Nov 21, 2017

Diskretni heroji: Slobodan Rojević

  On nije bio jedan od sportista za čije su se autograme navijači prvi grabili, ali daleko od toga da nije bio cenjen i voljen od strane navijača. Nije možda bio omiljen tadašnjim medijima, pola decenije je proveo u Partizanu a da skoro nismo ni upamtili ni kako čovek priča, ni kakvu boju glasa ima. Nije bio najbolji igrač, ni najbolji strelac: naprotiv, dao je jedan jedini gol za Partizan u prvenstvenim utakmicama. Nije bio ni pojam fudbalera sa naslovnih strana, onog zbog kojeg tinejdžerke uzdišu a čije postere tinejdžeri lepe na zidove. Tačnije, ne znam da li je ikada štampan poster sa njegovim likom, ako se izuzme sjajni serijal postera u "Partizanovom vesniku". Nije imao dugu kosu ni izgled rok zvezde  - iako tada mlad, imao je imidž ne baš tipičan za fudbalera, retku kosu i guste brkove.


  Ali ono što je Slobodan Rojević, rođen 30. aprila 1958. u Nikšiću, postigao za pola decenije u dresu Partizana, svima nama koji smo, srećom, bili svedoci tog vremena, trajno je upisano ne samo u klupske almanahe, već i u memoriju i srca navijača Partizana. I ako postoji neko ko je mnogo dao Partizanu, a nezasluženo je pao u zaborav, ako postoji neki autentični diskretni heroj iz tog perioda, onda je to, van ikakve sumnje, upravo Slobodan Rojević.

  Došao je neprimetno u leto 1981. u Partizan kao levi bek Sutjeske iz Nikšića. Debitovao je već u prvom kolu protiv Zagreba, 26. jula 1981. Partizan je pobedio 2-0 a Rojević je odmah prigrabio dres sa brojem 3 na leđima i postao standardan prvotimac velikana iz Humske 1. U jesen 1981/82 od 17 prvenstvenih susreta, Rojević je igrao na 15, a dva meča je propustio zbog žutih kartona. Posle te sezone stabilizacije kluba, pod vođstvom Tomislava Kaloperovića, kada je Partizan bio u gornjem delu tabele ali nije izborio Evropu, stigla je i šampionska 1982/83 sa Milošem Milutinovićem na klupi. Tada je Rojević zablistao u punom sjaju, a taj nivo je održao sve do odlaska iz Partizana, u leto 1986, posle još jedne titule prvaka (one koju su "večite poštenjačine" sa nama najbližeg stadiona pokušale da otmu).

Karakterističan prodor, Rojević protiv odbrane Vojvodine

  Ono što je karakterisalo Slobodana Rojevića bila je britkost u odbrani i sklonost ka ubacivanju u napad. Prozujao bi Roki pored aut linije a onda neretko asistirao za gol ili iznudio penal. Tako je u proleće 1984. uleteo u kazneni prostor Hajduka i bio oboren, pa je taj penal, koji je Radanović pretvorio u gol, i rešio utakmicu u Partizanovu korist. A takvih situacija je bilo dosta. Ali eto, važnost ovog meča i veličina rivala, učinili su da autoru teksta prvo ova situacija padne na pamet.

  Iako strogo odbrambeni igrač, Rojević je bio pojam korektnosti. Pokušavam, ali ne uspevam, da se setim nekog njegovog grubog starta, neoprezne ili prljave igre, bilo čega što nije u domenu fer-pleja. Nema šanse.

  Koliko je Rojević bio bitan za ekipu Partizana, znalo se po tome što se u to vreme, kada brojevi u ekipi nisu bili personalizovani već su se nosili uvek brojevi od 1 do 11, crno-beli dres sa "trojkom" na leđima mogao je bez problema da se dodeli Rojeviću na početku sezone i da je niko drugi ne obuče do kraja.

  "Za Partizan danas na bekovskim pozicijama nastupaju Radović i Rojević...", tako je počinjao skoro  svaki prenos iz Humske 1 ili sa nekog od gostujućih terena tokom tih sezona.

  Takav pristup doneo je Rojeviću iskrene simpatije kod navijača Partizana. A one prave, iskrene navijače ne možete prevariti. Kvalitet, odanost klubu, skromnost, pošten odnos prema svima, od navijača do saigrača i rivala, maksimalna borba i dres sa kojeg se cedio znoj u hektolitrima posle svake utakmice - više nego dovoljno za trajnu naklonost navijača.

Rojević slavi pobedu nad C. zvezdom, 11.11.1984.

  Ponesen uspešnim intervencijama ili napadačkim akcijama Slobodana Rojevića, neretko se Partizanov jug oglašavao skandiranjem "Roje, Roje". A oni sa specifičnim "grobarskim" smislom za humor, u kakvima naš navijački puk nikada nije oskudevao, našeg levog beka nazivali su povremeno i Gandi, zbog velike sličnosti sa britanskim glumcem Benom Kingslijem, koji je tumačio veliku istorijsku ličnost u tadašnjem filmskom hitu. A ako bismo Rojeviću tražili fudbalskog blizanca po fizičkoj sličnosti, onda je to svakako bio legendarni brka, igrač Dinama iz Tbilisija i reprezentativac SSSR-a, David Kipiani. Što je muškarac bez brkova, napisao je Ante Tomić, a mi bismo dodali: šta je čovek bez nadimka? A Rojević ih je imao nekoliko - Roje, Roki, Gandi, pa čak i Roki 3, po filmu čiji se uspeh u bioskopima vremenski poklopio sa zapaženim partijama našeg diskretnog heroja u dresu Partizana. A nadimci se daju samo onima koji nam prirastu za srce.

  Ako govorimo o situacijama sa terena, osim Rojevićevih pouzdanih igara, pre svega su nam u pamćenju ostale dve epizode iz šampionske 1982/83. U 29. kolu prvenstva, na stadionu našeg "večitog rivala", Partizan je ugostio Dinamo, pred neverovatnim i rekordnim brojem navijača kada su u pitanju okršaji beogradskih klubova protiv Hajduka ili Dinama. Bio je to meč koji je mogao da odluči prvaka. Nikad jači Dinamo, predvođen harizmatičnim Ćirom Blaževićem, bio je aktuelni prvak, a Partizan je meč dočekao na prvom mestu, sa dva boda više, i znalo se - ako Partizan pobedi, novi je šampion. Ne matematički, ali sa 90 % sigurnosti. U slučaju remija, ništa još ne bi bilo rešeno ali bi Partizan zadržao najveće šanse za titulu, dok bi Dinamo u slučaju pobede opasno "zakuvao" situaciju, izjednačio se po broju bodova i došao u prednost, pre svega psihološku, da prvi prođe kroz cilj.

  A počelo je tako što je jedan centaršut sa leve strane napada Dinama završio na grudima Rojevića, od kojih se odbio prema golu Partizana. Uspeo je Rojević, iz drugog kontakta, da izbaci loptu daleko u polje, ali bilo je kasno - lopta je već pre toga, u vazduhu, sigurno prešla zamišljenu gol liniju i Dinamo je poveo. Uskoro je Kranjčar povisio na 2-0 za Dinamo ali je Partizan u drugom poluvremenu, nošen podrškom navijača, uspeo da izbori remi, a kasnije i devetu titulu prvaka. Nije taj autogol prvi ni poslednji postignut od strane Partizanovih igrača, ali je tragikomičnu crtu zadobio zbog toga što je pre utakmice jedno od tadašnjih velikih jugoslovenskih preduzeća odlučilo da strelcu prvog gola na ovom velikom meču pokloni ručni sat. I tako je malerozni Slobodan Rojević uspeo da dobije nagradu, koju  sasvim sigurno nije želeo da osvoji na taj način - golom u sopstvenu mrežu.

  Ipak, da neko gore uvek  sve izravna i svakome dodeli prema zasluzi, pokazalo se u poslednjem kolu tog šampionata. Partizan je pred punim stadionom dočekao Velež. Malopre pomenuti Dinamo je ispao iz trke za prvaka, u smiraj prvenstva se uključio i Hajduk, ali suviše kasno. Tog popodneva je ostao Hajduk bez pobede u Tuzli, i Partizan je mogao da slavi. Partizan i Velež su odigrali nerešeno 1-1, a jedini gol za Partizan postigao je upravo Slobodan Rojević, kada se kao metak zario u odbranu Veleža i zakucao loptu pod prečku! Bio je to njegov jedini prvenstveni gol u dresu Partizana, ali nije postojao bolji momenat od tog meča da  se Rojević upiše u strelce - da "poništi" malerozni autogl protiv Dinama, ali i da njegova konstantna i odlična igra u dresu Partizana bude krunisana na ovaj način, pogotkom na šampionskom slavlju.

Rojević i Barnjak, Partizan - Sarajevo 2-0, 1985/86

  Proveo je pouzdani Nikšićanin još pune tri sezone u Partizanu, i uspeo da osvoji sa "crno-belima" još jednu titulu prvaka, u sezoni 1985/86. Bio je i akter onih nezaboravnih mečeva protiv Kvins Park Rendžersa, i to jedan od najboljih, bar kada je antologijski revanš u pitanju. Suvišno je pominjati, ali ipak za one mlađe navijače možda i nije - Rojević je do kraja svog boravka u Partizanu bio nezamenljivi levi bek. Sa te pozicije su ga mogle pomeriti, i to retko, samo povrede ili kartoni. Za pet sezona u dresu Partizana, Slobodan Rojević je odigrao 143 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. Ova brojka mnogo toga otkriva: za pet sezona tokom Rojevićevog boravka u Humskoj 1, Partizan je odigrao 170 prvenstvenih utakmica (5 x 34), a Rojević je nastupio na 143, što znači da je u tih pet sezona propustio samo 27 mečeva! Odnosno, odigrao je 84% od svih prvenstvenih utakmica Partizana u tom petogodišnjem periodu! A to, osim o dobroj fizičkoj spremi našeg diskretnog heroja, dosta govori i o njegovom stilu igre - nije bio igrač koji je često pauzirao zbog kartona, viteštvo i fer borba bili su neodvojivi deo njegovog shvatanja fudbala.

  Slobodan Rojević je sakupio i 10 nastupa u Kupu Jugoslavije, kao i 14 nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA. Sa ukupno 167 odigranih takmičarskih mečeva u crno-belom dresu, uz dve osvojene titule prvaka, ostvario je jednu od najplodnijih i najupečatljivijih karijera u Partizanu u toj deceniji.

  Po odlasku iz Partizana u leto 1986, Slobodan Rojević je dve godine igrao za švajcarski Sion, kasnije još jednu za Iverdon, da bi poslednje tri sezone nastupao za Friburg, u kojem i danas živi i radi, dok se u slobodno vreme bavi treniranjem najmlađih kategorija fudbalera u tamošnjem kantonu. Odavno ga ne krase prepoznatljivi brkovi, pa čak izgleda i mlađe nego tokom karijere.

  Kad god Partizan nastupa ili se priprema u Švajcarskoj, tu je i Slobodan Rojević, da obiđe svoje "crno-bele". Nismo zaboravili: Rojević nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je mogao, bar ponekad da bude pozvan i makar testiran, pre nekih drugih. Da li mu je žao? Evo šta je rekao tim povodom srpskim medijima pre nekoliko godina:

- Znate, meni nije žao što nisam ostavio traga u reprezentaciji, moj životni san se ispunio time što sam igrao za Partizan. To je dosta za jedan život. 

  Zar treba smišljati lepši kraj teksta o Slobodanu Rojeviću, našem dragom diskretnom heroju, i ima li lepše ode i počasti našem klubu pored ovih njegovih reči?

Rojević i Mance

 
 


Nov 19, 2017

Partizanovci u Švajcarskoj: od Špica do Evertona



   Dosadašnja bogata istorija Partizanovih nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA prilično je skromna kada se dođe do poglavlja sa susretima protiv švajcarskih ekipa. Samo jednom, u jesen 2013/14, Partizan se sastao sa nekom ekipom iz zemlje satova i čokolade. Bio je to, sigurno se sećate, za nas nesrećni Tun, koji je posle pobede Partizana od 1-0 u plej-ofu Lige Evrope, uspeo da porazi naš tim sa čak 3-0 u revanšu. Iako je, osim očajne igre naše ekipe, jedan od razloga za taj poraz ležao i u skandaloznom suđenju, ostao je gorak utisak. Da bi se koliko-toliko ispeglali računi sa švajcarskim fudbalom iz bliske prošlosti, potrebno je da Partizan 23. novembra savlada ekipu Jang Bojsa i tako obezbedi proleće u Evropi.

   Kroz ovaj tekst podsetićemo se Partizanovih igrača koji su ostavili značajan trag u švajcarskom fudbalu, kad već istorijat Partizanovih okršaja sa klubovima iz te zemlje nije tako bogat.

   Švajcarska je, u fudbalskom smislu, oduvek predstavljala osrednju vrednost i veličinu. Tu i tamo poneki nastup reprezentacije na svetskim i evropskim prvenstvima, bez značajnijih uspeha. Isto važi i za klubove – bez velikih trofeja, ali sa pristojnom reputacijom i kapacitetom da iznenade i one najjače. Nekada su švajcarskim fudbalom dominirali Grashopers, Servet, Cirih i Jang Bojs, ali novi milenijum protiče u „teroru“ Bazela, koji je od 2001/02 do danas osvojio čak 12 titula prvaka!

   Sigurno je da Švajcarska nikada nije bila prva i omiljena destinacija za najkvalitetnije evropske fudbalere (pa tako i za nekadašnje Jugoslovene) ali je bila sjajno mesto za najveće asove na zalasku karijere (Kubala, Rumenige, Karembe, Gatuzo) ili za mnoge kvalitetne igrače koji možda nisu bili najveća klasa evropskog fudbala, ali su bili tik ispod tog nivoa.

Ilija Katić, neizbrisiv trag u Cirihu

   Predstavljanje Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj započinjemo igračem iz prve generacije našeg kluba, Vladimirom Firmom, koji je na samom zalasku karijere nastupao za Soloturn.

   Braća Čebinac, Srđan i Zvezdan, ostavila su trag u Švajcarskoj, svako na svoj način. Dok je Srđan imao skroman učinak u Partizanu, u smiraj karijere je nastupao za Arau i Nordstern iz Bazela , njegov brat blizanac Zvezdan je imao zapaženiju rolu u Partizanu, ali u Švajcarskoj je nastupao samo za pomenuti Nordstern. Međutim, oba brata Čebinca ostala su da žive u Švajcarskoj, a tamo su započeli i trenerske karijere. Zvezdan je preminuo pre pet godina, dok Srđan živi na relaciji Švajcarska – Rijeka.

   Antun Rudinski ime je stekao u Zvezdi, ali je proveo i dve sezone u našem klubu, a nastupao je za švajcarski Vintertur. Osim braće Čebinac, i dva brata Milutinovića su se okušala u Švajcarskoj. Velibor Bora Milutinović je proveo jednu sezonu u Vinterturu, kao i Rudinski, a njegov brat Milorad nastupao je za Šo de Fon i Ksamaks. Milorad je preminuo u leto 2015.

   Spisak bivših Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj davnih šezdesetih završavamo sa Radivojem Ognjanovićem, koji je sredinom te decenije bio član Bazela.

   Početak sedamdesetih obeležio je Mustafa Hasanagić, legendarna „Partizanova beba“, kao član Serveta i Šo de Fona. Pravi bum sredinom te decenije napravio je Ilija Katić, brzonogo desno krilo, koji je posle Partizana igrao za Cirih. Ono što je Katić postigao u Cirihu, samo retkima je pošlo za rukom. Bio je najbolji strelac ekipe, sa Cirihom je osvojio tri uzastopne titule prvaka i jedan kup, a kao poseban vid priznanja dobio je od gradonačelnika i ključeve grada Ciriha. Ova era se u istoriji „belih“ iz Ciriha naziva „zlatnom erom“.

   U isto doba kada i Katić, u rivalskom Grashopersu nastupao je najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala, Slobodan Santrač. Sani je tek nekoliko godina posle švajcarske epizode došao u Partizan, ali sasvim dovoljno da ostavi trag u našem klubu i osvoji jedini trofej u svojoj karijeri. U drugoj polovini te decenije, zapaženu ulogu u Švajcarskoj imao je bivši Partizanov as, Svemir Đorđić. Igrao je za Sion i Lozanu, a posle karijere ostao je da živi i radi u ovoj zemlji.

   Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nekoliko igrača Partizana iz tog razdoblja završilo je u Švajcarskoj. Neki od njih ostavili su izuzetan trag. I dok je legendarni Ljubomir Radanović u Švajcarskoj samo stavio pečat na svoju karijeru, nastupajući za Belinconu, njegovi saigrači iz šampionskih ekipa Partizana 1982/83 i 1985/86, Slobodan Rojević i Admir Smajić, zenit svojih karijera doživeli su upravo podno Alpa.

Admir Smajić, jedanaest sezona igrač u Švajcarskoj

   Rojević je dugo nastupao za Sion, Iverdon i Friburg, a i danas živi u Švajcarskoj. Pored toga što ima redovno zaposlenje, u slobodno vreme radi kao trener sa mladim kategorijama igrača. Admir Smajić je čak jedanaest godina igrao za švajcarske klubove. Po četiri godine proveo je u Ksamaksu i Bazelu, a u Jang Bojsu je završio karijeru. Kasnije je trenirao Jang Bojs, Iverdon i Sion. Smajić je, bez ikakve sumnje, imao skoro pa najdugovečniju karijeru u Švajcarskoj, kad su u pitanju nekadašnji igrači beogradskih „crno-belih“.

   Aleksandar Đorđević, kojeg se sećamo po golu na legendarnoj utakmici protiv Seltika u Glazgovu, u svojoj karijeri fudbalskog putnika zadržao se par sezona i u Cirihu, u kojem je davno pre njega boravio Ilija Katić.

   Miladin Bečanović je posle Partizana boravio jednu sezonu u Sionu, a nekada velika nada Partizana, Dejan Marković, svoju karijeru završio je u malenom švajcarskom Nateru.

  Fudbaler koji je najduže igrao u Švajcarskoj, a da je pre toga nosio dres Partizana, je Goran Obradović. Igrač sasvim osrednjih nastupa u Partizanu, kod nas upamćen po golu Obiliću u finalu Kupa Jugoslavije 1998. ali i šutu koji je umesto u golu Njukasla volšebno završio paralelno sa gol-aut linijom, u Švajcarskoj je stekao kultni status. Za trinaest sezona u ovoj zemlji, nastupajući za Servet, Sent Galen, Vaduz, Sion i Montej, odigrao je preko 200 utakmica i postigao preko 50 golova. Posebno upečatljiv trag ostavio je u Servetu, a još veći u Sionu, za koji je nastupao punih sedam sezona.

   Red je da se osvrnemo na još neke igrače koji u Švajcarskoj nisu ostvarili neke zavidne karijere, ali su ipak nastupali u toj zemlji: Miroslav Stević je upisao devet ligaških nastupa za Grashopers 1992, a deceniju kasnije Nenad Marinković je imao epizodnu ulogu u Servetu iz Ženeve.

   Dolazimo i do dva momka koji će biti akteri predstojećeg okršaja Partizana i Jang Bojsa – Nemanja Antonov, “zlatni orlić” sa Novog Zelanda, igrao je za Grashopers čiji je i dalje član, u statusu pozajmljenog igrača Partizanu, a Miralem Sulejmani se kao jako mlad i posle samo jednog nastupa za seniore Partizana otisnuo u inostranstvo, i posle Herenvena, Ajaksa i Benfike, stigao u Bern gde već dve sezone nosi dres Jang Bojsa.

   Ovu retrospektivu Partizanovaca koji su nastupali u Švajcarskoj, završavamo sa strancima. Čuveni Ilješ Špic, utemeljivač Partizanove fudbalske škole, iako nikada nije nosio dres Partizana kao fudbaler, deo karijere pre Drugog svetskog rata proveo je igrajući za Sent Galen i Cirih.

  Tomasz Rząsa, levi bek iz Poljske, kod nas poznatiji kao Žonsa, pre nastupa za Partizan u Ligi šampiona 2003/04 boravio je u Švajcarskoj, gde je nastupao za Grashopers, Lugano i Jang Bojs.

  Ivan Ivanov, bugarski štoper, iz Partizana je otišao u Bazel, ali je usled teške povrede u švajcarskom gigantu ostavio skroman trag.

   I na kraju, fudbaler koji već dve godine čini neizostavni deo Partizanovih startnih 11, srce i duša ekipe, Everton Luiz Guimarães Bilher, pre dolaska u Partizan igrao je za Lugano i Sent Galen.

   I tako, došli smo broja od preko dvadeset igrača koji su osim za Partizan, nastupali i za neki od švajcarskih klubova. Ako bismo birali trojicu sa najvećim tragom i uticajem, to su bez sumnje Katić (po trofejima i golovima), Smajić i Obradović (po dužini karijera).

Goran Obradović - kultni status u Servetu i Sionu


   Ovom impozantnom spisku treba dodati i trenere koji su radili u Švajcarskoj, a tokom karijere bili su povezani sa Partizanom. Osim već pomenutog Milorada Milutinovića (Ksamaks), kao i braće Čebinac, tu su Velibor Vasović (trenirao Belinconu), Antun Pogačnik (Grashopers), i Virgil Stanislav Popesku (Sent Galen).