Oct 15, 2017

Lični stav: Nismo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli

Autor: Dušan Mihajilović

  U sredu, 4.X 2017, Grupa JNA je svom Partizanu za 72. rođendan poklonila novo muzičko izdanje sa navijačkim pesmama. Pod brojem 9 na disku je klasik "Partizan se voli", u novom aranžmanu. Ova obrada italijanske radničke himne Bandiera Rossa, je do Stadiona JNA stigla posredstvom ljubljanskog benda Pankrti. Prvi put se pojavila na evergrin izdanju "Pesme Partizanovog juga" sredinom 80-ih godina, a imala je i svoju popularniju (huligansku) verziju koja se pevala, i još uvek se peva, po stadionima i halama širom bivše države.

  Snimak sa vinila sa bradonjom na omotu otvaraju lirski stihovi koji iz srca gađaju direktno u glavu...Pobeda svaka za nas je radost, svaki naš poraz peče i boli...

  Uskoro je u rime uklopljena i mudrost čika Duška Radovića, Za sve se navija, Partizan se voli, koja do kraja sveta i vremena objašnjava razliku između našeg kluba i svih ostalih klubova.

  Drugu strofu otvara još jedan moćan stih ("Mi smo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli") koji, pak, teži da povuče večitu razliku između nas i svih ostalih navijača.

  A da li je zaista tako?

Partizan - Javor 2-1, 29.7.2017. Foto: Blog Crno-bela nostalgija


  Kada su počeli da me vode na utakmice, bilo je neko baš čudno vreme. Partizan je igrao lep fudbal, ali najčešće nije bio prvi. Štaviše, često se dešavalo da kod kuće smotano gubi bodove i od ekipa kao što su Dinamo iz Vinkovaca, Rijeka ili Čelik iz Zenice. Iz najrazličitijih razloga brukao se i u Evropi. Prvu titulu prvaka (koju smo slavili, pre nego što su nam je oteli) sam čekao šest godina, prvi kup skoro deset, a moj matori 30 i kusur). Prvu prvenstvenu pobedu u komšiluku (i Darka Tešovića) duže od šesnaest. U međuvremenu je večiti rival doživljavao svoje najuspešnije trenutke. Nije uvek lako, ali je lepo...

  Ovo nije priča o mojim sećanjima i ličnim navijačkim doživljajima, ali želim da naglasim da je jed(i)na konstanta koja je pratila sve ove, po Partizan uglavnom teške godine, bila do sumanutosti uporna i postojana Partizanova publika na sve četiri strane stadiona (da, na sever je vojska ulazila besplatno).

  Partizan je u drugoj polovini 80-ih, po svim objektivnim parametrima (prosečna poseta kod kuće, broj navijača na gostovanjima, pa i broj dopisnica dospelih na adresu dnevnog lista Sport, u njihovoj godišnjoj anketi), imao verniju publiku od svih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Oni stihovi iz pesme "Partizan se voli" nisu nastali bez razloga.

  Jedna od prvih stvari koje sam naučio na Stadionu JNA, pored imena naših igrača i pravila fudbala, je aksiom da trener Partizana zna najbolje i da se našem igraču nikada ne zviždi. Nije to nikakva samodestruktivna demagogija, u pitanju je najčistiji mogući navijački stav. A navijaču Partizana je bilo potrebno puno živaca i  slepe vere, da bi nekako preživeo godine o kojima pišem.

  Čak i sumornih 90-ih, kada bi se protiv nekog Napretka na tribinama smrzavalo nas oko 49 (i treslo u bunilu dok "prepoznatljiva igra kratkog pasa" duboko u 80. minutu bezuspešno lomi bunker gostiju), postojala je ludačka, ni u čemu utemeljena vera, da će jednog dana ponovo biti bolje. Postojala je i solidna mentalitetska razlika u odnosu na "lakši izbor" i ono što nazivamo "derbi/evro navijačima".

  Posle predugog uvoda dolazim do poente teksta.

  Više od glupavih skandiranja, preoštrih kazni UEFA i olako pogubljenih bodova kod kuće, ove jeseni me bole i užasavaju zvižduci posle 20. minuta utakmice protiv Budućnosti, bes jer je u Rupi 0-0, kuknjava jer trener u 54. minutu ne uvodi trećeg napadača ili uvrede na račun momka koji, eto, silom prilika, po prvi put u karijeri i zbog povrede saigrača igra na mestu levog beka.

  Situacija je nesnosna na utakmicama koje se na našem stadionu igraju pred većim brojem gledalaca, ali od nedavno primećujem to devijantno ponašanje i na tzv. "malim" utakmicama, na koje, pretpostavljam, dolaze posvećeniji i, uslovno rečeno, "emancipovaniji" navijači Partizana. Društvene mreže i razni portali su samo pojačali pritisak.

  Stvari su se do te mere otele kontroli da sada i neki virtuelni "GoxyGejmer2003", na primer, može mirne duše preko Instagrama ili Tvitera, da direktno poruči napadaču Partizana da je "pička" i "prevara", i da za takav imbecilni postupak nađe podršku, odnosno istomišljenike. GoksijaGejmera je na hiljade i utoliko je podrška onih ljudi koji postoje i van Instagrama, i zaista idu na stadion - važnija.

  Ne razumem šta se desilo. Da li su godine uspeha i serije trofeja uticale na promenu mentaliteta i brisanje granice između pravih i hologramskih navijača? Da li neko zaista veruje da će zvižduci, psvoke i uvrede sa tribina igračima Partizana podići moral i doprineti da igraju bolje i efikasnije? Da li navijamo za klub samo kada je prvi i da li očekujemo da mora uvek da pobeđuje?

  Ovaj naš smotani klub, i posebno ova ekipa, i bez nadrndane, isfrustrirane, preambiciozne i razmažene publike imaju previše problema. Probaj da čuješ i razumeš o čemu peva Grupa JNA. A ako već bezrezervnom podrškom ne želiš da pomogneš momcima koji nose Partizanov dres, bolje ostani kod kuće. Barem do sledeće proslave titule prvaka.

   



 



Oct 5, 2017

Zvonko Živković: - Partizan od svojih asova nije pravio lidere i legende

Autori: Laura Da Silva, Aleksandar Pavlović
Organizacija:  Milovan Joličić

 Bila je 1978. godina. Partizan je bio aktuelni šampion, koji je katastrofalno započeo a zatim i nastavio novu sezonu. Ja sam bio mali Partizanovac koji je, nepovratno osvojen crno-belom bojom, proživljavao teške trenutke svog kluba. Imao sam i "Sportov" belo-crni dres, kakav je i Partizan nosio te sezone. Igrajući fudbal sa drugarima, umeo bih ponekad da uzviknem "Živković, Živković, šansa...goool!" Taj mladić, tek ušao u prvi tim, bio je jedan od najboljih, ako ne i najbolji pojedinac u tada sumornom Partizanu.

  Mnogo godina kasnije, ovaj blog i dobri drugari su me spojili sa jednim od heroja mog detinjstva. Za to vreme, Zvonko Živković je izgradio jednu od najzapaženijih karijera u FK Partizan, oblačio i dres reprezentacije ali i slavne Benfike, o kojoj priča najlepšim rečima iako se nije naigrao u njenom dresu. I nema navijača Partizana iz osamdesetih kojem srce neće zaigrati kada se pomene napadačka osovina Živković - Varga - Mance. Zato, kada se pojavila mogućnost za intervju sa Zvonkom Živkovićem, jedino pitanje je bilo "kada i gde?".

  Činjenica da nas je u isto vreme posetila i naša draga Laura Da Silva, ko-autor ovog intervjua, vatrena navijačica Benfike i Partizana i sjajni poznavalac fudbala, dovela je do toga ovaj intervju preraste u jednu lepu i iskrenu priču, koja se u nekim momentima vodila i na četiri jezika - srpskom, engleskom, portugalskom i francuskom. Malo o Partizanu, malo o reprezentaciji, malo o Benfici, a Žile - gospodin čovek (s figurom kao da je juče završio karijeru i elokvencijom koja razbija sve one ružne stereotipe o fudbalerima), je bio prijatan sagovornik. Ako i vama, bar malo, dočaramo kroz naredna pitanja i odgovore atmosferu osamdesetih, znaćemo da smo uspeli.

      
   Crno-bela nostalgija: -   Pre razgovora o Vašoj karijeri, jedno zapažanje. Vi i Dragan Mance ste odrasli u dva obližnja naselja između Zemuna i Batajnice (Ekonomija i 13. maj), gde sve skupa nema više od 500 ljudi. Zaista je fenomen da je tako mala sredina dala dva igrača takvog formata. Jeste li nekad razmišljali o tome? 

         Zvonko Živković: - Jesam, ali samo bih dodao da je iz tog kraja, tačnije iz mog naselja u kojem sam ja odrastao, potekao još jedan odličan fudbaler. To je Goran Kalušević, bivši igrač Galenike, koji je, nažalost, pre par godina preminuo. Možda je takva koncentracija budućih igrača na tako malom prostoru bila i usled toga što je u doba kada smo odrastali, fudbal nama bio sve, mi smo od ujutru do uveče bili na terenu. 

       - .Počeli ste u zemunskoj Galenici, ali ste još u tim mlađim kategorijama prešli u Partizan. Ko Vas je trenirao u Galenici, današnjem Zemunu, a ko Vas je zapazio i preporučio Partizanu?

           -  Meni je Galenika bila blizu i zato sam i došao u Galeniku. Sa dvanaest godina sam počeo da treniram u Galenici, koja je imala odličnu omladinsku školu. Nedeljko Kostić je tamo bio jedan od glavnih trenera, i ne samo on, već i Ivan Čabrinović, koji je kasnije bio i trener prve ekipe i dugo bio u Galenici. Mogao sam već tada da pređem u Crvenu zvezdu, koja me je pozvala prva, pre Partizana, ali ja sam kao dečak navijao za Partizan i želeo sam da pređem u njegove redove. Malo kasnije i Partizan me je po prvi put tražio da dođem, ali sam tada smatrao da je još rano da prevaljujem toliku udaljenost od mog  stana do stadiona, jer sam uporedo s fudbalom morao da idem i u školu. Kao igrač Galenike, koja je u to vreme bila uvek negde između Druge lige i Srpske lige, ja sam bio standardni pionirski, a kasnije i omladinski reprezentativac Jugoslavije. Tako da nisam imao potrebu da naprasno idem u Zvezdu ili Partizan. 


          - Za Partizan ste debitovali neposredno po osvajanju šampionske titule u sezoni 1977/78, dakle, već početkom 1978/79. Ušli ste u šampionsku ekipu, možete li nam reći nešto o toj generaciji i treneru Anti Mladiniću, kojeg se i danas s poštovanjem i setom sećaju navijači Partizana?

          -  Što se tiče mog debija, on se desio sa 18 godina. Bila je to velika Jugoslavija, velika zemlja, i većina igrača je do svoje 28. godine ostajala u svojim klubovima. Imali smo jednu od najboljih liga Evrope, možda i među prvih pet, upravo zato što je kvalitet bio koncentrisan u nekoliko klubova - Partizanu, Zvezdi, Hajduku, Dinamu... i jako je teško bilo ući u prvi tim i proći kroz to sa 18 godina. Ja sam u tome uspeo, ali takođe znam i neke moje drugove koji su isto bili omladinski reprezentativci, ali su pri ulasku u prvi tim gubili neka svoja svojstva i prosto, završavali ubrzo karijere u velikom klubu. Imao sam tu nesreću da u prvi tim Partizana uđem u periodu kada se u klubu dešavala velika turbulencija, i sigurno je da bi moja karijera, pre svega reprezentativna, bila na mnogo višem nivou da sam se odlučio za Crvenu zvezdu. Oni su me zvali godinu dana pre Partizana, Zvezda je u tom trenutku bila mnogo stabilnija kao klub u odnosu na Partizan. Ali, rekao sam - ja sam ipak bio navijač Partizana i zato sam se odlučio za njega. 

        Mladinić? To je najbolji trener s kojim sam ja ikada radio, a bio sam posle i u Benfici, Fortuni iz Dizeldorfa, pa u Dižonu, ovde sam radio sa nekim imenima koja su smatrana za vrhunska, ali je Mladinić, zaista, bio tip trenera od kojeg si mogao mnogo da naučiš. Kod ostalih trenera to baš i nije bio slučaj, dok je on na svakom treningu nama pokazivao, objašnjavao i interpretirao nešto novo, tako da je bilo zadovoljstvo učiti. I on zaista ostaje na prvom mestu u mojoj fudbalskoj karijeri. 

          -  Kao debitant, prošli ste mnogo toga već na početku karijere u Partizanu. Loši rezultati, raspad šampionske ekipe, sukobi u vrhu kluba...

         - Tako je, ja sam sa osamnaest godina ušao u prvi tim, zajedno sa još par kolega, kao što je Varga, recimo, nešto kasnije je došao i Ješa...mi smo bili ti od kojih se očekivalo da sa osamnaest godina nose klub, nije se to očekivalo od igrača sa 27-28 godina. To je prosto bilo neprirodno. 

Živković postiže gol za pobedu  protiv Rijeke, 1980/81. Foto - FK Partizan

        - Ali i pored toga, odmah ste se nametnuli kao jedan od najboljih igrača Partizana. Kakvo je sada, posle skoro četiri decenije, Vaše viđenje tih neprijatnih događaja koji su uslovili dugogodišnju krizu u klubu?

         -  Sad sam možda i dao odgovor na sve to. To je možda najviše i uticalo na moju karijeru, a karijera fudbalera traje deset, dvanaest, petnaest godina...mi smo imali tu krizu od tri-četiri godine, i kada smo posle toga sazreli, postali smo šampioni. Posle toga smo ostali u vrhu, pa opet postali šampioni a ja sam 1986. godine već napustio Partizan i otišao u Benfiku. 

        -     Partizan je bio u krizi ali praktično, iznad vode su ga održavali igrači poput Vukotića, Stojkovića, Vas, Varge, Trifunovića, kasnije Ješića i Radanovića. Šta je nedostajalo Partizanu tih sezona jer, po imenima, to je bio sastav kadar borbe za titulu prvaka?

       -  Pre svega nam je nedostajala klupska stabilnost, u najkraćem. Klub su vodili ljudi kojima je Partizan bio kao neka vrsta hobija. Ja njima ništa ne zameram, jednostavno takav je bio društveni sistem. Mi igrači i treneri smo bili profesionalci, ali ljudi koji su vodili klub nisu. Oni su profesionalno bili ili privrednici, direktori velikih preduzeća, ili generali. I sad, ako takav čovek svakodnevno vodi brigu o 200 ili 500 ljudi u svom preduzeću, on zaista nema kapaciteta ni vremena da uporedo vodi i jedan veliki fudbalski klub i pored najbolje volje. 



Varga i Živković, pobeda protiv Zvezde, leto 1979, BG turnir (Foto - FK Partizan)

        -   Ipak, uprkos tome što Partizan tih godina nije stizao do trofeja, Vi ste se našli na spisku putnika za Svetsko prvenstvo u Španiji 1982, kao jugoslovenski reprezentativac.  Kako ste, kao jedan od najmlađih u tom sjajnom timu, videli naš neočekivano slab plasman na toj smotri fudbala?

          -  To je jedna duga, sportska priča, koja ne može da se objasni u dve-tri rečenice. Igrači Crvene zvezde su postajali reprezentativci posle tri dobro odigrane utakmice ili čak i po samom dolasku u Zvezdu, njihov klub je imao drugačiju politiku. Oni su i od prosečnih igrača pravili neke svoje legende. Kod nas u klubu to nije bio slučaj, i ja da sam bio u Crvenoj zvezdi, siguran sam da bih bio lider. Ja sam to znao već posle par godina ali za mene je već bilo kasno. Partizan to nije želeo. Oni nisu napravili lidera ili legendu ni od Bobeka, ni od Milutinovića, ni od Galića, i tako dalje. To je bila razlika između Zvezde i Partizana. Možete da zamislite kakav sam ja fudbal morao da pružim i koliko dobro da igram, u jednoj slabijoj generaciji  Partizana u odnosu na Zvezdu, da bih postao reprezentativac i da bih išao na Svetsko prvenstvo. 
     
Foto - FK Partizan

        Šta se desilo na Svetskom prvenstvu 1982? Pre svega, Jugoslavija je bila velika država. Bilo je sjajnih igrača u svakom timu, da ne pričam o Veležu, Sarajevu, Želji, pa čak i Olimpiji...ove klubove kao što su Partizan i Zvezda tek da ne pominjem. Svaki klub je imao po tri ili četiri fenomenalna igrača koji su mogli da biraju gde će da igraju. Ja sam se u takvoj konkurenciji izborio, mislim da sam imao mesta i da igram, ali u takvim momentima vi morate imati i podršku. Zašto nismo imali bolji plasman? Danas, kao trener i sa ove tačke gledišta, smatram da smo tada napravili potpuno pogrešnu koncepciju priprema. Posle završenog domaćeg prvenstva, mi smo imali reprezentativne pripreme a bili smo umorni, radili smo tri puta na dan,  a nismo imali nijednu prijateljsku utakmicu. Otišli smo iscrpljeni u Španiju, nismo bili fizički spremni. S druge strane, kod nas je uvek politika vagala ko će igrati i koliko će čijih igrača igrati ili biti pozvano, i to je bio naš problem. Inače, tada smo imali sjajne igrače i mogao se postići mnogo bolji rezultat od samog odlaska na prvenstvo sveta. Ja sam na tom prvenstvu zadobio jednu bizarnu povredu. Igrali smo "ševe" na treningu i ja sam udario u korner zastavicu, koja nije bila savitljiva kao što je to danas slučaj, već je imala metalno, fiksno koplje. A inače, Miljanić me je tada spremao da na tom prvenstvu igram "libera", da eventualno zamenim Zajeca ako bi bilo potrebe!

        - A ko je bio, po Vašem mišljenju, najbolji domaći igrač u periodu u tom moru domaćih asova, kada ste Vi bili aktivan fudbaler? Koju ekipu izdvajate kao najneugodniju?

          - Safet Sušić, bez premca. To što je on mogao da uradi, to niko drugi nije mogao. I kasnije, u Francuskoj, kao igraču Dižona, bio mi je Safet rival kao igrač Pari Sen Žermena. On je nosio tu ekipu, on je ustvari bio više nego pola te ekipe. Sa bitnijim uticajem na ekipu nego što je to bio Ronaldinjo, mnogo godina kasnije. Poznata je priča da je u vreme dok je Mladinić bio trener Partizana, Sušić bio nadomak Humske 1. Sve se dogovorio sa Partizanom, otišao je samo do prostorija FK Sarajevo da se pozdravi sa ljudima, i tamo i ostao. Ponudili su mu duplo od onoga što mu je nudio Partizan, samo da ne napušta njihov klub. Da li je politika uticala na to, da takav as ostane u svojoj sredini i da lokalnoj publici pruža svoje fenomenalne kvalitete umesto u Partizanu i Beogradu? Ne znam, zaista, u to nisam upućen. Ali, nažalost, nije došao u Partizan.  

         Što se tiče rivala, izdvajam celu "veliku četvorku", možda za nijansu ipak Hajduk. Imali su tada sjajnu generaciju. Od rivala protiv kojih sam igrao, pojedinačno nikog ne bih izdvajao. Ne zato što nisu bili dobri, naprotiv, već što sam igrao na više mesta u ekipi pa se retko dešavalo da me jedan igrač čuva više puta. 

         - Igrali ste najviše na mestu veznog igrača, imali ste sjajnu tehniku i osećaj za asistencije i bili ste posebno opasni kao strelac iz drugog plana. Za današnje generacije, recimo da ste imali ulogu u timu kao Saša Ilić tokom većeg dela svoje karijere. Ipak, igrali ste i na drugim pozicijama. Da li mislite da ste mogli više da postignete da ste više igrali na poziciji klasičnog veznog igrača, graditelja igre?

         -  Tačno je, igrao sam najbolje kao igrač iz drugog plana, jer sam bio igrač prostora. Postigao sam dosta golova igrajući na mnogo pozicija u timu. Do skoro, bio sam petnaesti strelac u istoriji kluba, možda me je neko sad prestigao u ovom novijem periodu, mislim Savo Milošević. A te golove sam postigao iako sam igrao i beka, i štopera, i krilnog igrača, i veznog igrača, i centarfora. Ja sam imao taj problem što je klub morao da me koristi na više pozicija, pa usled toga sam imao i problem reprezentativnih nastupa. Gudelj iz Hajduka je tada postao reprezentativac, igrao je konstantno dobro, ali u vreme kada sam ja igrao u mlađim reprezentativnim kategorijama, Gudelj prosto nije igrao. A za razliku od njega, ja kasnije nisam igrao konstantno na onom mestu u klubu koje je za mene bilo najbolje.  

          -  Najzad, Partizan je uspeo da osvoji titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1982/83 a Vi ste bili jedan od najboljih igrača. Šta je ono najupečatljivije iz te sezone, ono čega se najradije sećate, ili ono što je prevagnulo da na kraju budemo prvaci?

        -  Klub je prevazišao tu krizu, a mi smo tada stasali kao igrači posle tih nekoliko sezona, postali smo fizički dominantniji, imali smo Vukotića, i iskustvo i mladost. Prethodne sezone smo imali jako žestok ritam priprema ali nismo mogli da pobeđujemo, baš iz tog razloga što smo imali 365 dana priprema kod trenera koji nas je  tada vodio. A trener koji je došao posle toga, Miloš Milutinović, on nas je prosto relaksirao, pa smo mi i na osnovu prethodne sezone, i svega toga što se akumuliralo u nama,  odigrali sjajnu sezonu i postali prvaci. Zato i kažem - jako bitan faktor je trener, i način kako organizuje utakmice, pripreme, kompoziciju tima. Naravno, uz upravu kluba koja je jedinstvena, i kada se sve to spoji, postajete šampioni. 


        -   U Kupu šampiona 1983/84 Partizan je eliminisan od berlinskog Dinama. Mnogo godina kasnije, na videlo je izbila činjenica da su tih godina, a naročito pred tu utakmicu, fudbaleri Dinama bili pod dejstvom dopinga. Da li ste Vi osetili nešto neobično te večeri što se tiče Nemaca? Uzgred, njima su pred revanš emigrirala dva igrača u SR Nemačku. 

        -  Tada još nije bilo redovne anti-doping kontrole, sve je to nama bilo nepoznato i mi na to nismo obraćali pažnju. Kasnije sam i ja čitao o tome, novine su prenosile te stvari o dopingu koje ste pomenuli. Bili smo blizu prolaska u naredno kolo te večeri ali nije nam se dalo. Znam da sam i ja promašio dve prilike, ali to je fudbal.

         -    Ostajemo u Evropi. Kup UEFA, Partizan – Kvins Park Rendžers 4-0, novembar 1984, Vaš povratak iz vojske neposredno pred utakmicu, Vaš gol odluke i sjajna igra, jedan od najvećih preokreta u istoriji evropskog fudbala. Ne znam kako je to ostvariti svoje fudbalske snove u jednoj noći, ali Vi ste to verovatno uspeli te srede.  Nema potrebe da Vas bilo šta pitam, Vi samo pričajte a mi ćemo pomno da slušamo...

          -  Da, to je bila interesantna utakmica. Ja uopšte nisam bio planiran tada da izađem iz vojske, nisam ni pomišljao da bih mogao igrati tu revanš utakmicu. Prvu utakmicu u Londonu sam posmatrao preko televizije, u kasarni, jer ostala su mi tada dva meseca do kraja vojnog roka. Tako da tamo u vojsci nisam nešto specijalno ni trenirao, znao sam kada treba da izađem iz vojske - krajem decembra, da ću posle toga imati pripremni period, sve po redu. Ali, utakmica u Londonu je bila znate već kakva, i ljudi u klubu su se setili da bih ja mogao da pomognem. I zaista, bez nekog velikog treninga, ja sam u ponedeljak bio pušten iz kasarne a u sredu sam igrao. I, prošlo je na svežinu (smeh). Jednostavno, takve utakmice postoje, postizali smo te noći golove baš u pravo vreme, a ta utakmica je kasnije uvrštena u jednu od 100 najboljih utakmica svih vremena. Prezadovoljan sam što sam bio učesnik takvog događaja. 


Živković postiže gol za 4-0 protiv Kvins Park Rendžersa

        -   U sledećem kolu opet katastrofalna partija Partizana i poraz od 0-5 protiv Videotona. Izgleda da i pored lošeg iskustva iz Londona, u klubu nisu ozbiljno pristupili pripremi meča sa Mađarima?

         -  Očigledno je da mi nismo shvatli Mađare tako ozbiljno. Ponela nas je ta pobeda protiv Kvins Parka, tri dana kasnije smo pobedili i Zvezdu, i Videoton je za nas bio samo nepoznata mađarska ekipa. Nismo bili spremni, tačnije klub nije bio spreman da nas pripremi. Mi kao igrači, sve je to bilo u redu, ali klub...i pri tom ne mislim samo na Partizan. Svi naši klubovi u to vreme, iako su na papiru bili profesionalni, nisu to pokazivali. Nismo bili spremni da prođemo taj Videoton, i sada, godinama kasnije, smatram da smo propustili izuzetnu priliku da se nađemo čak i u završnici, sa Real Madridom. Znamo da je Željezničar ispao u polufinalu, isto od Videotona, golom u poslednjem minutu. Taj Videoton je sigurno jedan od onih datuma kojih se sećam sa tugom. 
Zvonko Živković i Slobodan Rojević, foto - FK Partizan

        -  Sezona 1985/86, Vaša poslednja u Partizanu, donela je Vama i Partizanu još jednu titulu ali i veliku tugu – stradao je Vaš prijatelj i napadač Partizana, Dragan Mance...uporedo, vodili ste veliku bitku sa Zvezdom za naslov šampiona. Vaš osvrt na tu sezonu?

         - Jeste, od 34 kola, mi smo preko 30 kola proveli na prvom mestu.  Zaista smo igrali sjajno. Te 1985. godine je poginuo Mance, jako potresan događaj za sve nas. Teško mi je palo sve to. Bili smo pre svega komšije, pa klupski drugovi, ali i sjajni prijatelji. Ja sam Dragana, po njegovom dolasku u Partizan, vozio na naše treninge do stadiona Partizana, zajedno smo išli mojim kolima jer on još nije imao položen vozački ispit, a ja sam bio tri godine stariji, sa odavno stečenom dozvolom. Bili smo tog dana na treningu, njega nije bilo, a onda su nam javili tu tragičnu vest. Otišli smo na mesto nesreće, zatekli stradalog Dragana u položaju u kojem je bio u trenutku nesreće. Odmah smo se zaputili u naselje 13. maj, gde je on živeo sa roditeljima, da kao ekipa izjavimo saučešće, ne sluteći da njegovi najbliži još nisu saznali za strašnu vest. Čim su nas ugledali, celu ekipu Partizana na kućnom pragu, u momentu su shvatili da se desilo nešto strašno...

        Što se tiče samog prvenstva, imali smo i bolju gol-razliku za jedan gol od Zvezde, onda su se desile razne druge stvari i problemi, ali na kraju je sve to rešeno kako je odmah moralo da se reši. Ja sam otišao u inostranstvo, tako da se ne sećam tih kasnijih dešavanja oko te titule, ali mi smo imali sjajnu sezonu, odigrali je mnogo dobro i zasluženo bili prvaci. Atmosfera je bila sjajna na poslednjoj utakmici, prosto je bilo neverovatno da su neki hteli da ospore tu našu titulu prvaka. Čudno, zaista. Zvezda je u tim godinama bila organizaciono moćnija od Partizana i sigurno je da su i na te načine, kao što je na primer odsustvo kazne za Zvezdu zbog "slučaja Zjajo", pokušavali da pokažu kako su oni tim koji zaslužuju tu titulu, ali to nije bilo tačno.

     
         - Odlazite u Benfiku, malo je igrača s naših prostora koji su obukli dres slavnog kluba, dvostrukog evropskog prvaka. Ipak, niste se dugo zadržali tamo, ali rado pamtite Benfiku. Opišite nam svoje portugalske dane i zašto se sve završilo na taj način?

           -  Tada se u inostranstvo išlo sa 28 godina, nažalost. Kažem nažalost, jer ovde smo provodili mnogo vremena, mnogo smo potrošili snage, entuzijazma i svega ostalog, u ambijentu u kojem su klubovi bili profesionalni ali u stvarnosti to i nije baš tako bilo. Druga stvar, kada idete u inostranstvo sa 28 godina, posle desetak sezona, 400 odigranih utakmica, vi ste igrač koji je  već polako na silasku karijere. I zato mi je žao što nisam mogao da odem u inostranstvo ranije, jer smatram da sam nekim svojim ličnim kvalitetom mogao sebe da razvijem i da u nekom velikom klubu, kao što je to Benfika, pokažem da mi je mesto da igram tamo i da time i moja karijera bude na još višem nivou. Iako, kažem, Partizan je u bivšoj Jugoslaviji uvek bio jedan od četiri najveća kluba, za mene lično i najveći klub u Jugoslaviji, bez obzira na sve probleme i na sve kroz šta smo prošli. Nažalost, karijera je relativno kratka tako da vam u svesti ne ostane mnogo više značajnih utakmica nego što bi to trebalo da bude slučaj. 

         Kako sam otišao u Benfiku? Prvo je Nant bio zainteresovan za mene, ali Nant je u tom trenutku imao Halilhodžića i Buručagu, ispunjenu kvotu od dva stranca, i nije mi se otvorilo mesto. Onda sam bio nadomak Geteborga, a Geteborg je  tih godina bio i osvajač Kupa UEFA, i trebalo je da prodaju neke sjajne igrače iz svog tima, konkretno Ekstrema u Barselonu. Nije se desilo kad je trebalo, i ja više nisam mogao da čekam. Onda je menadžerska agencija, koja me je vodila, saopštila da bi me rado odvela u Benfiku! Kad su mi to rekli, nisam mogao da verujem, jer Benfika je bila veliki klub, odmah vam padne na pamet da je tamo igrao jedan Euzebio. Bilo mi je čudno da mi se posle Nanta i Geteborga otvori put u jedan tako veliki klub kao što je Benfika. Našli smo se tamo, trebalo je da potpišem, ali šta se sve tu dešavalo, to je jedna priča koja bi možda zahtevala i posebnu knjigu ali ne bih ulazio ovom prilikom u detalje. U najkraćem, iako su tada klubovi imali kvotu od dva stranca i dobro su znali koga dovode, meni je menadžer rekao kako je predsednik kluba bio odsutan zbog neke operacije i kako bi voleo da me vidi na delu protiv Sautemptona. Meni je bilo čudno da oni sad mene probaju, iako su znali da dolazim iz velikog kluba. Ipak, odigrao sam, bio najbolji, i sutradan posle utakmice, u hotelu predsednika kluba, Martinša, ljudi sa recepcije su mi pokazivali novine u kojima su bile pohvale mojoj igri. Ipak, menadžer mi je rekao da se agencija nije dogovorila sa klubom, da ćemo ipak otići u Njujork, da me tamo čeka ugovor (!), i vratio sam se u Beograd. Onda me je kontaktirao Zoran Filipović, tada trener Salgeiroša i pitao se zašto ne dolazim u Lisabon, svi me čekaju da potpišem ugovor! On je lično proverio ponovo situaciju sa predsednikom Benfike, koji mi je preko Zorana saopštio da se ukrcam u prvi avion iz Beograda i da dođem na potpis ugovora. Tako sam i uradio, ali usled neiskustva u tim stvarima, potpisao sam ugovor na dve godine, iako mi je nuđen ugovor na tri godine. To se pokazalo pogrešnim kada sam kasnije zadobio povredu od koje sam se dugo oporavljao, Benfika nije imala interes da me čeka a da sam imao ugovor na tri godine verovatno bi me sačekali dok se ne oporavim. Tu postoji još jedna stvar zbog koje žalim, a to je da sam bio pod ugovorom sa Benfikom i u sezoni 1987/88, kada su stigli do finala Kupa šampiona. Do tada, i Zvezdinog osvajanja trofeja u Bariju, jedino su Partizanovi igrači učestovali u finalima, a ja sam propustio da kao igrač Benfike, a dotadašnji Partizanov igrač, stanem uz rame sa čuvenom generacijom "Partizanovih beba" i Vasovićem, koji je i kao igrač Ajaksa igrao finale. 


Foto: serbenfiquista.com

         Zašto nisam više igrao za Benfiku? Mene je doveo predsednik kluba Fernando Martinš. Ja sam posle nekog vremena zahtevao razgovor sa trenerom i objašnjenje zašto ne dobijam šansu. Ubacivao bi me u igru u poslednjih 10-15 minuta, kada smo vodili 2-0, 3-0...i kada se čuvao rezultat. Tada nisam mogao da pokažem šta znam, i ja sam samo hteo da znam zašto ne dobijam pravu šansu. Nije mi bilo jasno ni da se klubu isplati da ima jednog od dva stranca kojem se ne pruža prilika. Posle tog razgovora, ušli smo u konflikt i ono malo šanse što sam dobijao bilo je sve ređe i ređe. Možda i to ne bi bio kraj, da se u Salgeirošu nisam povredio, na katastrofalnom terenu, po blatu do kolena i naredna dva meseca sam proveo na lečenju.  Satisfakcija mi je to da su mi tadašnji saigrači govorili da sam kvalitetom zasluživao mnogo više utakmica. 

         Nedavno, pre nekoliko godina, kada sam bio u Lisabonu, sačekali su me tadašnji saigrači, pre svih Šeu, ukazali mi sjajno gostoprimstvo, proveli me kroz novi stadion. Bilo mi je izuzetno drago da me nisu zaboravili, uprkos tome što nisam dugo nosio dres Benfike. U trofejnoj sali na novom stadionu video sam slike svih šampionskih generacija, među njima je bila i fotografija moje šampionske generacije, i ja na njoj. Lep je osećaj da sam utkao i svoj skromni doprinos u taj trofej. 

         Mene je tamo 1986. sačekao Euzebio, on je bio drugi asistent trenera u to vreme. Često smo pričali, a mogu slobodno reći da je on bio jedan od mojih prvih "učitelja" portugalskog jezika. 

         O veličini Benfike kao kluba, osim brojnih trofeja, govori i to što sam prilikom te posete, u njihovom muzeju, video veliku staklenu pregradu i u njoj pocepan dres, šorc i čarape. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, ali su mi rekli da je to dres u kojem je Mikloš Feher, mađarski igrač, odigrao svoju poslednju utakmicu u Gimaraešu, kada je preminuo tokom utakmice. Taj pocepani dres je dres koji je nosio tom prilikom, koji su morali da pocepaju kako bi mu ukazali pomoć. Nažalost, nije mu bilo spasa. Kada klub na takav način oda počast jednom igraču koji nije bio dugogodišnji član Benfike, onda vidite o kako velikom klubu je reč.   

         - Sećate li se Vaše poslednje utakmice u Benfici?

         -  Sad ovako iz prve, ne sećam se, jer nisam pre te utakmice, koja god da je bila,  znao da će mi biti poslednja. Zato jer sam želeo dugo da ostanem, da ostavim veći trag, nisam znao da će moj boravak u klubu biti kraći. Ali, promenio se i trener, otišao je Mortimor a došao Skovdal, otišao je i predsednik koji me je doveo, Fernando Martinš, a sa svim tim novim ljudima došli su i novi igrači, i mene više nije bilo u planovima. Ali, recimo, pamtim poslednju utakmicu u šampionatu koji smo osvojili, pobedili smo Sporting 2-1, i evo sad kad vratim film, mislim da mi je ipak to bila poslednja utakmica. Igralo se na starom stadionu Luš, pred 120.000 gledalaca, to je bio najveći stadion u Evropi. Minut-dva pre kraja utakmice, mi smo držali loptu u posedu, i kada je sudija odsvirao kraj, svi moji saigrači su napustili teren u žurbi, meni ništa nije bilo jasno. Onda sam video hiljade ljudi kako utrčavaju u teren i slave titulu prvaka, bio mi je jasan beg drugova u svlačionicu. Ostao sam i bez dresa, i bez šorca, kako to već ide u tim prilikama. 

- Po završetku karijere fudbalera, postajete trener. Najviše ste radili sa mlađim kategorijama. Imate li i dalje ambicija da se oprobate kao trener ili Vas odbija atmosfera u domaćem fudbalu? 

- Ja sam stekao profi licencu u prvoj generaciji naših trenera. radio sam sa najmlađima, pa sa malo starijima, pa sa još starijima. Mislio sam da takav treba da bude put jednog trenera. Međutim, vremena su se promenila i danas, kada skinete kopačke, odmah možete da budete trener. Ako imate igrača koji vas ne zadovoljava, vi ga prodate i kupite drugog. Simptomatično je da je danas u našem fudbalu jako malo bivših igrača među trenerima.  Uglavnom su to treneri koji usput završavaju licence. Da biste ovde postali trener, neko mora da stoji iza vas. Mnogo je to komplikovana priča da bi se mogla ispričati u nekoliko minuta. Imao sam zadovoljstvo da radim sa mladim selekcijama, dva puta vodio nacionalne selekcije na Evropsko prvenstvo. Jednom smo bili treći a drugi put peti, a pre toga godinama nismo uspevali da se kvalifikujemo. Iz tih selekcija je dosta igrača koji danas igraju u velikim klubovima - Fejsa, Tadić, Vuković, Sulejmani...a zašto nisam nastavio, to nije pitanje za mene. Možda zato što imam glavu da mislim, a ne da klimam.


- Koliko uspevate da budete u kontaktu sa bivšim saigračima iz Partizana?
- Sa većinom sam u kontaktu, neki su ostali da žive u inostranstvu, kao na primer Radanović i Rojević, ali većina se vratila. Tu su Varga, Đelmaš, Kaličanin, sa Ješom se često čujem iako on uglavnom radi po Aziji, viđam Zalada, Stojić je i ovde i napolju...uglavnom, održavamo redovne kontakte.

- Hvala Vam na intervjuu, želimo Vam dobro zdravlje i uspehe na ličnom i profesionalnom planu, i ujedno Vam prenosimo pozdrave svih onih navijača Partizana koji se i danas rado sećaju Vaših nastupa.

- Nema na čemu, meni je bilo zadovoljstvo da pričamo i da se prisetim karijere. Ja nisam čovek koji voli da se seća i priča o prošlosti, tako da sigurno ima nekih momenata kojih nisam mogao da se setim ili sam ih zaboravio, ali smatram da sam ipak izneo dosta pojedinosti koje bi mogle biti zanimljive čitaocima.