ KAO PARTIZANOV ŠESTI ELEMENT




  Lako ćemo se složiti da je 27. Partizanova titula „najdraža“ i „najteža“, „osvojena u specifičnim okolnostima“, a činjenice su tek neumoljive.  Veliki preokret Partizanove sezone počeo je 4.avgusta 2016. godine, kada se Marko Nikolić vratio u Humsku.  Ono što su mediji zvali „neobjašnjivim razlozima“, a što ga je prethodna dva puta sprečilo da osvoji titulu prvaka i dalje je bilo tu (ko se još seća potpuno regularnog gola Petra Škuletića poništenog u Novom Pazaru 22.2.2014.? Ili toga kako su pojedinci iz Uprave Partizana Marku rovarili iza leđa?).  Utoliko je ostvareni rezultat više vredan divljenja.



  Novi početak je bio izuzetno težak.  Na utakmici odigranoj tri dana posle Markovog povratka u Partizan, naša ekipa je delovala kao razbijena vojska, kojoj su Meleg i Paločević dali 3, a mogli su još toliko golova.  Tadašnje stanje u ekipi sumira nonšalantna šetnja Sedrika Gogue ka tunelu i svlačionici.  Nikolić je posle utakmice izjavio sledeće:

,,Zahvaljujem se publici na fantastičnoj podršci, ali sam razočaran rezultatom, igrom i odnosom pojedinaca prema dresu Partizana"

  Samo dvojica igrača (Vulićević i Mihajlović) iz ekipe koja je startovala meč 3. kola protiv Vojvodine su istrčali na teren i protiv Mladosti iz Lučana, u poslednjem prvenstvenom meču.



  Između avgustovskog fijaska i kortea do Terazija promene na bolje su iz utakmice u utakmicu bile vidljive svima koji su zadržali veru u Partizan i njegov tim.



  Osim borbenosti i discipline, što je Nikolićev trenerski rukopis, uobličeni su kolektiv i timski duh.  Svaki pojedinac je nadgradio svoj individualni kvalitet, i dao konkretan lični doprinos postizanju sportskog cilja.     



  Uporedite nastupe Vulićevića pre i posle dolaska Nikolića?  Kakva je u prethodnoj sezoni bila uloga Kiće Kosovića?  Šta je (bilo) sa Jevtovićem ili Kljajićem? Da li se Everton potvdio kao najkorisniji strani fudbaler u srpskom fudbalu?



  Nikolić je vredno i temeljno radio, anegdota kaže, otvarajući SC Teleoptik zajedno sa čistačicama, istovremeno odbijajući da ulazi u maderaški brlog, koji su zakrmačili ovi koji umeju samo da štancuju klevete i lažljiva saopštenja za javnost.   Sve i da ove ogromne napore nije ispratila zaslužena titula, rezultat koji se jedino računa je to da tim Partizana i kolektivno i individualno sada neuporedivo bolje izgleda nego pre 10 meseci.




Struka



  Kod Marka Nikolića se zna ko šta radi u timu, ali i u svlačionici.  Svi članovi stručnog štaba Partizana su 21.maja dobili medalje i aplauze na otvorenoj sceni, ali se o njihovom doprinosu ipak ne govori koliko bi trebalo i koliko zaslužuju. 



  Pored Marka Nikolića, heroji Partizanove 27. titule su i Radoje Smiljanić, koji je majstorski vodio ekipu na gostovanju sezone u Nišu; doktor Ilija Rosić koji je Dr Martens čizme i tribinu pre mnogo godina zamenio stetoskopom;  Operativac „Džin“ Ranković koji poslednji priključio stručnom štabu; veliki heroj ove titule je i Andrija Delibašić.  Deli individualno trenira naše mlade napadače i volonterski radi kao asistent/prevodilac za naše Brazilce.



  Posebne čestitke zaslužuje izuzetni kondicioni trener Goran Basarić, koji je preteniranu ekipu okovanu grčevima do oktobra doveo u red, a zatim pomogao da sezonu, sa izuzetno zgusnutim kalendarom, privede kraju bez ozbiljnijih povreda.  U dominantnoj fizičkoj spremi igrača Partizana, uz studioznu pripremu i analizu svakog protivnika, treba tražiti glavni razlog velikog broja golova koji je naša ekipa postizala u odmakloj fazi svojih utakmica.  Poređenja sa komšilukom se sama nameću, jer je filozofija „Grofa od Brskova“ da je kondicioni trening nepotreban, rezultirala time da budu nokautirani u finišu sva tri prvenstvena derbija koje smo odigrali u ovoj sezoni.



  U istom paketu treba posmatrati i naširoko osporavanog i omalovažavanog Ivicu Ilieva, koji je u septembru umalo pao kao žrtva sopstvene euforije i neiskustva u javnom nastupu.  Sada vidimo da se radilo itekako planski, i da je Iliev, u konsultaciji sa prvim trenerom, na planu pojačavanja ekipe, sa daleko skromnijim sredstvima od konkurencije, napravio neuporedivo kvalitetniji posao. 



  Pouka ovog dela priče bi morala biti da uprkos zdravom skepticizmu, navijači Partizana treba da imaju više poverenja u stručne procene ljudi koji nam vode svlačionicu.  Jer Partizanovu svlačionicu vodi struka, ljudi sa realnim sportskim biografijama, koji, povrh svega, ovaj klub osećaju kao svoj. 




Leo i Đuka



  Čak će se i najzaslepljeniji maderaški zlonamernici, koji ubeđuju svet oko sebe u to da su najbolji igrači Superlige Srbije „Kanganović“ i „Boaćinović“, morati da priznaju da Zvezdini najizvikaniji stranci, u statističkom smislu, Partizanovom tandemu sa vrha liste strelaca mogu samo da glancaju kopačke.



  Stvar je utoliko slađa kada znamo da je Đurđević u Partizanu završio sticajem veoma srećnih okolnosti - zahvaljujući diplomatskoj veštini Marka Nikolića, ali i maloumnoj proceni (nekoga kod) komšija da im od uzdrmanog kapitena mlade reprezentacije Srbije više može doneti napadački (menadžerski?) tandem Sikimić – Orlandić.



  U statističkom smislu, ovakav napadački tandem Partizan nije imao još od Sava Miloševića i Dejana Čurovića, i ,,duple krune" osvojene u sezoni 1993/94.  Partnerstvo Leonarda i Đurđevića dobija na težini kada se pogleda koliko puta su njihovi golovi direktno osvajali bodove, kada se analizira raznovrsnost njihovog napadačkog arsenala (npr. 6 slobodnih udaraca Leonarda!), ako se zna da su tek od 7.kola zaigrali zajedno, kao i da su od 5 Partizanovih golova na ,,večitim derbijima", oni postigli četiri.





Disciplina



  Partizan je čak 23 prvenstvene utakmice završio bez primljenog gola, što je u svakom ligaškom takmičenju podatak za veliki respekt.  Ne govorimo ipak samo o uspehu uže odbrane, već o disciplinovanoj igri celog tima.  Od najmlađeg standardnog prvotimca Milenkovića (koji je uprkos tome što je još u martu dogovoren njegov prelazak u Fiorentinu, odigrao polusezonu za primer i ponos cele omladinske škole „Belin-Lazarević-Nadoveza“) do zlatnog džokera Đuričkovića.  Svaka utakmica je tretirana kao poslednja, kao finale, i otuda podatak da je od 7.avgusta do 21.maja samo na jednoj takmičarskoj utakmici (četvrtfinalni Kup susret sa Voždovcem) Partizan bio lošiji rival.



  O taktičkoj zrelosti i superiornosti Partizanove igre najbolje govore podaci da su čak i glavni konkurenti za trofej prvaka u direktnim susretima ulazili u izrazito mali broj izglednih prilika za gol.



  Odgovor na sudijske nepravde, izmišljene penale, golove posle nedosuđenih auta, Srđane Obradoviće, Elvise Simoviće i Maje Vujoviće... bili su samokontrola i nova motivacija.  Ostaje nejasno kako je Partizanova ekipa istrpela ogroman spoljni pritisak, zadržala unutrašnju ravnotežu i na suv kvalitet uspela da pobeđuje i u trenucima u kojima je delovalo da će Mrakićeve, odnosno Zvezdine sudije odraditi ono što preskupi stranci iz komšiluka ne umeju tj. ne mogu.


 
Epizodisti



  Najvidljiviji kontrast u odnosu na prethodnu Partizanovu sezonu i izuzetno važan sastojak uspeha čine tzv. timski igrači - epizodisti.  Mimo nosilaca igre i očiglednih zvezda tima (bilo ih je i prethodne godine, setimo se Andrije Živkovića, Abubakara itd), Partizan je u ovoj sezoni imao „dubinu“, tj dovoljno adekvatnih, alternativnih opcija za svako od ključnih mesta u timu.  Posle važnih utakmica, velikog pražnjenja, povreda ili suspenzija, nije dolazilo do ozbiljnijih padova u našoj igri.  Partizan je tako, objektivno drugu najkvalitetniju ekipu u Srbiji, izbacio iz dvomeča u polufinalu Kupa, bez aktivnijeg učešća dva svoja najvažnija stranca.



  Raduje činjenica da su igrači sa epizodnim ulogama – npr. Milan Radin, koji je prinudno nastupao na tri različita mesta u timu, već pominjani Đuričković ili „poluzaboravljeni“ Lazar Ćirković, koji je u Nišu odigrao besprekornu utakmicu posle gotovo godinu i po dana pauze – svoje zadatke preuzeli vanserijski motivisani i bez ikakvih problema.



  Ovaj novi kvalitet omogućava Partizanu nastupe na tri fronta i može da bude neprocenjivo važan u predstojećoj sezoni.  Uz Teleoptik, koji se vratio u Prvu ligu Srbije, nekoliko povratnika sa pozajmica na koje se ozbiljno računa (Golubović, Subić) i vanserijski talentovanu kadetsku generaciju 2000. (Kokir, Šehović, Nović itd) Nikolić bi na raspolaganju mogao da ima idealan „rezervoar“ igrača, pravi miks mladosti i iskustva, i još veću mogućnost da kombinuje.



  Gromoglasno najavljivana Liga rezervnih timova je pala na planu realizacije, ali interesantan je podatak da u njoj naši momci nisu primili nijedan gol. 





Publika



  Povratak Marka Nikolića je među Partizanovcima dočekan sa nepodeljenim simpatijama, čak je i delimično ublažio ozbiljno nepoverenje (nazovimo to tako) prema Centralnoj loži.  Energija Partizanovih navijača se u punoj meri aktivirala tek u finišu sezone, ali je dala pravovremeni zamajac i kritičan doprinos osvajanju titule prvaka. 



  Brojne nepravde kojima je Partizan bio izložen od strane sudija, kao i prostački napadi iz „maderaške medijske kuhinje“ ujedinili su Partizanovu publiku kao niko u poslednjih tridesetak godina.  U poslednje tri nedelje društvene mreže su se usijale, i tako razmenjivane informacije su u punoj meri balansirale izvrnutu medijsku sliku.  Javio se i spontani bes kod Partizanovaca koji su se u međuvremenu pasivizirali ili imali 101 validnu zamerku na račun klupskog rukovodstva. 



  U danima u kojima se lomilo prvenstvo, otpor se sa portala i društvenih mreža prelio na ulice i stadione.  Tendenciozna odluka FSS da na odloženo suspenduje Stadion Partizana u odlučujućim trenucima prvenstvene trke je proizvela kontraefekat i od „zajedničkog gledanja“ utakmice sa Voždovcem napravila avangardni, nezaboravni navijački performans. 





  Gostovanje u Nišu i zakulisne radnje koje su mu prethodile (delegiranje navijača CZ za sudije, zbrzana, aljkava, pravno neodrživa kazna Marka Nikolića), dovele su do najmasovnijeg navijačkog gostovanja u novijoj istoriji kluba.  Pratimo li konzervativnu procenu Nišlija o 14000 prodatih ulaznica, najmanje 95% od ovog broja otpada na navijače Partizana!





  Sve je naravno kulminiralo feštom pre, za vreme, i posle utakmice sa Lučanima, koja je na zanimljiv način uključila i druge sportiste našeg sportskog društva.  Ova fantastična sinergija će imati pun smisao tek ako se prenese i na sledeću sezonu, ako podigne standarde kada su u pitanju brojnost posetilaca na utakmicama Partizana, i ako stvori podsticajan, partizanski ambijent na svim sportskim terenima na kojima se bore Partizanovi sportisti.






Autori: ekipa bloga ,,Crno-bela nostalgija"
  

Foto:Miroslav Todorović, partizan.rs

May 13, 2017

Foto-album, Partizan - Voždovac 2-1, 13.5.2017.

  Naš blog se bavi istorijom kluba i prošlim vremenima, ali već sada možemo reći da će ova utakmica, tek završena, ući u istoriju Partizana! Kazna od dve utakmice neigranja u finišu borbe za titulu prvaka Srbije, bila je, s jedne strane hendikep, ali sa druge, i ogroman motiv za fudbalere i navijače Partizana. Sami protiv svih bili su, kao i čitavim tokom sezone, FK Partizan i navijači.

  Veliki video-bim sa spoljne strane stadiona bio je postavljen, pa su hiljade navijača sa platoa između zapadne i severne tribine posmatrale utakmicu 35. kola između Partizana i Voždovca. Atmosfera i emotivni naboj su bili takvi da je to teško prepričati. Ovako nešto nije upamćeno možda čak i od Ljubljane 1976. do danas.

  Partizan je, uprkos tome što je gubio na poluvremenu 0-1, uspeo da prokrene rezultat i pobedi na kraju sa 2-1, golovima Leonarda i Đurđevića sa penala. Ono što je nastalo posle toga je nešto neverovatno - igrači i stručni štab su došli preko tribina do vrha stadiona i pozdravili navijače. Usledila je eksplozija emocija, kao manifestacija sloge i sinergije igrača, trenera Nikolića sa asistentima i navijača, a nadamo se da će ove slike bar malo uspeti da vam dočaraju ovaj nesvakidašnji dan.

Pa, neka se sve ovo ponovi i sledeće nedelje!
































Fotografije: Crno-bela nostalgija